Vreme će pokazati

– Teodora! – hrapavim glasom me je dozvao.

Naglo se okrenuvši, spazila sam Stefana. Beše stajao naslonjen o stub sa upaljačem u ruci i cigaretom među usnama. Stajao je, klecajući, jer je hladnoća nemilosrdno štipala obraze i palila ruke.

Umotana u maramu, iznenadila sam se kako me je prepoznao. Osmehnuvši se, vratila sam se nekoliko koraka i stala naspram njega.

– Dragi, koliko vremena! – uskliknula sam i zaglila ga.

– Jeste, toliko da si se promenila, ali ostala ista. Kako si, Tea?

– Hm, slagala bih te rado, ali istina je da nisam sjajno. Nedostajalo mi je to tvoje „Tea“, dugo me nisu tako zvali!

– I ti si meni nedostajala, mnogo. Pa što si loše? Očekivao sam fabulozan odgovor od tebe. Da živiš kao junakinje američkih romana.

– Dragi, vidim te nakon više godina, ta pitanja ni ne zaslužuju odgovor. Kako si ti? Kako je Mirela?

– Dobro sam, Mirela je isto dobro, trudimo se da održimo ljubav, ali teško je. Svakim danom me sve manje voli, a bojim se da ja ne mogu reći drugačije za sebe.

– Šteta, od vas sam očekivala priču ljubavnih romana, što bi ti rekao, ali ne ovakvu malodušnost. Je l’ žuriš negde? Jesi za kafu?

– Ne, hajdemo.

Uhvatila sam ga pod mišku i sklupčani skupa, pobegosmo u najbliži kafić. Sedoh naspram njega posmatravši ga nekoliko trenutaka. Ista tršava kosa, isti nos, identične usne. Oči stare boje, ali novog ispraznog pogleda. Nedostajalo je nešto, neka iskra, neka živost. Nisam lagala kad sam rekla da mi je nedostajao. Često sam umela da se prisetim studentskih dana, njega i Mirele kako se svađaju sa svetom braneći svoju ljubav. Ratovali su i sa svojima zbog različite vere, vaspitanja i društvenog očekivanja. Ona se nije vratila svojima u rodni grad, već je ostala u mom, a Stefan je davno prestao da priča sa roditeljima.

Sedeo je trljajući rukama ne bi li se zgrejao malo, a cigaretu, onomad zapaljenu, ugasio je u piksli. Mahinalno je posegnuo za kutijom i izvukao novu. Stavio je među zube i procedio:

– Pričaj mi, šta se dešava u tvom životu? Muž, posao? Karijera?

– Ni muž, ni posao, ni karijera. Sve je to trivijalno, pored činjenice da se trudim da preživim. Pričaj mi o Mireli! Nisam je, kao i tebe, videla godinama!

– Aj Tea, sećaš li se kad smo bili mladi? Ili, bar, mlađi?

– Nije toliko loše, zar ne?

– Nije, jer da je, bar bih nešto osećao. Nemoć, mržnju, olakšanje.

– Ti i ona ste se borili protiv svih, i bili ste mi jedini razlog za veru u ljubav. U šta sada ja da verujem?

– U sve sem u nas. Istina je, borili smo se protiv svih, ali nismo protiv nas samih. Sami sebi smo i došli glave.

– Šta to govoriš?

– Ništa, ja i moj dugačak jezik. Ima li kod tebe neko? Neko ko bi možda postao suprug, neko ko bi oživeo tvoju veru u ljubav?

– Shvatila sam da očekivanja kad tad splasnu. Znaš ono, kao, kriterijumi se smanjuju pa pristaneš na sve sem na lični kompromis?

– Znam, pa?

Fotografija: ALeksandra Kovač

– Pa recimo da sad tako razmišljam. Nisam previše stara, ali dovoljno da društvo počinje da mi se ruga iza leđa. Lepota načeta prvim linijama, a karijeru nikad nisam jurila. Ovaj posao koji radim, dobroplaćen, ali samo za kiriju služi. Ne volim ga. Ne volim to gde sam sada. I ne volim što se i dalje nadam da ću zavoleti nekoga samo da bih možda i sebe zavolela.

– Tea, draga, šta pričaš to?

– Istina, prošlo je mnogo godina od studija. Ni ja nisam ista, kao ni ti, kao ni Mirela. Gde je ona, nisi mi rekao?

– U porodilištu.

– Zaboga miloga! Šta pričaš ti čoveče?

– Čekao sam pravi trenutak da odem, kad sam tebe sreo. Znaš, dođeš mi kao neki znak, poslat od univerzuma.

Sedela sam u neverici, slušajući kako se gušim i ostajem bez daha. Čovek koji je verovao u svoju dragu, u svoju ljubav prema njoj i radovao se životu, sedi preko puta mene i govori mi o smrti iste te ljubavi. Govori mi da je odbacio snove i budućnost zbog neke malodušnosti. Govori mi da je odustao. A ona, leži tamo negde i na svet donosi novi život!

– Šta sad misliš da uradiš, kad sam ti pojavila kao avet iz prošlosti?

– Preseći ću, to ću.

– Ali, to dete?

– Nije moje.

– Stefane, šta je sa Mirelom?

– Mirela me ne voli. Nikad i nije. Bio sam samo izgovor da ostane ovde. Da pobegne od svega. Mirela me je ostavila, a sad je sa drugim u bolnici. Na svet donosi njegovo dete. Samo sam hteo da je vidim.

– Prijatelju dragi!

Gledajući njegove oči, pune gorčine kako se gase, shvatila sam da, parazit kao ja koji beži od osećanja i kurva se za milovanja, ima više sreće od te iskrene duše. A to da li je on imao bogatiji život, vreme će možda pokazati.

Nagla sam se preko stola, uhvatila ga za ruku desnom šakom. Levom sam preklopila njegov obraz. Sedeli smo prijatelj i ja dugo tako, dok se nije pridigao, pozdravio me i otišao. Dugo sam gledala za njim i pitala se kakva li je moja budućnost.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *