U potrazi za Mirom Fujitom ili strast o jednoj slici

Malo ko se seća naslovnih strana sveski iz osnovne škole. To su obično bili crtani junaci, slatke životinjice ili jednostavne šare, odnosno, raznobojni šabloni. Svakog septembra moja mama i ja odlazile bismo u Kotor ili Tivat po knjige za predstojeću godinu, ali i po sveske, kajdanke (koje sam ja uvek pogrešno zvala hajdankama), olovke, naliv-pera i bojice.

Osim pozamašne gomile različitog pribora za pisanje, koje sam obožavala, ali nažalost imala rukopis “k’o nogom“, ili kako bi moja mama rekla: “Kao da je svraka pisala”“, birala sam i sveske. To nisu mogle da budu obične sveske nikako, morale su da mi se svide i da mi privuku pažnju.

“Ajde, Tinka, ne biraš muža, izaberi bilo koju!“, vikala bi mama sa početka knjižare, dok sam ja stajala pored polica prepunih svesaka. „Ova mi je slatka… Uf, ova je prava dečačka… Ko još voli šarene šablone, to uopšte nije zabavno, to možda mogu za matematiku, nju mrzim… Samo da pomerim ovu… Šta je ovo?“

Tu ispred mene ležala je najlepša naslovna strana sveske koju sam ikad videla! Krupne, jako tužne oči, harlekinovo odelo i ruža u savršeno nežnoj, beloj ruci. Tada sam jako malo znala o estetici, još manje o slikarstvu, ali znam da svesku nisam ispuštala iz ruke, jedva je prodavačica mogla da otkuca bar-kod sa nje. Na časovima sam hipnotisano gledala u najtužnije oči koje sam ikada videla i najsavršenije ruke koje drže ružu i ne znam šta bi čika Frojd i mlađani Jung iz svega toga izvukli.  

Dešavalo se i da me učitelj pita: “Bunjevački, je li lijepa ta sveska? Mogla bi da je otvoriš i da zapišeš koju rečenicu u njoj!“. Postidela bih se i ćušnula svesku u kockastu torbu.

U godinama koje slede, sveska je ležala na tavanu i dalje neispunjenih stranica, tužnih očiju i savršenih ruku.

Godina 2012, radna soba, ja i moj kompjuter. Opsesivno sam zaluđena veb sajtovima koji nude širok spektar fotografija, ukucavam razne reči, fasciniraju me moda, lepota, šminka, editorijali… U jednom od pretraživanja slika prema reči “Lepota“, na 80530583 stranici polako se prikarala slika iz davnih dana, sa istom savršenošću i tugom. Zurim u ekran kao hipnotisana, u neverici, kliknem na „Photos Info“, kako bi konačno saznala ko je naslikao tu predivnu sliku i kako bih ceo desktop računara zauzela sa njenim/njegovim slikama. Nažalost, informacija nema, tako da konsultujem društevene mreže. Posle ovoliko godina, napokon saznajem da je u pitanju Mira Fujita.

Živimo u vremenu kad su nam podaci na dohvat ruke, tako da momentalno ukucavam u pretraživaču njeno ime. Kako sam se samo iznenadila kad sam videla da ima stranice obožavalaca na socijalnim mrežama i ama baš nijedan podatak o njoj, čak ni na Vikipediji!  Milioni ljudi širom sveta traže odgovor na pitanje:

Odakle je došla inspiracija Harlekinke (da je tako nazovemo) tužnih očiju?

Harlekin je, prema jednoj definiciji, nepopravljiva lutalica i sanjar, kome “Niko ne može oduzeti nebo iznad glave i širinu koju imam u sebi“. Nije ni čudo što Mira Fijuta ima istu tematiku na slikama. Što se mene tiče, ja ću nastaviti da tragam za delima ove nadarene slikarke i čvrsto sam obećala sebi da će jednog dana Harlekinka sa tužnim očima i savršenim rukama ukrašavati zid moje radne sobe. Vama predlažem da pogledate, makar samo zavirite ili preletite pogledom preko njenih radova, pa ako neko pronađe bilo kakve informacije ili još bolje slike na prodaju, znate kome da se obratite. Takođe, uz gledanje ovih slika odslušate predivnu baladu, koja, pogađate, pominje i Harlekina i sve sanjare lutalice ovog sveta.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *