Život sa rakom dojke

Znam je godinama. Koleginice smo. Ona danas ima 35 godina i dvoje male dece. Svakodnevno razmišlja kako da se ona pravilno hrane, da budu čista, lepo vaspitana, jednostavino – kako da ih učini srećnima. Ipak, ispostavilo se da je bolesna i da nije izvesno da će još dugo biti pored njih? Zvuči strašno, ali ne mora da bude sa najgorim ishodom.

Već dugo po svim medijima kruže promotivni slogani o samokontrolama i redovnim pregledima. Neću sada pisati o tome kako idu samopregledi (možete naći gomilu uputstava na internetu), već želim da prenesem priču Suzane, svoje dobre prijateljice.

Ti nisi lutka, ti si žena – ti osećaš i kad si srećna i kada patiš, ti si jaka kada bi svako očekivao da budeš slaba, ti si borac!

Fotografija: Mina Gudurić

U jednom dahu mi je ispričala o svojoj borbi sa rakom dojke. Jedna “sasvim obična kafa” kod Vukovog spomenika.

“Ima desetak godina kako samoinicijativno idem na preglede. Imala sam 25 kada sam prvi put otišla na UZ pregled dojke. Nekoliko godina su nalazi bili potpuno uredni, ali je onda ustanovljeno da imam displaziju. Ovu promenu, kako mi je rečeno, ima svaka druga žena. Uglavnom je bezopasna, ali mora se pratiti. Otkako su mi postavili dijagnozu, prošlo je nekoliko godina. U međuvremenu sam dva puta bila trudna, dojila ih po par meseci jer nisam imala mleka za duži period, normalno funkcionisala.”

Užasno mi je mirno pričala sve ovo. Delovalo je kao da mi priča o nekom drugom, a ne o sebi. U početku sam bila zbunjena kako sve to prihvata.

“Sreća da je moja doktorka bila veoma obazriva i odmah me uputila na dalja ispitivanja. Ubrzo je ustanovljeno da moram hitno na operaciju. Nema tih reči kojima se može opisati strah, ali i volja za životom koji su se mešali u meni tokom tih dana. Razlišljala sam o svojoj deci, o tome kako im je potrebna majka, kako možda neću doživeti da ih gledam kako odrastaju. Plakala sam sat vremena bez prestanka, a onda mi je samo prošla kroz glavu rečenica da sve polazi iz glave i da od mene u stvari sve zavisi.”

Danima se raspitivala o metodama lečenja, razgovarala sa ženama koje su se izlečile, sa onima koje se i dalje leče, želela je sve da sazna kako bi pomogl i sebi, ali i svojoj porodici.

“Posle operacije i biopsije lekari su mislili da je sve u redu. Ipak, ispostavilo se da je neophodno da nastavim da primam još neke terapije. Pristala sam na sve ukoliko postoji i najmanja šansa da mi bude bolje. Nije mi uvek lako. Odvedem devojčice u vrtić, vratim se kući i sve me stigne.

Lagala bih ako bih rekla da sam uvek optimistična. Zapadnem povremeno u krizu, čini mi se da je sve uzaludno, da je sve što pijem i primam čista glupost. Obuzima me toplota, znojim se i loše osećam, ali se i izvučem iz takvog stanja i krenem dalje. Nemam prava na to. Luksuz je biti malodušan.

Jasno ti je koliko mi se život promenio. Oduvek sam bila perfekcionista. Sada…sada sam sve samo ne perfekcionista za nevažne stvari. Da znaš samo kako su mi se izmenili kriteijumi. Briga me šta ko misli, šta ko priča. Mislim samo na sebe i svoju porodicu. Briga me da li mi je uvek u kući sve besprekorno sređeno. Samo želim da živim što duže.”

Dok govori, gleda u slike svojih devojčica u telefonu i ponavlja da će joj verovatno biti bolje, ali da joj nikada ne bi bilo dobro da se i sama nije pregledala.

Čujemo se i danas često, nekada je super volje, nekada ne, ali bori se i dalje. Prima terapiju, nastavlja sa svakodnevnim životom, a meni i dan danas odzvanja u glavi njena rečenica “Moram da se borim!”. Znam da često to govorimo za one koji se bore, ali kada je čujemo direktno od njih – znamo koliko nije uzaludna i koliko je iskrena. Ne odustajte nikada, borite se zbog sebe i drugih.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *