Intervju: Jelena Marašević

U proteklim decenijama dosta mladih napustilo je Srbiju u želji da se usavrši i stekne nova znanja, a danas su veoma uspešni  u svom polju interesovanja.  Jedna od njih je i Jelena Marašević, student doktorskih studija na Kolumbija univerzitetu u Njujorku. Po završetku Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, gde je diplomirala na odseku za Telekomunikacije i informacione tehnologije, Jelena odlazi u Ameriku na master i doktorske studije. Pričali smo sa njom o počecima i prvim koracima u svetu nauke, o razlikama u školstvu kod nas i u svetu, o životu daleko od rodnog doma, kao i o njenim planovima za budućnost.

Mlada, uspešna u polju telekomunikacija.  Kada i kako se rodila ljubav prema IT sferi obrazovanja?

Moj put najvećim delom odlučila je ljubav prema matematici i algoritmima. Matematiku sam zavolela još kao dete, a ljubav prema algoritmima rodila se u srednjoj školi. Teorijski rad u oblasti telekomunikacija/telekomunikacionih mreža  objedinio je moja interesovanja, naročito što je reč o vrlo primenjenim stvarima. 

Nakon završenog Elektrotehničkog fakultetu u Beogradu, dobila si punu stipendiju za doktorat na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, gde danas živiš i radiš. Da li je bilo teško dobiti stipendiju? 

Šta znači “teško”? Ubeđena sam da se za one koji vredno rade i postižu rezultate uvek pronađu prilike za dalje usavršavanje, naročito ako postoji jaka motivacija. Moj slučaj je da sam imala veoma dobre rezultate tokom celokupnog školovanja, profesori i ljudi sa kojima sam radila su to primetili, i na predlog mog razrednog iz srednje škole aplicirala sam na Kolumbiji. Pomoglo je i to što sam, uz pomoć razrednog, kontaktirala jednog od profesora ovde, koji je i sam završio Elektrotehnički fakultet u Beogradu. On je znao šta moji rezultati znače, i, iako nije mogao da me primi, preporučio me je kod svojih kolega. 

Dosta mladih ljudi ima želju da nastavi studije u Americi, ali želje su jedno a njihovo ostvarenje sasvim druga stvar. Kako je izgledao tvoj put ka ostvarenju američkog sna i šta bi savetovala tvojim vršnjacima koji  žele da se usavrše u svom polju obrazovanja van Srbije?

Pored želje, potrebna je odluka. Ništa ne pada sa neba. Vredan i uporan rad i dobri rezultati su neophodan uslov. Tu nema mnogo pameti, i ne želim da budem jedna od onih koji daju isprazne savete tipa bitno je imati ove ili one veštine. Sve je vrlo logično. Kako predavanja svakako neće biti na srpskom, potrebno je raditi na stranom jeziku, u većini slučajeva engleskom. Sve drugo dolazi uz posvećenost i ljubav prema onome što učite i radite. Mislite o tome da onaj ko čita vašu aplikaciju treba da ima objektivan razlog da vas primi, jer posedujete relevantne kvalifikacije.

Moj put nije bio pravolinijski, čak sam se jako dugo lomila da li uopšte da apliciram, ili da ostanem u Srbiji. Kako nisam mogla videti sebe srećnu i ostvarenu u Srbiji, rešila sam da idem dalje i pratim svoj put. Aplicirala sam na samo tri fakulteta, jer sam birala visoko rangirane fakultete koji su imali jako dobre programe, i uz to su bili u mestima na kojima bih mogla živeti. Bila sam primljena na sva tri.

 Živeti daleko od rodnog grada i domovine nije uvek jednostavno. Koliko je bilo teško ostaviti porodicu i prijatelje i krenuti u sasvim novi život na drugom kontinentu? Kako se boriš sa nostalgijom?

Jako je teško napustiti porodicu i prijatelje, i krenuti sve ispočetka. Veoma često mi nedostaju, ali znam da sam odabrala ono što želim, i pratim svoje snove. Za mene je to jedini put. Od Srbije mi ne nedostaje puno stvari. Ponekad samo onaj pogled sa Brankovog mosta na Kalemegdan. Njujork je divan i savršeno mi odgovara kao grad.

Osim što studiraš, oprobala si se i kao predavač . Koliko se sistem školovanja  u Americi razlikuje od našeg? U kojoj se ulozi bolje snalaziš, iza ili sa druge strane katedre?

Američki sistem se puno razlikuje od našeg. Studenti uzimaju manje predmeta, ali na njima mnogo više rade. Svaki predmet zahteva puno samostalnog rada, i domaći zadaci se zadaju nedeljno ili dvonedeljno. Uglavnom su poprilično teški i zahtevaju dosta razmišljanja. Što se posla asistenta tiče, i to je drugačije nego kod nas. Retko koji predmet ima časove vežbi, tako da kao asistent uglavnom propustite onaj najlepši deo. Najviše vremena odlazi na pregledanje domaćih zadataka i ispita, što je nešto što uopšte ne volim. Sa druge strane, bilo je i stvari koje su mi se dopadale. Jako volim da predajem i smišljam načine na koje bih mogla nešto da objasnim. Studenti su često dolazili na konsultacije, i tu bih imala prilike da direktno radim sa njima. Volim da budem sa obe strane katedre. Kao studentu, jedan život mi nije dovoljan da naučim sve što bih želela. Sa druge strane, volim da prenosim znanje, i nekako imam osećaj da nešto stvarno znam tek kada mogu lepo da objasnim.

 

Kako reaguju kada kažeš da dolaziš iz Srbije? Koliko i da li uopšte poznaju našu zemlju?

Većina ljudi ne zna puno o našoj zemlji i nisu upoznali puno Srba. Gotovo svi znaju za Novaka Đokovića, što ne čudi. Nekoliko ljudi me je pitalo o ratu u Bosni i na Kosovu. Prijatno me iznenađuje to što me uvek saslušaju i trude se da razumeju celu priču, bez oslanjanja na ono što su čuli u medijima. 

Od 2008. do 2011. bila si  deo Microsoft Student Partners (MSP) tima. Koliko je to iskustvo bili bitno ne samo na profesionalnom već  i na privatnom nivou?

MSP program je bio jako dobar kao jedna dodatna aktivnost za razvijanje veština koje se ne uče u školi. Imala sam prilike da organizujem događaje, prezentujem, upoznajem ljude, putujem i budem MSP lead u poslednjem semestru. Najlepši deo svakako bila su druženja.

Pored tehnologije, telekomunikacionih sistema i progamiranja, čime bi još volela da se baviš? Imaš li neke neostvarene želje i snove?

Imam gomilu neostvarenih snova! Za to služi ostatak života. Oni kojima su se svi snovi ostvarili moraju biti jako tužni!Volela bih ponovo da naučim da sviram violinu (završila sam nižu muzičku školu, ali violinu nisam uzela u ruke 10 godina). Od sledećeg semetra planiram ponovo da krenem na ples. Sledeće godine želim da uzmem časove Hebrejskog. Želim da otkrijem nešto novo što će unaprediti telekomunikacione mreže. Želim da budem jako uspešna u teorijskom radu. Želim da putujem. Želim da za par godina odvedem mog bratanca u Diznilend, i mamu i tatu pošaljem na letovanje na Kubu. To je samo kratak deo liste. Spisak želja i snova ažurira se i raste iz dana u dan.

Kako izgleda tvoj tipični dan u Njujorku?

Radnim danima veći deo dana provodim u školi—na časovima i u kancelariji. Vikend služi za uživanje–tada se trudim da zaboravim na posao i većinu vremena provedem sa prijateljima. Kada je lepo vreme, volim da šetam, naročito po Central parku i južnom delu Menhetna. Hladnijim danima uglavnom odem sa prijateljima do nekog lepog restorana ili poslastičarnice. Volim da otkrivam nova mesta, i uglavnom biramo mesta na kojima nismo bili ranije. 

Čime se baviš u slobodno vreme?

Uvek gledam da vreme popunim različitim aktivnostima. U ovom semestru su to joga i odbojka. Kada imam vremena, uzmem i poneki čas plesa. Uskoro bi trebalo da počnem da volontiram za jednu humanitarnu organizaciju, čiji je cilj podsticanje ljubavi prema knjigama i čitanju kod osnovaca. Povremeno odem do bioskopa ili pozorišta sa društvom sa fakulteta. Takođe, noćni život ovde je jako dobar, i volim da izlazim.

Kakvi su tvoji planovi za budućnost?

Moji planovi se stalno menjaju, jer je svaki sledeći korak uslovljen prethodnim. Za sada sam na doktorskim studijama, na drugoj godini (tokom prve sam morala završiti i master), i biću tu još barem četiri godine, toliko uglavnom traje. Pokušavam da pronađem zanimljiv problem, radim na njemu i definišem sebe kao istraživača. Ima još nekoliko predmeta koje želim da uzmem, kako bih naučila stvari koje će mi trebati za dalji rad. Uglavnom su u pitanju matematičke oblasti. To je jedino što znam za sada. Gde ću biti nakon studija i čime ću se baviti ne mogu znati sve dok ne pređem još nekoliko stepenika.