U polusnu

Bejah u polusnu, kada je u oku zabljesnulo jutarnje sunce. U znak prostesta položila sam šaku na oči i nastavila da se mučim sa snom. Kada sam konačno, iscrpljena, prihvatila nesanicu, približila sam mu se. Otvorila sam oči i, žmirkajući, ugledala ga kako spokojno leži na leđima, kao da se sladi snom u kome se izgubio. Pozavidevši mu, dovukoh se do njega i mrtvo prebacila  desnu ruku preko njegovih grudi. Osetih otkucaje života i sklopih oči. Ipak, u trenutku me probode srce, jer beše da je protekla noć bila loša.

Boja njegovih vrata čudno je sijala pod obrisom uličnih lampi. Bela boja delovala je prljav, abrava pa skoro razvaljena. „Imanje i kuća su stari, u porodici su već treće koleno“ mumlao je, tražeći ključeve. Osetila sam vrelinu njegovih dlanova. Pomislila sam kako je nervozan i unervozila se. Retko je bio takav, kao da je iščekivao da se nešto dogodi. Strpljivo sam stajala dok je mumlao u bradu i čula kako opsova neposlušne ključeve. Nagnuo se preko mene i dalje držeći levu ruku preko mojih očiju, a desnom ubadajući ključ u bravu. Vrata se otvoriše uz škripu, svirajući sablasno.

Fotografija: Lily Ann

Ostavljajući cvrčke i tminu za nama, skloni mi ruku sa očiju i zabljesnu mi obris sveća. U vazduhu se osetio neki slatkasti miris cimeta i kuvanog vina, a iza mene svirala je muzika požude njegovih uzdaha i lupanja srca. Dok sam gledala prazno u prepunu prostoriju sveća i stazice napravljene od latica, približio mi se otpozadi i naslonio se. Osetila sam koliko me želi i koliko želi da je u meni. Obgrlio me je rukama i pohotno zaronio usne u moj vrat. Uživao je, jer su sve te latice i igra svetlosti bili zarad njega. Nepomično sam stajala, posmatrala i osećala se čudno dok me je ljubio po vratu. Nisam bila srećna.

Opkoračio je oko mene, uhvatio me za ruku i brižno poljubio. Nisam skopila oči, a videla sam da on uživa. Odmakao se, a ja bezdušno progutah „knedlu“. Usne su se smeškale, oči bi zaplakale. Koraknuo je putem staze ruža, povukao me i zakoračismo skupa u još veličanstveniju sobu. Sve je odisalo trudom, željom i ljubavlju. I dok sam mučno slušala stomak šta mi govori, u srcu se produbi sumnja i rodi se mržnja. A on se okrete, oduševljeno kao dete, dade mi dar ljubavi – a ja  sam ga odbila.

Fotografija: Jovana Tomašević

Prišla sam mu stegnuvši ruke oko struka i privukoh ga sebi. Dok sam grubo rušila sve što je gradio, molićavo je usporavao tempo. Želeo je mir, žudeo je za mojim ramenom i mojim mirisom. Bio je kao životinja, sa svojim životinjskim nagonima dokazivanja i obeležavanja. Oči su mi kolutale prostorijom tražeći mesto na kome je skrivao blještavi kamen. Želi da me zarobi, da me okuje i da ograniči. Želi me samo za sebe.

Sebično i očajno, neverno, položio me je na pod. Ljubio, mazio, uvlačio se pod kožu. I dalje sam se smeškala, pružajući mu ono za čim je žudeo. Večeras reših njegove želje da ispunjavam. Onda kad izađe iz ekstaze, da mi skine čipku sa kukova, što izdajnički pali kožu, i da me obeleži. Ja ću i dalje nepomična ležati, dok se zmijski uvijam da nam udovoljim. Biće mi duša okovana, koža ožarena, a oči upale. Prestaću da verujem, prestaću da se nadam.

Ležala sam tako na leđima dugo potom, dok je on nespretno uplitao svoje prste o moje. Dok se uvlačio sve dublje pod kožu, mržnja je izjedala moje srce. Gledah u njega kao da vidim stranca, a nije bio ništa više do običan poznanik. Poznanik koji je noćas vodio ljubav sa mnom i koji me je bezuslovno voleo. Poznanik koji mi priđe s leđa i zagli me. Poljubi me u kosu i prošapće da me voli. Da ne može svoj život da zamisli bez mene. Savršena do te mere da želi moju decu. Malu devojčicu i velikog dečaka. Što je bio bliže, više me je gubio, što se više primicao, bila sam ogorčenija. Volim te, znaš. Kao, znam.

–  Udaj se za mene, provedi ostatak života sa mnom. Daću ti svet na dlanu.

Ležala sam mu u naručju okrenuta leđima, dok je suza iz oka skliznula.

–  Da, Fransoa! – rekoh i zajecah u sebi. Ali se ne okrenuh.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *