Torta “najboljeg” tima na svetu

Postoje dani kada biste najradije ostali u krevetu i izbegli kontakte sa svima, pogotovo sa onima koji se uporno trude da vam upropaste svaki pokušaj da zaboravite na poraze, bilo privatne, poslovne ili one treće vrste: sportske. Ali sve što se više trudite da ih izbegnete oni vas sve više proganjaju, zivkaju, šalju uznemiravajuće poruke, dolaze vam u goste i ne možete da ih se oslobodite. Bio je to jedan baš takav dan, protkan nervozom, razočaranjem i tugom, i neizbežnom zafrkancijom koja je u takvim momentima bila dodatni začin ionako već prilično ljutoj čorbi.

Dok sam po ko zna koji put slala u tri tačkice budilnik koji me podsećao da je vreme da se probudim iz zimskog post-derbi sna, zarazni, dečiji osmeh najavio mi je novu sms poruku. “Dokle ćeš da budeš gubitnik? Krajnje je vreme da pređeš u pravi tabor.“

Bila je to ni sama nisam znala koja po redu poruka u kojoj mi je, na veoma suptilan način, Dule nudio transfer, da se namerno izrazim sportskim rečnikom, u redove najboljeg tima na svetu. Nije bio jedini, da zlo bude veće, i ostali sportski dušebriznici, dragi mi prijatelji i članovi uže i šire familije, kao da su se udružili da mi zajedničkim silama upropaste dan. Nije valjda da sam okružena samo partizanovcima, pomislila sam ogorčeno dok sam, poslednjim atomom snage dizala roletne. Bio je tako lep i sunčan dan, bila bi totalna šteta da sam ga provela u negativnim razmišljanjima i sećanju na prošli dan.

Sporim i umornim koracima došla sam do kuhinje, praćena veselim melodijama koje su dopirale sa komšijskog radija. Čovek je, okoreli grobar, slavio jučerašnji rezultat i to kao da je radio namerno, rešen da mi po svaku cenu stavi do znanja ko je gazda. Otvorila sam frižider i brzinom svetlosti počela da vadim namirnice. Kao i uvek, utehu sam pronalazila u hrani. Znam, nije rešenje u prežderavanju, ali nemojte pogrešno da me shvatite, ponekad sebi treba dozvoliti i te neke šašave momente. Lako ćete se otarasiti viška kalorija kasnije, sportom ili nekim drugim aktivnostima, zar ne? A moj šašavi momenat odazivao se na ime čokoladna torta.

Za čokoladnu tortu, koju ćemo samo danas da prekrstimo u utešnu tortu, potrebno nam je osam jaja, 150 gr šećera, 50 gr kakaa, 225 gr čokolade za kuvanje i 250 ml slatke pavlake. Ono što je dobro kod ovog kolača je što je dijetalni, s obzirom da ne koristimo brašno. Prvo ćemo napraviti fil od čokolade. U šerpicu ću staviti čokoladu za kuvanje i polako je otopiti vodeći računa da se ne zgusne previše. Dok se čokolada topi razbiću dva jaja i prvo umutiti dobro žumanca koja ću dodati u smešu, a kasnije i belanca, i ostaviti kremu od čokolade u frižider da se hladi u narednih sat vremena.

Slatko za utehu

Spremala sam se da krenem da pravim kore kada je iznenada zazvonio telefon. Javljao mi se komšija sa početka priče. „Dobar dan, komšinice, šta radiš?” Upitao je dobro raspoloženi grobar. “Evo, pravim tortu. Šta ti radiš?” Slaviš, kako te nije sramota, pomislila sam – ali prećutala. Htela sam po svaku cenu da izbegnem razgovor o fudbalu, ali avaj – to je bilo prosto nemoguće. “Praviš tortu? Mnogo nešto kuvaš poslednjih godina, pardon sezona. “ Zajedljiv osmeh. “Nego, jesi li gledala derbi sinoć?“ Zamalo nisam zaplakala. „Nisam, znaš da slabo pratim sport.“ Rekla sam gutajući knedlu. Glavom su mi prolazile razne fraze, rado bih mu rekla svašta, ali nisam baš bila raspoložena. Mislila sam, naivno, da ću time izbeći dalju raspravku, ali crno-beli zlotvor nije imao nameru da odustane. „Učinilo mi se da sam čuo neko navijanje sinoć, mislio sam da si ti, u stvari, prilično sam siguran da si to bila ti. Mislio sam, ako želiš, da svratim na kafu danas. Ako me pozoveš, naravnom, da probam te tvoje kolače.“ Pristala sam. Ako je mislio da me vidi uplakanu, grdno se varao.

Dok nam se hladi čokoladni fil napravićemu kore za koje nam je potrebno šest jaja. Prvo ćemo umutiti žumanca.Kada krenu da da se zgušnjavaju dodaćemo polako 150 gr šećera i 50 gr kakaa i nastaviti da mešamo strogo vodeći računa da smeša ne bude previše gusta. Posebno ćemo umutiti belanca koja ćemo sjediniti sa masom od žumanaca i kakaa. Masu delimo u dve okrugle tepsije i kojima ćemo peći kore oko 20 minuta na temperaturi od 180 stepeni. Kako nje koristimo brašno, ne očekujte da kore narastu previše. Kada se ohlade, na jednu ćemo namazati čokoladni fil, i umutiti slatku pavlaku koju ćemo namazati preko čokoladne kreme, i sve poklopiti sa drugom korom. Kada je torta gotova, stavićemo je na vaznu i posuti prah šećerom.

Zvono. Evo, stiže komšija, mislila sam dok sam otključavala vrata. Prijatno sam se iznenadila kada sam sa druge strane ugledala nasmejano Marinino lice. „Stižem baš na vreme! Kakav miris, opet si nešto čačkala u kuhinji?“ Pitala je dok sam kačila na ofinger njenu jaknu. „Jelo mi se nešto slatko pa sam htela da isprobam novi recept. Čokoladna torta, ali bez brašna, ukusna je, videćeš. Ostavila sam je u frižider da se hladi.“ Pogledala me je kritički. „Jelo ti se nešto slatko? Hoćeš reći, morala si da se utešiš posle sinoćnjeg poraza. Čoveče, promašili ste penal, ej!“ Da, dobro ste shvatili. I ona je navijala za njih, kao i većina meni dragih ljudi, uključujući mamu koja imala toliko obraza da mi pošalje poruku i čestita na porazu. „Ne rekoh ti, srela sam Duleta ispred zgrade. Otišao je da kupi piće i cveće za tebe. Sad će i on.“ – rekla je Marina smešeći se. Moj dom je kao i uvek bio železnička stanica na kojoj su se susretali prijatelji, poznanici, ljudi koji su znali da me nasmeju, rasplaču a neretko i iznerviraju. „Sad će i Filip, komšija sa sprata, najavio mi je posetu.“ Prokomentarisala sam. „Onaj što mu sa terase vijori zastava kluba?“ Klimnula sam glavom. „Taj. Okružena sam partizanovcima. Moraću da se selim uskoro.“

Nije prošlo ni deset minuta a u dnevnoj sobi je bilo kao u košnici. Preplitali su se glasovi, evocirale uspomene od sinoć a i zlatnih dana u kojima je i moj tim dominirao domaćom i inostranom fudbalskom smenom. „Kad je to bilo, praistorija. O čemu pričaš? Partizan ima znatno bolji tim od Zvezde. Vaše vreme je davno već prošlo.“ – rekao je Dule praćen Marininim odobravanjem. Niko nije ni primetio kada sam otišla do kuhinje da donesem iznenađenje kojem se nisu nadali.

„Evo, stiže i Partizanova torta. Prijatno.“ – rekoh dok sam spuštala vaznu na sto praćena zbunjenim pogledima. Znate kako kažu, ako ne možete da ih pobedite – onda im se bar pridružite. Autoironija je ponekad više nego dobrodošla.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *