Ima li u Srbiji emancipacije?

Čini mi se da je sada među ženama postalo toliko popularno „biti emancipovan“, da ova sintagma počinje da gubi svoje pravo značenje. A postavlja se pitanje da li ljudi suštinski kako u miloj nam zemlji, tako i u belom svetu, zaista razumeju značenje tih reči?

Moram naglasiti, da bismo izbegli etiketiranja i osude, da nisam ni zagrižena feministkinja niti pobornik patrijarhata.  Ali plašim se da mnoge devojke  veruju da su emancipovane ako se popnu na dvanaestice, obuku usku crnu haljinu, mašu fino manikiranim noktima zaustavljajući taksi i popiju nekoliko koktela u popularnom baru.

Fotografija: Lily Ann

A novac za piće i taksi su nekako izmolile od muškarca sa kojim žive ili roditelja. Ili su se još gore vratile kući u pripitom stanju, pa ih je njihov muškarac „vaspitao“ sa par šamara (a na veliku žalost to se još uvek dešava u realnom svetu). Sutradan su modrice maskirale skupim tečnim puderom i uputile se na ručak u neki urbani restorančić, gde će se pred drugima razmetati o svom burnom životu. Za sve one koje negde veruju da je suština nezavisne žene menjanje haljina i muškaraca, verujem da to nažalost nije tako.

Nemojte me pogrešno shvatiti, ne mislim da emancipovana žena mora da sedi u staroj džemperčini, nedepilirana i nenašminkana i da lamentira nad svojim ženskim pravima i svima gura prst u oko, ako pokušaju da joj otovore vrata (jer je, je l’ te, ona dovoljno snažna da to i sama uradi). Niti kažem da emancipovana žena ne treba da menja muškarce, haljine, cipele sa ogromnom štiklom ili šta god da poželi. Ali zaista će postati emancipovana onda kada postane ekonomski nezavisna od drugih, bilo roditelja bilo muškarca  sa kojim živi. Kada ne bude moralo da joj se udeljuje određena novčana svota za taj dan. Tek kada žena oseti da je ekonomski nezavisna (nebitno da li je novac sama zaradila ili ga je jednostavno nasledila), zaista će i biti nezavisna. Ova ekonomska nezavisnost pruža ženi mogućnost da pravi izbore. Da odluči da ode od muškarca koji joj više ne odgovara, da povede decu sa sobom, da kupi sebi cipele, uplati leptovanje ili kupi komplet knjiga Dostojevskog, ako to želi. Jednostavno da može da bira kako i na koji način će živeti svoj život. Da kreira svoj svet, a da li će se on sastojati od ispijanja koktela u Strahinjića bana ili odlaska u biblioteku, sasvim je nebitno, svako ima svoje preferencije.

Fotografija: Mina Gudurić

Najlakše je to ostvariti kroz rad, učenje, obrazovanje i zdravu ambiciju (mada verujem da je kod nas još uvek teško sve to ispuniti, pogotovo što žene i dalje imaju manje plate nego muškarci, a rade na istim pozicijama). Da me ne razumete pogrešno, može se divno živeti i onda kada žena ne radi, a muškarac da, ali kada je osoba sa kojom se živite puna podrške, razumevanja i ljubavi.

Mada u poslednje vreme sam imala prilike da čujem dosta negativnih komenatara na pokušaj neke žene da bude emancipovana. Odmah je izjednačavaju sa razgoropađenom zagriženom feministkinjom koja maše aktovkom, ne dozvoljava da joj se plati piće i kojoj su deca najveća pošast ovog sveta (jer nije ona došla na ovaj svet da bi bila nečija dadilja i kućepaziteljka).  Dakle, žena može biti emancipovana i kada joj neko otovori vrata, u nečemu pomogne ili je jednostavno pazi, kada skuva ručak ili spremi kuću. Time samo pokazuje da sa emancipacijom nije izgubila svoju ženstvenost.

Držim da sam prilično nezavisna i otovorenog duha, prilično liberalna, ali to ne znači da ne želim porodicu i četvoro decejednog dana. Da, da, četvoro. Samo najveći problem je uskladiti ganjanje karijere koja donosi tu ekonomsku nezavisnot iporodicu koja  čeka kući. Čekaju vas gladna usta, nenapisan domaći, neskuvan ručak, odlazak kod frizera i na trening, nepročitana knjiga i neposećena izložba. Ali ako pored sebe imate osobu ili osobe koje zaista cene i poštuju što šte spobosni, uspešni, orijentisani na porodicu, a u isto vreme namirisani i našminkani, osobu koja je spremna da vam pomogne i da vas razume, ne bi trebalo da brinete. Nego da ih čuvati, malo je takvih ljudi. Kao i oni vas.

Odri Hepbern

Moon river, wider than a mile 

I’m crossin’ you in style some day 

Old dream maker, you heartbreaker 

Wherever you’re goin’, I’m goin’ your way

Počinje uvodna scena filma. Nju Jork 60ih godina, pust i mračan, mada se polako budi u rano nedeljno jutro. Mlada i elegantna Holi Golajtli, korača ulicama i zastaje baš ispred Tifanijeve prodavnice. Dok se  ova scena odvija, u pozadini svira poznata melodija Henrija Mancinija – Mun river.

audrey hepburn anoxeric

Mnogi filmovi me čine srećnom, ali Doručak kod Tifanija je priča sama za sebe. Mlada i divlja Holi, živi punim plućima, uživa u životu, netipična je, ponekad malo nestabilna i traži bogatog muža. Kultni je  film, često citiran i od velikog je uticaja u današnjoj kulturi. Slike Odri Hepbern u dugoj crnoj haljini, sa biserima, crnim naočarima, šeširom i dugom crnom muštiklom, spadaju među najprepoznatljivije u  istoriji filma.

Velika ljubav koju gajim prema ovom filmu, prema eleganciji glavne glumice i njenoj gracioznosti i samoj pomisli da su istinske dame sa stilom nekada davno postojale, me je i navelo da pišem o Odri  Hepbern.

Nikada nisam sebe smatrala modnom ikonom. Ono što je drugima na umu, nije i meni, ja radim šta želim. 

Audrey+Hepburn+Audrey

Rođena je u Belgiji 1929. godine, i veliki deo svoje mladosti je provela u internatu u Engleskoj. Za vreme Drugog svetskog rata, zajedno sa majkom je živela u Holandiji gde je studirala na poznatom koledžu.  Nažalost, surovi rat i patnja ni nju nisu zaobišli, te je okupaciju teško preživela. Nemci su blokirali područje u Holandiji i prouzrokovali su masovnu glad, a period od novembra 1944. do maja 1945. je u  holandskoj istoriji zabeležen kao “gladna zima”. Ovo razdoblje je dovelo od užasne neuhranjenosti. Hepbernova je tada imala 16 godina i jela samo lukovice tulipana i hlebove od trave. Rat je provela krijući se  od nacista u podrumu. Zbog mršavosti je celog života patila od anemije, respiratornih problema i hroničnih poremećaja krvi.

Nakon završetka rata, njen san je bio da se bavi baletom i da postane poznata plesačica, međutim uvidevši da joj fali talenat, odlučila je da se posveti glumi. Sa samo 22 godine Odri odlazi u Nju Jork, gde je  uspela da se probije do Brodveja i da glumi sporednog lika u predstavi Gigi. Ubrzo su je primetili i holivudski agenti, te je zbog svog talenta vrlo brzo počela da dobija puno ponuda za filmove. Nakon samo dve  godine posle svog velikog uspeha u pozorištu, mlada glumica je zaigrala u svima nama veoma poznatom filmu, Praznik u Rimu, u kojem je glumila mladu princezu koja se za vreme boravka u Rimu zaljubljuje u šarmantnog novinara. Film je doživo uspeh, a nastup Odri je bio toliko izuzetan da je za glumu dobila i prestižnu nagradu Oskara.

odri3

Sledeći uspešan film je bio Sabrina, u kojem su joj partneri bili Hempfri Bogart i Vilijam Holden. Svoje plesno umeće pokazala je uz velikog Freda Astera, glumeći u mjuziklu Smešne face. Film je posebno  poznat po vrhunskim kreacijama i veoma otmenoj modi. Odri je u filmu blisko sarađivala sa poznatim dizajnerom, Hubertom Živanšijem, koji joj je vrlo brzo postao jedan od najboljih prijatelja i čije je  kreacije rado nosila. Vrhunac svoje glumačke karijere je doživela glumeći u flimu Doručak kod Tifanija. Još jednu legendarnu ulogu ostvarila je u filmu Moja lepa gospođica i to kao Eliza, mlada devojka koja se od  skromne cvećarke preobrazila u damu visokog društva.

odri4

Poznata je i kao velika filantropkinja, koja je znatan deo svog vremena odvajala kako bi pomogla deci, a osamdesetih godina postala je i ambasadorka dobre volje za UNICEF. Iako je doživela slavu, Odri nikada  nije zaboravila tužne dane pod nemačkom okupacijom, a taj izuzetno težak period života postao joj je inspiracija za nesebično pomaganje onima koji su u nevolji.

Zapamtite, kada vam treba ruka pomoći, naći ćete ju u svojoj ruci. Što više starite zapamtite da imate dve ruke: prva je za pomaganje samom sebi, a druga je za pomoć drugima.

audrey-46

Odri je umrla 1993. godine od posledica teške bolesti, a njenu poslednju želju su joj ispunili sinovi, tako što su joj osnovali fondaciju koji pomaže siromašnoj i ugroženoj deci širom sveta.

Uprkos teškom životu koji je imala, Odri je uvek bila uvek pozitivna, takva je ostala do samog kraja života. Smatram da bismo svi mogli da sledimo njen primer, i da se trudimo da iz svake situacije koja nam  se u životu događa da izvučemo ono najbolje.

Verujem u roze boju. Smatram da je smeh najbolji način da se sagore kalorije. Verujem u ljubljenje, u puno ljubljenja. Verujem da bi trebalo da budemo snažni kada sve ide loše. Mislim da su srećne devojke  najlepše. Verujem da je sutra novi dan i verujem u čuda.

Da li ste “dovoljno” mršave?

“Juuuu, kakvi su joj ono „spojleri“? Vidi kakva je ko tenk M-84, ponos YU vojne industrije.“

Ovo su uobičajeni komentari na sliku devojke koja ima oko tri četiri kilograma viška.

Zapitam se kada su postavljeni ovako nerealni standardi za lepotu. I ko uopšte određuje šta je lepo, a šta nije? Kaže se da je „lepota u oku posmatrača“, ja mogu samo da se zapitam šta ti posmatrači zaista vide? Kada je postalo u redu osuđivati nekoga zato jer je previše debeo (pri tom se misli na višak od nekoliko kilograma, ne pričamo o zaista gojaznim osobama) ili previše mršav? Mada na ovo poslednje još nisam naišla, jer je očigledno postalo poželjno imati siluetu saobraćajnog stuba, noge debljine kokošijeg bataka, a zadnjicu u formi stonoteniskog reketa?

Verujem da pritisci da se ide u korak sa zahtevima modne industrije  stvaraju ozbiljan pritisak na žene, a u skorije vreme i na sve veći broj muškaraca. Nisi društveno prihvatljiv ako imaš više od 47 kilograma, ako nemaš savršene zube i kožu kao sa fotošopirane reklame za puder. Kada je prestalo da bude u redu što je neko buckast, neko ima pege, neko krive zube, kratku kosu, tanke usne ili veće kukove? Sa televizije nas bombarduju razne emisije o „makeoverima“, zatezanju, odtezanju, mršavljenju, šminkanju. Imam dvadeset i pet godina, znam ko sam i šta sam, ove emisije ni ne gledam, ali mogu samo da zamislim kakve posledice one ostavljaju na mlade devojke i momke, koji tek treba da rade na izgradnji sopstvenog identiteta i ličnosti. Kada ih stalno podsećaju da ne zadovoljavaju „ideal lepote“. Misle da je vrhunac sređenosti staviti što više pudera, zobati salatu po ceo dan i ostaviti krv, suze i znoj na pokretnoj traci. Kada razni samoprozvani stručnjaci za ishrani i „celebrity“ nutricionisti dele savete o tome da radnik na građevini ne treba da jede tešku hranu nego da može da pojede kiflu od ovsenih pahuljica i popije pola litra jogurta (a za ručak verovatno treba da pojede salatu od sremuša začinjenu lanenim semenom i to je to za taj dan). Do čega sve to dovodi?

Fotografija: Mina Gudurić

U redu je promovisati zdave stilove života (koji pored zdrave ishrane i bavljenja sportom podrazumeva i dovoljno sna, izbegavanje alkohola i cigareta i sl.). Ali to se retko dešava, već većina devojaka se izgladnjuje, zamenjujući obrok paklom cigareta. Takođe, žene i muškarce treba podsticati da budu negovani i sređeni, ali isto tako i zadovoljni onim što imaju, odnosno sobom.

Ako se malo pretraži internet, može se naići i na različite komentare na slike različitih punijih žena, tipa: „Ovo je ka-ta-stro-fa. Sumljam da bi sebi dozvolila da ovaka izađem na ulicu, a kamoli da se takva pojavim u Ušću. Neznam šta bi me nateralo da izađem bez ekstenzija, veštačkih trepavica i ajlajnera“.  Umesto da zna da se ne piše „sumljam“, „bi“  i „neznam“, devojka zna da stavi ekstenzije i ajlajner (što samo po sebi nije loše, čak i zaslužuje poštovanje, ali nakon što je prvo naučila da piše). Zatim se moće naići i na stavljanje na lomaču i javno izvrgavanje ruglu žena koje su nenašminkane ili im se malo vidi celulit. U redu, nije prijatno za oko,ali sve ga žene imaju, ne treba zatvarati oči pred tim. A da ne pričamo o tome da je u prodavnicama najveći deo odeće u veličini XS, a poznato je da prosečna žena danas nosi veličinu M ili L.

Prestalo je da se ceni to što je neko obrazovan, šarmantan, ima manire, lepo kuva, zna da šije, piše pesme, dobro crta, zna da sasluša ili šta god. Neke od tih veština ili osobina čine ličnost, koja nas na kraju krajeva i privlači nekome (kao partneru, prijatelju, kolegi). Sve se svelo na trku kako izgubiti što više kilograma za što manje dana.

Mada sam od više muškaraca imala priliku da čujem da se žene bespotrebno opterećuju kilogramima i brojanjem mrvica inergralne kifle koje smeju da pojednu danas, to ništa nije promenilo. Njima i ne smeta poneki kilogram viška (naravno sve dok to ne prelazi neke granice, kada se i preporučuju dijete iz zdravstevnih razloga). Čak više cene žene koje će biti spremne da naprave finu gibanicu i da je smažu sa njima uz film nego da glođu neku biljku koja ima ukus mokrog kartona celo veče. Niti će vas prijatelji odbaciti jer vam je struk širi od 55cm. Dakle, čije standarde se onda trudimo da zadovoljimo?

Zaista cenim sve žene i muškarce koji pored osobina koje ih čine ljudima, pored posla i svih drugih obaveza,  stižu i da zaista savršeno izgledaju. Priznajem, ja nisam u svemu tome toliko uspešna. Smažem palačinku u ponoć, pa me obuzme manija da moram pod hitno na dijetu, da ovo ili ono ne valja. Ali suština je shvatiti da nije svrha života pristajati na nametnute standarde lepote, već stvarati svoje soptvene kriterijume, biti zadovoljan i srećan sa onim što imaš, voditi zdrav i ispunjen život.

Da li je prevara vredna truda?

Varanje? Teško ili lako? Prihvatljivo ili neprihvatljivo?

Da se ne lažemo, konstanto varati nekoga je prilično teška rabota. Ozbiljan posao sa punim radnim vremenom. Da li je vredno tolikog truda?

Ne morališem i ne pridikujem nikome, svako ima pravo da svoj život kroji sopstvenim krojačkim metrom, da vara ili ne vara. Činjenica je da se prevare dešavaju (iako kao opravdanje za prevaru nekom navesti „desilo se“, je kao da ste ga pogodili klikerom u oko, ako je osoba malo agresivnija može vam isto i izvaditi). Ali prevariti nekog jedanput iz  ko zna kog razloga i konstantno održavati paralelnu vezu, su dve različite stvari, bar iz mog ugla (mada ne opravdavam ni jednu od njih ). Moram priznati da kad sam bila mlađa, prevara mi nije delovala tako strašno, nedostatak životnog iskustva mi nije dozvoljavala da vidim da se na taj način u stvari ne poštuje osoba sa kojom ste. Međutim, vrhunac nepoštovanja je vođenje dvostrukog života i dve odvojene veze ili veze i kombinacije. Mogu samo da zamislim, ti ljudi moraju imati veću koncentraciju u najobičnijem razgovoru nego kontrolori letenja na Hitrouu. Treba pohvatati koga zovu bebo, koga ljubavi, a ko još nije došao do faze bebećih nadimaka. Izmešaju se tu i brojevi telefona, imena braće i sestara, omiljenih filmova i mesta za izlaske.

Fotografija: Lela Radulović

Modeli: Aleksandra Dobrić i Vesa Nestorović

Koliko je opterećujuće juriti sa ručka na Adi do Košutnjaka u šetnju, a onda i na kućnu žurku sa nekom trećom ili četvrtom? Ja da sam u toj situaciji, mozak bi mi eksplodirao, iako smatram sebe prilično organizovanom. Zar nije lakše raskinuti sa devojkom / dečkom sa kojim ste i lepo se muvati po gradu sa kim želite? Ne morate da noste lažne brkove i šetate se po zabačenim delovima nekih šumaraka, pravite se da vam je druga devojka  u stvari novopronađena rođaka iz Despotovca. Nekako mi deluje da je to toliko naporno, da se zapitam koja je svrha svega toga? Da li se tako ispada bolji frajer/riba u društvu? Da li se tako potvrđuje sopstvena vrednost? Nadomešćuje manjak samopuzdanja? Ili ih jednostavno nije briga za osećanja osobe sa kojom su?

A nema gore od toga da celo društvo ili mesto znaju da vas neko vara, a samo vi kao naivna ovčica živite na sedmom nebu, verujući da vam je partner veran kao pašče. A on ne samo da nije veran nego i kao prava drumska džumara obleće oko svake koja koketno zamaše repom.

Zanima me koliko vremena ostaje za uživanje u ovim vezama, ako se stalno plaše otkrivanja? A možda se ni ne plaše, nego im je svejedno?

Teško je prepoznati ovakav tip ljudi. Ako flertuju sa svima, od kasirke, preko perača ulica do vašeg najboljeg druga/drugarice, a ponekad se čak i zagonetno nasmeše i debeloj komšinici Mici, koja ima višak testosterona i manjak ženstvenosti, nije nikako dobro. Ako se viđate u nekim sumnjivim satima, praktikujete šetnje po seoskim drumovima, niste upoznali nijednog njegovog prijatelja i polako sumnjate u njihovo postojanje, kada se približite njegovom kompu baca se na njega kao da štiti dete od napada tasmanijskog đavola, vreme je da posumnjate. Sa druge strane, možete imati sasvim regularnu vezu, a da se vaš partner noću pretvara u gospodina Hajda i vodi paralelan život.

Nikako mi nije namera bila da na vašu vezu bacim veo sumnje, da vas nateram da provršljate po FB profilu drage osobe, prevrtite džepove i izvršite inspekciju tragova karmina i vlasi kose na kragnama košulje. Uostalom to nije ni poenta kvalitetne veze. Poenta je u poverenju i poštovanju. Kada zaista cenite osobu sa kojom ste, uljudno ćete raskinuti sa njom pre nego što započnete nešto novo. Priznajem ni ja nisam bila bezgrešna, prema nekima sam bila nekorektna, ali sam vremenom shvatila da ako vam je do nekoga stalo ili čak i ako vam nije stalo, a smatrate da je ta osoba dobar čovek, da bi trebalo da poštovanje iskažete na taj način što ćete završiti staro pre nego što započnete novo. Nisam pristalica verovanja u sudbinu i izreku „da se sve vraća i sve plaća“, i mislim da neko može da vara ceo život i da ne bude otkriven, ali nije ni svrha samo ostati „neotkriven“, jer osećaj da smo nekoga izigrali možemo gurnuti na dno naše podsvesti ali postavlja se pitanje kada će to isplivati i nastavit da nas muči?