Vidljiva (ne)ravnopravnost?!

Zamislite da vaš đak prvak dođe iz škole i saopšti da je nešto čuo od učitelja, a u pitanju je ženska osoba. Ispravili biste ga i rekli da je to učiteljica? Koliko znate o rodno senzitivnom jeziku i u kojoj meri ga primenjujete?

Hirurškinja, psihijatresa, veb-majstorica, akademkinja, trkačica… Ove i slične imenice koje se retko, gotovo stidljivo mogu čuti u sferi javne komunikacije (a još ređe u svakodnevnom govoru), predstavljaju primere rodno senzitivnog jezika, kojima se jednak značaj pridaje ženskom i muškom rodu. I dok se u nekim državama ovaj princip izražavanja prihvata kao potreban i normalan (primer Francuske, koja je izbacila termin “gospođica” iz zvanične upotrebe, ili susednih nam: Slovenije – u kojoj je u okviru politike rodne ravnopravnosti standardizovan leksički fond, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, u kojima se ujednačeno primenjuju paralelne forme imenica), u Srbiji se još uvek vode polemike o potrebi rodno senzitivnog izražavanja, te se ona doživljava kao nešto novo (samim tim i opasno?) što je mahom teško usvojiti, prihvatiti, primeniti…

Jezik kao ogledalo društva

Svenka Savić, lingvistkinja i jedna od autorki zbornika “Rod i jezik” (koji sadrži 2386 imenica kojima se označavaju ženska zanimanja) rodno senzitivan jezik definiše kao “ponašanje u pisanoj i govornoj jezičkoj praksi tako da se pomoću jezika signalizira shvatanje o ravnopravnosti polova u društvu”.

Na značaj upotrebe rodno senzitivnog govora ukazuje i sociološkinja Natalija Žunić, koja smatra da jezik reflektuje sva socijalna zbivanja i odnose u društvu. “Odbacivanje generičkog muškog roda u kojem se žene podrazumevaju i upotreba rodno senzitivnog jezika je važno pitanje odnosa moći u društvu i veće vidljivosti žena u jeziku”, kaže Žunić i dodaje da je “socijalna vidljivost žena, između ostalog, posledica i rodne perspektive u jeziku”.

Da upotreba rodno senzitivnog govora nije novotarija dokazuje prof. dr Zorica Mršević sa Instituta društvenih nauka u Beogradu. “Upotreba ženskog gramatičkog roda nije novina u srpskom jeziku tj. uopšte se ne radi o novogovoru kako to navode protivnici, niti o stranim uticajima kojima se narušava njegova autentičnost. U prilog tome govore brojni primeri, pa je tako Milena Pavlović Barili 1926. dobila svedočanstvo Kraljevske umetničke akademije gde je u ženskom rodu napisano da je ona iz nekih predmeta vrlo dobra a iz drugih odlična. Zbog takvih rodno senztivnih ocena inače danas se još uvek ponegde preti otkazima”, navodi ona i ukazuje na još jedan primer. “Još raniji primer potiče čak iz šezdesetih godina devetnaestog veka kada je jedna žena, Jelka Marković izvršila neuspeo atentat na kralja Milana. Sva zvanična dokumenta i novinski izveštaji iz tog vremena nju nazivaju atentatorkom, anarhistikinjom, teroristkinjom i (navodnom) patriotkinjom”.

Maja Sedlarević, šefica poslaničke grupe LSV i predsednica Stručnog saveta za rodnu ravnopravnost ove partije smatra da je danas ova vrsta govora sve više u upotrebi, što je dobro, jer na taj način žene postaju vidljive u javnoj sferi.

“Danas bezmalo svi javni govornici dosledno ili barem relativno dosledno koriste rodno osetljiv govor u svom diskursu. A sećam se dana kada smo 2004. godine počeli da ga koristimo i insistiramo na njemu u Skupštini AP Vojvodine koliko je otpora bilo. Ili kad je uređivački kolegijum B92 doneo odluku o primeni ovakvog načina govorenja koliko ih je osuda sačekalo. Ipak, sve dođe na svoje, vreme je pokazalo koliko ljudi prepoznaju važnost ovog procesa”, ističe Maja.

 Otpor iz straha?

Sa druge strane, prof. dr Rajna Dragićević sa Katedre za srpski jezik i južnoslovenske jezike Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu ne uočava čestu upotrebu rodno senzitivnog jezika u javnosti, ali primećuje veliki otpor prema njemu.

“Trebalo bi da rodno senzitivni jezik brani prava žena, ali zapazila sam da žene ponekad burnije reaguju nego muškarci u iskazivanju otpora prema njemu. Pitanje jezika je vrlo osetljivo i govornici teško podnose nasilne intervencije nad njim”, kaže profesorka Dragićević.

Razlog takve reakcije Natalija Žunić vidi u tradicionalnom sistemu vrednosti “koji se naslanja na rodno nesenzibilnu jezičku politiku”. Sličnog mišljenja je i Maja Sedlarević koja smatra da se žene plaše da će upotrebom ženskog oblika izgubiti na važnosti svog poziva. “To nije tačno. Na nama ženama je da stereotipe rušimo i izborimo se za svoj status. Jezik jeste sredstvo za to”, dodaje šefica poslaničke grupe LSV.

Strah i otpor možda dodatno podgrevaju mediji koji ne retko zloupotrebljavaju upotrebu rodno senzitivnog jezika. Tako, na primer, akademske analize su pokazale da mediji češće pišu o funkcionerkama u ženskom rodu kada ih stavljaju u negativan kontekst, dok ih, kada je reč o ozbiljnim i odgovornim pitanjima, spominju kao “ministre”, “sekretare”, “predsednike” i slično.

“Sigurno ste primetili da u novom sazivu Vlade Srbije neke ministarke insistiraju da su ministri, a guvernerka ispravlja reporterku u direktnom televizijskom uključenju na B92 i kaže da je ona guverner”, uočava Dijana Subotički, koordinatorka projekta “Povećanje svesti građana/ki Vojvodine o rodnoj ravnopravnosti” i predsednica UG “PostPesimisti Kikinde”.

Proces dakle postoji, ali je spor. Verovatno su tzv. patrijarhalne vrednosti u Srbiji još uvek (pre)duboko ukorenjene pa borkinje, vojnikinje, sekretarke, ministarke, direktorke, kancelarke nailaze na otpor i/ili čuđenje u javnosti. Da tako ne treba da bude, jer srpski jezik prilično dobro poznaje upotrebu ženskog roda, ističe dr Zorca Mršević. “Jezička nevidljivost žena shvaćeno je, nije prirodna, niti predstavlja jezičku neminovnost ili korektnost već je samo nasleđeno breme prema kome se treba kritički odrediti u trendu promenjenih društvenih uloga žena i muškaraca i njihovog međusobnog odnosa razvijanih mimo rodnih stereotipa”.

Profesorka Svenka Savić polazi od pretpostavke da se osvajanjem rodno osetljive upotrebe jezika može uticati na svest onih koji se jezikom koriste u pravcu rodne ravnopravnosti.

Dakle, pitanje normiranja jezika nije samo stručno, već i društveno i političko pitanje. Rodno senzitivan jezik je, inače, usklađen sa zahtevima Deklaracije o ljudskim pravima iz 1948. godine i Vodiča za rodno neutralan jezik UNESCO iz 1999. “Jezik je moć. Svaka standardizacija jezika je politički čin”, mišljenje je prof. dr Svenke Savić. Ona podseća i da “jezik nije neutralan, on odražava različite forme rodne diskriminacije u društvu i može uzrokovati i pojačati rodnu diskriminaciju. Trebalo bi ženu učiniti vidljivom i upotrebom odgovarajućih jezičkih formi srpskog jezika, a ne podrazumevati je, na isti način na koji je muškarac vidljiv”.

Zašto bi medicinski tehničar bio prihvatljiviji od taksistkinje, policajke ili inženjerke?

Edukacijom do promena

Poznato je da se jezik u skladu sa vremenom menja i da bi trebalo da prati društvene promene. Zaostatak na tom polju primećuje Natalija Žunić, koja ističe da “jezička praksa ne prati promenjen profesionalni status žene u društvu”.

Na nama je da to menjamo, a načini su višestruki – obrazovanje na svim nivoima, izmene u pravnim propisima, naš sopstveni izbor za upotrebu jezika u određenim situacijama… Ne treba zaboraviti ulogu medija, koji porukama i slikama koje šalju imaju uticaj na najširu javnost i kreiranje javnog mnenja. Ipak, čini se da nas upravo mediji često “bombarduju” stereotipnim prikazima muškaraca i žena. Dokaz da se i to može korigovati daje Dijana Subotički, koordinatorka projekta “Povećanje svesti građana/ki Vojvodine o rodnoj ravnopravnosti” u okviru kog je održan seminar “Kultura i mediji: rodno osetljiv jezik u medijima”.

“Lokalni mediji u Vojvodini imaju praksu da u kontinuitetu obrazuju svoje novinare i novinarke, urednike i urednice, kako bi se kvalitet informisanja u lokalnim medijima uklopio u zahteve o nediskriminatornom pisanju, naročito kad je reč o ženama ili o ženama iz različitih podzastupljenih grupa”. Ona ističe da je konkretan cilj ovog seminara bio da novinari i novinarke na lokalnom nivou dobiju znanja i veštine o upotrebi rodno osetljivog jezika, kao jednom od zahteva u ravnopravnosti polova.

“Verujem da su učesnice i učesnici na seminaru senzibilisani da generalno više izveštavaju o ženama, zatim da same više istražuju, kao i da će biti smanjen broj seksističkih pitanja u intervjuima, ali i da će manje promovisati patrijarhalne obrsace. Npr. kada mediji traže intervju od neke političarke, profesorke, književnice, preduzetnice često pitaju kako uspevaju da povežu ulogu majke i domaćice sa karijerom”, dodala je Subotički.

Na koji način onda možemo uticati na podizanje svesti o značaju rodno senzitivnog izražavanja i izbeći jezičku diskriminaciju? Neke od preporuka iz zbornika “Rodno osetljiva upotreba jezika: predlog osnovnih uputstava”, autorke prof. dr Svenke Savić, sa kojima su uglavnom saglasne i moje sagovornice su sledeće: korišćenje rodno neutralnih reči prilikom govorenja ili pisanja o osobama oba pola ili kada se ne zna o kom polu je reč; upotreba paralelnih formi ako se preporuka odnosi i na muškarce i na žene; ne treba identifikovati ženu prema bračnom statusu; pojmovi koji označavaju nazive položaja, profesija, zanimanja, zvanja, titula, radnih mesta žena, navode se po pravilu uvek u ženskom gramatičkom rodu …

Nediskriminativno ponašanje podrazumeva i nediskriminativan jezik, a kako srpski jezik dozvoljava upotrebu različitih nastavaka i slaganje subjekta i predikta , jasno je i da je gramatički opravdan

Kritika, ismevanje i protivnici će, naravno uvek postojati. Maja Sedlarević smatra da se oni strpljivim i argumentovanim nastupom mogu pobediti. “Jezik se menja, trendovi se menjaju, svedočila sam bezbroj puta da neko ko je ranije bio protiv rodno osetljivog jezika ne samo prihvati, nego vremenom postane i pobornik istog”, zaključuje Sedlarević.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *