Mit o multitaskingu

Dok jednom rukom mešam ručak (jer, bitno je da se zdravo hranimo), a u drugoj balansiram musavom dvogodišnjakinjom, tibetanskom mirnoćom slušam recitaciju starije kćerke i divim se „Spajdermenu“ kojeg mi je sin nacrtao. Da li sam luda? Ne, samo mama.

Multitasking je očekivano rešenje pomalo iznenađujućeg problema: vreme postaje vrlo nerastegljivo od momenta kada postanete majka – obaveze se multiplikuju neviđenom brzinom, bilo da su izabrane, nametnute ili izmišljene, suština je da ih ima mnogo više nego pre, a vremena mnogo manje. Zato mi besomučno pokušavamo da što više obaveza odradimo istovremeno, a opet nam ni to nije dovoljno – prve ustajemo, poslednje ležemo, umorne i pod stalnim stresom: da nisam nešto zaboravila?

Multitasking-Mom

Izvor: www.deacondance.com

Čak i ako vaš muškarac pristaje bar na poneku stavku iz manifesta o ravnopravonsti polova, u mnogim stvarima korisni su koliko i fikus, sopstvenom ili našom krivicom. Ma koliko se otimali i pokušavali da primenimo nove obrasce ponašanja, primerene vremenu u kojem je i žena uglavnom zaposlena, tradicionalno korenje je jako duboko pušteno, i mnogima od nas na kraju i nije iznenađenje što deca za sve „mamaču“ dok tata na miru uživa u utakmici, ili što je naša „jača“ polovina ubeđena da kuću pospremaju mali patuljci kasno noću, kad svi spavamo. Zato pomalo deluje da nas je emancipacija u izvesnom smislu upropastila – ulazimo u cipele poslovnih žena,super majki, domaćica kojima je sve na svom mestu, ne shvatajući da smo u u zamci zvanoj „ne mogu ništa da stignem“. Onda osećamo grižu savesti, često sebe lošije vrednujemo zbog nekog zacrtanog, preambicioznog cilja koji nismo uspeli da ostvarimo, iscrpljujemo se pokušavajući da stignemo sve, ne bi li održali tu sliku super žene – majke/poslovne žene/domaćice/suprruge/prijateljice…
Zato tražimo prečice, poput multitaskinga, za koji eto i naučnici utvrdiše da bolje pristaje ženama nego muškarcima.

„Prethodno istraživanje je pokazalo da zaposlene majke rade više poslova u isto vreme više od 40 odsto svog budnog vremena – što je 10 sati nedeljno više od očeva s tim da su one podložnije stresu da sve postignu, za razliku od muškaraca kojima je multitasking izazov. Razlog je što je uloga “dobre majke” podložnija kritici, pa može da se pretvori u stresnije i negativnije iskustvo.”

Za tu podelu po multitaskingu, lekari „optužuju“ hormone. Muškarci samo doslovno rade jednu po jednu stvar u datom vremenu i nisu sposobni za multitasking kao žene, tvrde stručnjaci. Multitasking je, zapravo, delo estrogena: on stvara više veza između moždanih hemisfera i zato žene mogu da obavljaju više poslova ili razmišljanju o više problema u isto vreme, lakše predvide i uoče uzroke i posledice, misle dugoročno i prikupljaju mnogo podataka koje postavljaju u veoma složene obrasce.

Sada kad imamo naučno objašnjenje, da li nam je lakše što radimo po tri stvari istovremeno? Izgleda da nije, jer na žalost, sa porastom udela obavljanja više stvari istovremeno, čini se da naši mozgovi počinju da „zakazuju“, pa će se tako često desiti da zaboravimo na dečiju priredbu, zakasnimo jer nismo uključile alarm, prečujemo šta nam je suprug rekao… U prelasku i “skakanju” s jedne aktivnosti na drugu, gubi se dragoceno vreme, i koncentracija, a veče najčešće dočekujemo preumorne i dekoncentrisane, bez volje da se konačno, fokusirano posvetimo SEBI.

supermom_wahm

Izvor: www.empowernetwork.com

Kako onda da nam multitasking bude prednost, a ne još jedna muka? Isprobala sam neke varijante koje su dale rezultate:

  • Kombinujem aktivnosti koje su manje zahtevne, tako je manja šansa da pogrešim
  • Zadatke i obaveze podelim na delove, pa ih radim iz delova. Ako nešto ne počnem jer mi se čini kao veliki zalogaj u tom momentu, gotovo je sigurno da ga nikad neću početi ni završiti
  • Marljivo pišem sve obaveze, i sortiram ih po važnosti i hitnosti. Te stvari nikako ne multitaskujem, posvećujem im vreme i pažnju.
  • Neke stvari sam uvežbala, kao što je slaganje veša uz telefoniranje, pranje sudova uz pričanje priče, sređivanje kupatila dok se deca brčkaju. Kada od nekog multitaskinga napravite rutinu, onda se sve manje više automatski odvija.
  • Kada sam suviše umorna i dekoncentrisana, umesto da manično pokušavam da završim sve, odem da se odmorim, a preostale obaveze ukalkulišem u novi plan.
  • Sve što mogu da delegiram drugima, počev od supruga, dece, bebisiterke, plaćene pomoći, činim bez mnogo brige o tome da li će baš to uraditi kao ja.
  • Ne nerviram se (previše) ako ne stignem sve – bitno mi je da stignem ono što je važno i hitno, ništa više.

A najbitnije od svega, ono na čemu ja lično moram još mnogo da radim – oslobađanje pritiska da u svakoj od uloga koje imamo, blistamo. Možemo, ali ne istovremeno. Naše je da pravimo izbore i da u tom pravljenju izbora budemo zadovoljne. Onda će nam i korišćenje multitaskinga kao metoda jurenja uspešnost u imaginarnoj igri „ja sam super – žena i mogu sve“ biti daleko manje potreban.

Deca su naše najveće bogatstvo, ali ne i jedino

Imam dete. I volim ga najviše na svetu. Oni koji me poznaju znaju kroz šta sam sve prošla od njegovog rođenja do danas, ali i dalje ne smatram da ceo svet mora biti oduševljen njime. Ja jesam, kao i njegov otac i naša bliža rodbina, a to je, smatram, i normalno. Ipak, ne očekujem da se svi tako ponašaju. Zašto bi prodavačica u dečijem butiku morala biti oduševljena njime svaki put kada ga vidi, ne smatram da svako od komšija mora pasti u nesvest od oduševljenja kada ga vidi, još manje da svi moji prijatelji moraju samo o dohrani i uvođenju hrane da razgovaraju sa mnom.

Malopre sam se našla u situaciji koja me je bukvalno izvela iz takta. Sedim sa četiri drugarice. Jedna ima decu, druge dve, Ana i Tanja, ne. Tačnije Tanja uporno pokušava da ostane trudna, uključila se i u program veštačke oplodnje koji finansira država, ali o tome gotovo nikada ne priča. Svi poštujemo takvu njenu odluku jer verujemo, ovako lakše podnosi celu tu priču koja nije ni najmanje laka. Ana ni ne planira porodicu u skorije vreme.

Izašle smo sa Majom (ime je naravno izmišljeno, ali ona će se već sama pronaći), koja već ima dvoje dece, i sve bi bilo ok da nije počela još od ulaska u kafić kao navijena da priča o njima.

“Jao, znaš, izašao mu je prvi zubić. Nemaš pojma koliko sam bila srećna. Odmah sam zvala muža da mu javim da mu kupi nešto belo, znate da stare žene kažu da je to običaj. Nego, sada sam se setila, otkako mi je stariji sin porastao, ja sam već zaboravila kada beše oni počinju da hodaju. Ovaj malecki neće ni da se odigne na rukicama, a kamoli da sedne. Da li da ga odvedem kod lekara”. Pričala je više za sebe nego sa nama.

Ok. U redu. Saslušale smo je, tačnije ja, pošto sam se osetila najviše upućena u priču i najmerodavnija od nas tri da dam odgovore na njena pitanja. I taman kada smo okrenule priču na drugu temu…ne lezi vraže. U tom trenutku se na televizoru pojavila reklama za pelene.

“Zamislite, ovaj mlađi se nijednom nije ukakio od jutros. Ne znam da li da se brinem. A i jeo je malo slabije. Počinjem da se brinem”. Gledala sam u Anu koja je već počela da okreće očima i u Tanju kojoj su se oči blago sijale od suza koje samo što nisu krenule. Rekla sam joj da nema potrebe da se sekira, da i sama zna da decaa ne jedu uvek isto i da se malo opusti.

Stigla je i kafa. Sve bi bilo u redu da ispijanje kafice nije pratio razgovor o pranju i sterilizaciji flašica.

FOTOGRAFIJA: Jovana Tomašević

Tokom celog našeg razgovora gledala je u svoje klince na telefonu i sa dubokim uzdahom izgovarala njeno čuveno “anđelčići moji”. Kap koja je prelila čašu usledila je nakon razgovora o novogodišnjim praznicima.

Ana je počela da obrazlaže kako sa svojim dečkom ide u London za praznike. Tanja je samo kratko rekla kako ne planira da ide nigde, a onda je Maja izletela sa svojim komentarom – “Gde da ideš? Sedi kod kuće i pravi dete. Deca su najveće bogatstvo. Nemaš pojma koliko su mi na bolje promenila život”.

Da, slažem se, sve je to istina, ali ona u tom trenutku kao da nije ni pomislila da je sluša upravo ta ista Tanja za koju svi znamo koliko želi dete, koja je išla na toliko ispitivanja samo da bi ostala trudna, koja je isprimala i progutala na tone hormona… Tanja se samo pokupila i otišla do toaleta, a Ana je skočila na Maju kao vrelom vodom polivena.

“Sebična ženo! Da li si ti svesna da ne žele svi da žive tvoj život?! Kako te nije sramota. Znaš i sama kroz šta jadna Tanja prolazi, koliko se muči i sekira. Da li ikada, ali ikada, razmišljaš i o nekome drugom ili samo o sebi!?!?! Voliš svoju decu, normalno je da ih voliš, ali da li stvarno očekuješ da neko želi da sluša stalno o njima”. Otrčala je za Tanjom u toalet.

Ostala sam kao vodom polivena. Svi smo znali da Maja to nije uradila namerno, da nijednog trenutka nije htela da rasplače Tanju, a još manje da je povredi. Ipak, njena prevelika majčinska ljubav bila je jača od nje.

Maja me je samo zbunjeno gledala i rekla “Idem ja”.

Pomirile su se, naravno. Znamo se mi godinama. Ali onaj Tanjin tužni pogled i suze koje su se samo kotrljale niz lice naterale su me da pomislim da li je zaista moralo tako.

Volimo svi svoju decu, ali ne možemo očekivati da ih svi vole kao mi. Naša deca su ipak samo naša najveća ljubav, a bilo bi lepo razmisliti i o tuđim osećanjima. Možemo pričom o njima nekoga povrediti. Zar ne?