Singlice

Svi znamo šta su singlice, to su one ploče što imaju po jednu pesmu, pluskvamperfekat, davno svršeno vreme.

Međutim, danas se singlicama nazivaju devojke koje su same, koje nisu u paru, koje nemaju dečka, muža, partnera. A pošto nekako eufemizirano i deflektovano, lepše zvuči da se kaže da je neko single nego da je sam, onda su devojke singlice, a momci ne znam šta su, oni su valjda singlovi. Uostalom o momcima koji su sami niko i ne govori, u tom delu univerzuma, valjda je u pitanju Mars, je ok biti sam.

Međutim, na Veneri je nekako sramota biti singlica, a kamoli nedajbože sama. Ljudi singlice gledaju tugaljivo, kao da im nešto fali. Baš tako, kao da im nešto fali. A šta im to fali?

Ovaj prehrišćanski motiv opisan je još u Platonovoj Gozbi, u mitu o androgenima.

Izreke poput „moja druga polovina“, „moja lepše polovina, bolja polovina, raznorazna al’ svakako polovina“, ukazuju na to da je osoba kada nema te polovine zapravo Polovina, a ne Celina. I to joj ne fali malo, fali joj pola!

Model: Aleksandra Đorđević

Fotografija: Lela Radulović

I umesto da mi, kao celovita bića, tražimo druga celovita bića kako bi smo s njima činili par, mi tražimo drugu polovinu da bi smo s njim činili jedno celo. Dakle, matafore o paru su kontradiktorne i matematički neusaglašene. Osoba koje je single, to jest sama, je cela osoba. Sve može kao i osobe koje nisu same, nije invalidna. Živeti  sa drugom osobom u paru je lepo, dve glave misle bolje od jedne, ponekad, ljudi nisu pusta ostrava, ljubav pokreće svet, samo nam je ljubav potrebna, i sve metafore i parabole koje aludiraju na to da je čovek socijalno biće i da mu trebaju druga bića, su ideje koje podržavam i svesrdno propagiram. Samo želim da kažem da je biti sam stanje takođe dostojano života, ako čovek tako odluči, ako mu život tako namesti, ako nije moglo drugačije. Nije pola, celo je. Imajte to na umu sledeći put pre nego što se zgrozite na tim što je neka žena otišla sama na koncert, na more, na skup sa deset parova, od kojih bi, btw, neki bili srećniji da su sami pa makar bili i polovine.

Sve po zasluzi!

Ko je sasvim potpuno, sasvim najkomplikovanije biće na svetu – žena! 

Stvarno ponekad poželim da sam muško. Samo jedan dan.  Tako ste jednostavni da ne može biti jednostavnije. Jedan ‘’muški’’ dan : buđenje,  kladionica, piće sa drugarima, ručak,termin, spremanje za grad i onda do zore sa drugovima, povratak kući,  unezvereni i niko te ne pita ,,Je l’ se sada dolazi kući? Ti si pila, je l’ da ?’’ 

Mi imamo poteskoće o kojima oni ni ne sanjaju. Moramo da se depiliramo, borimo protiv celulita i ostalih masnih naslaga. Pazimo šta jedemo. Trudimo se da ne podrignemo. Budemo fine i da ne psujemo. Mi rađamo, dakle idemo i kod ginekologa (a muškarci ni ne slute kakav nam je to stres). Imamo ciklus. Tad smo malo nervozne i jedemo kao da nam je to poslednje, a inače smo super. Na nama je da obavimo sve kućne poslove kao da same živimo u kuci, jer  je neko pametan izvršio kategorizaciju na muške i ženske poslove (u muške poslove spada samo ono što ima veze sa kolima). Nama je stvarno problem kada nam pukne štikla sa omiljenog para cipela, jer to bi bilo isto kao kad bi njima bio otkazan prenos utakmice. I taj kilogram viška, zbog kojeg ne možemo da obučemo baš ono što smo naumile. 

Probleme sa decom necu ni da spominjem – nemam ih, pa mi je mnogo lakše. A znate šta je najbolje od svega? Što mi toliko ulažemo u sebe i toliko se borimo sa kilogramima, a njima je to sve isto. Oni ne znaju sta je celulit, a ne da ga još i primete. Njima je svejedno da li imamo french ili crveni lak. Kosa zavezana u rep njima je pun pogodak, a mi i dalje dajemo pare na feniranje i pramenove.  Ima onih koji to primete, ali to je samo zato sto su malo izfeminizirani ili zato sto smo se mi postarale da to primete (čuvena rečenica:,,Dragi je l’ vidiš na meni neku promenu?’’ I očima signaliziramo na tu promenu). Znate šta bi muškarci sigurno primetili? Da im stanemo ispred TV-a, a počinje prenos Real-Barcelona. Bilo kako bilo, mi ne možemo bez njih, a tek oni bez nas. 

Fotografija: Milica Milošević

Poenta priče je da mi je upravo skočio pritisak i da sam nervozna, iako nisu još oni dani. Bivši zove samo kada mu nešto treba. I ja stvarno, šta ima da ostajem u dobrom odnosu sa bivšima. Samo ćao – zdravo. Takav je odnos sa njima. Bar mi je Ema popravila dan. Počela je da ”jede” muškarce. Došla je do mene, pošto sam ja prikovana za krevet, povredila sam koleno na treningu. U pauzi između ‘’obroka’’ ispričala mi je kako sada vodi drugačiji način života. Prava je bogomoljka! Neka je, neka se igra sa njima, kad nisu za bolje. I ono što sam mislila , ispostavilo se za tačno. Muškarce samo treba ignorisati. Umereno naravno. Ne treba biti drska i bezobrazna, već sve odigrati na kartu ženstvenosti. Nikakvo opsesivno slanje poruka nakon prvog sastanka, pustiš njega da se javi. Ako se ne javi – znači da ga prosto ne zanimaš. Ne daj Bože zahtevi za vezu na FB-u i sl. Sada je izgleda taj FB i svo to muvanje preko njega in.

Ema je sada u fazi kada ne zna na koju će stranu od udvarača. Prvo ovi sa kojima je razmenila brojeve na silnim žurkama (inače nije bila u fazonu izlaženja), onda ti što nemaju hrabrosti za susret uživo, već sa njima kuca preko FB-a, pa kolege sa posla. I ni sa jednim nije u vezi, ali je sa svima u kontaktu. I njoj je lepo. Ne smeta joj ni ako su zauzeti , ona se čuje sa njima, a ponekad i ljubi.

Ne osuđujem je, bitno je da je srećna, ne treba da se kaje zbog takvih stvari. Prekrstila je noge i pocela:,, Bolje zapisuj sve ovo, jednog dana ćes napisati knjigu o meni. Izašla sam pre neko veče u ,,Orfei’’ sa koleginicom. Tamo baš ima dobrih frajera. Poslao mi je piće, a konobar je uz to doneo salvetu na kojoj je pisao broj. Popila sam piće, prešarala njegov broj i napisala svoj, pokupila stvari i u prolazu mu ostavila. Posle pola sata mi je pustio poruku, a ja ga jos uvek kuliram. Jednostavno kad mi bude bilo dosadno okrenuću ga, ne može sve kad on hoce, zar ne?’’ – reče ona to ne trepnuvši.

Stekla sam utisak da pricam sa psihologom, a ne sa smotanom Emom. Kako je moguće da je postala takva, zavidim joj pomalo što može tako, ja ne mogu. Mislim da bismo i mi ostale mogle da počnemo sebi da udovoljavamo, umesto što to činimo drugima. Nije na odmet poigrati se malo sa njima, nama će biti zanimljivo, a i njih će to uvek više privući nego da im se odmah poslužimo na tacni. Jer uvek je slađe ono na šta se duže čeka. Ona je svojim petnaestominutnim monologom uspela mene da šokira, a kako to izgleda kada ja nju u tri reči sastavim? Pogledala sam je i onako stidljivo rekla:,, Zaljubila sam se!’’

Čovek koji ume da grli

Noć  je bila obojena mojim hirovima. Čak i kiša kao da je bila tu da bi osenčila kompletnu sliku koju sam crtala svojim raspoloženjem. Odbijala obaveze, a onda ih, opet sebi svojstveno, hirovito pretvorila u  igru pred zoru.  Evo, napisah „sebi svojstveno“, a više ni ne znam ko je ta osoba, ta nova JA.  Šta je to njoj svojstveno? Ne poštuje rokove, ne poštuje noć za spavanje, dan za rad. Ne interesuju je ljudi, ne interesuje je zadovoljstvo. Pasivno obitava u svetu koji se kreira iz trena u tren, potpuno nepojmljivim tokom, potpuno nepredvidivo. Sve što misli da želi ona ne čini, jer poslednje sekunde pred ispunjenje joj govore da to neće.  Sve što misli da voli ona odbija.  Sve što misli da jeste gestovima demantuje.

Ne znam, možda samo ne umem ovo danas! Suviše me umara. Valjda, zato sto svako danas ima svoje sutra koje se pretvara u danas, i tako u krug…pa ne moram da umem baš ovo „danas“. Ovaj trenutak kao da je rezervisan za neki međuprostor, za neke međuljude, za neko međuvreme. Za neke bestežinske poglede, reči, dodire.  U ovom danu bez brojeva, bez omči, bez snage, ipak bih volela da jedne poznate ruke ostanu prikovane za moj struk. Da ipak osetim krv koja struji njegovim venama, prste  koji mi se zarivaju u kožu. Zaista, postoji ON.  Nesavršen, poput nekog  komadića iz neodgovarajuće slagalice. Potpuno drugačiji.  A opet, on koji sa svojih par velikih završetaka uspeva da ukroti bezbroj mojih sitnih. On, koji ne govori rečima, čak ni ispoljavanjem osećaja, već nekim čudnim, sveprožimajućim osecanjem. On, čije me prisustvo smiruje, i stvara neki osećaj privrženosti. 

Fotografija: Jovana Tomašević

Kao da odjednom imam neki zaklon gde se mogu sakriti. I sto je čudno, sa njim zaboravljam one ženske radoznalosti i proračunavanja.  Ne interesuje me, ni zašto je tu, ni šta hoće, ni kako…jednostavno želim da tiho kutim pod tim zaklonom.  Velikih ruku i velikog srca, ratnik zarobljen u pogrešnom vremenu. Taj što reči doživljava kao strujanje vazduha, ali ume da grli. Taj  zagrljajem govori da ima snage za oboje.  Da ima snage da iznese za mene mnogo više od jednog dana koji ne umem.  Zagrljaj koji te ne pita, samo te uzima.

Ne umem ovo danas, suviše je ispunjeno jednim velikim „ništa“. Odjek mog vapaja je sve glasniji, neprijatno grebe uši i ukazuje na veličinu tog „ništa“ koje me okružuje. Najradije bih ubila svu kompleksnost i postala prosta, makar na kratko.  A ako ne uspem sama, znam da ce krah ovog staklenog dana čuti jedan zagljaj.

Na ivici

Stajala je na ivici trotoara, mašući rukom. Niz kosu i vrat lila joj je kiša, a haljina je bila mokra, koža oslikana. Svaki mladež na telu se video kroz sivu, mokru tkaninu. Nenajavljena kiša joj nije zasmetala to popodne. Možda joj je čak i prijala, sprala je smog i prljavštinu ovog grada. Mislila je – možda će i njenu?

–  Gledaj na šta ličiš! Uđi u kola, brzo! – ispred nje su se zaustavila kola, izgrebane bele boje i polupanog levog prednjeg fara. Iznenadila se i trgla kad je ugledala Justinijana.

–  Ali sva sam mokra! Upropastiću ti sedište!

–  To neće biti problem, ionako su kola potpuno upropaštena. Uđi, vidi kako si pokisla!

Samo sekund, dva se premišljala. Rukom, koju je do nedavno držala u vazduhu, povukla je bravu na kolima, uz škripu otvorila vrata i skliznula na sedište do njega.

–  Prokleta kiša! Idemo do mene, bliži sam, dobićeš upalu pluća. – naborao je obrve i stegao menjač. – Tako nešto je nedopustivo!

–  Nemoj se brinuti, samo me odbaci do neke autobuske stanice, lako ću dalje.

–  Znaš da te ne mogu pustiti tako. Mokra si do kože – nije ju ni pogledao, niti sačekao odobrenje, već je krenuo.

Fotografija: Mina Gudurić

U njegov stan su stigli kroz deset minuta. Pred vratima se već setila poslednjeg razgovora. Opet ju je štrecnulo u stomaku. Krajičkom oka ga je pogledala. Prvo kola, a sad i njegov izgled. Bilo je tu nešto čudno. Nešto tužno i izgubljeno.

–  Šta sad kad sam ovde?

–  Uzmi peškir, osuši se, ne možeš nigde takva.

–  Dobro.

–  Teodora – zastao je, ne znajući šta je uopšte hteo da kaže.

Okrenula se ka njemu, i oči spustila na njegove usne. Gledala ih je opijeno kao da je otkrila izvor života. Pogled je podigla ka očima i udubila se čitajući njihovu priču. Ništa nisu rekle, samo su prikazivale veliku tugu. Prste je položila na osušene obraze i osetila kanale suza. Srce joj se steglo i grlo zatvorilo. Ništa nije mogla da kaže, samo je stajala tako naspram njega i čekala da okamene, kao prokisli ljubavnici davnih saga. Sva magija nestade u jednom njegovom treptaju i njenom izdahu. Behu živi i zarobljeni od kiše.

–  Justinijane? Šta se dogodilo?

Sklonivši njenu šaku sa obraza, oborio je pogled na pod.

–  Ništa, šta bi se dogodilo? – slednuno je ramenima.

–  Ali, stari automobil i stari pogled, ne razumem?

Uzdahnuo je jako, jako je napunio pluća vazduhom kao da bi poslednji uzdah i poslenji trzaj života. A bi samo susret sa stvarnošću, susret sa njom. Seo je na sofu i stavio glavu među ruke. Ćutao je, i ona je. Stajala je i dalje i posmatrala ga i ćutala. On je tiho počeo da plače. Vreme je utom prošlo  i kiša je stala. I on se podigao i upitao je:

–  Jesi li za kafu? – i ne sačekavši njen odgovor uputio se ka kuhinji. – Prošli petak sam ustao i bi to dan kao i svaki drugi. Jutarnja kafa, doručak, novine. Nisam ni došao do kola, (ime partnera) me je pozvao. Rekao mi je da su pod mojim nalogom svi računi firme ispražnjeni. Svi! Shvataš li Teodora? Shvataš li? Jer ja ne shvatam!

Ona je ćutala, i dalje u mestu u kom ju je ostavio. Prineo je dve šolje kafe i seo na isto mesto kao i pre pet minuta. I vratio se u istu poziciju, sa glavom među rukama. I ponovo je počeo da plače.

Ona stajaše ogađena. Gledala je tog čoveka i sećala se njegove veličine. I veličine njegove ljubavi, a sad je uvidela da ljubav prema novcu i moći nikad nije mogla stići.

Spustila se na kolena, kraj njega i pomazila ga po kosi. Podigao je glavu i uhvatio ju za bradu. Poljubio ju je. Potom ju je zgrabio za teme, strgnuo haljinu i bacio na krevet. Ponovo se osetio moćno, lavovski. Seks sa njom nije dugo trajao. Dosta poljubaca, stezanja i prećutanih uzdaha, samo da se oseti bolje. To je njen poslednji poklon.

Nakon nekoliko sati tišine i nemog opraštanja, ona je ustala, obukla iscepanu haljinu i krenula svom životu. Njegovog nije htela da ga spašava. I on je nju ostavio da se udavi.

Idemo tamo gde postojimo samo mi

Umotana sam u celofan. Vidim, ali zamagljeno. Dišem, ali otežano. Pomeram se, ali ograničeno.

Tako je danas.

Došao si, i bez muke polako, strpljivo, sa naslućujućim zadovoljstvom me umotavao. Krenuo si od leve noge: prsti, peta, list, koleno, butina. Tu staješ. Prelaziš na drugu. Opet isto. Dodiri su ti promenljivi. Na momente to radiš nežno sa ekstremnom pažnjom, a već sledećeg trena čini mi se da mi krv staje od saline kojom zatezes prozracan materijal.

Stižes do desne butine, ali ovog puta ne staješ. Tvoja ruka lagano klizi ka mom međunožju i zaustavlja se baš tu. Podižeš pogled i strele iz tvojih zenica pogađaju dubinu mojih. Uživaš u promenama izraza mog lica dok me sve jače stežeš preko farmerki. Posmatram te oči, mrlje boje mahgonija, ispunjene nekom bolesnom požudom, i osećam istovremeno radoznalost, zadovoljstvo i strah.

Kapci se spuštaju, a usne nemo otvaraju u eksazi i ti me naglo i divlje guraš hitro se udaljavajući. I sa te razdaljine, pogled ti je zalepljen za mene, a zatim nepravilnom putanjom  kružiš po obodu jedinog osvetljenog kruga ove tamne, prazne i zagušljive sobe. Nervozno prolaziš dlanovima kroz neurednu kosu. Staješ, gledaš me iznenadjeno,Vidim graške znoja po tvom čelu. Sve je nesvakidašnje, sve je imaginarno filmski, samo smo mi opipljivi, pravi.

Fotografija: Lela Radulović

Ti i ja smo  se uvek vatreno borili sa ljudima koji kao da oko očiju imaju onu stvarčicu što se stavlja konjima, sa ljudima koji su se strogo držali ustaljenih parametara, procenjujući svako ponašanje izvan kao devijantno.

Šta je to “normalno”? Ko je taj što govori šta jeste a šta nije prihvatljivo? Mi ga ne poznajemo, mi ne želimo da ga upoznamo, mi bismo ga ubili…

Zemlja ponovo počinje da se okreće oko svoje ose, jedna kapljica znoja kreće u avanturu tvojim licem, čujem duboko i ubrzano disanje, opet osećam pogled prikovan za moje lice. Kapljica klizi niz obraz prekriven oštrom bradom, završava na ivici grubo ocrtane vilice i teatralno skače u bezdan ispunjen vazduhom i tamom.

Kao na znak prve, kreće druga, nesto malo brža, naizgled istim putem, ali ipak skreće ka ispucalim usnama. Oblizujes slanu tekućinu i kao da te je njen ukus podsetio gde si stao. Odlučnim korakom mi prilazis, snažno grabiš za struk i stavljaš na staru, drvenu stolicu koja se uprkos svojoj okrnjenoj beloj farbi diči time sto je centar našeg malog sveta, centar našeg malog osvetljenog kruga po čijem obodu si maločas koračao.

Nastavljaš sa obmotavanjem celofana, prvo oko moje stražnjice, i to obuhvativši me sa obe ruke na momenat staješ, kao da bi nešto rekao, učinio, a onda ipak nastavljaš upućujući se ka mom struku. Uvek si ga voleo, ljubio, a danas se ponašaš kao ona nadrkana žena sto radi u komšijskom supermarketu na odeljku za meso. Sećaš se kakve smo sprdnje pravili na njen račun?

“Daćete mi pola kg pileceg filea…i vašu levu sisu”, a onda počinjemo da se kikoćemo kao deca koja su videla francuski poljubac. Ta vremena su na svoj način bila srećna, a sada celom dušom proživljavam sadašnjost, pripremajući je za budućnost. Nastavljaš sa obmotavanjem celofana oko mojih leđa i stižes do grudi. Nekada si mogao samo da ih posmatraš pod nežnom svetlošću sveća, kao da su delo neponovljivog vajara. Sada ih celofan snažno steže, a ja osećam da u plućima ima manje prostora za udah. Ne zaustavljaš se. Posvećeno obavljaš svoj zadatak. Obmotavaš pleća, ramena, ruke, sve do krajeva šaka. Samo mi je lice ostalo slobodno. Konačno staješ. Priklanjaš svoje umorno lice mom.

Osećam grebanje britke brade, obrise lica,dobro poznat miris, dodir tvojih usana na vratu. Ljubiš me nežno, udišeš po poslednji put moje biće. Usne nam se spajaju,i u tom poljupcu kao da se sastala sva energija kosmosa, ljubav koja ne poznaje granice. Nakon pesme koja se ispredala celim telom, celom dušom, nežno se odmičeš.

Sa tvojom jednom suzom kreće kiša mojih. Na uvetu čujem šapat: “Ne plaši se.Idemo tamo gde postojimo samo mi.” Želim da ti odgovorim, ali kamen u grlu me sprečava. Stavljaš poslednji komad celofana preko mog lica. Spuštaš me na pod. Tako je hladno. Grliš me, ali i dalje drhtim kao ulovljena srna. Cak ni tvoje narucje ne smiruje.

Umotana sam u celofan. Vidim, ali zamagljeno. Dišem, ali otežano. Pomeram se, ali ograničeno. Zemlja se sporije okreće.

Disanje se usporava, čini mi se da cu zaspati. I dalje sam u tvom zagrljaju. Vidim ritmično smenivanje: crveno, crno, crveno, crne i na kraju…zvezde. Laku noć, ljubavi. Znam da me čekaš.

Jutro je. U rukama vrela kafa. Stojim kraj prozora, pogled besciljno luta po pokisloj ulici. Ti još uvek spavaš. Znam da sanjaš ono šta ja mislim. Kada ćemo biti dovoljno hrabri da otvorimo naš poklon?

Da li biste i pod kojim okolnostima oprostili prevaru?

Pišući tekst na temu o kojoj svakodnevno razgovaram sa drugaricama uz kafu, sa klijentima na terapiji, o kojoj slušam i od slučajnih prolaznika i poznanika – prevara i praštanje u vezi i  braku, napravila sam malu anketu među svojim prijateljima. Odgovori koje su mi davali na pitanje: da li biste i pod kojim okolnostima oprostili prevaru, dolazili su najčešće iz njihovih moralno-vrednosnih orijentacija. To je onda neminovno vodilo do relativizovanja samog čina prevare, do pitanja tipa – šta je prevara zapravo, koji oblik je teži, i do onog prvog pitanja od svih pitanja – a šta je to zapravo ljubav i da li ona ima ili nema veze sa prevarom. Pošto je reči “ljubav” i “prevara” nemoguće upotrebljavati precizno, jer se nalaze s one strane akademskog carstva istine i pogreške, neka ih svako upotrebljava kako želi kada stupi na to tle. Ja ću ovde podrazumevati pod prevarom postojanje paralelne, tajne veze dok je onaj koji vara dobrovoljno u vezi/braku u kojoj se obavezao na vernost i ljubav. Da li je monogamija prirodna ili neprirodna pojava takođe je pitanje staro koliko i čovek. Nek bude da smo se dogovorili da ćemo biti monogamni  jer tako afirmišemo partnerski odnos.

Vernost je dakle naša zajednička odluka koja se ogleda u tome da se uzdamo jedan u drugoga, da ostanemo zajedno, da zajedno podižemo decu ako ih imamo. U tom smislu vernost je nešto dragoceno i uvek podrazumeva ljubav. Ona znači „poštuj me i budi pouzdan za našu zajedničku stvar”. To nije zahtev deteta upućen roditelju bez kog ne može – „ostani sa mnom, ne napuštaj me”, jer partner nije roditelj I bez njega se svakako može. Oba partnera su odrasli ljudi, koji ne zavise jedan od drugog, naročito ne u smislu održanja u životu, I mogu slobodno da odu kad žele, ali su tu jer su tako odlučili. Takođe, oni ostaju monogamni jer su tako odlučili, a ne jer je to njihova inherentna priroda.

Model: Aleksandra Dobrić

Fotografija: Lela Radulović

Ali kad smo se tako razumno i dobrovoljno dogovorili, u čemu je onda problem?

Pored toga što imamo razum i prirodnu potrebu za emocionalnom ravnotežom, unutar nas krije se ogroman spektar emocija, koje su često u sukobu, kontradiktorne, i nad kojima nemamo kontrolu jer ih nismo do kraja svesni.

To što smo srećni sa našim partnerom, naša ljubav prema njemu, sprečava nas da započnemo druge ljubavne veze, što obično ne doživljavamo kao prinudu sve dok volimo tog nekog. Međutim, koliko god bili ispunjeni tim odnosom, ipak ponekad osetimo žudnju i setu u susretu sa onima koji bi mogli da budu naši ljubavnici ali to nikada neće biti. Postajemo bolno svesni činjenice da je ovaj život koji vodimo samo jedan od mnoštva mogućih života, a mi smo, iako smo napravili možda najbolji izbor, ipak zatvorili vrata za sve ostale izbore.

Jedan od razloga zbog kojih ljudi varaju jedni druge je i taj što se osećaju zapostavljeno od svog partnera i žele da na taj način skrenu pažnju na sebe indukujući ljubomoru. Uspeh ovog poduhvata zavisi od mnogo činilaca među kojima je i jedan vrlo značajan, a to je da se ciljanu osobu to uopšte tiče.

Potreba da se izađe iz loše veze prethodi pojavi ljubavnice. Nagomilano i potisnuto zameranje i nezadovoljstvo, hronični konflikti, povređivanje, stresovi, podizanje dece, premor i sl. imaju za posledicu povlačenje kao način zaštite, koji se onda manifestuje i na planu seksualnosti i begom kod drugog partnera.

Neke osobe ne mogu da se otvoreno suprotstave partneru, njegovoj posesivnosti, kontroli, uvredama niti da izraze svoje nezadovoljstvo odnosom generalno. Oni tada mogu imati ideju da se svete partneru tako što ga varaju. Prevara naravno ne dovodi do toga da je osoba manje ljuta, ne podiže njeno samopouzdanje, ne stiče veštinu da kaže šta (ne)želi, a daleko od toga da je problem rešen i odnos postao hranljiviji za partnere. Pored toga, javlja se i osećaj krivice kada osoba shvati zašto je prevarila. Doživljaj krivice koji nekada osećaju oni koji su prevarili može biti toliko snažan da im remeti kvalitet života, i dugo pošto su izašli iz veze u kojoj su nekoga prevarili, a često i bez obzira na to da li im je oprošteno. Osoba oseća krivicu jer poseduje moralni termostat, krivica joj vraća kognitivni balans koji je poljuljan činom prevare. Ali kada je krivica preterana, neurotična, upadljivo neproporcijalna činu koji je naprave, ljudi prosto sprečavaju sebe da nastave život – sabotiraju sami sebe na poslu, na fakultetu, u vezama… Njihova slika o idealnom Ja je polupana, Ja je uprljano, loše, nedostojno življenja. Terapija onoga koji je izneverio ne leži samo u otklanjanju krivice i umirenju savesti, već u produbljivanju i razumevanju osećanja žalosti i pokajanja koje sledi.

Nekada je veza opterećena komplikovanim podtekstom „mrzim te što te volim”, ili „mrzim te što te volim ovoliko” i sl. Tada se partneri povređuju međusobno samo da bi videli da li ovaj drugi može da ga podnese u svim njegovim izdanjima, pa ako ga i tad ne ostavi, onda je to dokaz njegove ljubavi i posvećenosti. Tek kad ne uspeju da se unište kao par stiču osećaj da su sigurni.

Mnogobrojni Don Žuanovi, osobe duboko nesigurne u sebe sa vrlo difuznim identitetom, kroz osvajanje i menjanje seksualnih partnera kompenzuju snažan osećaj neadekvatnosti. Oni su skloni da idealizuju svoje partnere, ali kada dobiju njihovo divljenje i prihvatanje brzo se ohlade – oni postaju dosadna, nezanimljiva bića, i nastavljaju svoju potragu za samodokazivanjem koja je bezgranična.

Zbrka može nastati i usled toga što se partner ne postavlja na mesto koje mu prirodno pripada. Na primer ako jedan od partnera kaže „ubiću se ako odeš, moj život ne vredi bez tebe” i sl, što je u nekim vezama slučaј, onda partner svakako odlazi jer je pritisak koji se pred njega postavlja preveliki a mesto koje mu se dodeljuje neadekvatno. Takav zahtev je uzaludan, samo što često uzaludnost nije dovoljan protivargument. Ili, ako žena pored muža traži i oca, onda joj muž postaje otac, ali joj ljubavnik zamenjuje muža. Isto važi i za muškarce koji traže majku pored partnerke. Njihova partnerka postaje majka, ali ljubavnica im postaje žena. Mnogo nerazrešenih odnosa i nezavršenih poslova iz naših primarnih porodica prenosimo u odnos sa partnerom. Naš partner takođe donosi puno toga. Ako zamislimo scenu na kojoj stojimo kao par a iza nas naši roditelji, sa neizbežnim savetima i idejama o tome šta je to veza, šta uraditi u konkretnoj situaciji a šta generalno, sa svojim očekivanjima, pogledima, pretnjama… jasno je da u toj bezmalo masi ljudi vrlo lako možemo da ne čujemo i ne vidimo svog partnera i da zaboravimo šta nam zapravo od njega treba te da čujemo šta njemu treba od nas. Kako kaže B. Helinger „punoća života ne dozvoljava da se sve jednostavno svede na vernost ili nevernost.”

Još zagonetnije pitanje od onog zašto varamo jeste – zašto praštamo?

Ljudi koji su u najvećem delu svog života razboriti i razumni, kada su prevareni, u stilu budalastih optimista često veruju u ono što im je ugodno. Sve verzije prevarantove priče, koje se obraćaju direktno najdubljim emocionalnim čežnjama partnera, doživljavaju su kao poželjne i udobne, kao prijatna kupka iz koje im se ne izlazi. Veliki bol kao da indukuje neki vrstu emocionalne nepismenosti.

Praštanje je zapravo perverzan psihološki trik koji poraz i poniženje preobraća u njegovu suprotnost. Čovek koji pati i koji prašta dobija za sebe olakšanje. Ispunjava se osećanjem sopstvene vrline i veličine. Sažaljeva onog koji ga je prevario zbog svega što nije mogao da razume i što je u neznanju i slabosti izgubio a nije morao. Onaj kog smo voleli najviše na svetu prevario nas je i otišao s drugim. Da bi smo prihvatili taj nesnošljivi gubitak, moramo da preispitamo koliko je zapravo taj neko i bio vredan. To jeste mehanizam odbrane, ali iskrenost ponekad traži više snage nego što imamo na raspolaganju tako napušteni i očajni.