Zato što ima nas koji čujemo govor onih koji ćute

Oktobar. Istorija kaže, mesec nemira. I ove godine slušamo šuškanje –

“Biće je!”, “Neće biti!”

I svi, ma koliko izvan te priče, malo strepimo od 6. oktobra. Poučena ranijim zbivanjima, meni više liči da umesto šuškanja čujemo šištanje fitilja bombe koja ima iste šanse da eksplodira ili da bude ćorak. Zovite je “Parada” ili “šetnja”, u svakom slučaju to bi trebalo da bude vid borbe protiv predrasuda i diskriminacije uzrokovanih različitošću. Pre dve godine, moglo bi se reći da sam verovala u tu ideju. Iako formalno nisam bila ni na jednoj strani, učestvovala sam na neki način  u tom beogradskom danu. Danas, nakon kojekakvih opštepoznatih i manje poznatih zbivanja i saznanja, rekla bih da smo svi svedoci jedne medijske parade, ili možda preciznije rečeno- šarade. Ko je tu na dobitku, da li je iko na gubitku, verovatno nikad nećemo sasvim pouzdano znati. No, ostavimo spekulacije i nagađanja po strani i suočimo se sa činjenicom da ipak živimo u maloj zemlji na brdovitom Balkanu. Uprkos tome što smatram da Srbija još uvek nema ni snage ni volje da se bavi ovim pitanjem, želim da podelim sa vama svoj doživljaj tog 10.10.’10.

Zato što ima nas koji čujemo govor onih koji ćute.

Strasti su se stišale. Ne znam da li ovako hladne glave mogu da verodostojno prenesem uskomešani vetar različitih osećaja. Duvao je najpre u stanu, a zatim i po ulicama Beograda, prativši slepo moj korak.

Film ispod kapaka prekinula je iritantna zvonjava telefona, a grubost buđenja ublažio je mili glas dragog. Završi rečima:”Ajde, ‘ajde, zovi kad ustaneš”.

Pritiskam ponovo “play” ispod kapaka i taman kako se atmosfera zahuktava, opet telefon. I opet dragi, ali ovog puta znatno uzbuđeniji:”Uključi Studio B! Ne mogu da verujem, na ulicama je pravi građanski rat!”.  Smena talasa vruće, hladno, toplo, mlako… Danas je trebalo da bude održana prva „Parada ponosa“ u Beogradu. Nas dvoje se, kao mladi Nebalkanci, još sinoć dogovorismo da idemo i podrzimo ih strejt poljupcima.

Gledam još uvek u pidžami i na oči mi naviru suze. Pa šta je ovo? Gde je ovo?! Ma na kom sam se to meridijanu probudila?!

Možda ne razumem, ali poštujem svačiji stav i na to dobijam odgovor koji obezvređuje moje mišljenje, kao i svako iole liberalno.

Nije li ovo uvreda za čoveka kao civilizovano biće? Podsmeh podarenom nam intelektu i svesti kojim bi trebalo da se opiremo instinktu. Instinktu da na ono što nam se ne dopada primenimo zakon jačeg. Podsmeh čoveku koji se vekovima borio da “humanost” postane vrhunac hijerarhijske lestvice vrednosti. Četiri sata uz prenos uživo sa ulica Beograda su mozak iscrpeli, ali telo napunili energijom. Motiv koji me pokrenu je bila radoznalost.

Dan je sunčan.

Bulevar ne previše pun, mada, ništa neobično za sumornu nedelju. Samo Sunce deluje drugačije. Kao da me miluje nekom setnom i umirujućom toplinom. Vidim grupu od četiri mladića. Smeju se. Svi nose crne jakne i potšišani su “na keca”. Jednog prepoznajem. Nakon tridesetak metara, vidim još dvojicu sličnih kako sede na klupi i ispijaju pivo. I još jedna grupa, još jedna. Niz grupica mladića izašlih iz istog kalupa. Obično sam ravnodušna, ali danas ih vidim kroz mrežu satkanu od nespokoja

Previše ih je. Gde god se okrenem ćelave glave, šuškave jakne, Air max patike, a nažalost – ceo prizor često ukrašen dečačkim omehom.

Nakon desetak minuta hoda skrenuh ka Krunskoj. Hajde, duboko udahni, sad izdahni. Dobroooo… Nesvesno skidam naočare. Ne znam, strahopoštovanje ili želja da mi ne promakne neki detalj… Prolazim pored zgrade DS-a koja je još uvek topla od nedavno ugašene vatre. Trudim se da izbegnem komadiće stakla u kojima se ogleda nebo i policijske kape. Ima ih sa obe strane ulice.

Čuvari mira? Možda zvuči paradoksalno, ali alarmirali su nekakvu uznemirenost u meni.

Verovatno reakcija na prvi susret uživo.  No dobro, naočare natrag i produžavam dalje.

Pratim u glavi zamišljenu mapu i stižem do Slavije. Najpre vidim banderu koja se očigledno umorila od stajanja i malo naslonila na susedni auto. Zatim čuveni bilbord koji je zaustavio razjarenu trolu. Osećam se kao nevidljivi akter nekog filma. Znate onaj osećaj čuđenja kada vidite nekog glumca? On je za vas imaginaran, veličine je petnaestak centimetara, on nije od krvi i mesa, i čuvate ga u onoj kutiji što govori. Prosto je neverovatno biti kraj njega. Podjednako je neverovatno biti u scenama koje sam pre par sati gledala na TV-u.

Scenario nalaže da krećem dalje ka Srpskih vladara. Sve je naizgled normalno, samo kao da je nečija ruka okrenula “volume” na minimum. Na Terazijama zapažam damu na dvanaestici (crne salonke sa crvenim đonom) kako razgleda svoje buduće dvanaestice kroz na nekoliko mesta naprsao izlog Coan-a.

Zadivljujuće ili komično?

Prekoputa žandarmerija u svojim “kornjača” odelima. Nakon par koraka slede i potpuno unakaženi izlozi sportskih radnji. Intrigantno je to što je taj “Nike” večita žrtva ovakvih nemira. Ne znam, možda je to besplatni šoping sa malo višom dozom adrenalina. Uputih se ka Dečanskoj,i naravno, kao sto svaki shopping mall poseduje mesta gde se može prezalogajiti, logično je demoliranje pekare Roggenart. Ne stigavši da skrenem pogled sa gomile stakla po uredno naslaganim kroasanima, već čujem prasak flaše i vidim iz pravca Kosovske trojicu raspoloženih momaka.

Jedan mi širi ruke i viče “Dođi srećo, dođi ljubavi moja”. Srce mi se steže, ali uz napor izvalačim svoje oružje, bojažljiv osmeh i ubrzavam korak. Ne okrećem se, ali čujem  uzvike drugih “Jeste slatka, ali pusti…”, ne znam nastavak rečenice, no hvala im.

 Kosovska je odisala teatralnom mirnoćom. Jedan stariji bračni par, jedan čovek koji bodri svog ostarelog erdel terijera da napravi još koji korak. Samo razbijeni auto na prikolici kamiona indikuje na neharmoničnost. Skrećem levo, niz Takovsku. Zgrada RTS-a. Gomila mrava sa teget kapicama i opet prepoznatljiva gomila stakla. Samo, ovom crno-belom prizoru nekako donosi kolorit tekst koji razdragano treperi na reklami “RTS….Evropska Srbija”, ili tako nešto…

Već laganijim tempom koračam dalje ka stanu. Sunce je bacilo zlatnu prašinu na grad. Posmatram jedan izvaljeni stub sto je seo na klupu, ne bi li uhvatio magičan zalazak sunca. Velelepan prizor. Ako ništa drugo,  posmatram prizor kroz prizmu umetnosti, i znate šta? Lepo je.

Isceljujuće.

One Reply to “Zato što ima nas koji čujemo govor onih koji ćute”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *