Zločin ima ime: Femicid

Bili su zajedno još od srednje škole. Kada je završila istu, venčali su se, preselili u uređenu evropsku državu, dobili dete… Izgledalo je da će sve imati holivudski srećan kraj, a onda je malim mestom u kom je rođena odjeknula vest o njenoj smrti… Pronađena mrtva u stanu, izbodena na spavanju. Počinilac – on. Nagađanja kako i zašto. Žalost za bliske im ljude. Šok za sve koji su čuli vest. Hapšenje, zatvor i čekanje suđenja za njega… A onda tišina… Svakog čuda za tri dana dosta?

Surovo, ali istinito… Ovakve priče, čini se, dešavaju se prilično često… Svake nedelje čitamo o muževima ili partnerima – ubicama žena. Mediji su prepuni naslova poput “Ubio ženu”, “Ispalio nekoliko hitaca u bivšu suprugu”, “Žena ubijena posle dugogodišnjeg zlostavljanja”, “Zadavio nevenčanu suprugu”, “Ubio ženu pred decom” ili slično… I posle svake priče sledi šok, zgražavanje, osuda… Ali onda se negde krug ponovi… Femicid.

Femicid je rodno zasnovano ubistvo, počinjeno nad ženama, devojkama, devojčicama pa i bebama ženskog pola od strane osoba muškog pola. Femicid je zločin protiv žena, motivisan mržnjom prema ženama, prezirom i osećajem nadmoći, u kom počinilac misli da ima pravo da oduzme život ženi.

U različitim kulturama femicid se iskazuje na različite načine. U Indiji se vezuje za spaljivanje žena ukoliko muževljeva familija hoće da pribavi još jedan miraz ili ukoliko familija žene nije isplatila miraz u celini. U Africi je razlog femicida još uvek živ običaj sakaćenja ženskog polnog organa, otsecanjem klitorisa, da ne bi uživala u seksualnom činu. Podvrsta femicida je fetifemicid, abortiranje ženskih fetusa. Reč je o prekidima trudnoće, uglavnom pod pritiskom muža i njegove porodice, u slučajevima kada se utvrdi da je reč o ženskom fetusu, ali i o ubijanju novorođenih ženskih beba. Takva pojava je prilično rasprostranjena u Albaniji, a ima je i u nekim delovima Srbije, Makedonije, Crne Gore… U Indiji, gde femicid već decenijama spada u ključne socijalne probleme, kao i u više drugih azijskih zemalja, lekarima je zabranjeno da pre rođenja utvrđuju pol beba i to saopštavaju roditeljima, ali je zabrana najčešće bez rezultata s obzirom na rasprostranjenu korupciju i u zdravstvu.

Pre Drugog svetskog rata u istoriji je postojao vid femicida – spaljivanje žena u srednjem i početkom novog veka zbog optužbi da su veštice.

FOTOGRAFIJA: www.libela.org

Prema izveštaju Mreže žena protiv nasilja u Srbiji je od 01. januara do 28. oktobra 2012. godine ubijeno 28 žena. U više od jedne trećine (41,38%) slučajeva femicida u Srbiji, u 2011. godini, žena je ubijena vatrenim oružijem. Femicid u Srbiji je u 82,7% slučajeva učinjen u privatnom prostoru. Prema istim podacima, svake godine, širom sveta, oko 66 000 žena je nasilno ubijeno. To čini skoro petinu (17%) od ukupnog broja ubistava s predumišljajem.

Nepostojanje jedinstvene evidencije o slučajevima nasilja prema ženama i ubistvima žena čini ogromnu prepreku u sagledavanju pravih razmera ovog problema.

Dodatan problem predstavlja izveštavanje medija koji u ovakvim slučajevima nemaju ulogu edukatora niti “psa čuvara demokratskog društva”, već sve podređuju senzacionalizmu i često u izveštavanju krše moralne i profesionalne kodekse, dok potpuna interpretacija problema o kojem društvo i dalje ćuti gotovo i da ne postoji. U novinskim člancima, tekodje, gotovo se nikada ne pojavljuje imenovanje nasilja koje je žena trpela godinama unazad, u slučajevima gde se to dešavalo. Fokus novinskog izveštavanja je uglavnom na počiniocu i njegovim “razlozima” za ubistvo, ili na oružju kojim je ubistvo počinjeno

Setimo se primera ubistva Ksenije Pajčin od strane Filipa Kapisode koji su mediji (na najbrutalniji način) od zločina pokušali da pretvore u nekakvu (krvavu?) romantičnu tragediju. Tako su neki od naslova koji su pratili ovo ubistvo i samoubistvo i sledeći: “Svima su pričali da su savršen par”,” Ljubomorni Filip ubio Kseniju pa sebe”, “Od velike ljubavi do ogromne tregedije”, “Od strasti do smrti”, “Krvavi kraj džet-set romanse” i slično, a sa sve neizbežnim začinima kao što su “šokantno”, “senzacionalno”, “monstruozno”…

Osim toga, dodatni problem je i negiranje i/ili umanjivanjje značaja koji se pridaje femicidu, jer često(u istim tim medijima) možete naći izjave i zaključke – što novinara, što pojedinih analitičara – od onih da je “femicid gruba reč za Srbiju” do toga da je u pitanju “novogovor (iako reč femicid u engleskom jeziku postoji od 1801. u značenju ubijanje žena, a 1848. objavljena je i u Wharton’s Law Lexiconu).

Protiv ovog problema su, izgleda, najveći, najglasniji i najdosledniji borci nevladine organizacije, kao što su Mreža Žene protiv nasilja, Autonomni ženski centar, Rekonstrukcija Ženski fond, Žene u crnom, ACT Women i druge koje konstantnim akcijema, performansima, saopštenjima, istraživanjima, apelima i raznim drugim načinima pokušavaju da upozore na ovaj problem i rade na njegovom suzbijanju.

Jedna od zemalja u kojima je nedavno (2011.) femicid proglešen za krivično delo je Peru. Prema rečima peruanske ministarke za žene i socijalni razvoj, Aide Garsija Naranho “ubistvo žene od strane supružnika ili bivšeg supružnika, partnera ili bivšeg partnera, može se kvalifikovati kao “femicid”, što bi predstavljalo teži oblik ubistva i za što se izriče kazna zatvora od najmanje 15 godina”.

U krivičnom zakoniku Republike Srbije, u vezi sa krivičnim delom nasilja u porodici i pored apela i amandmana koje su predlagale ženske nevladine organizacije 2009. godine, ostala je odrednica “života u zajedničkom domaćinstvu za bivše supružnike”, kao uslov za zaštitu bivših supružnika od nasilja u porodici.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *