Srodne duše u borbi sa vetrenjačama

“Da li si svesna koliko glupo izgledam sada?”

“Ne, što? Baš si super tip i verovatno mi gomila devojka zavidi”

“Da,da… vučem stan sa sobom na plažu, a idemo samo nas dvoje…šta će biti kad budemo imali decu?”

“Nisam ja kriva kada ti piješ ledeno, a ja toplo, ja mackam faktor 30, ti 8, pa još gomila peškira, dodatnih kupaćih, pa odeće ako zahladi… lakše je tako nego da se cimamo i vraćamo po nešto”

Beach-Bag-Content

Izvor: www.stylehunter.com.au

Da li vam ovo zvuči poznato?

Normalno je i prirodno da se muškarci i žene dijametralno razlikuju. Oni su breskve, mi nektarine. Naizgled je anatomija slična, ali se razlikujemo u ukusu (dobro, i u maljavosti). Njima je predenje motora posle očišćenih svećica najmilija muzika, a mi ”po difoltu” trčimo u šoping na antistres terapiju. Naravno, ima izuzetaka ili preklapanja, ali to je to, suštinski.

Ja sam lično od muškarca saznala mnogo o sebi. Ne “od” već “uz”. Počela sam da gledam sebe i svet par koraka u stranu – perspektiva je znatno promenjena. Imam mnogo prijatelja i to smatram istinskim bogatstvom. Među njima mnogo je samih, ali i usamljenih. Ova dva ne moraju nužno da idu zajedno. I nekako, prečesto slušam slično – hteli bi soulmate. I sad se postavlja logično pitanje: A šta tj. ko je to?

ruke

Izvor: peacefulplanetcommunication.com

Obično je onaj odgovor – da ima sve, da me kapira, da me ”oseća”. A da li se iko upita, da li si ti tom nekom isto to? Da li ti njega/nju osećaš u svakom trenutku kao što imaš potrebu za istim?

”Ne sudi o nekome dok ne prođeš bar kilometar u njegovim cipelama”. To bi mogli da primenimo na apsolutno bilo koji odnos među ljudima. U moru ”mudrih misli” koje možete naći na gomili sajtova, naćićete i one tipa ”istina je negde na sredini”. Činjenica. Ja verujem u to da smo u gomili situacija potpuno u pravu, ali to ne znači da i druga strana nije, bar u njegovoj glavi.

I tako, u ovom new age dobu u kome živimo, postajemo sve više kruti, beskompromisni, nemamo vremena da se ”bakćemo”, jer ”zaslužujemo više i bolje”. I dok čvrsto verujemo u to, vreme ide i sve je više onih koji žive online, na dating sajtovima, dok igraju igrice, i sve je više samih, a još više usamljenih. Ne kažem da treba pristajati na nešto pošto-poto, ali ipak, ponekad, neko ”pravi” je već možda pored nas, samo nismo skinuli ”slušalice sa lekcijama o samopomoći” i oslušnuli one prave reči i signale.

Pa šta ako je lud za fudbalom, dok je uz tebe kad si bolesna. I kakve veze ima što te vuče 3 sata po gradu da bi kupila cipele, a na kraju ih ne kupi, ako ti spremi doručak i kafu dok se krmeljavo razvlačiš po krevetu. Ne treba biti zadrt da bi bio srećan. Dovoljno je ”otvoriti srce”.

Recept za srećan i uspešan život

Poslednjih par dana lutala sam po knjižarama i zgrozila me je jedna činjenica – zatrpani smo knjigama koje nas uče kako da budemo srećni, bogati, voljeni i uspešni u svim životnim sferama. Naslovi obećavajući, a tekstovi površni i besmisleni. Ma, da! Svima će se kockice u životu složiti ukoliko bar jednu od knjiga pročitaju od korica do korica. Baš tako to ide. Posle čitanja jedne knjige čovek postaje mudrac koji za svaki problem ima adekvatno rešenje. Da je tako, suza, bola i neuspeha ne bi ni bilo, a njima smo okruženi sa svih strana. Priručnici za srećan život ne rešavaju probleme, ma koliko se pojedinci uzdali u njihove magične moći.

Većina štiva tog tipa se bavi presipanjem iz šupljeg u prazno, pa tako i glava čitaoca ostaje prazna i posle svih pompeznih naslova i podnaslova. A čitaoci se uzdaju u veliku iluziju da se do svega može stići preko noći. Pročitaš knjigu, odspavaš sa osmehom na licu i od sutra si miljenik sudbine. Od sutra si bogatiji od Bil Gejtsa i mudriji od Dalaj Lame.

to-be-happy-make-other-people-happy

Samo ako pročitaš tu knjigu koja ti nudi sve na dlanu, osim jedne činjenice koja čitaocu sreću kvari, a to je činjenica da je svaki čovek priča za sebe, te da je na njega nemoguće primenjivati univerzalna pravila i recepte. Ovaj “mali detalj” kao da namerno zaboravljaju autori bestselera koji će vam promeniti život iz korena. Taj detalj će i jednog čitaoca dovesti do razočarenja, jer će ostati bez novca u džepu, sa pregršt izneverenih očekivanja. Do sreće, uspeha i svega onoga čemu težite dolazi se zaobilaznim putem. To je put čiju stazu ćete sami morati da utabate, bez ijednog jedinog priručnika u džepu. To je put na kojem ćete osluškivati sebe i svoje potrebe, a ne čituckati uputstva za upotrebu sopstvenog života.

Odbacite priručnike koji vas jedino mogu dovesti do zbunjenosti i prihvatite činjenicu da ste univerzalna pojava na ovoj planeti. Upoznajte sebe i dopustite životu da vas uči. Nasmešite se svom savršeno nesavršenom životu i bez zadrške uživajte u njemu.

Moj duh iz lampe

Večeras ću tugu pretočiti u najlepše stihove, a oni će naći put do prave adrese. Večeras ću malo tugovati, malo plakati, možda i popiti, ali ću zato puno pisati. Pisanje će biti moj lek, lek protiv tuge i usamljenosti.

Pisaću i lečiću svoje srce tipkajući po tastaturi. Pričaću njoj kada već ne mogu tebi. Reći ću joj sve ono što tebi nisam. Nisam, jer nisam imala kada; nisam ni znala to što sada znam.

Ne mogu da se pomirim sa činjenicom da te više nema, da te nikada više neću videti, poljubiti, osetiti tvoje dodire i najmekše usne. Bio si moj duh iz lampe, moj komadić koji je nedostajao. Upotpunio si celinu i mom životu konačno, u potpunosti dao smisao.

moj duh iz lampe

Izvor: touchn2btouched.xanga.com

Ne znam ni sama šta je to što mi daje snagu da izdržim, da ne potonem, da se ne predam. Noći su besane, duge i teške, i sve još uvek miriše na tebe, tvoj parfem Carolina Herrera, na ljubav i na nas. Bez tebe je sve drugačije, postaje nebitno, nevažno; bez tebe sve gubi draž.

Dolaziš mi u snove, a na javi imam utisak kao da si tu, prisutan, pokraj mene. Tako su žive slike i sećanja na tebe, toliko jake da se nekada prosto uplašim da ću izgubiti kontakt s realnošću.

Ušao si u moj život, TI, baš onakav kakvog sam oduvek želela. Sa tobom sam po prvi put osetila da zaista živim, da volim. Spoznala sam sebe, spoznala život. Naučila sam da kraj tebe uživam i u sitnicama, naučila da volim ženu u sebi. Imala sam tu sreću da sa tobom i kraj tebe osetim šta je to prava ljubav, ona ljubav koja hrani. Ljubav od koje se živi i zbog koje se vene. Voleći tebe zavolela sam život, zavolela sam sebe.

Ne mogu da pronađem prave reči, reči dovoljno duboke i jake. Reči kojima bih mogla da opišem ono što osećam, da iskažem svu ljubav i bol jer te više nema. Danima je stan ličio na sve samo ne na stan uredne i normalne osobe. Na podu su bile razbacane stvari, ostaci hrane, prazne flaše i prepune pepeljare. Spavala sam na podu, u fotelji, jednom rečju gde stignem, i ništa mi nije bilo važno. U početku su postojale samo dve mogućnosti: ludilo ili smrt, mada sam se u suštini bojala samoubistva. Znati umreti značilo bi isto što i savladati zlo života, a ja nisam znala ni umela ni jedno od to dvoje. Nisam umela da nastavim da živim, a nisam umela i bila dovoljno sposobna i hrabra da umrem. Imala sam osećaj da će mi lobanja eksplodirati i razleteti se na sitne komade. Telo mi je podrhtavalo, vilica se kočila. Vrištala sam u sebi bez glasa, urlala, bojeći se da ispustim te neartikulisane krike. Bojala sam se same sebe, jačine te tuge koja me je pritiskala, nagomilane gorčine i bola. Vristala sam bez glasa, zarivajući glavu u jastuk. Suze su lile, ostavljajući za sobom slane tragove. Grčila sam se ležeci na podu, kidajući spavaćicu sa sebe. Želela sam da umrem, da me nema , da se ta agonija kroz koju sam prolazila, konacno, te noći okonča. Dozivala sam te u snovima, a budila umivena suzama. Bila sam ptica u zlatnom kavezu, Baš Čelik na dnu bunara, željan vode, vazduha , života. Život je samnom, kao neki zli diplomata, vodio dvoličnu, prljavu igru. Imala sam sve, a u stvari nisam imala ništa. Nisam imala ono najpotrebnije,ono najvažnije. Nisam više imala tebe…

Sećanje se svakako može smatrati srećom

Pisanje nije zadatak sa dve nepoznate, nije matematički problem koji sedneš pa rešiš, nekada iz prve, a nekada tek posle višeminutnog mozganja. Pisanje je stvar srca, emocija, pisanje je deo tebe; pisanje je često i lek. Pisati tek tako, čisto da bi se reklo da nešto pišeš, to za mene nije pisanje. Sve te reči jednostavno moraju da se dese, da ih osetiš, da izađu iz tebe lako, da se rode. Volim da sedim u tuš kabini. Da  sedim u turskom sedu dok mi se voda sliva niz lice i telo. Tako se opuštam i tada razmišljam, tada se sećam.

Misli dolaze neverovatnom brzinom, nekada toliko brzo da mi se često desi da ne mogu da ih kontrolišem, da ih zaustavim. Volim da se sećam svog ranog detinjstva, a sećam se svega. Imala sam neverovatne  roditelje, odrastala okružena ljubavlju i pažnjom koja bi mogla usrećiti desetoro dece, a kamoli mene jednu. Volim da se sećam svoje majke kakva je tada bila. Kada me uzme u naručje, odnese do njenog  velikog crnog bicikla, stavi u sedalicu i onda krenemo da se vozimo po gradu. I danas, dok kolima prolazim kroz taj isti grad jasno se sećam nekadašnjih rupa na putu, i mesta na kojima mama, spuštajući se sa  brega polako koči i kroz smeh kaže “štruc biber”. Ne znam šta to znači, nisam ni onda znala, ali je njeno veselo “štruc biber” ostalo usađeno duboko u mojoj detinjoj svesti. Vozile smo se svakog četvrtka i subote  do velike pijace, čak u drugi deo grada. Spuštala me je sa bicikla, pa bi smo onda držeći se za ruke šetale pijacom u potrazi za svežim voćem i povrćem. Nisam volela kada sam morala da preskačem zgaženi  paradajz sa tezgi, plašeći se da u toj silnoj gužvi ne izgubim mamu. Čvrsto sam joj stezala ruku, pazeći pri tom da se negde ne sapletem i uprljam nove sandale. U povratku bi smo svratile do ribarnice, kupile  sveže cveće i polako, vidno natovarene, krenule kući. I danas, kada prodjem pijacom, nedostaje mi taj miris zgaženog paradajza i salata.

porodica2

Izvor: intent.com

Ništa više nije kao nekada. Čak ni pijaca. Obožavala sam “Tofi” bombone, kada mi mama peva najnovije pesme “Kolibrija” i kada me hrani umačući sredinu hleba u punu kašičicu svežeg milerama.

Moji su roditelji imali jedno drugo i imali su mene. Bili smo prava srećna porodica, bili smo tim, tri musketara. Mama je volela da sluša Janis i Dylana, tata Deep Purple i Led Zeppelin, a ja sam volela da  gledam “Grizli Adamsa” dok sedim zavaljena u fotelju i jedem čokoladne štapiće. Igrali bismo jamb, tačnije oni su igrali, a ja sam bacala kockice. Do dana današnjeg nisam naučila pravila. To je za mene bila i  ostala viša matematika.

Razlikovali smo se od drugih porodica, po mnogo čemu. Pre svega po slozi , ljubavi, međusobnom poštovanju. A oni su se razlikovali i kao roditelji, i to mnogo. U mojoj sobi, na zidovima bili su veliki posteri  Bitlsa i Če Gevare. I kuhinji je na zidu, kao ukras, “visila” Ofelija, plišana patka. Već sa tri godine sam znala da je Ofelija devojka jednog dečka Hamleta, a ovi današnji klinci nisu ni čuli za njih dvoje, što je još  gore ne znaju da li je Hamlet Hamlet, ili je Hamlet možda Magbet. Ploče i knjige bile su moje omiljene igračke. Kod nas se uvek slušala odlična muzika, jazz velikane upoznala sam pre polaska u zabavište  iako mi je u tom istom periodu, kao svakoj petogodišnjakinji bilo interesantno da po ceo dan, dok svi u kući ne polude ili se ploča ne izliže, vrtim onu Breninu, “Bato, Bato, Bato, ti si moje zlato”. Što bi moja  baba rekla kao “Švaba tra la la”.

Na more smo išli vozom, spavaćim kolima. Sa ogromnim rancem na ledjima, držeći mene na ramenima, a mamu za ruku, moj tata je bio drugačiji od ostalih tata. Nismo bili tipični Jugosloveni. Bili smo u  jugoslovenskom filmu samo statisti. Imali smo jugoslovenske pasoše, ali je mentalni sklop i duh mojih roditelja pripadao Zapadu. Odrastala sam na hipi filozofiji svojih roditelja i ponosna sam što sam bila deo  te priče.

Sa nostalgijom i setom gledam naše porodične albume iz perioda bezgranične sreće. Tata je ronio, a ja sam skupljala školjke, da ih kao suvenir donesem dedi na poklon. A mama, mama je sve te divne trenutke  beležila našim Kodak “idiotom”. Osmesi od uha do uha, blaženstvo i ljubav isijavaju sa naših fotografija. Niko tada nije ni slutio da će uslediti godine stradanja, ratova i sveopšteg haosa, u kojima smo brinuli o  tatinoj izbegloj familiji, a njega skrivali od svakodnevnih mobilizacija. Mama je i u tim užasnim vremenima ostala stub, i naš oslonac. Borila se kao lav da ne osetimo koje je sranje svuda oko nas, ali je u toj  silnoj borbi počela da gubi sebe, postajala je neka druga mama, stroga i sve zatvorenija.

Volim da je se sećam dok me ljulja u parku preko puta naše zgrade, dok me češlja i uspavljuje svake večeri novom pričom.Volim miris “Bekutan” kreme i “Pegin” šampon za kosu. Reš pečenu džigericu kupljenu  kod čika Jenka i puuuuno pavlake na njoj. Umela je sve i ništa joj nije bilo teško. Da nosi mene, moju veliku lutku, kolica za lutku i koferče. Da mi po stotinu puta čita “Ježevu kuću” i “Žuću račundžiju”.

Mama me je rodila u svojoj dvadeset i šestoj godini. U mojim godinama već je imala četvorogodišnju ćerku i proslavljala devetu godišnjicu braka. Ja sam i dalje slobodni strelac. Ne kažem da sam srećna zbog  toga, ali kada vidim brakove svojih poznanica i drugarica, ne mogu a da ne budem ponosna na svoj status singl devojke.

Naviknuta da živim u porodici u kojoj nije bilo preljuba, laži i tuča, u kojoj je umetnost, obrazovanje i poreklo bilo važnije od novih modela cipela i automobila, ne mogu da se pomirim sa prosečnošću i  prihvatim nekoga samo da bi se reklo da sam u vezi. Shvatam da sa godinama mnogo teže ide da nekog prihvatiš sa svim njegovim manama, ali ja se ne bojim samoće. Radije ću živeti u uspomenama na svoje  detinjstvo i godine sreće mojih roditelja nego živeti imitaciju njihovih života, u nekom pogrešnom filmu, sa nekim tek osrednjim glumcem. Živeću, radovaću se i sećati.

Sećanje se svakako može smatrati srećom, a ja bar imam čega da se sećam.

Kako preboleti vezu, a ne promeniti frizuru?

Život ima razdoblja, kao i istorija. Ljubav ima razdoblja kao i život. Razdoblja imaju periode. Periodi imaju trajanje. I ti imaš trajanje. Zastareo si.

Pobornik sam teorije da sve treba da se preboli, ali ne i zaboravi. U stvari, prilično je teško zaboraviti sve i da to želiš. Gubiš i dobijaš, to je život i druga opcija ne postoji. A sa bolom je teško živeti, gotovo  nemoguće, koliko god on bio opravdan. I to se i ne isplati, kao što se ne isplati da žena ceo život tuguje za muškarcem kojeg ne može da ima ili obrnuto.

Postoje razni lekovi za zalečenje rana, ali jedan je neupitan. Putovanje! Odlepršati negde, kad već ne možemo iz svoje kože. Vikend van kuće, putovanje u neki evropski grad, nešto malo egzotičnije? Gubljenje  u prirodi koju pokušavaš uhvatiti kroz prozor voza dok lagano klacka klizeći niz savršeno uklopljene šine.

Scenic-Train-Ride

Izvor: pacsafe.com

I pada mi na pamet da je ljubav kao voz koji traži savršene šine. Ljubav je voz koji često ispada iz pogrešnih. Voz koji ne zna uvek gde tačno ide, ali pokušava da drži pravac. Vožnja vredna svake zabave, svake  pare, svakog balansiranja neophodnog da onaj skok iz šina ne bude poguban.

Ali vožnja, kretanje, ubrzavanje i usporavanje, usputne stanice, garaže, poznati i nepoznati saputnici. Dobro, možda sam mislila na život, ali život je ljubav koliko god to izlizano zvučalo. I zato putuj Igumane,  putuj i ti, jer život putuje i bez tebe. Uskoči u voz, srešćeš uvek nekog novog, otkrićeš da ima toliko toga što nisi znao, zbližićeš se sa sobom i rizikovaćeš da opet zavoliš sve i svakog, a ono bar neko vreme nakon  putovanja dok te još drži adrenalin.

“Sve prave su ljubavi tužne”: tragične ljubavne priče koje su obeležile istoriju

Svaka ljubav ima svoju priču, neke su, sa manje ili više razloga upečatljivije od drugih. Stih poznate pesme kaže “sve prave su ljubavi tužne”, a tekst koji sledi donosi pregled nekoliko tragičnih ljubavnih  priča koje su obeležile istoriju.

Piram i Tizba

Ova priča, koju mnogi smatraju legendom, a koja neodoljivo podseća na Romea i Juliju, potiče iz starog Vavilona i govori o mladiću i devojci koji su se poznavali još od detinjstva, zavoleli se, ali im roditelji  nisu dozvolili da se venčaju. Komunicirali su preko zida koji je delio njihova dvorišta. Kroz pukotinu na zidu slali su jedno drugom poljupce. Jednog dana, dogovorili su sastanak kod grobnice kralja Nina. Tizba  je prva stigla do grobnice, ali dok je čekala Pirama, pored nje je prošla lavica, koja je trčala ka obližnjem izvoru. Tizba se uplašila i pobegla u obližnju pećinu, u kojoj se sakrila ali joj je usput ispao veo, koji je  lavica našla i pokidala krvavim zubima. Kada je Piram stigao i našao samo krvavi šal, pomislio je da je lavica pojela Tizbu, pa se iz očajanja ubio sopstvenim mačem. Vrativši se na mesto sastanka i ugledavši mrtvog Pirama, Tizba je, takođe presudila sebi njegovim mačem.

Šah Džahan i Mumtaz Mahal

Sledeća priča vodi nas u Indijui govori o ljubavi izmeđ umogulskog cara Šaha Džahana, poznatog i kao princ haran i njegove žene Mumtaz Mahal, čije ime u prevodu glasi „ukras palate“. Pesnici tog vremena  caricu su opisivali kao izuzetno lepo ženu, pišući da “Mesec treba da se sakrije kad se Mumtaz Mahal pojavi”. Nakon 18 godina skladnog braka ispunjenog ljubavlju, Mumtaz Mahal umire rađajući njihovo  četrnaesto dete. Romansirane biografije koje vam mogu zazvučati kao legende kažu da je šah nakon njene smrti bio toliko skrhan da devet dana nije izlazio iz svojigh odaja – ništa nije jeo niti pio, u potpunosti  je zapostavio sve državničke poslove i samo je plakao. Kada se napokon pojavio u javnosti, njegova do tada crna kosa postala je u potpunosti bela. Džahan je odlučio da svojoj ženi i njihovoj ljubavi podigne velelepan spomenik spomenik i tako je nastao Tadž Mahal – jedno do sedam svetskih čuda i jedna od najlepših građevina nastalih u 17. Veku. Na njegovoj izgradnji radilo je preko dvadeset hiljada ljudi – 22  godine, 24 časa dnevno. Izgrađen je od belog mermera , a unutrašnjost je krasilo 28 vrsta dragog kamenja. Kada je grobnica bila gotova, preko nje je razastrt pokrov od pravih bisera. Ulazna vrata su bila od  čistog srebra filigranske izrade , a sama grobnica okružena ogradom od čistoga zlata. U 18. veku sve ovo opljačkano, ali ostala je neprolazna lepota ove gradjevine, a ona sama je postal simbol večne ljubavi.

TadzMahal

Izvor: celojumu.blogs.lv

Napoleon Bonaparta i Žozefina

Napoleon je Roz de Barne (koju je kasnije nazvao Žozefina) upoznao u kući Terezije Talijen, zajedničke prijateljice i Rozine štićenice, kada je njemu bilo 26, a njoj je 32 godine. Ona je odmah ostavila na njega  jak utisak, mada nije uspeo odmah da je osvoji. U vezu ulaze 1795., a 1796. sklapaju brak, za koji brojni istorijski izvori tvrde da je u početku bio brak iz interesa, ali da je vrlo brzo prerastao u veliku  obostranu ljubav. Ipak, njihova romansa je bila puna obostranog neverstva. Razveli su se, jer su smatrali da Žozefina ne može da mu rodi naslednika (iaoko je ona iz prvog braka imala dvoje dece, koju je  Napoleon usvojio i dao im titule), ali su i posle razvoda ostali u dobrim odnosima. Brojni istoričari kažu da je Napoleon ljubičice, koje mu je Žozefina jednom prilikom poklonila nosio u medaljonu oko vrata sve  do svoje smrti.

Napoleon

Izvor: www.emmacalin.blogspot.com

Kralj Aleksandar Obrenović kraljica Draga

Da li ste znali da se 29. maja ove godine navršilo 110 godina od brutalnog ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage? Malo je onih koji ne znaju njihovu priču, mada poznavaoci istorije tvrde da je nakon  njihove likvidacije nastupilo više pokušaja kreiranja negativnog sećanja i(li) radi opravdavanja brutalnog ubistva kojim je ugašena dinastija Obrenović. Draga Mašin je bila dvorska dama kraljice Natalije.  Sa Aleksandrom Obrenovićem se upoznala 1895.godine u francuskom letovalištu Bijari, kada ga je spasila od davljenja. Tu se i rodila njihova ljubav, pa su počeli da se dopisuju, viđaju i izlaze zajedno.  Kraljica Natalija se u početku nije protivila toj vezi, jer ju je smatrala pripremom za Aleksandrovo venčanje sa nekom evropskom princezom. Međutim, ovo nije bila prolazna veza, pa je Aleksandar, uprkos  protivljnju roditelja i negodovanju visokih krugova konzervativno – licemerne beogradske javnosti, maja 1900. zaprosio Dragu. Javnost je negodovala, , kraljivca Natalija se javno odrekla sina, kralj Milan zapretio da njegova noga više nikad neće kročiti u Srbiju. Par bi ostao i bez blagoslova tadašnjeg arhimandrita, da Aleksandar nije zapretio abdikacijom i mogućnošću da zemlja ostane bez kralja. Venčanje je  održano 23. jula 1900., a kum je bio rimski car Nikolaj II Romanov. Posle venčanja kralj je održao svečani govor, poručivši okupljenom narodu da se Srbija okreće miru i blagostanju. Kraljica Draga se sa  Aleksandrom nastanila u Starom Kraljevskom Dvoru. Često je odlazila na svečane balove i prijeme. Odlazila je i u klub književnika, čiji je bila nekadašnji član, stipendirala mlade književnike, pomagala  dečijem sirotištu i uvela je veliku štednju na dvoru.

Obrenovici

Izvor: www.istorijskabiblioteka.com

Međutim, nezadovoljstvo javnosti poraslo je kada se ispostavilo da kraljica ne može da rodi. Predlagala je, doduše, svoje povlačenje iz kraljevog života i da se  on oženi ženom koja će mu roditi naslednika, ali ju je kralj je odvratio od takvih predloga. Nepovoljne političke prilike i narodno nezadovoljstvo je iskoristila zaverenička organizacija da još više ubrza izvođenje  ranije planiranog atentata na kralja sa ciljem zbacivanja dinastije Obrenović. Povod za dodatno ubrzavanje je bilo ubistvo u Smederevu jednog srpskog žandarma od strane Draginog rođenog brata Nikole  Lunjevice, dok se nalazio u pijanom stanju. Zaverenici su u noći između 29. i 30 maja 1903. na svirep način ubili kralja i kraljicu, da bi potom pucali, praznili revolvere i sabljama boli ubijena tela, a onda ih  bacili kroz prozor u dvorište. Sahrana je obavljena u tišini, tajnosti i bez ikakvih obeležja.