#UstupamProstor inkluziji: da naučimo šta ona zaista znači

“Socijalno uključivanje je priča o sabiranju potencijala u društvu, u pojedincu, sabiranju razlika među ljudima, malih snaga koje čine društvo i zbog kojih ono postaje bogatije, sadržajnije i lepše.” piše u objašnjenju video-snimka pod nazivom Šta je socijalno uključivanje?. Ideja je, moram priznati bez zadrške, lepa i veoma korisna. Nažalost, realizacija je potpuno podbacila. Kako nisam pobornik teze hejt radi hejta, jer smatram da mržnja može da stvori samo novu mržnju, već lično verujem samo u konstruktivnu kritiku, ovaj tekst će biti poruka Timu za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije, a pogotovo Vladi Republike Srbije, svim ostalim nadležnim ministarstvima, kancelarijama, NVO-ima i inima koji žele da se bave problemom nepostojeće inkluzije u Srbiji.

Prvo, i osnovno, da se predstavim svima koji prvi put čitaju moje tekstove i pojasnim svoj kredibilitet koji mi dozvoljava da pričam na ovu temu. Dete sam gluvonemih roditelja, odrasla sam u njihovom Svetu tišine i vrlo dobro znam sve probleme sa kojima se susreće ova zajednica u Srbiji. Kako im je u drugim državama niti znam niti me zanima, jer ja ne živim u drugim državama, već u ovoj. Kako je drugim zajednicama – isto kao i gluvima, samo su problemi drugačije prirode, ali izazivaju iste (re)akcije.

Ideja socijalnog uključivanja, odnosno inkluzije je veoma dobra i korisna. Podrazumeva, između ostalog, davanje istih prava svim ljudima, bez obzira na fizičke ili mentalne nedostatke.

Fotografija: Eeagrants.org

Kako izgleda inkluzija u Srbiji?

Škole

Osnovne i srednje škole su u obavezi da na nastavu prime i uključe i decu sa posebnim potrebama (gluvu, slepu, slabovidu, decu sa invaliditetima, ometenu u razvoju…), odnosno, da im pruže ista prava koja imaju i “normalna” deca. Štaviše, roditelji su u obavezi da svoju decu drugačiju od druge upišu u obične škole. Jer je osnovno obrazovanje obavezno.

Ovo sve izuzetno lepo zvuči, ukoliko se radi o zemlji čija odeljenja u osnovnim školama broje do 15 đaka i čije škole koriste malo više prostorno-plastičnih sredstava u nastavi osim zelene table i krede, eventualno grafoskopa. Za početak.

Volela bih, iskreno i od srca, da se sretnem tête-à-tête sa osobom (osobama) koja je smatrala da je ovo izvodivo i primenljivo, da mi jednostavnim i prostim rečnikom, kao sedmogodišnjem detetu (tm @ptiki) objasni da li je zaista, ali zaista mislila da je to izvodljivo na način na koji je naređeno.

Gluvo dete, prvo i pre svega, ne može da ide u obdanište sa drugom decom, jer mu je potreban poseban vid obrazovanja. Gluva deca uče da izgovaraju svako slovo posebno, tako što gledaju u usta i drže ruku na vratu u predelu grkljana (glasnih žica) svog vaspitača da bi osetili vibracije, potom stavljaju ruku na svoje grlo i pokušavaju da proizvedu iste vibracije, imitirajući oblik usana vaspitača.

Ko smatra da ovo može da radi svaki vaspitač u svakom obdanišu u Srbiji?

Ko smatra da za ovo ima vremena svaki vaspitač u svakom obdaništu u Srbiji, dok istovremeno pazi na još min. 29 druge dece?

Razumemo se.

Posao

Svaki poslodavac u Srbiji koji ima više od 20 zaposlenih je u obavezi da na radno mesto primi i jednog invalida – odlična ideja, realizacija nula (0) bodova.

Idemo redom: već sam pomenula da gluva deca imaju posebne potrebe u obrazovanju. To znači da, koliko god da mnoga od njih to žele, nemaju mogućnost da posle osnovne (ili srednje škole) nastave obrazovanje u smeru u kojem žele. Zato što je ova država još u doba komunizma odlučila da su gluvi sposobni samo da budu radnička klasa, te kao takvi mogu da se školuju samo za zanat. Ne verujete mi? Srbija ima, recimo, Školski centar za vaspitanje i obrazovanje slušno oštećenih lica u Subotici, izvolite link, pa se uverite i sami. Tu je i Škola za decu sa oštećenim sluhom, a obrazovne profile možete pogledati ovde.

Dakle, imamo mašin-bravare, krojače, šnajdere, tesare, stolare, frizere.

Zamislimo, za primer ovog teksta, da ja vodim svoju IT kompaniju i da imam 25 zaposlenih, te moram da zaposlim jednu osobu invalida. Gluvi su manje hendikepirani od slepih, ne smem ni da pokušam da pronađem koja se zanimanja njima nude. Koliko je srednjih škola prilagođeno deci koja koriste kolica?

I? Koga ja da zaposlim? I kako?

I ti ljudi imaju dostojanstvo!

Fotografija: Di.ncl.ac.uk

To što vas ne čuju, ili ne vide ne znači da su rođeni da bi služili kao robovi, i da bi ih mi “normalni” zapošljavali kao svoje spremačice, kafe-kuvarice, fizičke radnike.

Sa druge strane, prilagoditi bilo koji poslovni prostor osobi u kolicima nije nimalo jeftino – a onaj isti zakonodavac je samo zažmurio na ovo i nastavio da maše prstom da se zakoni moraju sprovoditi. Kako?!

Želim, zaista želim da se svi ljudi uključe u ovo društvo, i želim da podržim inicijativu, ali ste, nažalost, ponovo krenuli s kraja. Ponovo se gradi kuća od krova, i rezlutati će biti isti takvi. Moram da prokomentarišem, da mi ne leži na jeziku: neko će uzeti pare, odradiće projekat, svi će mu čestitati, a rezultati? Hah, jebi ga, nije ova država za inkluziju, idemo dalje na sledeći projekat.

E, pa – ne može.

Ukoliko zaista, ali zaista želite da pomognete, ovo su stvari na kojima morate da radite prvo, pa onda o svemu dalje može da se priča:

– Obezbedite svoj deci jednaka prava na obrazovanje, prilagodite uslove i učila svakom detetu, bilo ono gluvo, slepo, paralizovano ili mentalno nedovoljno razvijeno. Džaba vam svo insistiranje na uključivanju – inkluziji, ako ona ne može biti realizovana.

– Organizujte kurseve gestovnog govora (jezika gluvih) za sve zaposlene u javnim ustanovama, koji su u kontaktu sa ljudima – administraciji, “šalterušama”, savetnicima i ostalima. Ali ne: evo kursa, evo pohađali su, evo malo smo se slikali i tra-la-la. Kontrolišite, organizujte seminare makar jednom godišnje, makar za 50% kapaciteta šaltera. Znate, i gluvim ljudima je potreban i Izvod iz matične knjige rođenih, i Uverenje o državljanstvu. A gle čuda, ima ih i koji su preduzetnici, i često su u Poreskoj upravi, APR-u i ostalim institucijama.

– Uslovite banke da im makar jedan službenik u jednoj filijali u gradu pohađa kurs gestovnog govora. Ovo će mnogo više pomoći inkluziji, nego zapošljavanje jedne gluve čistačice. Zamislite, i gluvi ljudi uzimaju kredite! Ako mi nekada dozvole, objaviću ovde šta im je sve utrpano kao obavezno, i koliko su puta bili obmanuti samo oni koje ja poznajem.

– Uslovite veće TV stanice (one sa nacionalnom frekvencijom) da im vesti u “udarnom terminu” (prime time za informativni program je 18:30-20h) budu prevođene na gestovni govor. Uslovite ih da makar jednom nedeljno puštaju film prilagođen osobama oštećenog vida, i da domaće filmove puštaju sa titlom – jer, verujte mi, i gluvi se smeju na fore Nikole Koja. Majke mi.

Evo, za početak – samo ove 4 stvari. Poslednja je najjeftinija, krenite od toga i pokažite tim ljudima da mislite na njih na konkretnim primerima.

Konkretna razmišljanja o uspehu kampanje “Šta je socijalno uključivanje?” možete pročitati na Sandrinom blogu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *