Teodorin prvi poljubac

– Svideće ti se mesto, garantujem ti.

– Ne sumnjam u tvoj ukus, ali namere ti nisu čiste.

– Znam, ali to što ti znaš ne pravi razliku, zar ne?

– Kakvo je to mesto na koje me vodiš?

– Videćeš. Voliš džez, volećeš i ovo.

– Sad sam zaista zaintrigirana.

Hodajući pored njega, ubadala sam oštrom štiklom u meki asfalt. Vrelina dana se još uvek osećala u sutonu, a pločnici su se gibali pod mojim korakom. Uhvatio me je za ruku i ostavio ju je u meni. Uprepletanih prstiju prolazili smo pored mnogobrojnih ulaza, sve dok nismo došli do male staze koja je vodila u dvorište.

– Već mi se sviđa, izgovorila sam prvi put sigurna u nešto.

– Čekaj, još nismo stigli.

Propustio me je da prođem i pošao je za mnom. Stavio je ruku na moja leđa, a kroz mene je prostrujao mir. Sklopila sam oči i slušala kako mi potpetice odzvanjaju u hodniku. Nije dugo trajalo, svega nekoliko koraka. I kad zađosmo u dvorište, rukom mi je pokazao na sveto skrovište uzvrelog grada.

A ispred mene svetiljke, stolovi sa kariranim stoljnacima i vazduh u kom miriše romantika. Licem mi se prevukao osmeh oduševljenja. Ironija je prvi put izostala iz moje reakcije, a taj romantični kliše je njemu večeras davao posebnu notu.

– Justinijane, ovo je uistinu predivno!

– Jeste.

– Za koji sto da sednemo?

– Za koji hoćeš.

Bilo je to malo mesto. Svega pet ili šest stolova, sa dve do tri stolice. Za odabrano društvo. Imponovalo mi je što sam pozvana na njegovo skrovito mesto. Ovo se ne deli sa svakim. U zadnjem levom ćošku stajala je teška saksija, sa drvetom, sa kojim je srasla puzavica. Uspuzala je uz zgradu tako vrlo krhka, stvarajući pukotine u zidu. Taj ćošak je dokazivao da jačina nema baš posebne veze sa uticajem koji može da učini. Dosežući do vrha četvorospratne zgrade, večeras je izgledalo da srasta sa nebom i zvezdama.

       Fotografija: Aleksandra Kovač

       Model: Iva Pavlović

U donjem desnom uglu su bili poslagani visoki svećnjaci od kovanog gvožđa. Uvijeni, voskom natopljeni i stari, čuvali su mnoge tajne mnogih godina i parova. Sveće su bila zapaljene i sve skupa su harmonično simfonijski treperale i obasjavale odabrano društvo.

U sredini su bili poređani stolovi, sa postavljenim vinskim čašama i crvenim kariranim stoljnacima. Iako je podsećalo na neuhvatljivu Toskanu, sa leve strane od ulaza sedeo je boem. Raštrkane kose, sa cigarom u ustima i gitarom na krilu. Nešto je svirao. Nešto što je neodoljivo podsećalo na Španiju i minule snove. Melodija za donošenje odluka, melodija za zavođenje. Španska gitara, španska krv i romantika. Za mene.

Odabrala sam sto za koji me je poveo.

– Žalim samo zbog jedne stvari.

– A koja je to?

– Zato što sam na ovom mestu, ali nisam na ovom mestu u crvenoj haljini..

– Zaista, velika šteta.

Vino u čaši je blistalo u noći. Bez crvene haljine, sa krvavim usnama, poželela sam ga istog momenta, baš tu pred svima. Da prstima pređe preko mog vrata. Da ruku spusti niz struk do bedara. Justinijanov zeleni pogled da mi se zarije u usne i da strah koji osećam preraste u nadmoć koja će me gurnuti preko ivice.

Igrajući se sa vratom čaše i mešajući vino, osetio je moju nervozu.

– Teodora, večeras si posebno lepa.

Pogled sam stidljivo spustila, jer posle izlizanog izgovaranja te fraze, prvi put sam osetila njenu moć, iskrenost i moć iskrenosti. Prethodne misli su mi pale u vodu. Sada sam samo želela njegove usne na svojim.

Uhvativši me za ruku, nežno mi je prošaptao,

– Ostani uvek tako lepa.

Tada je prineo svoje usne mojim.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *