Pisma sa Istoka

Mila moja M,

Opet kasnim sa odgovorom, opet žurim na ulicu! Mom radoznalom duhu je teško da miruje u gradu u kom vazduh ima slatkasti miris jabuka i duvana, pa mi se čini da ima gustinu meda i boju purpura. Dugo već odmara na Bosforu upijajući krv istorije, temperament naroda, magične zalaske sunca, reklo bi se da je ovde sve moguće.

Znam da se pitaš koliko ću ostati i znam da bi ćeš sada prekorno pogledati ove redove, ali ja moram da ispratim svoj njuh! Moram sve da vidim, okusim, osetim, osudim ili zavolim. Ne brini, mila, po običaju počinjem sa hranom, ljude ostavaljam za dezert! Kuhinja ovog podneblja prvo te privuče svojom raznovrsnošću, zatim osvaja bogatstvom začina, a onda zadržava intenzitetom ukusa. Mogla bih sada ovde da raspletem ep o jagnjetini, patlidžanu, mantima, čorbama, morskim plodovima, ovčijem siru, baklavama i koječemu još, ali ostavljam to za  neki „dar mar“ na tanjiru kada se budemo videle. Naime, uprkos svim tim virtuznostima šefova kuhinja, restoranima sa velelepnim pogledom i raskošnim eneterijerom, ono što me najviše impresionira su ulice. Da, mila, ponovo ta ulica! Čovek bi pomislio da sam beskućnik koliko pričam o njoj! Ali zaista, mislim da jedino ulice dopuštaju da osetiš puls nekog grada. Oslušni ih malo, razumećeš koliko je živ neki narod sa svim svojim pojedinostima, a koliko se izgubilo prihvatanjem nekih trendova koje nameće moderno doba. Iako su se i ovde razmnožile svetleće reklame nekakvih burgera i kafa, dovoljno je da zažmuriš i osetih miris pečenog kestenja i čaja koji će te za tren podsetiti gde si.

Kaja

I eto tako, imala sam jedan dan za eksperimentisanje. Dospustila sam nosu da bude dirigent, a jedino sto mi je bilo potrebno je malo volje za šetnjom, par lira i prazan stomak. Prvo,  zamisli one, huh, ne znam kako bih ih nazvala, mozda zastakljene kutije u kojima se u Srbiji najčešće prodaju kokice. E pa ovde postoje nekakve malo veće modifikovane verzije, i ima ih  doslovno svuda, i imaju „materijala” za ceo dan! Nemoj da se smeješ, ali evo male listice šta se sve to može pronaći na ulici:

  • Simit (djevrek) i ajran (napitak izmedju mleka i kefira);
  • Cedjena pomorandža ili nar, kriške ananasa ili pak erik (nekakva grozna zelena šljiva);
  • Pečeni kesten ili pak bademi, lešnici, leblebije;
  • Ostrige sa rižom, začinjene biberom i limunom (mmmmm must have!);
  • Tatli (neki fazon tlumbica), baklave, štrudle i neko sjajno čudo sa kajmakom što nema pojma da zapamtim kako se zove, i naravno sve navedeno je začinjeno pistaćima;
  • Turšija „to go“;
  • Pilav!

turski market

Dobro mila, ne znam kako je tebi nakon čitanja ovoga, ali ja sam naprasno ogladnela. A veruj, uzdržavala sam se da uz sve navedeno dobiješ kompletan kometar! Čudno, ali kralj tvoje kuhinje, Gospodin Burek, nije bilo još posetilac mojih prstiju, ali obećevam da ćeš za to dobiiti uz opise i foto priču. Evo, kol’ko sad idem da ispoštujem obećanje!

A da, znam, sad bi me vratila sa vrata da čuješ da li sam probala ono što ovde nazvah dezertom, iliti ljude! Reći ću ti za sada samo da oni imaju izreku: Ako želiš da upoznaš jezik naroda,  moraš da probaš jezik čoveka iz naroda (moj prevod!!!).

Ljubim te, volim i Görüşürüz,

Tvoja K.

Pisma sa Istoka

Mila moja M,

Kao što obećah, evo me ponovo! Toliko je stvari koje bih želela da podelim sa tobom, pa sad mi nema druge nego da pokušam da kroz ovih par redaka posudim deo svojih čula.
Prošle noći u gluvo doba, probudio me prodoran glas hodže iz obližnje džamije. Na mah mi je teget nebo sa par plavičastih prugica uz taj zvuk delovalo sablasno, ali setivši se gde sam, ubzo se vratih bezbrižnom snu. Danas, u toku dana, me slično zadesilo na ulici. Radoznalo sam zagledala prolaznike, poput deteta očekivala reakcije, ali naravno dobila sliku gomile užurbanih ljudi koji gledaju svoja posla. I znaš, što ih više upoznajem vidim da su odani svojoj tradiciji, ali da su je elegantno prilagodili zahtevima modernog doba. Ma koliko nestvarno zvučalo, ovde se prepliću demokratska načela i rigidnost Islama. Za sada imam utisak da se ovde različitosti prihvataju više nego što se misli. Veliki je baja bio taj Ataturk!

kaja
Pre neki dan mi je pažnju privukao prizor ispred jedne škole u kojoj se nastava očigledno bila tek završila. Najpre devojčice sa maramama na glavama, Iphone-ovima i starkama, a potom i dečaci koji su uz standardno rukovanje 2 puta naslonili glavu o glavu jedan drugom. Kako sam potom saznala od meštana, u tradiciji ovog naroda je vuk veoma cenjena životinja, a govori se da je to način na koji se ove životinje pozdravljaju. Poštovanje prema vuku datira iz vremena sukoba sa Kinezima, kada je nakon rata jedini preživeli bio decak Tarkan koga je u šumi odgajila vučica Asena. Nasluti nastavak, ako je ona rodila 10 polu ljudi-polu vukova… i znaš šta, sada kada sumiram sve nekako ima smisla i sa tim dojmom koji ostavljaju njihova lica. Tamni, kosmati, izvijenih i visokih obrva, orlovskog nosa. Gipkog tela, hitrih pokreta, munjevitih reakcija. Govore tiho, no krepko, kao nekakvi lukavi grlati šaptači. I dodaj svoj toj tami dva oka čija plava boja ima zaslepljujuće svetlu nijansu i naizgled neopipljivu dubinu. Dekoncenrtišu, omamljuju, zastrašuju te njihove oči. Valjda su im zato i podarene, da poput farova, osvetle put i prozru kroz ljude. Isto tako, koliko vidim svi im se odnosi zasnivaju na njuhu i dopadljivosti, čak i profesionalni. Ali ne brini draga, učim, savladaću ja tu njihovu prirodu ako zatreba!

kaja1
E sada, na sve te specifičnosti jednog naroda, dodaj parlament u kom sedi fudbaler, dodaj dečake koji se slobodno šetaju ulicom držeći se za ruke, dodaj činjenicu da je ova zemlja otkupila poznate francuske modne kuće…i kompletiraćeš sliku o kojoj sam ti govorila s početka!
Mila, kod mene sat govori da je već kasno. Vino je tu, samo nedostaješ ti i prozor moje dorćolske kutijice za šibice da ispoštujemo naš mali običaj. Ali, polako, vratiću se brzo!

Ljubi te i voli,

Tvoja K.