Zašto se muškarci plaše braka

Večna tema muško ženski odnosi. Sanja Marinković da me vidi sad, bila bi ponosna što o tome pišem, iako njoj nikad na pamet ne padne da pre emisije pročita neko istraživanje kao njena koleginica Snežana  Dakić Mikić, koju moram pohvaliti jer ona ili njeni saradnici ponekad ubace relevantna svetska naučna istraživanja i približe ih narodu. Sanja nula, Sneki jedan.

Meni omiljena emisija na temu muško ženskih odnosa je ona sa trećeg kanala iz devedesetih. Pronašla sam je nedavno na youtube-u, i beskrajno uživala. Tri mladića se takmiče da osvoje srce devojke ali samo  na intelektualnom nivou, jer im ona postavlja pitanja, a sve ih deli veliki paravan. Tek na kraju se upoznaje sa mladićem koji ju je najviše oduševio svojim odgovorima. Gde su, šta rade te emisije danas kad  smo otuđeniji nego ikad?!

Ostavimo se televizije, idemo na zabavu pravu. Pokušavam da saznam zašto žene danas tako romantično i opsesivno žele brak i decu, a zašto ovi divni muškarci koji su svakog dana sve lepših tela (da ne  spominjem sve su smešniji u odabiru pravog jutjub klipa i pravog smajlija dok muvaju devojke), beže od veze i nedajboženikom braka?!

Kako kaze Republički zavod za statistiku, devojke u Srbiji danas se udaju sa prosečno 26 godina. One do tad uglavnom iza sebe imaju školovanje i već neko radno iskustvo pre nego što postanu supruge. U brak ulaze smatrajući da će biti jednake sa svojim mužem ceo život. Stari ideal partnerstva zamenjen je idealom bračne jednakosti. Mnoge žene osećaju da ih zarada stavlja u jednak položaj sa muškarcem i  omogućava kvalitetan brak.

gone-fishing

Iako treba izdržati i psihički i fizički kućne poslove, brigu o deci i biti zaposlen, danas je velika većina udatih žena odlučna u tome da ima svoj posao. Razlozi su mnogi. Naučene su od ranih feministkinja da će  uvek biti “drugi pol” ukoliko same nisu ekonomski nezavisne. Gledale su svoje majke kako traže novac od njihovih očeva i gledale kako se te iste majke ne pitaju kako će se i na šta porodični novac trošiti. One  žele drugačiji život. Prema istraživanju iz 1997. godine dolazimo do zaključka da brak i nije baš tako egalitaran koliko mislimo (Yalom 2002). Ovo istraživanje je rađeno po uzoru na ono koje je vodio sociolog  Jessie Bernard u The Future of Marriage 1972. godine. Podaci istraživanja kažu da je „njegov“ bračni život, bolji od „njenog“ bračnog života. Muškarci imaju mnogo pozitivniji pogled na brak od svojih supruga. Na osnovu intervjua, anketa, ličnih procena zaključeno je da muškarci koji su u braku ređe iskuse mentalne bolesti, ređe izvrše samoubistva i ređe imaju depresije. Žene, naprotiv, kada su slobodne, znatno su boljeg mentalnog zdravlja. Oba pola su se složila da žena iskusi veću količinu stresa zbog svojih obaveza u karijeri i porodici i da žene više vremena posvete vodeći brigu o deci, ostarelim roditeljima i  bolesnim članovima porodice. Kada se parovi razvode, žene su te koje gube više u pogledu finansija. Generalno je slučaj da žene imaju 75% od plata muškaraca i posebno je težak slučaj kada ženi pripadnu deca nakon razvoda kao što najčešće i biva, a muž odbija da plaća alimentaciju. Isto tako, primećeno je da se udovice ređe od udovaca upuštaju u nove brakove, isti je slučaj i kada je ulaženje u naredni brak nakon  razvoda (Bernard navedeno prema Yalom 2002:356).

Sve ovo deluje prilično poražavajuće, ali žene su, ako analiziramo popularnu kulturu potrošačkog društva (odnosno emisije one dve dame koje sam spomenula na početku) i dalje one koje više od muškaraca insistiraju na bračnom životu. Jel vam sada nešto jasno?! Nije ni meni.

funny-wedding-photos01

Izvor: www.imagegossips.com

Izgleda da nedovoljno objašnjavamo muškarcima u kolikoj su prednosti ako imaju ženu pored sebe. Što bi Areta Frenklin rekla, “sve što nam treba je samo malo rispekta!” Ali i malo ubeđivanja, malo truda…  Dobro, puno truda i puno ubeđivanja, sada kada znamo da smo mi te koje teže podnosimo bračno putovanje.

I živeli su srećno do kraja života

Sve je bilo divno. I Princeza i Princ na belom konju. Zakleli su se jedno drugom na večnu ljubav, razmenili prstenje, roditeljske oči su zasuzile. Plesali su celu noć, delili svoju sreću sa prijateljima i članovima porodice. Princ na belom konju je preneo Princezu preko praga, a ona ga je pre toga blago nagazila, čisto da se zna ko je gazda u kući. Otišli su na medeni mesec iz snova, na predivno egzotično ostrvo sa velikim peščanim plažama, doživeli nezaboravne trenutke i vratili se da započnu novi život zajedno. Da žive srećno do kraja života….

princ i princeza

FOTOGRAFIJA: Jovana Tomašević

Bajka je počela da bledi čim je Princ na belom konju počeo da ostavlja prljave čarape svuda po kući. Dobrodošli u realnost, u svet oženjenih!

 

Naša fantazija o bračnom životu je često stvorena pod uticajem bajki koje su nam roditelji čitali dok smo bili deca, pred spavanje. Posle smo je samo nadograđivali gledanjem romantičnih filmova. Sa tako velikim očekivanjima od bračnog života, nije čudo da se mnogi ljudi razočaraju kad im se desi realnost. Najbolje je kad se što pre susretnete sa nerealnim očekivanjima i shvatite da “živeli su srećno do kraja života” ne dolazi samo po sebi. Brak sam po sebi nije garancija za sreću, ali može doneti velika zadovoljstva u životu, kad se na vreme suočite sa realnim očekivanjima.

 

Udahnite duboko, nije sve izgubljeno. Pokušajte da razmislite i identifikujete koja su to vaša nerealna očekivanja o braku, i probajte da ih zamenite realnim. Pre svega, i Princeza i Princ na belom konju su oboje idealni u svakom pogledu. Lepi su i zgodni, šarmantni, vredni, obrazovani, znaju kako da reše problem, nisu agresivni, nikad ne gube kontrolu. Suočite se sa realnošću, ni Vi ni Vaš voljeni niste idealni.

 

Zamislite Princa na belom konju koji voli da dovede kući uveče muško društvo da gledaju utakmicu, a Princeza želi mirno porodično veče sa gledanjem romantičnog filma. Zamislite Princa koji želi da živi u predgrađu, da ima veliku baštu i u njoj redovno pravi roštilj, a princeza želi da živi u centru. Zamislite princa koji želi da ima mali fudbalski tim (sačinjen od svoje dece), a Princeza želi jednu idealnu devojčicu, princezicu. Princ želi da ima psa, a princeza mačku. On želi da godišnje odmore provodi na selu, kod svoje porodice, a ona želi da odlazi na egzotična putovanja.

 

Ono što želim da naglasim je, da je vrlo verovatno, da Vi i Vaš partner ne želite isto od braka. Najbolje je da se dobro upoznate sa vašim različitostima i sličnostima pre nego što uđete u brak, i da znate šta da očekujete.

 

Druga stvar koja je bitna jeste, da znate šta očekujete od partnera. Možda ste odrasli u porodici u kojoj je Vaš otac bio “majstor za sve”, i nikada se popravka pokvarenih stvari po kući nije odlagala u nedogled, a vaš partner ne zna razliku između raznih vrsta šrafcigera. Očekujete od njega da popravi sve najbrže što može. Popričajte sa njim, recite mu to. Možda on nikad neće naučiti da se “bakće” sa sitnim popravkama, ali će znati majstora za to koji će to raditi brzo i ekspeditivno umesto njega.

 

Nekada nerealna očekivanja postavljate i sami sebi. Dogovorili ste se sa partnerom, podelili svoje obaveze i svako ih obavlja na svoj način, ali u skladu sa dogovorom. U jednom trenutku u Vašem životu iskrsne tako puno obaveza (na poslu npr.) i Vi ne stignete da odete na pijac, a to je Vaša obaveza. Frižider je prazan, deca nemaju šta da jedu. Pod pritiskom ste, nervirate se, počinjete da prebacujete krivicu na njega, jer nije tu kad Vam treba. Priznajte da niste tako savršeni, popričajte i objasnite mu da  ne možete da postignete sve u tom trenutku,verovatno će Vam pomoći. Setite se početka priče, obavezali ste se da ste tu jedno za drugo kad bude potrebno.

 

Kad uhvatite sebe da ste u romantičnom raspoloženju, a nerealna očekivanja iskrsavaju i na mestima gde niste mogli ni da zamilite, ne dajte se! Ne dozvolite da unište Vas, a još gore, Vaš brak. Suočite se sa tim da su to samo nerealna očekivanja, prilagodite ih realnom životu i krenite napred! Možda on nije baš uvek Princ na belom konju za kog ste se udali, ali niste ni vi baš uvek Princeza!

S one strane duge

Kažu da odelo čini čoveka.

Koji god član krojačkog esnafa da se ovoga dosetio, valjalo mu je na spomeniku uklesati : „OVDE POČIVA NEPRIJATELJ SVEGA MUŠKOG“, jer je ono što je njemu delovalo kao dobar reklamni slogan preraslo u mračni usud maljavijeg pola. Nije da mislim da su nasi preci koji bi na sebe navukli kožu nečega što su upravo umlatili i pojeli, ili njihovi nesto pomodniji potomci kojima se spektar svodio na prirodne boje kudelje i vune bili primer na kojem bi valjalo zasnovati svoje odevne navike, ali se suznim očima punim zavisti u tu prošlost zagledam svaki put kada preneraženo buljim u dva komada odeće pokušavajući da vidim razliku u boji koja je za moju suprugu toliko uočljiva.

„Ti stvarno nameravaš da takav izadješ iz kuće?“ – upitala me je moja životna saputnica, pri tome jedva na mene bacivši letimičan pogled. Spremali smo se za roštilj kod Hermanovih, pa se moj stil odevanja nalazio negde u sektoru „Ono što nije gre’ota da uflekam“. Crne farmerice i crna majica. “Što?” –osetih se uvredjenim. Šta ona uopste misli? Da se u sakou rvem sa rebarcima? Da rezervne zemičke krijem i majonez nosim u džepu grombi kaputa?

„Stvarno? Teget majca na crne pantalone?“ – sa nevericom mi odbrusi moja draga, i dalje me tek površno osmotrivši.

„Crna. Crna majica“ – negodovao sam

„Pogledaj se u ogledalo, i reci mi da je to crno“

„Pogledao. I crna je. Malo manje crnkasta nego pantalone, ali crna“

Grohotom se nasmejala. „Malo manje crnkasta? Misliš tamno teget?“

Zbunio sam se, pogledao još jednom u ogledalo … i ništa. Na sebi sam i dalje imao dve crne stvari. Tačnije, jednu crnu i jednu malo manje crnu. Širom sam otvorio oči i počeo netremice da zurim u svoj odraz, vođen idejom da je možda u pitanju jedna od onih optičkih varki koje vam se razotkriju tren pre nego što se onesvestite od buljenja i usred mora raznobojnih fleka ugledate brod, cvet ili zeca. Ništa. I dalje crno.

Učinio sam ono što bi svaki mudar, oženjen čovek učinio. Stisnuo zube i odustao. „Dobro, de. Teget.“ A onda znatno pažljivije i tiše dodao – „A to ne ide zajedno?“

„Ide.“ – Klimnu mi moja draga -„Ako dodaš i kapu sa praporcima“

Posle takvog odgovora, nije mi bilo druge, do da u potpunosti kapituliram. – „ Šta onda da obučem?!“ Na to su se oči moje najdraže konačno okrenule ka meni. „Hmmm.“ – odmeri me od glave do pete, pogledom iskusnog modnog vatrogasca. „Svetle farmerice, onu rezedo košulju koju ti je moja mama poklonila za rodjendan, a ti je nisi ni otpakovao, (možda sam halucinirao, ali mi se činilo da sam tu osetio prekor u njenom glasu), one krem antilop cipele. I stavi naočare sa tanjim ramom, sa ovima izgledaš kao penzionisani poreznik.“ – ispalila je nemilosrdni odevni rafal.

muske kosulje

Moj testosteronom osakaćeni mozak sporo je procesuirao izgovoreno „Farmerice – svetle. Znam koje su, i što je još čudnije, znam gde su. Košulja – rezedo. Rezedo.Rezedo.Rezedo …“ očas je nastao kuršlus u mom logičkom aparatu. U panici, počeo sam da prelistavam internu encikolpediju „rezbarenje; rezerva; rezervacija; rezervat;  rezervoar; rezidencija; rezignacija; rezistencija; rezime; reznica;rezonancija; rezultat; rezus-faktor; – i ni traga ni glasa od rezedo, rezede ili kako god da se zvaše. Okreni-obrni, ponovo sam bio u neprilici.

„Rezedo?“ – molećivo sam pogledao svoju bračnu saputnicu i privremenog modnog inkvizitora.

„Da, rezedo. Kao tirkizno, samo zelenije.“

„Tirkizno?“ – već sam sam sebi zvučao sažaljenja vredno.

„Auf.“ – uputi mi prekorni pogled – „Kako to da ti prevedem na muški jezik? Rezedo: svetlo plavo-zeleno sa malo više zelenog, za razliku od tirkiznog koje je plavo-zeleno sa malo više plavog“. Mora da sam izgledao potpuno zblanut, pošto se nervozno okrenula ka ormaru, i posle kraćeg prekopavanja na svetlost dana izvukla upakovanu košulju boje koju sam najpre bio u stanju da povežem sa drečavijom varijantom bakarne rude.

„To da obučem!?“ –red je na mene bio da budem zgrožen.

„Da. Što?“

„A da ipak probam nešto muževnije? Crno, braon…normalno plavo? Ili normalno zeleno? U krajnoj liniji, nešto ne-rezedo i ne-tirkizno?“ – branio sam se iz petnih žila. Kad ste mali, nauče vas da je crveno boja za devojčice, a plavo za dečake. E, pa ovo plavo nije bilo za dečake.

„Lupaš. Rezedo te stanjuje u struku. I slaže ti se sa očima.“ – tutnula mi je košulju u ruke, ne obazirući se mnogo na moje mrmljanje.

„Bože, još će ispasti da imam rezedo oči.“- tiho sam mislio, oblačeći se. Imao sam mogućnost da šljaštim kao egzotična ptica i odem na roštilj, ili da se borim za ponovno sticanje modne nezavisnosti, posvađam se, ostanem bez roštilja, i legnem u krevet nazobavši se muslija. Nije bilo ni trunke sumnje za šta ću se odlučiti. Petnaest minuta kasnije taksi je moju dragu i “rezedo mene” vozio ka Hermanovoj kući.

Morao sam se samo pripremiti na prijateljski podsmeh. Sreća moja te je Herman brže od mene gubio kosu. Nekoliko oštrih pošalica na temu ćelavosti bi trebalo da suzbije ofanzivu na moj odevni kolorit. Ipak, pomalo sam mu zavideo. On će se obući onako kako se njemu ćefne, a ne kako mu gospođa propiše – u njegovoj se kući znalo ko je muškarac, na kraju krajeva! Možda sam ipak i zaslužio malo sprdnje na svoj račun, shvatio sam.

Kada smo pozvonili, bio sam na sve spreman. Nije bilo smisla da se ja, izdajica muškog roda branim od valjano zasluženog podsmeha. Čvrsto ću mu stisnuti ruku, pogledati ga u oči i reći … Otvaranje vrata mi misao prekide na pola, jer su tamo stajali Hermanova supruga Doris, osmehnuta od uva do uva, i sam Herman, naduren i obučen u cvetno roze košulju.

„Ciklama“- razaznao sam kako kroz škripu stisnutih zuba mrmlja.

Bežanje od bidermajera

Neću da se udam. Rečenica koja ce izazvati čuđenje, upitne poglede, kritike, gomilu pitanja koja pocinju sa “kako?” i “zašto”?, uz neizbežnu konstataciju “ima vremena da promeniš mišljenje, nećeš valjda da ostaneš sama!”.

Nepotpisivanje papira znači samoću? Pronalaženje srodne duše je važno, ali samo ako to želite – ne ako je to unapred predodređena uloga. Uostalom, zašto bi taj (ili bilo koji drugi odnos) morao biti definisan ili formulisan na papiru?

FOTOGRAFIJA: FB Women’s Right News

Ne maštaju sve devojke o danu kada ce biti glavne zvezde “parade pijanstva i kiča”, čak ni finog elegantnog skupa u kome će blistati u nekoj (manje ili više) glamuroznoj haljini. Ipak neke stvari su “društveno poželjne”, pa neće biti te tetke, strine, u nekim slučajevima ni drugarice koja vas kada se približite tridesetoj, ili je možda pređete neće na prepad iznenaditi pitanjem “šta čekaš?!”, pominjanjem “biološkog sata koji otkucava” ili u najgorem slučaju ponudom da upoznate njenog druga/brata/sestrića/komšiju/poznanika/dopisati po želji koji još uvek nije pronašao srodnu dušu. Šta “Seks & grad” može da napravi od fine balksnske devojčice (lično ne videh neki emancipatorski efekat ove TV zabave, ali o tome (možda) nekom drugom prilikom)?!

Ukoliko ste u dugoj, ili bilo kakvoj vezi čuđenje ce biti još veće. Šta (zaboga čekate)?! Da živite svoj život i ostavite me ne miru? Kad donosim odluke koje značajno utiču na moj život činim to jer tako mislim, želim, osećam i hoću, a ne da bih se uklapala u neki šablon.

 FOTOGRAFIJA: www.rockettshirts.com

U XXI veku ovakva odluka ne bi trebalo da bude iznenađujuća- ne verujete u brak, ne želite da vam papir određuje budućnost, ni nekakva očekivana društvena uloga bude garancija za ljubav? To je vaša odluka i nikakvi manje ili vise diskriminušući komentari ne treba da vas pokolebaju, jer svet će, baš kao u Nušićevim komedijama, uvek imati šta da kaže. Retko ili gotovo nikad nešto pozitivno. Ema Goldman je još krajem XIX veka tvrdila da brak i ljubav nisu sinonimi, da je brak ugovor koji sputava slobodu i da “prava ljubav može da opstane samo u slobodi , a ne sputana propisima crkve i države”. Ako iz navedenih ili bilo kojih drugih razloga delite ove stavove, znajte da niste same niti usamljene… To, naravno ne znači da treba da osuđujete devojke koje od malena maštaju o beloj ili već nekoj drugoj venčanici ni vaše prijateljice koje su već uhvatile bidermajer ili se za to spremaju. Živite i pustite druge da žive. A valjda su i drugi dovoljno razumni i tolerantni da to isto urade vama. Oni koji za to nisu sposobni ne zaslužuju ni vreme ni pažnju. Na onu ružnu diskriminišuću reč (usedelica) koju bi i tako trebalo izbaciti iz upotrebe zaboravite – kao da ne postoji, kao što ne bi ni trebalo. Mada ne sumnjam da već jeste.

Život u dvoje neki to vole… vruće!

Obično me babe pitaju imam li momka. Kad kažem da imam i da živim sa njim, podvrisnu i poskoče koji milimetar i pitaju me “Ju, dete, Bog s tobom, niste venčani, a živ’te zajedno?! A, jel’ dete jesi ti kršćena?“.

Sve je počelo jednog majskog dana. Kao i svi parovi ovog sveta, pola svog vremena ja i jača polovina provodili smo na telefonu, na sveopštu radost telekomunikacionih kompanija.  Pošto kabl telefona nije bio duži od metar, morala sam da sedim na drvenom podu i razglabam o tome kako je koleginica Maja zdušno dizala ruku na svaku drugu profesorovu rečenicu. Od toliko sedenja pod je dobio oblik moje cenjene pozadine. U sred  njegove žalbe na neprekidan posao, meni je iznenada došlo iz one iste pozadine u glavu i kao što se obično dešava, lupim ja, onako belosvetski  “A šta ti misliš da mi počnemo da živimo zajedno od septembra?“. Tajac sa druge strane. Mislim u sebi “E, crna ti, ovako se gube muškarci, koji si ti mamlaz, nije ni čudo što nisi imala ozbiljnu vezu do sad, sad ćeš da čuješ jedan lep izgovor i ima da te šutne kao kantu… “. Srećom, imao je dovoljno hrabrosti i ludosti kao ja i nije se pozvao na iznenadni dolazak direktora i nije rekao da veza šušti, već je jednostavno i vrlo sigurno pristao. Tek kad sam spustila slušalicu nastala je panika. Vrištala sam na sebe u svojoj glavi  “Da li si ti spremna na to? Da li ti znaš da nikad nisi živela sa muškarcem, ne računajući svog tatu, koji je bio blažen među četiri žene? Da li ti znaš da će on ujutro da te vidi bez šminke i sa jutarnjim dahom iliti zadahom? Šta je sa “onim danima” i nadutim stomakom? A činjenica da voliš luk uz pljeskavicu??? Šta sam to uradila?“. Stisnula sam zube, jer nema nazad i počela da pravim plan kako da preko noći postanem svoj alter-ego, fina i nadasve kulturno obrazovana dama koja se nikad ne kikoće i drži ubrus na kolenima dok jede.

Došao je i taj septembar i naš prvi mali stan od trideset kvadrata.  Prvo što smo uradili jeste da smo se gledali kao vanzemaljac i zemljanin. Kroz glavu nam je prolazilo milion i jedno pitanje, a kad bi trebalo da odemo u toalet, krenuli bismo u isto vreme, pa se naglo zaustavili sa sve “Hoćeš ti prvo? Ne, ne, ‘ajde ti prvo… Ma, mogu ja da trpim, ‘ajde ti slobodno“.  Dok smo se zahuktavali i uvežbavali život u dvoje, nismo ni primetili da je vreme proletelo i  eto nas u trećoj godini „vanbračne zajednice“.

Šta bi trebalo da znate ako planirate ovu slatko-gorku stvar? Da vam navedem pet prednosti i sitnih mana…

1. Ja tebi serdare, ti meni vojvodo.

Nadimci. Slatki, mali nadimci. Nadimci od kojih ste bljuvali kad čujete zaljubljene kako guguču, a još više vam pripadne muka kad se onako zalepe jedno za drugo na sred ulice, kao prokleti sijamski blizanci! To je ono kad jedno drugo zovete imenima od kojih se ostatak društva naježi ili sa kojima ih nasmejete, pa na vas gledaju kao na “malo bolji zaljubljeni par”. Jeste li “bubica, maca, kuca, pile, pače” i ostale životinjke ili ste “Smrdonja, Prdonja, Dupište, Guza” i ostali mirisni nadimci? Priznajmo, ne postoji par na zemlji koji nema specijalne nadimke jedno za drugo, pa makar to bili i “Konju” i “Oštrokondžo”.

2. Navali, bejbe!

Konstantno takmičenje koje nikad nije fer. Izbor je neograničen: od grudvanja u snegu gde vam grudva završi po sred face ili po njonji, pa peče li vas peče, a onda dobijete još veći žar da mu/joj “isprašite tur” do igranja nekih akcionih igara, poput “World of tanks”, gde se vaša lepša polovina krivi u desnu stranu kad tenk treba da skrene desno, iako se tenkom upravlja pomoću dugmića. Nagradu, nažalost, skoro uvek dobije muški rod, ali pssst! Otkriću vam jednu malu, žensku tajnu- znamo da ste slabi na suze, zato lijemo Nijagarine vodopade posle poraza, pogotovo kad je nagrada omiljeni kolač.

3. AAAAA, strašan zombi nam je upravo skočio na prozor!!!

U eri popularnih fiktivnih likova- dobrih/zlih vampira, vukodlaka (koji su u 21.veku nekako izgubili sve one dlačurine i postali su opasno zgodni i ne poseduju majice, već šetkaju torzo), zombija, zatim mešavina poput vukodlakavih vampira, svi mi o njima sanjamo i imamo košmare. Čujem vas, dragi muškarci kako vičete da vi to nemate, ali ne moramo da se lažemo, dobro smo upućeni kad počnete da šutirate krevet nogom i da vičete kao izavetali „Mare, brate, iza tebe je! Čekaj da završim ovu pljedžu sa lukom i ima da ga zakoljemo!!!“.

4. Sramotna reč na slovo S

Ne morate da pogađate. Seks. Vođenje ljubavi. Ostvarivanje fantazija. Kad ste cimer sa voljenom osobom, konačno možete celu Kamasutru da pređete uzduž i popreko. Umorni jahač, lotusovo zadovoljstvo, divlji rodeo, seksi makaze… sve to u vašem krevetu, a samo jedna osoba prekoputa vas. Da ne pominjemo i različite delove stana: kuhinja, sto, stolica, pod, samo prozor zaobiđite, komšije ionako budno motre sa sve dvogledom i prisluškivanjem na čašu uz zid. Dušmani bi rekli da je seks u dugoj vezi monoton, ali oni još nisu upoznali vas, zar ne? P.s. Kojih su to 70 stvari koje svaka žena treba da zna? 69 i da kuva. Smajli.

5. Brak je institucija u kojoj je jedna strana uvek u pravu, a druga je muž.

Čuvene svađe, rasprave, bacanje stvari po kući, lupanje vratima i dugo, dugo durenje. Stručnjaci kažu da svađe u umerenim dozama (dakle bez fizičkog nasilja) povećavaju strast između partnera, pa otuda i rečenica „Najbolji je seks posle burne svađe“. A da i ne pominjemo hvatanje za male prste a la „mir-mir“ i u isto vreme govorenje „Izvini“, a onda zarazno cerekanje. Pravo vreme za “Volim te, Prdo…”, “I ja tebe, Smrdo!”.

Nečija cela veza ne može stati u samo par tačaka. Lista uživancija i neuživancija kad živiš sa osobom koju voliš je predugačka, red se završava tamo negde na Aljasci. Ali, ono što je tajna svake uspešne i duge veze jeste u tome da i dalje koristite reči “Hvala”, “Izvini”, “Molim te.” i “U pravu si”. Sve to začinite sa što više poljubaca i maženja, nikad ne izgubite iz vida intimni kontakt, a ako se to desi, pu, pu, daleko bilo, bacite so iza ramena, deset koraka unazad, onda se ušuškajte u ovim hladnim danima, “bacite” na gledanje najnovijeg filma o muško-ženskim odnosima „Hope Springs“- smeh zagarantovan, kao i kiša poljubaca i snežni nanosi zagrljaja nakon toga.

Sami biramo

Milica živi u Los Anđelesu. Ima trideset pet godina, radi u jednoj od najboljih svetskih konsultantskih kuća. Zadovoljna je poslom, ima fenomenalne uslove za rad, ne postavlja pitanje da li će raditi produženo. To se tamo nekako podrazumeva, kao što se podrazumeva i da bude plaćena za to. Poznajemo se već duže vreme. Pre tri godine smo počele da sarađujemo . Otišla je iz Srbije sa dvanaest godina, jer su joj roditelji radili u inostranstvu, i tamo je završila sve škole i zaposlila se. Ipak je nekako uvek čeznula za Beogradom i još uvek su joj najbolje prijateljice iz osnovne škole, sa kojima je išla u isti razred. Bar dva puta godišnje dolazi “kući”, kako ona kaže. Potražila me je za vreme boravka u Beogradu i nastavile smo sa radom putem skajpa, po potrebi, kako je ona osećala.

Dugo vremena je bila bez ozbiljnog partnera. Posle tridesete godine je počela da oseća kako sama na sebe vrši pritisak da mora da se uda i rodi decu, ostvari ono što većina žena želi – da vole i budu voljene, da se ostvare kao majke. Problem je bio u tome što nije sretala “gospodina pravog”.

Pričajući o tome, uz moju pomoć je shvatila da su joj kritrijumi previše oštri, ne visoki. Htela je za muža zgodnog čoveka, Srbina (drugi nisu dolazili u obzir!), obrazovanog, sa dobrim prihodima. Kada sam joj rekla da je matematički i statistički na taj način automatski sebi suzila mogućnost izbora, zamislila se. Ali, bila je u pravu. Tražila je muškarca sličnog sebi, jer je znala da bi se sa nekim drugačijim osećala manje uspešnom i zadovoljnom. Pošto je sve u životu postigla planiranjem i nekim svojim redosledom, u njen tajming se u tom trenutku uklapao brak i zasnivanje porodice.

Uspela je. Pre dve godine upoznala je muškarca koji je zadovoljavao sve njene kriterijume. Zaljubila se. U roku od godinu dana ostala je trudna, udala se i rodila predivnog sina. Bila je oličenje sreće. Iskreno,mislila sam da se sve to dogodilo previše brzo. Izgledalo je kao da je sve što je uradila,bilo po uputstvu udžbenika iz psihologije.

FOTOGRAFIJA:  Jovana Tomašević

 Ipak ,nije sve u teoriji. Praksa nas često opovrgne. Posle njenog porođaja planirali su da im oko deteta pomažu prvo njena, a onda i njegova majka. I naravno, onog trenutka kad šira porodica počne da utiče na vaš svakodnevni život, počinju problemi. Njoj je bilo super, dok je tu bila njena mama, ali kada je došla njegova, počele su nesuglasice i svađe. Posle pet meseci pokušali su da reše problem pronalaženjem bejbisiterke. Nijedna nije bila dovoljno dobra, pa su sina upisali u jaslice. On je stalno bio bolestan, pa su oni stalno odsustvovali sa posla, nisu dovoljno spavali, nisu imali vremena za svoja lična interesovanja, počele su na površinu da isplovljavaju njihove prave razlčitosti. Kulminiralo je agresijom i njenom selidbom iz zajedničkog stana sa sinom od nepunih šest meseci. Šta mislite ,ko joj je tada pritrčao u pomoć? Njeni roditelji, naravno.S ad živi sa njima i sinom, oni čuvaju unuka da bi ona mogla da radi.

Od Milice koja je zračila zadovoljstvom, ostala je Milica koja je skrhana porazom (tako ona vidi svoj brak). Muči je osećanje krivice. Stalno sebi postavlja pitanje da li ima pravo da detetu oduzme oca. Čini joj se da njega još uvek voli, ali je svesna toga da će se on teško promeniti i da im je zajednička budućnost pod velikim znakom pitanja. Kad sam joj rekla da nije samo on taj koji mora da se menja i prilagođava, već i ona, nije joj bilo svejedno. Kaže da se nije udala za njegovu mamu i sestru, već za njega, i ne želi da ih prihvati. Ali očekuje od njega da prihvati njene roditelje , jer oni su “dobri” (u njenoj interpretaciji to znači da oni rade kako im ona kaže). On je religiozniji od nje (u početku joj je to izgledalo egzotično – odlazak u crkvu nedeljom i sl.), želi da mu se dete vaspitava u crkvenom obdaništu, što njoj ne pada na pamet.

Još uvek razmišlja o tome da se pomiri sa njim, naravno, njen tajming za rešavanje tog pitanja je kraj godine. Počinje da shvata da se zaljubila u svoju sliku koju je sama stvorila o njemu, da je on daleko od savršenstva , a samim tim i slika njene idealne porodice je narušena. Ono sa čim se sad suočava jeste da ni ona nije baš tako idealna, mora da se prihvati takvom kakva jeste (što je uvek najteže). Mora da odluči da li može da počne da se prilagođava i da li misli da on to želi i može(i on pokušava).

Život nam uvek donosi iznenađenja, nekad su prijatna, nekad ne. Naša veličina i uspešnost se ogledaju u prilagođavanju i dobrim i onim manje dobrim okolnostima. Recept za to bi bio naći pravu meru u odnosu emocija i razuma. Ne dozvoliti da nas samo razum vodi,a sa druge strane ograničiti uticaj emocija. Uvek i u svemu, umerenost i ravnoteža su ključ uspeha.