Sve tvoje sa sobom nosim

Imam jednu poveliku torbu. Platnenu, iznošenu, i pomalo spljoštenu. Ne nosim u njoj Bog zna šta: Par beležnica, papire sa polunapisanim pričama i nedovršenim poglavljima, nekoliko olovaka, semenke suncokreta i sitnice koje ljudi inače nose po džepovima. Nasuprot tome, tašna moje supruge, po dimenzijama tek petina moje torbekanje, sadrži svaku sitnicu koja u trenutku može zatrebati. Što je još gore, ja medju svojih pet stvari često imam problema da pronadjem onu koja je upravo zatrebala, dok je multiverzumska beskonačnost torbice moje drage apotekarski organizovana i uredna u tolikoj meri da sumnjam da negde mora imati abecedni katalog sadržaja.

Daleke 1823 godine, izvesni Nikolaj Ivanovič Lobačevski je pokušao da matematički opiše i objasni unutrašnjost ženske tašne, ali su ga pogrešno shvatili i pripisali mu stvaranje nove vrste geometrije. Mislili su da čovek preispituje Euklida, a on je samo želeo da shvati otkud njegovoj ženi u torbi aparatura za destilaciju vodke i magdeburške polulopte.

Stvari postaju još strašnije kada se sa nivoa ručne torbe predje na putne torbe i kofere. Nema prirodne nauke koja je u stanju da se uhvati u koštac sa objašnjavanjem činjenice da kofer najmanjih mogućih dimenzija može da teži jednako koliko i dnevna proizvodnja ozbiljne čeličane. Verujem da je slavni Ciceron svoje „Omnia mea mecum porto“ skovao dok je u neverici posmatrao kako se njegova supruga pakuje za more. Mora da nije mogao da shvati zašto dvadeset i pet tunika zahteva isto toliko pari sandala.

letovanje

Izvor: ajilbab.com

Na isti način i ja posmatram svoju suprugu dok se pakuje dan pred polazak na rano letovanje. Najednom mi u sećanju postanu sveža soptanja i posrtanja pod težinom zajedničkog kofera.

– „Hajde da ove godine smanjimo količinu stvari koje nosimo. I onako smo na relaciji plaža-soba. Nije da nam treba garderoba za svečane prilike. Ovaj put možemo da izostavimo perjane jakne i pancerice.“ – nervozno sam predložio, posmatrajući kako gomila stvari, namenjenih za pakovanje raste.

-„Slažem se.“ – osmehnula mi se moja najdraža – „ove godine nosimo samo najneophodnije.“ Učinilo mi se da je odmah potom na gomilu dodala i nekoliko džempera.

-„Obećavaš?“

-„Obećavam. Uostalom, nisam ja ta koja nosi gomilu stvari.“ – ispod njene hrpe mi se pričinjavao i kišni mantil.

-„Nego ja?“ – zgranuo sam se.

-„Pa da. Pogledaj kolika je tvoja odeća, a kolika moja. Jedna tvoja majica ima zapreminu kao mojih pet.“ – matirala me je očas posla.

Gotovo da sam se naljutio – „Dobro, onda. Ja ću bez problema da spakujem sve što mi treba u najmanju putnu torbu.“

-„Meni ipak treba veća.“

-„A da svako nosi svoj kofer?“ – pala mi je na pamet spasonosna ideja. Svakako da ću joj pomoći da ponese torbu, ali sam se nadao da će je potencijal samostalnog nošenja stvari pomoći da se pakuje selektivnije.

-„Dogovoreno“ – neočekivano lako se složila – „Ali pod uslovom da se potpuno sam spakuješ, bez da me zapitkuješ gde ti je ovo ili ono.“

-„Važi.“ – spremno sam zaključio sporazum. Da sam znao šta me čeka, možda se ne bih tako brzo obradovao. Potraga za mestom na kojem mi se krajem aprila nalaze letnje stvari obavljena je za rekordnih dva sata, a traženje kupaćih šortseva se pokazalo jednostavnim kao potraga za Svetim Gralom. Uspeo sam da nadjem jedan, koji sam nosio kada sam imao deset, jedanaest godina. Sa Štrumpfovima. Kupaću se u nekim pamučnim bermudama, odlučio sam.

Dok sam ja polako gubio snagu i siveo u licu od iznemgolosti, moja se draga samo smeškala i dodavala stvari na svoju, sada već monteverestovsku hrpu neophodnosti. Sa vrha, koji se bližio plafonu, rugao mi se ogromni, pufnasti bade-mantil. „Pa dobro“, mislio sam,“ko još nosi bade mantil na more?“. Razumem i bezbrojnu preobuku, i nestvarnu količinu obuće, ali bade mantil? Kao da ono kratko vreme koje čovek provede izmedju mokrog i suvog stanja zaslužuje posebnu preobuku. Svašta. Ipak, ugrizao sam se za jezik. Svako nosi svoju torbu – setio sam se dogovora i osvetnički zlobno osmehnuo.

Daleko posle ponoći, poslednjim snagama sam u torbu uguravao stvari, pomažući se nogama, dok je moja supruga već odavno mirno spavala, a njena golema torba, nabrekla do pucanja, stajala spremna za pokret. Premašivala je moj kompresovani prtljag bar pet puta, zapreminski gledano. Na težinu se nisam ni usudio da pomislim.
Prospavao sam noć savladan umorom, ali i spunjen divnim osećajem pobede. Dokazati i pokazati bračnoj saputnici da ste u pravu i da komplet za preživljavanje, priručna oprema za dresuru lavova, katalog fotokopija ulaznica za Bečku operu iz 1929., niti rezervne boce helijuma za cepelin nisu deo neophodnog prtljaga jednog turiste, nije mali poduhvat.

Sutradan, na putu ka primorju, trudio sam se da džentlmenski obuzdam svoja slavodobitna osećanja (osim malo cerekanja sebi u bradu kada me niko ne vidi), kada me je, na sto pedeset kilometara od granice i jednako toliko daleko od kuće, spopala panika:

-„Zaboravio sam punjač za mobilni telefon.“ – požalio sam se. Moja draga mi je, odsutno gledajući napolje, dobacila – „Ja sam ti ga ponela. Uvek ga zaboraviš“

-„Čekaj, pa ja sam zaboravio i telefon.“ – prepipavao sam očajnički džepove.

-„I on je kod mene“

-„Nema mi novčanika“ – lista je bila sve duža i duža.

-„Kod mene. A i pasoš. I vozačka. Kreditne kartice i zdravstvena knjižica.“ – činilo mi se da u njenom odrazu na staklu autobusa vidim nagoveštaj podlog smeška.

-„Kako?“ – jedva sam izustio pitanje od zbunjenosti.

-„Lepo, sve si zajedno ostavio na stočiću dok si se obuvao.“

-„Nadam se da nisam još nešto zaboravio“ – oprezno sam nabacio.

-„Nisi“ – i dalje gledajući kroz prozor mi je odvratila. – „Ako ne računaš na to da nisi poneo ni jedne čarape, četkicu za zube, trimer za bradu, kremu za sunčanje, peškir za plažu, naočare za sunce, dugačke pantalone, kačket, foto aparat i beli veš.“

-„Stvarno?! Pa šta sad da radim?“

-„Ništa. Spakovala sam ti ja.“ – ne uzbudjujući se mi je odgovorila, kao da se radi o rutinskoj stvari.

-„Pa šta sam ja onda celu noć pakovao?“ – bio sam na ivici sloma.

-„Ako sam ja dobro videla – dva šortsa, pet majica iste boje i dvadesetak knjiga. I neki božemesačuvaj dečiji kupaći sa Štrumpfovima.“ – pobednik je bio odlučen.

Poražen, prećutao sam neko vreme, razmišljajući da li da se okrenem na drugu stranu i spavam (ili se makar pravim da spavam) do granice. Ipak, odlučio sam da je bolje da viteški priznam poraz nego da celo letovanje trpim bockanje.

-„Dobro, de. Razumeo sam poruku. Nosiću obe torbe“

-„Otkud to?“ – navodno se zbunila, više nego očigledno obuzdavajući široki kez -„Zar nismo rekli da svako nosi svoju?“

-„O tome i pričam“ – progundjao sam – „Izgleda da su obe moje.“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *