Uspomena

– Koliko si već dugo u gradu?
– Rekao bih da ima osam godina. Vremenom prestaneš da brojiš, nađeš sebi stan i ovaj grad počneš da posmatraš kao rodno mesto.
– Verujem, iskreno, volela bih da posetim Pariz, deluje zanimljivo.
– Samo zanimljivo?
– Pa kako bih drugačije rekla?
– Ne, ne, nego sve devojke uglavnom sanjaju o magiji Pariza i ljubavi ispod Ajfelovog tornja!

– Pa očigledno ne sve devojke.
– Doduše, nisam mislio da te uvredim, znam da nisi „sve devojke“.
– Nisam se uvredila, samo sam primetila da se vodiš klišeima.
– A to ti smeta?
– Zašto bi? Ne treba ja da živim sa tobom do kraja života, već sama sa sobom.
– Sad već zvučiš ozbiljno, pomisliću da si filozof.
– Čujem li to sumnju u tvom glasu? Ili samo još jedan stereotip?
– Nije, i izgledaš kao filozof. Kad smo kod izgleda, lepa si večeras.
– Hvala.
– Ali, zanima me, zašto ti je toliko trebalo da pristaneš da se vidiš sa mnom?
– Zato što je trebalo odmah da pristanem?
– Odgovaraš pitanjem, da li sad ja primećujem nesigurnost?
– A bio si nesiguran?
– Opet odgovaraš pitanjem. Samo me je zanimalo, ništa više.
– Zato što je naše upoznavanje bilo suviše dramatično. Vidiš da nisam stavila crveni karmin večeras. Toliko o mom samopouzdanju. Ili želji, nisam sigurna šta je od ta dva.
– Hm, pomisliću da si namerno bezobrazna.
– A šta ako jesam?
– Ne bih ti odgovorio na to. Bio bih bezobrazan.
– Onda nemoj odgovoriti. Takođe, nemoj ni pitati. Vidiš i sam da na takva pitanja nema tačnog odgovora. Samo besmislenog.
– Lepe su ti cipele. Gde si ih kupila?
– Kod šanera. Zaista postavljaš čudna pitanja. Ti si čudan.
– To ti se sviđa.
– Samo sam konstatovala.
– I ja sam.
– Uh, je l’ imaš brata ili sestru?
– Već se nazire nesigurnost. Nemamo po sedamnaest da popunjavamo spomenare. Imam. Stariju sestru.
– Kod mene nema nesigurnosti, možda neizvesnosti.
– To što si sad rekla nema posebnog smisla. To znaš?
– Ovo počinje da me umara.
– Vidim, nije mi to bila namera. Oprosti.
– Molim te, poruči mi još jedno belo vino.
– Hoćeš da prošetamo?
– To bi bilo u redu.

– Dozvoli mi, hladna je noć, ne bih da se prehladiš.

Fotografija: Mina Gudurić

– Hvala, kaput ti je vrlo topao.
– Imaš čudan pristup životu. Bežiš od njega, a odaješ sasvim suprotan utisak. Kao da uživaš u njemu.
– Mislim da si neosnovano stekao takav utisak. Ja volim život.
– Verujem, ali ga lažno živiš. Samo da bi drugi stekli taj utisak, ali ne uistinu.
– Mislila sam da smo batalili teške teme.
– Da.
– Gle! Ono je klupa koju sam išarala dok sam prolazila ovuda iz škole. Nisam dugo bila ovde, kako smo došli?
– Ni ja nisam primetio. Ispričaj mi neku priču.
– Na primer, ta klupa. Glupost, ali draga mi je. Jedno posle podne smo se jurili do stanice, proleteli smo pored te klupe kada je Ivan, drug, pao. Toliko je bilo smešno da smo svi zajedno polegali sa njim na pod i počeli da se valjamo od smeha. Ali smo ga odveli na ušivanje brade. Pod hitno smo morali da zabeležimo to. Vidi, urezano je u klupi. Datum i ime.
– Vidim. Jesi li ti urezala?
– Nisam, ali je lepo videti posle svih godina da i dalje stoji tu, nešto bar traje. Znaš, večeras je bilo fino.
– Drago mi je.
– Krenula bih polako.
– Ako te pozovem opet, da li bi se odazvala pozivu?
– Pozovi, saznaćeš.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *