Traži se dečko!

Pre neki dan dobila sam hitan poziv od strane Ive, moje prijateljice, za “urgens kafu” (termin za hitan zbor u slučajevima raskida, prevara, flertova, susretanja sa bivšima, itd.). Iva je lepa i atraktivna tridesetogodišnjakinja. Ima salon lepote, proputovala je pola sveta, ima bogat društveni život. Ali…opet je sama. Upravo je prekinula vezu sa pet godina mlađim dečkom, shvativši da “nemaju iste prioritete u životu”.

Sedim i gledam je dok iznosi svoje zaključke o muškarcima koji su postali lenji, nemaštoviti, manje muškarci od onoga što njeni zahtevi nalažu, više muškarci od onoga što njena sujeta može da svari. Mrdam glavom u znak odobravanja, ali mi je cela ta scena nekako tužna. Šta prevagne na listi za i protiv, dok u svojoj glavi većaš da li je on onaj pravi? Da li su retke srećnice koje odmah znaju da je on Mr.Right ili to samo postoji u ljubićima? I da li je kamen spoticanja to što nam standardi rastu proporcionalno sa godinama, umesto da postajemo fleksibilniji, razumniji i spremniji na kompromise? Hm, evo kako to hronološki izgleda.

Fotografija: Mina Gudurić

Kad ona ima dvadeset

Tek je počela da se “dejta”, ali onako odistinski. Veruje u sjaj u očima, ljubav za ceo život koja se dešava sama od sebe, bez posebnog truda i ulaganja. Život je pred njom, ništa manje od obožavanja uopšte ne dolazi u obzir. Sa obožavanjem dolazi i pažnja, od one fizičke, preko moralne podrške, do materijalne. Ako se pojavi dasa sa dobrom fintom, zaljubljuje se u njega gotovo “na smrt”. Ali, svakog čuda za tri dana dosta, pa kako vreme odmiče shvata da jedna ozbiljna veza u dvadesetim godinama, a dvadeset prvom veku traži previše odricanja. Koliko divnih ljudi propušta dok leškare kod njega i gledaju serije? Može ona i bolje. Kvalitetnije, skuplje i ambicioznije. Pravda se svojom mladošću, obavezama na fakultetu, potrebom za slobodnim disanjem.

Kad ona ima dvadeset pet

Pola drugarica je već u ozbiljnim vezama, neke su se čak i poudavale. Ona na to gleda kao na protraćenu mladost i smatra da je bolje se izludovati onda kada je za to vreme. A kad je bolje vreme, ako ne sa 25? Uglavnom je već pred kraj sa fakultetskim obavezama ili na početku neke karijere, društveno aktivan član svih poznatijih klubova u gradu. Više ne veruje u ljubav na prvi pogled, pa pažnju posvećuje momcima koji mogu da je isprate u njenim aktivnostima i prohtevima. Međutim, ubrzo shvata da je svet je prepun čuda da bi se čovek odrekao divnih skupocenih cipela zarad udobnosti starih i već iznošenih. Pravda se čuvenim “mlada sam, imam još toooolikoooo vremena”.

Kad ona ima trideset

Već ima svoju karijeru, analogno tome i svoju kintu, koju nemilice troši na putovanja, krpice i kojekakve kaprice. Ako živi sa matorcima, uglavnom se provlači bez plaćanja računa i nema troškove za klopu, tako da joj je život sveden na minimum odgovornosti. Roditelji je uglavnom glade, da je ne bi sekirali i pokvarili joj ten – svakako mora biti lepa jer treba da se uda. Ona smatra da joj muškarac gotovo i ne treba, ima sve što joj je potrebno za ugodnost, kad analitički sagleda život svoje drugarice Mice koja se zarobila u braku sa dvoje dece i nema vremena za sebe, a kamoli za manikir, dođe joj da urla od sreće što je bila dovoljno pametna da se ne uda onomad kad je imala 25. Jeste bio sladak onaj Draganče, mogli su zajedno da pričaju o svemu, gledao joj je kroz prste kad bi imala neki od svojih napada “ludila”, gotovo da i nema više takvih momaka, ali ona nema vremena da se bavi time detaljno. Kad je uhvati romantična kriza, pusti sebi “Before sunrise” i sanja o idelanom susretu sa idealnim muškarcem. Kad je uhvati seskualna kriza, zove Mišu iz teretane, koji je vrlo diskretan i ne smara.

Kad ona ima trideset pet

U ludilu ne bi priznala da joj je teško što je sama. Počinje da izbegava venčanja, babine i novogodišnje proslave na koje ljudi uglavnom dolaze u dvoje. Nerviraju je drugarice koje joj nameštaju sastanke na slepo ili “slučajna” upoznavanja. Roditelji su već prošli kroz paničnu krizu i pomirili se sa činjenicom da se ona nikad neće udati. Pristaju i na unuka/u bez zeta. Ona umesto toga vrlo često sebi kupi psa. Sve više sagledava svoje bivše veze, koje joj se iz ove perspektive i ne čine tako dosadnim kao što su tada delovale. Razmišlja o potencijalnim frajerima, ovaj poslednji nije bio loš, simpatičan, situairan, ali brate mili – dok priča sve vreme udara šakom o sto! Darko bankar je takođe drag, ali nekako je previše mrgud. Tip sa prošlogodišnjeg letovanja, oh – harizmetične li osobe, ali užasnog li glasa! Poverava se o ovim svojim razmišljanjima samo proverenim i odabranim osobama, ali ako joj sestra kaže: “Probirač naiđe na otirač”, ne libi se da jo spusti slušalicu.

Oduzmi i saberi, ne postoji perfektno podudaranje. Veze su kao figurice od gline, možemo ih oblikovati po našoj želji, ali za to je potrebno dvoje. Beskompromisnost nije ulaznica za život u paru, a zbog toga što neko ima glas za dve oktave niži od onoga što tvom uhu prija, ne znači da ta osoba nije neko ko ume da ti donese kafu i kroasane u krevet i to ćutke. Naravno, ne mislim da treba srljati u nešto pod krilaticom “bolje išta nego ništa”, ali ne dozvolite sebi da ne vidite dalje od svog nosića i propustite neke dobre šanse. Standardi za sreću nisu propisani zakonom, a možda se baš neki od tih dosadnih, bučnih, pričalica ili nepričalica pokaže kao idealan za  češkanje leđa, grejanje stopala i medveđi zagrljaj. Možda to nije Holivud, ali to jeste sreća. Verujte mi na reč.

Natali Imbrulja zna…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *