Džem od šljiva

Kada mi je urednik pre par dana rekao da sam se ulenjila i da bi bilo vreme da mu pošaljem neki tekst, prvo što mi je prošlo kroz glavu bilo je – bih ja, rado, ali pored svih ostalih svakodnevnih aktivnosti kuvala sam i džem od šljiva. U tom trenutku mi je sinulo – eto naredne teme za moj tekst.

Džem od šljiva! Ja ne poznajem nikoga ko ga ne voli. Ovo je jedna od onih poslastica za koju se pitamo da li je moguće zamisliti život bez nje. Savršeno, ali totalno savršeno ide uz palačinke, uz margarin i mleko, čaj, u kolače… “U sve se meša”, što bi rekli u onoj reklami.

Kako je ovo vreme zimnice, evo jednog recepta za džem od šljiva. Kažem jednog pošto ga mnogi kuvaju na svoj način koji je najčešće nasleđen od mame ili bake. Tako sam i ja ove godine kuvala džem. Pozvala sam svoju baba-tetku i pitala kako ona pravi džem, a ona me je iskulirala na brzinu rekavši – “Zovem te posle. Gledam film.” Film?! Dobro je, pomislila sam. Sreća te još uvek nije vreme za serije. Tada bi me verovatno ostavila da čekam do sutra.

Nazvala me je posle sat vremena i rekla. Hajde, piši, jako je lako. Samelješ šljive, dodaš ih u šećer i gurneš u rernu. To je sve. Da li je potrebno da naglasim da nisam imala pojma o čemu ona to priča. Koliko šljiva, koliko šećera, šta da radim sa tim? Totalno me je sludela. Izbrojala sam do 5 i rekla kako ja pojma nemam o čemu priča i kako nemam ni ideju koliko čega ide, koliko dugo se kuva itd.

“Mlade domaćice. Sve mora da vam se piše. Hajde, piši”, rekla je, pomalo začuđena i ljuta.

Uspela sam da saznam sledeće. Na 1 kg svežih samlevenih šljiva (što znači da kupimo malo više), ide 700 gr šećera (ako volite slađi džem). I to je sve od sastojaka.

Ok. Pomislila sam. Ne može biti toliko komplikovano. Kupila sam na pijaci kilogram i po šljiva za koje je prodavačica tvrdila da su odlične za džem. Donela kući, očistila, samlela na mašini za mlevenje mesa (zajedno sa ljuskom pošto smatram da je tako ukusnije).

E sad, ono glavno. Priprema.

Uključimo rernu na 250C pre nego što počnemo da kuvamo bilo šta kako bi se zagrejala na vreme. Ušpinujemo 700 gr šećera, dodamo prethodno samleven kilogram šjiva i stavimo na ringlu da provri uz mešanje. Kada provri, staviti u zagrejanu rernu i tako kuvati sat do sat i po vremena. Kada se ohladi sipati u tegle i lepo zatvoriti.

Probala sam recept. Moram da priznam da nije loš, aliiiiiii nije onako dobar kao što to uspeva mojoj baba-tetki. Ipak su to godine iskustva.

Kao što već rekoh, ovo je samo jedna od varijanti pripreme džema od šljiva. Kako god da ga kuvate, sigurna sam da ćete uživati u njemu u zimskim mesecima.

Meni samo preostaje da uredniku pošaljem tekst, a ako to ne bude dovoljno, moraću da mu pošaljem i teglu džema. To će ga sigurno oraspoložiti.

Savet: Kako se izboriti sa dijarejom kod dece?

Smatram da je normalno da svako voli svoje dete najviše na svetu, ali ne shvatam potrebu roditelja da dave ceo svet pričama kako je njihovo dete upravo reklo „mama“, upravo kakilo, uzelo telefon i oponašalo ih kako razgovaraju i tome slično. Neko će reći da preterujem, ali nije ni važno.

Ukoliko zanemarimo sve te “udarene” roditeljske faze, roditelji su, zaista, bića sa dosta problema. Roditeljske muke i problemi. Svako ko ima dete hvatao se za glavu od visokih temperatura, dijareja, virusa, bakterija… Još ako klinac ili klinceza idu u vrtić – sve je jasno. Jedan od čestih problema jesu stomačni problemi kod klinaca.

Fotografija preuzeta sa  Zerotips.com

Ovim tekstom ne planiram da otkrijem “toplu vodu”, već da na jednom mestu objedinim sve one namirnice koje klinci smeju da jedu kada imaju probleme sa stomakom. Nisam lekar već samo mama koja se često bori sa ovim problemom pa ovde objedinjujem sve ono što sam čula i isprobala.

Kuvani pirinač. Da ne bude ni previše kuvan ni nedokuvan. Najvažniji sastojak je pirinčana voda koja ostaje nakon kuvanja. Kažu lekari da je i sam pirinač važan, ali je ona najbolja. Bilo kako bilo-najobičnije kuvanje pirinča, malo soli ili šećera i što više dete pojede to bolje.

Pečene jabuke-oprane i oljuštene, poređane u pleh i idu na nekih 20-30 min u zagrejanu rernu. Odličan lek za stomak, a i odlična poslastica, naročito u hladnim danima.

Banana-nema potrebe mudrovati već samo dajte detetu da pojede.

Kuvano povrće. Najbolja varijanta je skuvati krompir i šargarepu. Koleginica mi reče da je šargarepa po svom sastavu doba skoro kao majčino mleko. Ne isto, naravno, ali približno dobra. Deca često ne vole da jedu šargarepu, ali je trik mnogih mama pire od krompira i šargarepe. Nekako ga onda klinci lakše pojedu.

Dvopek, prepečen hleb ili kako ga već ko zove. Moje dete ga najradije jede od svih ovih zezancija, ali postoji još nešto bolje, a to su grisini. Ponekad se pitam šta bih radila da nije njih. Zgodni za šetnju, za put, a opet i nezamenljivi u ovim situacijama. Naravno, oni bez kikirikija.

Plazma. Najmagičniji keks za klince na svetu. Ovo nije reklama, jednostavno-odličan je. Petit Beurre je takođe dobar. Sve je stvar ukusa deteta.

Ostalo je već uglavnom poznato – da dete pije dosta tečnosti da ne bi dehidriralo, ali pomalo. Kažu lekari da je najbolje davati na kašičicu na svakih pet minuta po jednu. Voće ozbegavati, mlečne prozvode takođe. Neki lekari preporučuju jogurt, ali to samo kada nije u pitanju jači oblik dijareje.

I tako. Dan za danom, vrtić, razni slatkiši koje klinci vole, prejedanja od sladoleda… Potrebno je izboriti se sa svim ovim. Ipak, lepo je biti oditelj, a sve ostalo su stvari sa kojima moramo da se borimo u hodu.

Ja bih nešto slatko i voćno, a Vi?

Nemam pojma otkuda njima ideja da me posete, ali i to se desi – moja najzahtevnija baba-tetka i njen muž-gospodin, kako smo ga oduvek zvali, najavili su dolazak tri dana ranije. Uvek su bili gospoda i držali do lepih manira, koji nisu izostali ni ovog puta.

Ipak, ono što me je totalno izbacilo iz koloseka je vreme u koje dolaze – popodne, posle ručka. Petnaest minuta sam razmišljala šta da spremim. Ok, to je posle ručka i u to vreme ih mogu poslužiti samo nekim kolačem, ali kojim?! Ništa što nije domaće oni neće da jedu. Znači, moram da napravim nešto. Cheesecake je moj omiljeni kolač već godinama, a imam i dobar, oproban recept.

Kolač nije baš jeftin, ali je odličan. Sastoji se iz tri dela. Kora i dva krema.

Kora: 300gr mlevene Plazme, pola margarina, 6 kašika mleka. Sve se to pomeša i razvuče na dno pleha koji je prethodno nauljen.

Krem: 1 Ala kajmak, 1 slatka pavlaka (manje pakovanje), 1 kisela pavlaka, 5 kašika šećera, 2 kesice vanilin šećera. Sve pomešati i na kraju dodati želatin pripremljen po uputstvu sa kesice (pošto se ne spremaju svi baš isto).

Voće: 2 pakovanja smrznutog voća, 5 kašika šećera, 2 kesice želatina. Kuvati voće dok se ne odmrzne, dodati ostale sastojke, a pripremljeni želatin na kraju. Kad se prohladi sipati preko belog krema.

Preko može šlag, ali i ne mora.

Sve sam ovo morala da pripremim dan ranije kako bi kolač imao vremena da odstoji, postao kompaktan i fino ohlađen.

Tačno u 17h pojavili su se na vratima. Njihove posete uvek su me neodoljivo podsećaju na čajanke opisane u romanima Agate Kristi, ali dobro.

Bez fatalnih posledica, naravno.

Bivši avijatičar i njegova supruga su fini gosti. Popili su crnu kafu, pojeli kolač, ispričali mi sve svoje događaje iz mlađih dana, pitali me kako sam, šta radim, kako su moji, pozvali mene i sestru u goste i izrazili nadu da ćemo se uskoro videti.

Dobila sam pohvale za cheesecake, ali u to nisam ni sumnjala. To je jedan od onih recepata koje izvučete iz rukava kad god morate da budete “na visini zadatka”.

Još jednom je upalio. A da, baba-tetka je tražila i recept.

Strašan incident zbog Ceesecake-a

Život sa rakom dojke

Znam je godinama. Koleginice smo. Ona danas ima 35 godina i dvoje male dece. Svakodnevno razmišlja kako da se ona pravilno hrane, da budu čista, lepo vaspitana, jednostavino – kako da ih učini srećnima. Ipak, ispostavilo se da je bolesna i da nije izvesno da će još dugo biti pored njih? Zvuči strašno, ali ne mora da bude sa najgorim ishodom.

Već dugo po svim medijima kruže promotivni slogani o samokontrolama i redovnim pregledima. Neću sada pisati o tome kako idu samopregledi (možete naći gomilu uputstava na internetu), već želim da prenesem priču Suzane, svoje dobre prijateljice.

Ti nisi lutka, ti si žena – ti osećaš i kad si srećna i kada patiš, ti si jaka kada bi svako očekivao da budeš slaba, ti si borac!

Fotografija: Mina Gudurić

U jednom dahu mi je ispričala o svojoj borbi sa rakom dojke. Jedna “sasvim obična kafa” kod Vukovog spomenika.

“Ima desetak godina kako samoinicijativno idem na preglede. Imala sam 25 kada sam prvi put otišla na UZ pregled dojke. Nekoliko godina su nalazi bili potpuno uredni, ali je onda ustanovljeno da imam displaziju. Ovu promenu, kako mi je rečeno, ima svaka druga žena. Uglavnom je bezopasna, ali mora se pratiti. Otkako su mi postavili dijagnozu, prošlo je nekoliko godina. U međuvremenu sam dva puta bila trudna, dojila ih po par meseci jer nisam imala mleka za duži period, normalno funkcionisala.”

Užasno mi je mirno pričala sve ovo. Delovalo je kao da mi priča o nekom drugom, a ne o sebi. U početku sam bila zbunjena kako sve to prihvata.

“Sreća da je moja doktorka bila veoma obazriva i odmah me uputila na dalja ispitivanja. Ubrzo je ustanovljeno da moram hitno na operaciju. Nema tih reči kojima se može opisati strah, ali i volja za životom koji su se mešali u meni tokom tih dana. Razlišljala sam o svojoj deci, o tome kako im je potrebna majka, kako možda neću doživeti da ih gledam kako odrastaju. Plakala sam sat vremena bez prestanka, a onda mi je samo prošla kroz glavu rečenica da sve polazi iz glave i da od mene u stvari sve zavisi.”

Danima se raspitivala o metodama lečenja, razgovarala sa ženama koje su se izlečile, sa onima koje se i dalje leče, želela je sve da sazna kako bi pomogl i sebi, ali i svojoj porodici.

“Posle operacije i biopsije lekari su mislili da je sve u redu. Ipak, ispostavilo se da je neophodno da nastavim da primam još neke terapije. Pristala sam na sve ukoliko postoji i najmanja šansa da mi bude bolje. Nije mi uvek lako. Odvedem devojčice u vrtić, vratim se kući i sve me stigne.

Lagala bih ako bih rekla da sam uvek optimistična. Zapadnem povremeno u krizu, čini mi se da je sve uzaludno, da je sve što pijem i primam čista glupost. Obuzima me toplota, znojim se i loše osećam, ali se i izvučem iz takvog stanja i krenem dalje. Nemam prava na to. Luksuz je biti malodušan.

Jasno ti je koliko mi se život promenio. Oduvek sam bila perfekcionista. Sada…sada sam sve samo ne perfekcionista za nevažne stvari. Da znaš samo kako su mi se izmenili kriteijumi. Briga me šta ko misli, šta ko priča. Mislim samo na sebe i svoju porodicu. Briga me da li mi je uvek u kući sve besprekorno sređeno. Samo želim da živim što duže.”

Dok govori, gleda u slike svojih devojčica u telefonu i ponavlja da će joj verovatno biti bolje, ali da joj nikada ne bi bilo dobro da se i sama nije pregledala.

Čujemo se i danas često, nekada je super volje, nekada ne, ali bori se i dalje. Prima terapiju, nastavlja sa svakodnevnim životom, a meni i dan danas odzvanja u glavi njena rečenica “Moram da se borim!”. Znam da često to govorimo za one koji se bore, ali kada je čujemo direktno od njih – znamo koliko nije uzaludna i koliko je iskrena. Ne odustajte nikada, borite se zbog sebe i drugih.

Intervju: Ana Štajdohar o talentu, trudu, radu i odricanju

Moja generacija ju je prvi put upoznala kada je postala deo gupe Tap 011, potom smo je slušali u duetu sa kolegom Aleksom Jelićem na Beoviziji, a onda u veoma popularnoj emisiji koju vodi Ivan Ivanović. Za sve to vreme ona je završila fakultet, nastupala u klubovima, snimala svoje numere i stalno radila na sebi. O počecima, ženskim stvarima i još o nekim sitnicama, pričali smo sa Anom Štajdohar. 

Pevate od malih nogu. Smatrate li da ste prirodan talenat ili je uloženo puno truda, rada i odricanja da bi se postigao kvalitet pevanja koji danas posedujete?

Talenat je DAR, a kada tu reč pročitate s desna na levo, dobija se mnogo važnija reč – RAD. Bez rada talenat ostaje neobrušen. Oduvek me je zanimala muzika, posebno pevanje. Mislim da sam temelj postavila još u dečjem horu Kolibri. Pokojna Milica Manojlović, dirigent hora, bila je fantastičan pedagog i učila nas je pravilnom pevanju. Kasnije sam išla u muzičku školu, pevala u horu Krsmanac, išla na časove pevanja… zapravo kad bolje razmislim, mislim da mi gotovo ni jedan dan ne prođe, a da ne zapevam.

Da li volite da učestvujete na festivalima i kakva su Vaša iskustva?

Da budem iskrena, nisam ljubitelj festivala, zapravo ne volim da se takmičim. Više mi se sviđa ideja da se takmičim sama sa sobom, da pomeram svoje granice. Festivali takmičarskog tipa su izuzetno stresni. Od kako je zaživelo glasanje putem sms-a, sve se svodi na to ko će bolje da se organizuje i ko će više novca da odvoji za sms.  Od festivala na kojima sam učestvovala, izdvojila bih Beoviziju, jer je to bio ozbiljan i dobro organizovan festival. Naravno, Beovizija mi je draga i zbog  2. mesta na kom smo se Aleksa Jelić i ja našli sa pesmom Beli jablan.

Eurosong – parada kiča ili prestiž kvaliteta?

Ni jedno ni drugo. Nesto između.

Koji muzički pravac najbolje prolazi u Srbiji, a koji privatno Vi najviše volite, tj. uz koje pesme se opuštate u miru svog doma ili “ludujete” prilikom nekog noćnog izlaska?

Svima nam je jasno šta najbolje prolazi u Srbiji, a pitanje je zašto bas takva muzika najbolje prolazi. I dokle više? Sasvim je u redu da postoji izbor, ali ako od svega što u muzici postoji, najbolje prolazi ono najgore, najprizemnije, muzika koja budi samo bazične strasti, onda svi zajedno treba da se zabrinemo. Ja ipak vidim svetlo na kraju tunela, zato se i bavim stvaranjem neke drugačije, manje profitabilne muzike. Muzika jeste moj posao, ja od svog glasa živim, ali biram da se osećam lepo nauštrb zarade.
U poslednje vreme slušam Coldplay, a u slobodnim danima retko odlazim na mesta sa glasnom muzikom.

Da li su ti žute sandale omiljena obuća? (naziv Anine pesme je “Žute sandale”)

Simpatične su mi i dalje. To je moja prva pesma u solo karijeri. Ipak, u poslednje vreme više volim da ih nosim U MRAKU.

Koliko je važno biti u fizičkoj formi, da bi se izdržali svi napori tokom i posle nastupa ili koncerata?

Za nastupe je definitno potrebna kondicija. Pevanje uz kretanje zahteva dosta energije. U tom smislu mi je Zdravko Čolić fascinantan. Čovek u svojim godinama peva i trči sa jednog kraja bine na drugi puna tri sata.  To je zaista naporno i svaka njemu čast!

Da li Vam je slađe kada iznenadite svog voljenog nekim kuhinjskim specijalitetom ili više volite kada se on potrdui oko Vas? Slažemo li se da ljubav dolazi preko stomaka?

Meni je najslađe kad se oboje trudimo da usrećimo onog drugog u svakom smislu. Za ljubav je potrebno mnogo više od punog stomaka.

Da li smatrate da na Balkanu podjednaku šansu da se dokažu na estradi imaju i muškarci i žene?

Mozda je to jedina oblast u kojoj su polovi izjednačeni, mada se pevačice često a priori stavljaju u koš dama lakog morala. Muškarci su, u tom smislu, posteđeni. U svemu ostalom se priča o nekakvoj ravnopravnosti polova, ali je to još uvek u realnosti drugačije. Mi žene moramo da se borimo svojim stavovima da to promenimo, zarad sebe a i zarad sledećih generacija. Tvrdim da su žene sposobne koliko i muškarci, svaka u svom domenu. To je jedino ispravno razmišljanje. 

Najbolji koncert na kome ste bili poslednjih godina?

Možda nije objektivno najbolji, ali ja sam bila najsrećnija na koncertu Madone, mog idola iz detinjstva.

Ko je muzičar za koga najponosnije kažete:”Radila sam sa “njim ili njom”!”?

Velika mi je čast što sam imala prilike da sarađujem sa Zdravkom Čolićem. On je i dalje naša najveća zvezda.

Koji su dalji planovi Ane Štajdohar i šta je to što ona svim srcem želi u narednom periodu?

Želim da završim svoju novu pesmu,da ona nađe put do slušalaca i da se kao pesma “U mraku” nađe na MTV top listi. Kao klinka, maštala sam o tome da jednog dana budem na MTV-u, nedavno mi se to ostvarilo i ja se mnogo radujem zbog toga. Ostvarenje klinačkih snova je mnogo slatko!

Svetski dan čega?!

Širom naše planete slavi se svašta otkako je sveta i veka. U današnje vreme obeležavamo dane voda, šuma, omladine, zaštite raznih vrsta životinja, imamo dane raznih bolesti, prava potrošača, dece, starih lica, muzike…

Sve ovo deluje nekako sasvim normalno i obično, ali ima i onih malo neobičnijih povoda za proslave.

Žene su u današnje vreme veoma samostalne u svakom pogledu. Sve je manje onih koje sanjaju o princu na belom konju, mnoge čak više ne razmišljaju ni o braku, pa ni o deci. Ipak, ako ste pristalica neke tradicionalnije varijante porodice, 29. februar je Dan kada žene zaprose muškarce. Istina je da je samo svaka četvrta godina prestupna, ali nije to tako strašno. Ovaj dan je dobra uvertira za 8. mart i proslavu poznatog praznika. Ukoliko ste voljne da preuzmete inicijativu, samo napred. Žene znaju šta žele, ma šta muškarci o tome mislili.

Danas se gotovo na prste jedne ruke može izbrojati koliko pisama primimo ili napišemo. Nekadašnje zamišljene dame koje su satima sedele nad papirima, pisale romantične reči svojim ljubavima, a onda ih krišom slale po nekome, ostale su u starim romanima i na trakama davno snimljenjih filmova, a zamenile su ih devojke koje vrlo odvažno muškarcima stavljaju do znanja šta žele od njih. Ukrasne kutije za čuvanje pisama, papira, čitave stolove namenjene isključivo pisanju, zamenili su mobilni telefoni i računari, ali se i dalje ipak 11. maj proslavlja kao Svetski dan pisanja pisama. Ako niste skoro, napišite neko pismo ili pošaljite razglednicu. Bar u znak sećanja na neka davna vemena.

Bez obzira na činjenicu da li se slažemo ili ne sa Daglasom Adamsom da je peškir najkorisnija stvar na svetu, ovaj predmet je upravo zahvaljujući njemu dobio svoj dan koji se proslavlja 25. мајa, a zove se sasvim jednostavno Dan peškira.

Jedna od gadnijih scena je videti kako se nekome šišmiš upleo u kosu. U najboljem slučaju morate da ošišate veći pramen kose, a možda i skroz skratite svoju frizuru. Drage moje, verovale ili ne, i oni imaju svoj dan, a to je 21. septembar kada se obeležava Međunarodni dan zaštite šišmiša.

22. septembar je Svetski dan slavljenja online života. Nema mesta čuđenju, ali zanimljivo je videti da se i to proslavlja.

PMS, najčuvenija skraćenica u ženskom svetu i ona koju izgovaramo sa dubokom empatijom jedne prema drugima, a muškarci sa antipatijom. Kada sve to prođe, ulazimo u poznije godine, a 18. oktobar je Svetski dan menopauze. Sve nas ovo čeka pre ili kasnije pa se neću začuditi ako čujem da i ovo neko proslavlja.

Mi imamo 08. mart, a muškarci 03. novembar kada je Svetski dan muškaraca. Da ne kažu posle da postoji diskriminacija.

I za kraj najčudniji, ali i najlepši povod za obeležavanja je 22. decembra kada je Svetski dan orgazma. Nema potrebe da išta objašnjavamo. Sve znamo da je ovo super stvar, a da li je potrebno da dobije svoj dan…neka svako proceni.

Šta to beše orgazam…

Toliko je raznih povoda i prilika pa zašto onda ne proslaviti.