Vreme je za SREMUŠ

Početkom proleća prvi čistač organizma koji se pojavljuje posle istopljenog snega je sremuš, u narodu poznat kao medveđi luk. Raste u vlažnim šumama, divlje, što ga automatski svrstava u organik biljke.

Ukoliko možete sami da odete do šume i naberete ga, iskoristite tu mogućnost. Ali ukoliko niste sigurni kako sremuš izgleda, bolje je da ga kupite na pijaci. Prošle godine su neki iz Hrvatske otišli u šumu i nabrali đurđevak umesto sremuša i pojavila se vest kako su se otrovali od sremuša. Đurđevak ima sokove koji nisu jestivi i izazivaju toksikaciju organizma, što se upravo njima dogodilo.

 Sremuš

Sremuš je karakterističan po tome što neverovatnom brzinom čisti organizam, pogotovu posle zimske ishrane koja je mahom masnija i jača. Sadrži eterična ulja, mineralne soli, šećer, vitamin C, karotin, belančevine, masti. Utiče na smanjenje krvnog pritiska i holesterola, čisti krv, jetru, creva i želudac, jača pamćenje, ima antibakterijska svojstva pa olakšava iskašljavanje, jača srce i oslabljeni srčani mišić, štiti od infarkta.

Najveća korist je ukoliko se jede svež, bez termičke obrade, kao i većina drugih namirnica. Zbog toga ga ubacujte u salate, jutranje obroke uz žitarice, a u supe i jela na kraju kuvanja. Takođe možete praviti i pite sa dodatkom sremuša koji će osnažiti ukus, koji podseća na beli luk. Za razliku od belog luka koji ostavlja trag i sledećeg dana, sremuš se brzo apsorbuje i nema trajan miris, pa se može koristiti i na poslu.

Sezona mu traje do juna, tako da je najbolje odmah krenuti i iskoristiti blagodeti koje nam nudi.

Evo jednog od načina kako ga možete pripremiti.

Ljuti namaz od sremuša

1 šolja kuvanog belog pasulja

1 manja veza sremuša

So, biber, kurkuma, bosiljak, maslinovo ulje – 2 kašičice

Sve sastojke ubaciti u blender i izmiksati dok masa ne postane ujednačena, ukoliko je potrebno dodati malo vode.

Prijatno!

Vreme je za zdrav doručak

Jutro je svakako najlepši deo dana. Najbolje ga je otpočeti osmehom i zdravim obrokom. Užurbani i uspavani, zaboravljamo da je vreme koje posvetimo svom organizmu u jutarnjim satima, neprocenjivo, a efekat se oseća čitavog dana. Izaberite svoju omiljenu varijantu, shodno vašim potrebama, jer najvažnije je oslušnuti organizam i dati mu potrebno. Da li će to biti sendvič, smoothie, skuvane žitarice sa semenkama lana, susama, golice, suncokreta, koštunjavog voća…to će biti vaš izbor. Važno je da napravite kombinaciju koja će svojim nutritivnim svojstvima nahraniti organizam, dati vam snagu, energiju i elan da budete uspešni i efikasni do narednog obroka.

Kao najvažniji obrok – doručak je često zapostavljen, a njegova najveća blagodet je što uspostavlja balans šećera u krvi, te nema napada gladi i nervoze, ubrzava metabolizam i pomaže da organizam ostane zdrav.

Dok sam išla u srednju školu, doručak je bio nešto što se izbegava, jer u godinama kada vladaju hormoni našim telom i bićem teško da možemo razumno da se ponašamo. Kasnijih godina to je polako došlo na svoje, prvo trudnoća u kojoj sam, htela ne htela, morala da jedem, glad je bila prevelika.

Godinama sam usklađivala odlazak na posao sa obrocima zdrave hrane koju sam pokušala da uvodim kao svakodnevnicu. U početku je bilo najteže. Jesti u kancelariji mi se činilo kao nepremostiva prepreka – treba nositi hranu sa sobom, a ujutru pre odlaska na posao mi je bilo suviše rano za jelo.

Odjednom sam shvatila: treba da idem u šoping. Moj muž nikako nije mogao da shvati zašto je dodatno trošenje para u kupovini potrebno da bi se ja zdravo hranila, ali meni su bile potrebne veće torbe. Kupovinom velikih torbi rešila sam problem nošenja hrane sa sobom i popunila ormar modelima koje sam i ranije želela, ali nisu bili na listi prioriteta.

Iz istih razloga sam i decu navikla da doručak bude obrok koji će im dati snagu, glad neće ometati koncentraciju na časovima i doprineće da se bolje osećaju, budu zdravi i poletni. Zbog prisustva pekara i raznih prodavnica sa fast foodom u blizini škole koje prodaju preslane grickalice, pune štetnih manoća, pretrpanih šećerom, raznim emulgatorima i aditivima koji pojačavaju ukus hrane, izazivaju zavisnost i utiču na povećanu gojaznost, navikla sam ih da doručak ponesu od kuće.

Dosta vremena je prošlo dok nisu počeli da nose hlebčiće i pogačice koje sam pravila bez štetnih masnoća i nepotrebnih kalorija, a višestruko korisne, pune hranljivih sastojaka.

Evo jednog jednostavnog recepta za hlebčiće, koji će svojim nutritivnim svojstvima ulepšati i upotpuniti vaš dan.

Hlebčići sa maslinama

10 kašika pšeničnog integralnog brašna

5 kašika ječmenog brašna

5 kašika ovsenog brašna

3 kašike pšeničnih mekinja

3 kašike sirovog suncokreta

5 kašike hladno cedjenog suncokretovog ulja

10-12 seckanih maslina (zelene ili crne)

3 kašičice mlevenog susama

3 kašičice mlevenog lana

1 kašičica sode bikarbone

½ kašičice soli

kisela voda, količina koja je dovoljna da se napravi kompaktna masa

Sve sastojke izmešati, oblikovati u manje pogačice, kajzerice ili kiflice, staviti u pleh i peći u rerni na 200°C oko 40 min. Ispečeni hlebčići mogu se koristiti 3 dana.

A o nadevu sa slike, humus od spanaća, ćemo nekom drugom prilikom, možda u okviru aktivnosti Udruženja….

Kiš loren

“Gladna sam.” Bilo je prvo što je rekla kada je te večeri uletela u stan kao vihor. Nisam očekivala goste, i da budem iskrena, spremala sam se da preskočim večeru. Bila sam baš tih dana u najluđem periodu života jedne žene koja iznad svega voli da jede, zvanom dijeta, i svoju zlata vrednu svesku sa receptima držala sam pod ključem.

– Ja nisam –  rekoh sa jedva uočljivim osmehom, iako je stomak  već glasno protestvovao negirajući  tek, bez imalo ubedljivosti,  izgovorenu rečenicu.  Smučilo mi se bilo da jedem zeleniš kao da sam kakav zec a od nervoze koja je rasla iz sekunde u sekundu imala sam osećaj da će mi, minumum, porasti uši. Znala sam, ako bude insistirala na mojim kulinarskim sposobnostima, kao najjefikasnijim oružjem , da će uspeti da smakne neprijatelja – otpor koji je već polako počeo da puca po šavovima.

– Kakva si ti domaćica kada ne poštuješ goste? Ti bi me zaista ostavila da crkavam gladna? Nemaš ni srca ni duše – konstatovala je Marina šetajući gore-dole po kuhinji. Nije imala nameru da odustane, naprotiv, nastavila je rafalnom paljbom. Nisam bila ne samo domaćica već ni drugarica, kada sam mogla tako okrutno da ignorišem očajnički vapaj i svog i njenog stomaka.

Ćutala sam, neraspoložena za raspravke, razmišljajući o tome da na momenat prekinem rat objavljen itekako vidljivom višku kilograma. I veći ratnici od mene izvlačili su belu zastavu kada bi zagustilo pa zašto to ne bi uradila i ja. Kada je mogao Napoleon da trpi poraze, što bih sad ja pravila dramu zbog jedne molbe i par gladom zamagljenih očiju.

– Kiš loren – uzviknuh tapšući rukama kao malo dete koje je upravo dobilo igračku koju sanja mesecima. Mozak mi je radio brzinom svetlosti dok su noge prosto letele ka frižideru. Otvorila sam ga kao kakvu škrinju sa neviđenim blagom Ali Babe šaptajući nešto što je moglo, ali nije, da liči na čuvenu lozinku ‘Sezame otvori se’.

– Kakva tvoja crna kiša! Napulju je kao u paklu jesi li poludela? Vidiš da dijeta loše utiče na tebe! – gunđala je Marina sa očiglednim neodobravanjem dok sam se smejala vrteći glavom.

– Nije kiša, već Kiš loren, iliti quiche lorraine – izlomih jezik dok sam pokušavala da joj dočaram originalnu verziju na svom već istrošenom i prašnjavom francuskom jeziku, zarađalom i požutelom od nekorišćenja.

– To ti je francuski specijalitet draga moja, kiš je vrsta slane pite, poreklom iz regije Alzas. Lako se pravi i strašno je ukusan. Zar nisi rekla da si gladna? I ja sam! Dijeta može da ide dođavola! – uzviknuh sa olakšanjem.  Konačno mi je ogromni kamen ludosti pao sa srca i mogla sam da preuzmem svoje kulinarske cipelice neopotrebno okačene o klin.

Probala sam prvi put kiš loren kada sam bila u Parizu i mnogo mi se dopao. Volim testo, možda čak i previše iako sam svesna da goji, luda sam za picom, i bilo je prosto nemoguće da se ne zaljubim na prvi pogled u francusku pitu nad pitama.

– Jao, pa to je ono što je jednom pravio Rudolph! Znam šta je! Ah, kako je mesio testo svojim veštim ručicama! – sanjarila je već Marina. Najpoznatiji neženja i kuhinjski mag 24kitchen kanala osvojio je ne samo nju koja ni jaje ne zna da isprži, već i mnoge druge koje znam. O svojoj fascinantnosti dotičnim radije ne bih. Nije red da mi Rudolph ukrade pet minuta kulinarske slave koju, priznajte, ipak zaslužujem.  

– To je kišni specijalitet ali te molim da mi ne spominješ šefa nad šefovima. Mama kad ga vidi rastopi se kao margarin na plotni dok krišom hvata beleške, a o baki da ne pričam. Nisi valjda i ti prolupala za holandskom šetajućom pekarom?

– Nisam, ali on je tako, tako sexy..razumeš.. ima nešto u tom intelektualnom pogledu iza naočara – krenula je da hvali svog miljenika. U tom trenutku mi je došlo da bacim kecelju  u znak protesta pa nek ide kod Rudija da joj sprema da jede, ali nisam mogla da je ostavim tek tako na cedilu. Zapravo, nisam mogla svoj želudac da ostavim na cedilu. Bila sam gladna kao vuk, u suprotnom bih sebi dozvolila luksuz da se malo ljutim.

Za kiš loren potrebni su nam sledeći sastojci:  200 gr brašna, malo soli, 100 gr putera, 5 jaja, 250 ml mleka, 100 gr slanine, 100 gr šunke, 250 gr kačkavalja. Prvo ćemo zamesiti glatko testo, vodeći računa da se ne lepi, od brašna, putera, jednog jajeta i malo soli. Bolje je da puter bude hladan jer će se tako testo brže stvrdnuti a i lakše, kasnije, razviti. Ostavićemo testo u frižider na sat vremena,  da se malo odmori. U međuvremenu iseckaćemo sitno slaninu i šunku.  Tepsiju u koju pećemo našu francusku pitu podmazaćemo uljem. Kad je testo malo naraslo, razvićemo ga tako da bude debelo 3-4 cm i prebaciti u posudu za pečenje. Posućemo testo sa slaninom i šunkom i umutiti mleko i jaja. Prelićemo testo i kao tačku na i izrendati kačkavalj. Kiš loren pečemo oko 30 min na 210 stepeni.

Kapitulirala sam, ali je vredelo. Shvatila sam to dok nam je zavodljivi miris koji je dolazio iz kuhinje golicao nozdrve a Iv Montan pevušio na uvce. Sipala sam čašu vina i već polako lutala u mislima ulicama jednog grada koji me je osvojio na prvi pogled i dodir. Ali to je već neka druga priča.

Bon appétit!                     

 

Svi volimo lazanje

I tako smo mi kupili tanke ražane kvadratne kore, jer nisam mogla da pravim svako veče palačinke, i to uvek bez jaja. Ipak, najveći problem kod ovih kora je to što su dosta suve.

Ni nutela nije pomogla, pa su ostale da stoje na frizideru i čekaju  deadline.

Kako sam sebi već dala titulu kreativca i shvatila da nikako ne smemo baciti hranu, makar bila i suva i tanka kao list papira – zamislila sam da…

Znam da bilo koja vrsta paste nije teška za pravljenje, međutim ja ovo ne bih nazvala pastom.  Ovo je nešto između naše i italijanske kuhinje. Mislim da bi mogle i kore za gibanicu da posluže ili, ako postoje, tanje tortilja kore. Oblik zavisi od vašeg pleha za pečenje.

Naravno u mojoj kuhinji se ne nalazi mleveno meso nikad, i uvek je tu neka zamena. Mleveno meso, znate i sami, domaćice i damice, da nije zdravo – kako za vas, tako za vašeg dragog i vašu buduću bebicu. Zamena je ovog puta tofu.

Nikad niste koristili tofu? Probajte, za sve postoji prvi put. I ne, tofu ne koriste samo vegeterijanci i vegani, tofu koriste narodi širom sveta, ponajvisš u Kini i u istočnim zemljama. Mislite da se tofu neće dopasti vašem dragom? Jednostavno, nemojte mu reći šta spremate. Proverite kakav ukus ima, da li je još tu ili ga je izgubio! Mleveno meso (goveđe) u 100gr ima 17gr masti i 100mg holesterola. Tofu ima samo 6gr masti i 0gr holesterola. Razmislite dvaput.

Naravno, možete da stavite šta želite u ove pita-lazanje, a ja sam izabrala plavi patlidžan, jer mislim da odlično ide sa tofu.

Pita Lazanje za dve osobe :

Kore za gibanicu 

400gr tofu

1 veliki luk

2 glavice češnjaka

100gr pečuraka

2 kasike paradajz paste(najbolja je homemade, kao u mom slučaju)

1šolja vode

 1ili 1/2 plavog patlidžana

 4paradajza

 ulje

malo brašna

 nerafinisana morska so i biber.

Paradajz pastu sam napravila par dana ranije, a pravim je u blenderu. I dodam začine. Zatim prespem u teglu, dodam malo hladno ceđenog ekstra devičanskog maslinovog ulja, malo morske nerafinisane soli, ljute papričice i malo belog luka iseckanog na sitne, sitne komade.

Zagrejem rernu na 180C. Za to vreme, u šerpu dodam ulje (kokosovo nerafinisano je najbolje za prženje ), tofu koji je rukama izlomim na sitne komade (izgleda kao izdrobljen sir), luk beli istucan i iseckane pečurke kuvam/pržim 3-4min na srednjoj temperaturi uz stalno mešanje da se tofu ne bi zalepio za šerpu. Dodam paradajz pastu i vodu (1šolju ili više ako zatreba). Zasolim i pobiberim. Taj deo je gotov.
Plavi patlidžan isečem i uvaljam u malo brašna, pa ga stavim u nauljen tiganj. Kad dobije zlatnu boju ide na papir da se ocedi od ulja. 

Oblik posude za rernu neka bude po vašem izboru. Malo je namažem uljem i stavim koru dole, zatim dodajem tofu smesu i onda sloj  patlidžana i svež paradajz, pa koru preko, pa opet sledeća smesa i tako sve dok se ista ne potroši. Koru sam posula crnim susamom i ukrasila svežim crvenim paprikama. 20min pečete u rerni, otprilike.  Ostavite 10minuta da se ohladi i zatim isecite i poslužite uz salatu.

Uživajte, dame, i pratite reakcije vaših dragih kada sa ogromnom željom budu tražili još! 😉 

Kada kum dođe

Obećala sam društvu da ću napraviti večeru kada položim vožnju. Danas je došao taj dan i trenutak da se časti! Najbolja drugarica je zbrisala na more sa mužem, sestra sprema ispite, kumovi su na moru. Ipak, mog drugog  kuma jednostavno moram da pozovem. Kum nije dugme! Kum i muž. Ostale ću častiti nekom drugom prilikom.

Uzimajući u obzir šta oni vole i koliko uživaju u konzumiranju hrane i svih vrsta poslastica shvatam da je kineska hrana najbolje rešenje. To je zapravo moja verzija iste, neka mućkalica na Dušičin način, ali kada dodam soja sos…mmmm….uvek ispadne super. E sad, kako imam poseban razlog da pravim večeru – logično je da ću napraviti baš onako kako najbolje ispadne. Moram da imam lepo meso i pečurke. Soja sos i pirinač se podrazumevaju. Šargarepa, crni luk, biber (mislim da ovo nije obavezan sastojak, ali u mojoj verziji jeste)! Ček, umalo da zaboravim brokoli! Brokoli retko ko voli, ali je kineska hrana idealan način da nateram svoje ukućane da ga jedu i da se pri tom ne bune. Ipak, nije u redu da prisiljavam i kuma da ga jede. U redu, bez njega ovaj put. Mislim, brokoli izostavljam – ne kuma.

Imam faze kada rado kuvam i kada me totalno mrzi da to radim. Smenjuju se na po par meseci. Moj muž se ne buni nikada jer voli sve. Klincu kuvam, ali za nas – po fazama.

Recept

Kineska mućkalica

Za četiri osobe (ili troje ješnijih)

*pola kilograma mesa (ja najčešće koristim svinjetinu, ali može i piletina, pa i riba)
*velika glavica crnog luka
*400gr pečuraka
*šargarepa
*crni luk
*biber
*origano
*kari
*kafena šoljica kečapa
*kafena šoljica pirinča po osobi
*soja sos po ukusu

Izvor fotografije: Saffronlane

Priprema i sve ostalo

Svi znaju da je kod kineske hrane najveći problem sve naseckati. Luk na listiće, šargarepa na štapiće, meso na sitne kocke, a pečurke na malo krupnije komade jer tako volim. Meso, naročito svinjetina, mora biti mlado, inače će gosti imati poteškoća sa žilavim komadima. Super je što mogu bez problema da pazim na dete i da spremam ovakvu večeru, a i klinac voli kinesku hranu.

U jedan lonac voda za kuvanje pirinča, u šerpu zejtin i propržim meso nekih desetak minuta, a onda dodam luk, šargarepu i pečurke i propržim još desetak minuta. Kada je sve isprženo dodajem kečap i promešam. A onda!!! Začini, začini, začini! Ja volim sa dosta začina, ali to je stvar izbora. Ne valja kada igram i kuvam, naročito ne kada dodajem začine pošto mi tada redovno ispadne veća količina istog u šerpu. Pirinač stavljam po jednu kafenu šoljicu (one manje, iz kojih se nekada pila kafa) za svakoga. Kum i muž su mi ješni, a ni ja nisam bolja od njih. Videćemo, valjda će biti dovoljno za sve. Soja sos svako dodaje u svoj tanjir.

Ako nešto ne volim kod večere za kuma i muža to je što jedu kao da su u vojsci. Pojedu sve za par minuta, a onda sednu i krenu da uzdišu kako su brzo jeli i kako im je sada loše. Dosadni su kao društvo za večeru, posebno kada su zajedno za stolom.

Super stvar kod kineske hrane je to što ne moram mnogo da se trudim oko serviranja. Nije da ne volim da dekorišem tanjir, ali nekad me mrzi što je i sada slučaj.

Večera i ništa nije ostalo

Skuvala sve, već se i ohladilo, a njih nema. I taman kada sam mislila da ne mogu više da pobesnim stiže mi poruka od kuma da ipak neće doći večeras jer ima neka neodložna posla.  Nakon par minuta muž mi javlja da ide na pivo sa drugom. Sedim i počinjem da besnim. Iscimala sam se, a oni ne mogu da me ispoštuju ni najmanje. Briga me, neću da se nerviram. Idem da prošetam klinca. Flašica, keks i krećemo. Ipak, kada sam otvorila vrata – njih dvojica stoje ispred i smeju se u fazonu „znali smo da ćemo da te iznerviramo“. Hm…Ok, opraštam im. Danas sam dobre volje jer sam položila vožnju. Sledeći put – možda mi se omakne koja ljuta papričica!

Ostatak večeri je po već utvrđenom “protokolu”. Jedu brzinom svetlosti, a onda komentarišu kako su baš brzo jeli. Đoković je igrao posle toga pa smo svi zajedno i navijali. Hm, ima još ljudi kojima sam obećala večeru za položenu vožnju, ali o tome neki drugi put.