Kada ljubav preraste u nasilje

Pravda za Rijanu!

Pre četiri godine, uoči dodele Gremi nagrada, globalno selo protresla je vest da je muzičar Kris Braun (Chris Brown), pretukao svoju tadašnju devojku pop senzaciju Rijanu (Rihanna). Fotografija pretučene Rijane obišla je svet, Kris je dobio zabranu prilaska, pet godina uslovne i feministkinje “za vratom”.
Rijana je u periodu posle incidenta postala velika zvezda, pažljivo je birala pesme, snimala sa najvećim imenima muzičke scene i uspešno kreirala imidž emancipovane, jake devojke koja je prigrlila svoju seksualnost i ženstvenost. Devojčice (ali i mi koje nismo devojčice) su kopirale njene besprekorno stilizovane frizure, njen manikir, brijale glave do pola, tetovirale se kao ona, vrtele kišobrane po klubovima, i napamet učile tekstove pesama. Singlovi koji su bili prvi na top listama su se ređali jedan za drugim, svaki je bio veći hit od prethodnog, a svi na vrhovima top lista širom sveta . Ukupno je osvojila sedam Gremi nagrada! Delovalo je kao da je danonoćno u studiju, i kao da na pola godine izdaje novi album. To je u suštini i radila, te je postala idealan primer megaprodukcije u muzici.

rihanna underwear
Feministkinje su je obožavale. Izašavši iz veze sa Krisom, poručila je mladim devojkama širom sveta da zbog ljubavi ne treba sve da oproste i da ostanu u nasilnoj vezi. To je bilo to. Smatrali su je predvodnicom novog feminističkog pokreta u pop muzici.
Dok je radila na svim svojim singlovima, o njenom privatnom životu i saradnji sa feministkinjama nismo čuli ni reč. Povremeno su izlazili tekstovi blogera o tome kako su joj pesme prepune mazohizma, da tako vrši loš uticaj na mlade, ali su je feministkinje i dalje veličale kao primer ženske samostalnosti i uspeha.

rijana transformacije
Tako smo lagano ali sigurno stigli do dodele nagrada 2013. godine. Opet Gremi nagrade u februaru. Opet glavna tema Kris i Rijana. Ovoga puta ljubav a ne rat. Posvećeni fanovi su znali da je pomirenje blizu još kada su videli spot za pesmu “Diamonds” u kojem Rijana dodiruje istetovirane ruke poput Braunovih. Nešto malo kasnije poslušali su pesmu sa najnovijeg albuma “Unapologetic” koju su Kris i Rijana zajedno snimili i pogledali su fotografije koje je kačila na svom instagramu (trenutno Rijanu na društvenim mrežama prati oko 29 000 000 ljudi!). U duetskoj pesmi “Nobody’s business” obraćaju se širokom auditorijumu sa porukom da ne treba da ih se ne tiče to što se oni vole.
Treba da nas se tiče, jer su oni uzor mladima, u mnogo većem procentu nego što su to danas profesori u školama. Isto tako iz ove situacije treba da se izvuče pouka, a ne da se osuđuje žrtva nasilja. Sramotno je i to što su javne ličnosti od kojih čujemo reči osude najviše žene.

rihannapostchrisbrown
Svi oni koji su imalo upoznati sa problemom nasilja u emotivnim vezama (pa i sama Rijana) znaju da je žrtvi nasilja u proseku potrebno 8 puta (dakle često i više od 8 puta) da ode od nasilnog partnera, pre nego jednom zauvek prestane da mu se vraća. U tom periodu, najbitnije je da ima podršku društva u kojem se kreće, odnosno podršku svoje porodice i prijatelja ukoliko socijalne službe nisu dovoljno razvijene (kao što je slučaj kod nas). Zato i Rijani treba podrška, a ne osuda. Danas je izgleda najteže ne podsmevati se tuđim odlukama i verovanjima.

rihanna and chris 2
Bez obzira da li će ovo pomirenje potrajati ili ne, priča o Krisu i Rijani nikako nije beznačajna – tu je da nas podseti da se nasilje nad ženama dešava danas i svuda. Nisu pošteđene ni bogate ni uspešne žene, kao ni one koje žive u zapadnim društvima koja smatramo rodno ravnopravnim.

Zato što ima nas koji čujemo govor onih koji ćute

Oktobar. Istorija kaže, mesec nemira. I ove godine slušamo šuškanje –

“Biće je!”, “Neće biti!”

I svi, ma koliko izvan te priče, malo strepimo od 6. oktobra. Poučena ranijim zbivanjima, meni više liči da umesto šuškanja čujemo šištanje fitilja bombe koja ima iste šanse da eksplodira ili da bude ćorak. Zovite je “Parada” ili “šetnja”, u svakom slučaju to bi trebalo da bude vid borbe protiv predrasuda i diskriminacije uzrokovanih različitošću. Pre dve godine, moglo bi se reći da sam verovala u tu ideju. Iako formalno nisam bila ni na jednoj strani, učestvovala sam na neki način  u tom beogradskom danu. Danas, nakon kojekakvih opštepoznatih i manje poznatih zbivanja i saznanja, rekla bih da smo svi svedoci jedne medijske parade, ili možda preciznije rečeno- šarade. Ko je tu na dobitku, da li je iko na gubitku, verovatno nikad nećemo sasvim pouzdano znati. No, ostavimo spekulacije i nagađanja po strani i suočimo se sa činjenicom da ipak živimo u maloj zemlji na brdovitom Balkanu. Uprkos tome što smatram da Srbija još uvek nema ni snage ni volje da se bavi ovim pitanjem, želim da podelim sa vama svoj doživljaj tog 10.10.’10.

Zato što ima nas koji čujemo govor onih koji ćute.

Strasti su se stišale. Ne znam da li ovako hladne glave mogu da verodostojno prenesem uskomešani vetar različitih osećaja. Duvao je najpre u stanu, a zatim i po ulicama Beograda, prativši slepo moj korak.

Film ispod kapaka prekinula je iritantna zvonjava telefona, a grubost buđenja ublažio je mili glas dragog. Završi rečima:”Ajde, ‘ajde, zovi kad ustaneš”.

Pritiskam ponovo “play” ispod kapaka i taman kako se atmosfera zahuktava, opet telefon. I opet dragi, ali ovog puta znatno uzbuđeniji:”Uključi Studio B! Ne mogu da verujem, na ulicama je pravi građanski rat!”.  Smena talasa vruće, hladno, toplo, mlako… Danas je trebalo da bude održana prva „Parada ponosa“ u Beogradu. Nas dvoje se, kao mladi Nebalkanci, još sinoć dogovorismo da idemo i podrzimo ih strejt poljupcima.

Gledam još uvek u pidžami i na oči mi naviru suze. Pa šta je ovo? Gde je ovo?! Ma na kom sam se to meridijanu probudila?!

Možda ne razumem, ali poštujem svačiji stav i na to dobijam odgovor koji obezvređuje moje mišljenje, kao i svako iole liberalno.

Nije li ovo uvreda za čoveka kao civilizovano biće? Podsmeh podarenom nam intelektu i svesti kojim bi trebalo da se opiremo instinktu. Instinktu da na ono što nam se ne dopada primenimo zakon jačeg. Podsmeh čoveku koji se vekovima borio da “humanost” postane vrhunac hijerarhijske lestvice vrednosti. Četiri sata uz prenos uživo sa ulica Beograda su mozak iscrpeli, ali telo napunili energijom. Motiv koji me pokrenu je bila radoznalost.

Dan je sunčan.

Bulevar ne previše pun, mada, ništa neobično za sumornu nedelju. Samo Sunce deluje drugačije. Kao da me miluje nekom setnom i umirujućom toplinom. Vidim grupu od četiri mladića. Smeju se. Svi nose crne jakne i potšišani su “na keca”. Jednog prepoznajem. Nakon tridesetak metara, vidim još dvojicu sličnih kako sede na klupi i ispijaju pivo. I još jedna grupa, još jedna. Niz grupica mladića izašlih iz istog kalupa. Obično sam ravnodušna, ali danas ih vidim kroz mrežu satkanu od nespokoja

Previše ih je. Gde god se okrenem ćelave glave, šuškave jakne, Air max patike, a nažalost – ceo prizor često ukrašen dečačkim omehom.

Nakon desetak minuta hoda skrenuh ka Krunskoj. Hajde, duboko udahni, sad izdahni. Dobroooo… Nesvesno skidam naočare. Ne znam, strahopoštovanje ili želja da mi ne promakne neki detalj… Prolazim pored zgrade DS-a koja je još uvek topla od nedavno ugašene vatre. Trudim se da izbegnem komadiće stakla u kojima se ogleda nebo i policijske kape. Ima ih sa obe strane ulice.

Čuvari mira? Možda zvuči paradoksalno, ali alarmirali su nekakvu uznemirenost u meni.

Verovatno reakcija na prvi susret uživo.  No dobro, naočare natrag i produžavam dalje.

Pratim u glavi zamišljenu mapu i stižem do Slavije. Najpre vidim banderu koja se očigledno umorila od stajanja i malo naslonila na susedni auto. Zatim čuveni bilbord koji je zaustavio razjarenu trolu. Osećam se kao nevidljivi akter nekog filma. Znate onaj osećaj čuđenja kada vidite nekog glumca? On je za vas imaginaran, veličine je petnaestak centimetara, on nije od krvi i mesa, i čuvate ga u onoj kutiji što govori. Prosto je neverovatno biti kraj njega. Podjednako je neverovatno biti u scenama koje sam pre par sati gledala na TV-u.

Scenario nalaže da krećem dalje ka Srpskih vladara. Sve je naizgled normalno, samo kao da je nečija ruka okrenula “volume” na minimum. Na Terazijama zapažam damu na dvanaestici (crne salonke sa crvenim đonom) kako razgleda svoje buduće dvanaestice kroz na nekoliko mesta naprsao izlog Coan-a.

Zadivljujuće ili komično?

Prekoputa žandarmerija u svojim “kornjača” odelima. Nakon par koraka slede i potpuno unakaženi izlozi sportskih radnji. Intrigantno je to što je taj “Nike” večita žrtva ovakvih nemira. Ne znam, možda je to besplatni šoping sa malo višom dozom adrenalina. Uputih se ka Dečanskoj,i naravno, kao sto svaki shopping mall poseduje mesta gde se može prezalogajiti, logično je demoliranje pekare Roggenart. Ne stigavši da skrenem pogled sa gomile stakla po uredno naslaganim kroasanima, već čujem prasak flaše i vidim iz pravca Kosovske trojicu raspoloženih momaka.

Jedan mi širi ruke i viče “Dođi srećo, dođi ljubavi moja”. Srce mi se steže, ali uz napor izvalačim svoje oružje, bojažljiv osmeh i ubrzavam korak. Ne okrećem se, ali čujem  uzvike drugih “Jeste slatka, ali pusti…”, ne znam nastavak rečenice, no hvala im.

 Kosovska je odisala teatralnom mirnoćom. Jedan stariji bračni par, jedan čovek koji bodri svog ostarelog erdel terijera da napravi još koji korak. Samo razbijeni auto na prikolici kamiona indikuje na neharmoničnost. Skrećem levo, niz Takovsku. Zgrada RTS-a. Gomila mrava sa teget kapicama i opet prepoznatljiva gomila stakla. Samo, ovom crno-belom prizoru nekako donosi kolorit tekst koji razdragano treperi na reklami “RTS….Evropska Srbija”, ili tako nešto…

Već laganijim tempom koračam dalje ka stanu. Sunce je bacilo zlatnu prašinu na grad. Posmatram jedan izvaljeni stub sto je seo na klupu, ne bi li uhvatio magičan zalazak sunca. Velelepan prizor. Ako ništa drugo,  posmatram prizor kroz prizmu umetnosti, i znate šta? Lepo je.

Isceljujuće.

I muškarci trpe nasilje

Svaka priča može da se ispriča na dva načina. Stvar je gledišta da li je dan sunčano inspirativan ili nesnosno vruć. Kada mi je muž saopštio da me napušta sa jedva punoletnom devojčicom od 19 leta, posle decenije koju smo proveli zajedno, od toga da umrem od tuge spasio me je samo šok, koji me je držao budnom. Kada sam ga pitala za razlog, što je zapravo podrivanje žive rane, rekao mi je da ne može više da trpi da ga maltretiram!? Posle deset dugih godina u kojima sam se osećala kao mrav iz basne u kojoj je drugi akter cvrčak, osetila sam se kao mlatnuta po glavi magičnim štapićem, čija me je magija u trenu od savršene žene, koja je živela izgleda samo u mojoj mašti, pretvorila u zlostavljačicu, a mog cvrčka u žrtvu.

Moja prva reakcija bila je: Hmm, ma da, sad ćeš da pokušaš mene da optužiš za sopstvenu slabost. No – no, neće moći daso. Idi i živi sa svojom trebom u kućici na drvetu, ali nisam ja kriva ako vas bude pojeo lav.  Međutim, kako je vremenom počela da splašnjava moja tuga, tako sam i ja postajala svesna da za krah jedne veze ne može biti odgovorna samo jedna osoba, koliko god da sam želela da se operem od odgovornosti. I počela sam da se pitam – čime sam ja to njega mučila?

U brak sam ušla kao osoba sa prevelikim očekivanjima, motivisana, po mom mišljenju, poštenom trampom u kojoj bih za ljubav koju dajem trebala da dobijem apsolutnu sreću. Kako se stvari nisu odvijale po šablonu koji sam nacrtala u svojoj glavi, ja sam postajala sve bešnja. Iz dana u dana moje razočerenje je raslo, a u odnosu se manifestovalo kroz zamerke, od  onih sitnih koje su rasle i gojile se, da bi na kraju narasle u debelo čudovište zvano Optuživanje. Igra prestane da bude zabavna onog momenta kad optužbe postanu uvrede, a ti i dalje ne vidiš dalje od svog nosa i očekuješ da tvoj život srećom oboji neka druga osoba, umesto da se sam oko toga potrudiš. Tako od one devojke koja je treptala okicama i gledala u svog muškarca kao da je spoj Herkulesa, Orfeja i Tarzana, postadoh mučiteljka. Ona koja manipuliše njegovim neuspesima, koja ga gleda očima punim razočarenja. Uvučena u vrtlog u kome sam se osećala očajno jer sam shvatila da sam na strani upravo onih koje sam oduvek najviše osuđivala, a to su nasilnici, rešila sam da uđem u samu srž tematike.

Dakle: nasilje nad muškarcima… Verbalno, psihičko, fizičko… Da li to zaista postoji? Ko su ti muškarci koji trpe nasilje? I da li ih možemo staviti u istu ravan sa ženama koje su žrtve?

Model: Vesa Nestorović

Fotografija: Lela Radulović

Ako se pozovemo na statistiku, stvari stoje ovako: najmanje svaki treći muškarac na svetu tokom svog života  žrtva je nasilja od strane žena – kako psihičkog tako i fizičkog. Nasilje nad muškarcima prisutno je u svakom društvu, bez obzira na politički i ekonomski sastav, bogatstvo, rasu ili kulturu. Kao glavni uzrok navode se feminizam i ubrzana emancipacija žena.

Za mene je osnovno pitanje ono koje se bavi razgraničavanjem nasilja od nenasilja. Gde  ozlojađenost, ljutnja i  negativne emocije, koje, da se ne lažemo, ima  s vremena na vreme gotovo svaka osoba koja je u braku ili vezi, prelaze u nasilničko ponašanje? Ako govorimo o verbalnom nasilju, očito da je odgovor subjektivan. Što nekoga razdražuje i frustrira, drugoga čak ni ne uznemirava. Ali, uvrede, koliko god neko ostajao naizgled nem, pune čašu koja se na kraju prelije. Pa onda neretko, žena mora da sređuje sav taj nered.

Verbalno nasilje prerasta u psihičko koje se zapravo odlikuje manipulacijom. Vaginalnom najčešće, jer je ta igra stara koliko i čovečanstvo, samo što se danas koristi u malo drugačije svrhe. Dakle – žena kažnjava muškarca tako što odbija da spava sa njim. S obzirom da ja nisam stigla do ovog nivoa zlostavljačice, nisam baš ni ukapirala kako neko nekoga može na ovaj način da kazni – zar seks nije igra dvoje ljudi (ponekad i troje!), gde se sve odvija na dobrovoljnoj bazi? Ili kad zabrazdimo u taj osvetnički poduhvat da kaznimo našeg muškarca, spremne smo da idemo dotle da kažnjavamo i same sebe?

Pored seksualne, tu je i perfidna manipulacija decom. Od one gde se muškarcu preti time da neće viđati sopstvenu decu, da neće moći da ih vodi u park, ni na utakmice, baletske predstave, da glumi Deda Mraza, i radi sve one stvari koje inače tate treba da rade, do punjenja glave istoj toj deci da je tata loš, alkoholičar, nesposobnjaković… A koliko štetimo sopstvenoj deci na taj način?

Neretko, žene i fizički nasrću na muškarce. I to ne samo one koje su izabrale nekog mini muškarca pa su i fizički od njega jače! Verujte mi, poznajem ženu koja ima metar i šezdeset, a svom mužu dvometrašu u svađi vrlo ozbiljnim tonom kaže: “Vlado, nemoj da me teraš da te bijem!”.

Ko su muškarci koji sve to trpe? Pa, zavisno od nasilja do nasilja… A  žensko nasilje nad muškarcima možemo posmatrati gotovo kao novonastale promene klime: žene  su vrlo retko agresivne po prirodi, uglavnom ih određene okolnosti dovedu do toga da izaberu pogrešne načine da poprave tamo gde  smatraju da je pokvareno. Muškarac će često njen prvi napad besa pripisati PMS-u. I kao što se sa globalnim zagrevanjem Zemlje svako leto odlikuje većim temperaturama, a naše granice na koliko stepeni bi doživeli toplotni udar se sinhronizuju u skladu sa tim, tako i te malene optužbe rastu, pretvaraju se u ucene, manipulacije, dok ne eskaliraju fizičkim nasrtajima. I onda shvatiš: sve se promenilo, nema više ni jeseni ni proleća.

Muškarcima je teško da pričaju o ovoj temi, retki se odvaže na to, jer smatraju da je to njihova sramota. Žena žrtva dobiće bar sažaljenje. Muškarac žrtva dobiće jedino podsmeh. Izgleda, da  feminizam i emancipacija čak ni u ovoj sferi nisu muškarca i ženu stavili u istu ravan.

Dragi muškarci: ne plašite se da pričate o zlostavljanju. Svako nasilje je za osudu, pa makar ga proizvele i putene usne namazane crvenim ružem marke Max Factor. Možda bi i jedni i drugi trebali da se pomerimo sa borbene linije. Svako treba da se bori za svoju sreću, a neka druga osoba, partner, ljubavnik, supružnik, samo je neko ko bi trebao da tu sreću upotpuni. Ja sam svoju lekciju naučila i skupo platila, a ako se bar jedna žena koja na neki način zlostavlja svog muškarca zamisli nad ovim tekstom, smatraću da moj bol i trud nisu bili uzaludni.

Nasilje nema Božić

Baš na Božić ove godine vodila sam dete na horski nastup u crkvi. Njih dvadeset i četvoro, uniformisanih malenih slavuja, koji čekaju da se obaveze što pre završe, pa da nagrnu na bombone. Stanem sa strane, da ne bih suflirala svom detetu kako i šta treba, jer sam na vreme shvatila da u takvim situacijama izgledam kao emotikon. Uglavnom ne ćaskam sa ostalim mamama, jer nisam od onih tipova što smatraju da po nekoj kosmičkoj analogiji ista interesovanja dece automatski znače ista interesovanja roditelja. Dok se držim po strani i ovlaš prelazim sa lica na lice, na vratima crkve, jedno mi se učini jako poznato.

Fotografija: Lela Radulović

Anđela – lepotica Pete beogradske. Njoj je Đole iz trećeg šest na prozoru fiskulturne sale napisao ljubavnu poruku, pa su mu dali ukor pred izbacivanje. Zbog nje se neki Boško mangup vrzmao oko škole i pretio našim drugarima iz odeljenja da ako je neko bude muvao on će nahuškati svog pit bula na njih. Sećam se da smo je ogovarale, tražeći joj manu, a ujedno se borile za njenu naklonost. Ona se držala po strani. Dovoljno dobra sa svima, ni sa kim najbolja. Ali kad život hoće da neko bude iznad proseka, okolina teško ostane imuna na to. Sa lošim ili dobrim namerama, zavisno od karaktera. Kažu da se na maturskoj ekskurziji ljubakala sa Jocom, šmekerom koji se strasno furao na starke, leviske i r’n’r, i iako smo sumnjali u to, naslađivali smo se tom pikanterijom, kao da nam je to bila satisfakcija za sve one epitete koje su pripali lepoj Anđi, a ne nekoj od nas za vreme četvorogodišnjeg školovanja. Dugo nisam čula ništa o njoj, osim da se udala, za nekog bogataša, da ima dvospratnicu na Vračaru, zadnji update sa proslave neke godišnjice mature je i dvoje klinaca. Srećan kraj za lepoticu, bajka ili kliše, ali to je delovalo savim očekivano.

Tu u crkvi, sretnemo se pogledima. Ona stane kao ukopana, a ja ovako prostodušna sa najvećim osmehom krenem da je pozdravim. Dok sam stigla do nje, vidim da  za ruke drži dve prekrasne klinke, sa predivnim riđim loknama. Anđa iz srednje u malom puta dva. Ova, odrasla, nekako me nervozno pozdravlja, kao što pozdravljate nekoga koga viđate svakodnevno  u ulazu zgrade, ali vam danas nije baš dan za ono uobičajeno: “Gde si komšija, kako si komšija”. Tek onda vidim da ima ogroman podliv ispod oka. I da su joj oči suzne. I sve mi se kockice slože, i nervozni pogled, i želja da me otkači, i osećaj da želi da se što pre maknem. Nekako sam uspela da je nagovorim da sednemo na klupu u crkvenom dvorištu. Nikada nisam znala da kontrolišem emocije, ali tada, tamo, na toj klupici, sedela sam skamenjena, od nemoći, od tuge, od razočarenja.

Udata je za nasilnika. Bogatog nasilnika. Koji ima veze kojima preti da će joj uzeti decu usudi li se da ga ostavi. Mlati je svakodnevno, nekad manje nekad više, već u zavisnosti od sopstvenih raspoloženja, frustracija i kriterijuma koje je postavio za ocenu njenog ponašanja. Sve mi to priča ravnodušnim tonom. Kao da joj je srce uključeno na off, kao da se njena tuga akumulirala u jednu jedinu želju, a to je da spasi svoju decu. “Nemam ni posao, ni struku, batalila sam faks na drugoj godini”, kaže.

Tog jutra, umesila je česnicu. Za njega i njegove prijatelje, koji su bahanalisali prethodne noći igrajući poker u prizemlju njihove vračarske kućice u cveću. Nažalost, nije dobro procenila kome će pripasti metalni novčić koji je simbolično stavila u testo. Podliv za nepažnju, masnice za nebrigu. Pokupila je decu i rekla da ide kod majke. Pokušala je da dobije sigurnu kuću. “Niko se ne javlja celog jutra. Možda ne rade na Božić”, konstatuje.

Klinci iz hora su završili i moje dete mi prilazi sa gomilom bombona. Nudi meni jednu, nudi Anđi, Anđinim devojčicama. Ja je tako sluđena pitam da mi da broj svog mobilnog, ona mi diktira, a ja želim da je zagrlim i povedem  je mojoj kući i poslužim je česnicom i poklonim joj metalni novčić, za sreću. Ništa joj od toga ne kažem, samo je pitam kuda će, ona kaže da ide kući. “Ne pričaj nikome da si me srela, molim te. Nisam te trebala opterećivati”. Poljubi me ovlaš, uzme grubo devojčice za ruke i izgubi se iza ograde crkvenog dvorišta. Mihailo me pita: “Mama zašto je tvoja drugarica ljuta?”. Tajac.

Danima sam pokušavala da je dobijem na onaj broj. Naravno, mobilni pretplatnik je nedostupan. Šunjala sam se po kraju, ne bih li je negde srela. Onda je počeo da pada sneg i činilo se kao da nikada neće prestati, a ja sam prestala da je fizički tražim. S vremena na vreme okrenem broj. Mobilni pretplatnik je i dalje nedostupan.

Zašto baš danas pričam o ovome? Možda zato što sam jutros ustala ne mogavši da procenim da li sam iz nekog neobjašnjivog razologa više ljuta na sebe ili na ceo svet, pa sam osula paljbu po mom mužu, a on me je pogledao svojim kučećim očima i pitao: “Hoćeš li kafu?”. Možda zato što imam pravo na PMS i neopravdan bes i nemam strah od toga da ako progunđam više nego što je kulturno, mogu dobiti ćušku. Što se ne plašim da priznam da postoje i drugi zgodni muškarci, što živim sa nekim ko zna da su mi kao ženi nekad potrebni pogledi, da bi ih moja sujeta smazala. Što ne moram da nameštam kome će pripasti novčić u česnici. Za koju niko ni ne očekuje da ću je umesiti.

Nasilje nema Božić. Ni Uskrs, ni godišnji odmor. I pusta je priča da se nasilnik na kilometar prepoznaje. I da je žena kriva. Umesto optužbi i lažnog sažaljenja, možda bi trebali da se pozabavimo obrazovanjem žena. Da poučimo roditelje da se ne štedi samo za školarinu muškog naslednika. Da apelujemo da nam platni spiskovi ne liče na grafikone sa oblakoderima za muški deo firme, a one za ženski – na male dvospratnice. Da ne pravdamo agresiju sudbinom ili pogrešnim izborima. Ponekad je život do te mere nepredvidiv, da nemaš pojma kad će on sam prema tebi biti nasilan. Da na tren zastanemo i razumemo.

Jer, nažalost, nema sigurne kuće za one čiji su san i duša nesigurni.