Urezane reči

Cvetnu fotelju sam čuvala iz rane mladosti. Kada je baka kao starica došla kod mame, donela je i nekolicinu svojih stari. Strunadarija, po koji ispao feder, ali cvetni dezen je unosio radost mom oku. „Sve se da popraviti, sem slomljenog srca“ pričala je moja nana. Tako sam i ja, uzela fotelju, svotu novca i restarurirala naninu uspomenu.

Sada je ta fotelja stajala na sredini moje sobe. Sa krevetom u ćošku, soba je disala kroz rumeno cvetni dezen i zlatni jastuk na toj fotelji. A bila je i udobna. Isti dezen je bilo strašno teško pronaći. Pretražujući beskonačne internet stranice, radnje i raznorazne pozamanterije, pomirila sam se sa činjenicom da je neću preslikati. Našla sam nešto slično starom, i odlučila da novim materijalom unesem malo svoje duše i svog karaktera.

Neke haljine i nakit zauvek ostaju u modi

Fotografija: Mina Gudurić

Uguranog dupeta u strundariju, naslonjene glave o stari naslon (baš tamo gde je i moja baka držala glavu dok je razmišljala), misli su mi lutale. „Devojčice moja mila, daće tebi nana i poslenju paru, samo da si ti meni lepa, srećna i učena. Biće svega, zlato, samo da je spokoja.“ Pričala je nana, a ja sam prevrtala očima i mislila na tamo nekog Nikolu. Ili beše Stefan? Urezane su ostale nanine reči, ne i Markove oči.

Naslonjena o stari naslon i prebačene desne noge preko desnog držača, oko stopala mi se kovitlao moj mačor. Nakostrešenog repa, umazanih brkova. Muljao je činijicu, hteo je još mleka.

–         De Jure, sklanjaj mi se tamo! Nemoj da se vrzmaš tu, štetočino.

Ćušnuvši ga nogom, pridigla sam se sa fotelje. Zavirila u frižider i nahranila gladnu životinju.

–         Tebi je sve jednostavno, je l’? Ako je, Jure, ako, volim ja tebe.

Nonšalantno je srkao mleko, potopljenih brkova, ne zazirući me ni dva posto. Pomazila sam ga po čupavoj glavi i okrenula se u pravcu sobe. „Znam šta ću večeras“ – sigurno sam pomislila i sa najviše police skinula staru haljinu uvijenu u kesu. „Najbolje sama, bez Sonje. Tako je, večeras lepa, pijana i srećna samo za sebe!“

Haljina je bila nanina. Čini se, kao da je ona ostavila meni u amanet svoju dušu. Svoju mladost i snove. U toj haljini je, kaže, upoznala deku. Možda i ja budem te sreće, kad sam se prvi put posle toliko godina usudila da je ponesem. A ako sam barem desetinu njene lepote i gracioznosti, svaki muškarac u ovom gradu će biti moj.

Za moj sedamnaesti rođendan mi je dala tu haljinu. Uzana, graciozno je lepršala uz telo, spuštala se do kolena. Naboranog prednjeg dela, do pola otvorenih leđa. Crvene boje, sa uskom crnom, satenskom trakom na gornjem i donjem obodu. Bila je sašivena samo za nanu, kao poklon od majke. Meni predata u nasleđe. „Lepa moja Teodora, bićeš lepotica nad lepoticama. Zapamti, svaka žena ima svoje tajno oružje, neka tvoje bude samo tvoja, isključiva, tajna. Ali da deluje. Pametna si ti, zna nana.“

Zajedničku fotografiju sa Justinijanom sam držala na dnu fioke sa rubljem. Bila je položena na posebno mesto, bez obzira na njegovo mesto u mom životu. Vreme je da obučem bakinu haljinu, i sama u cipelama i sa alkoholom u venama, potražim svoju sreću u ovom sebičnom Gradu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *