Žena kovrdžave crne kose

Naslonjena o kolena, gledala sam u daleku reku. Šaka mi je drhtala dok sam drugom vadila kokice. Čekala sam ga, sigurno pola sata. Nervoza se iz stomaka dizala ka srcu dok sam mozgom pokušavala da je suzbijem. Bila sam često nervozna u poslednje vreme. Da li zbog njega, da li zbog sebe, ali nemir se širio mojim organizmom.

Stavila sam kokice u usta i dok su hrskale – buter se polako topio. Rekom je plovilo jato pataka, grad se čuo u pozadini opominjući me da sam i dalje deo njega. Razmišljala sam o trenutnom ukusu, kad se njegova tešku ruka oslonila na moje rame.

– Oprosti što si me dugo čekala, ovaj grad je haotičan.

– Uzmi kokice, još su tople – kratko sam odgovorila ne želeći da uđem u sukob.

Obišao je klupu i seo je do mene.

– Neobično lep dan danas – a para iz njegovih usta kao dim iz voza – ostavlja trag.

– Jeste, oporo izgovorih. – znaš da ne volim da čekam.

– Znam draga.

– Zašto me onda ostavljaš da te čekam?

– Rekao sam ti, bila je strašna gužva u gradu.

– Razumem.

Sedeli smo na klupi dok je moju ruku brižno držao u svojoj. Sedeli smo na lepom danu i gledali u reku dok se moja tvrdoglavost preprečila među nama. Sedeli smo jedno uz drugo miljama udaljeni. Razmišljala sam, ovaj čovek sve ovo vreme je kao zamka. Zamka za nešto što ne mogu opisati, ali deluje varljivo. Kao da će me zavarati da je papir dovoljan, možda čak i neophodan.

Sedeći na klupi, osetila sam kako se jedna od letvi zariva u meso. Bilo mi je neudobno. Promeškoljila sam se i oslušnula odzvanjanje cipela. Zanimalo me je ko je prolaznik iza naših leđa, kakve cipele nosi i kakvu kesu ima. Kakav je mantil na tom prolazniku i iz koje priče je izašao pre nego što se stvorio iza nas. Začu se nežan glas prepun iznenađenja:

– Justinijane? Jesi li to ti?

Okrenuvši se upitno, prvo ka njemu videla sam da je sklopio oči i okrenuvši se ka prolazniku ugledah vitku priliku. Bila je to ona, žena kovrdžave crne kose, okruglih braon očiju iz kojih je sevao sevap, u ruci je držala platnenu torbu, a na nogama je imala braon izlizane cipele.

Usnama koje su bile raj na njenom licu, rekla je:

– Justinijane? Kako mi je drago da te vidim! Pa nismo se videli jako dugo!

Krajem oka videla sam oklevanje u njegovom stavu, oči je trenutak držao zatvorenim i okrećući se pogledao je u iznenađenu priliku.

– Ana, kakvo prijatno iznenađenje!

– Ah, učtiv kao i uvek! Pa dobro, prijatelju stari, kako si? Kako živiš? Otkud ti u ovom gradu?

– Previše pitanja, ali dobro sam, stvarno, sve je dobro.

Osećala sam tenziju u vazduhu, pa se moja nervoza pojačala. Ko je ona? Ko je ta žena koja je stajala naspram nas i pitala ga za život? Zašto se toliko iznenadila i zašto joj je toliko stalo?

– Ovo je zaista lepo iznenađenje, imam viška vremena, da li si možda za neki čaj? Da mi ispričaš šta si radio svih ovih godina i da se malo zgrejemo?

Ustao je kao oparen, gurnuo ruke u džepove, kao tražeći nešto, naglo ih je izvukao i koraknuo. Osvrnuo se ka meni, a ja sam i dalje zbunjeno sedela i čekala da me predstavi.

– Ana, ovo je moja devojka Teodora – rekao je sa nelagodom i pružio mi ruku.

Ustala sam i svo troje smo krenuli ka prvom kafeu.

Drvena vrata su gurnula zvonce okačeno iznad njih. Malo mesto je pozivalo na kuvano vino, a vatra koja je pucketala u pozadini, na ostanak.

Seli smo za drveni sto, Justinijan je ruke stavio ispred sebe i sklopio ih je, dok je Ana odloživši stvari smireno sela i sa osmehom zacvrkutala:

– Ispričaj mi, ukratko, šta si radio prethodih godina?

Fotografija: Lela Radulović

Sedeli smo svo troje za drvenim stolićem, dok je u pozadini pucketala vatra i dok sam ruke grejala o kuvano vino. Pitala sam se šta sam uradila sa kokicama, u kom trenutku sam ih ispustila iz ruku? Ali misli mi je omeo razgovor između dva prijatelja.

Sedela sam na trećoj stolici kao višak, kao „sveća“. Posmatrala sam svod krčme i ukrase obešene o zid. Sve vreme sam izbegavala da pogledam Justinijana. Ali istovremeno sam osećala njegovu nervozu, i pitala sam se, ko je ona, pa ga toliko čini nervoznim? On, a da ja znam, nikad nije bio nervozan.

Ispod pogleda videla sam da se igra prstima, slušala sam kako nesigurno izgovara rečenice i kako nepovezano govori o svom životu. Mene nijednom nije pomenuo. Videla sam nervozu u njegovim očima. Kao da u njemu ima neke ljubavi prema kovrdžavoj ženi. Mora da je to, neka ljubav koja je gurnuta ispod samopouzdanja i ogorčenosti. Jer je upravo tako, ogorčeno, sklopio oči u parku. A sada lažnim samopouzdanjem priča o svom uspehu.

Dok su prijatelji sedeli u toploj krčmi, neprimetno sam ustala i udaljila se od stola. Izašla sam napolje, a zvuk zvona me je ispratio. Napolju me je zatekao hladan talas koji me je otreznio i vratio u stvarnost. Danas jeste lep dan.

One Reply to “Žena kovrdžave crne kose”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *