Šta žene žele – Volume 1

Želim dobro jutro. Da ne bude kišno, to me uvek tera da se vratim u krevet. Da ne bude ni previše vruće, od vrućine mi se razmaže šminka.

Želim da me probudi miris kafe sa mlekom. Želim muškarca koji se budi pre mene i pravi mi kafu sa mlekom. Želim muškarca koji se budi pre mene bez da sam mu ja navila alarm, koji mi pravi kafu sa mlekom. Kad bolje razmislim – možda bolje bez mleka.

Želim da otvorim ormar u kome se na neki volšeban način stvorila idealna odevna kombinacija. Želim da imam adekvatnu tašnu i torbu uz svaku idealnu odevnu kombinaciju. Želim muziku dok nanosim šminku. Ali ne neku muziku, već onu pravu, dovoljno snažnu da mi podigne raspoloženje, a opet ne previše emotivnu da se ne bih rascmizdrila.

Želim NE-PMS. Da se ne znojim, da ne budem plačljiva i poluluda, zaboravna i kritična, ne više nego inače. Ali opet, kad pomislim da bi te stvari neko mogao pripisati mom STVARNOM karakteru, blagonoklano namignem PMS-u.

Želim da moj automobil bude opaka mašina iz snova. Ona koja bi uvek bila čista, ispolirana i punog rezervoara, da ne moram skockana i na štiklama da idem na pumpu, razvlačim crevo da bih sipala benzin, da ne moram da ih vozim u perionicu i zevam naokolo u prazno, dok uglavnom muškarci oko mene zevaju u reziše iz kladionice.

Želim idealan posao. Nešto kao “Đavo nosi Pradu”, gde sam ja naravno Đavo, samo malo opušteniji. Želim kada me vasiona pomeri iz temelja, pa mi je neophodno samopreispitivanje, mogu sebi da priuštim putovanje iz snova. Mislim, svaka žena bi se složila sa mnom da su sve brige mnogo manje kada kao back up imaš pokrivenu platnu karticu.

Projekat: “Precrtana stvarnost” – Abnormal Advertising Agency

Fotografija: Nemanja Maraš

Ilustracija: Skineta Splajn

Asistent fotografije: Dragan Asanov

Želim da vežbam. Možda da trčim… Mada, hmm, kada? I sa kim? Sama? Možda da idem u teretanu, iako se dobro sećam zadnjeg neuspelog pokušaja, koji je izgledao kao kad se borac za zaštitu životinja nađe u klanici. Pilates? Previše sporo… Fitnes? Previše brzo… Ok – želim da vežbam. Ali, stvarno.

Želim da me ponekad svi ostave na miru. Da uživam u svom mikrokosmosu. Ali takođe – želim da kad moj mikrokosmos poraste u makrokosmos, svi ljudi koje želim oko sebe budu tu. Sebična sam. Ne, ne znam. Mada, iskreno, želela bih da ponekad svet funkcioniše po mojim pravilima.

Želim ljubav. I želim ja nekog da volim. Ideal…puf, nisam to baš precizirala. Trebao bi biti zgodan, mada nije presudno. Fin koliko treba. Svoj koliko treba. Da zna da me iznenadi kad treba. A koliko i kad treba? Pa…ja želim da ON zna.

Želim crvene cipele za hodanje po oblacima. I da nikad ne prestanem da vidim razne oblike dok gledam u iste, oblake, mislim. I da nabavim super mašinu za organizaciju plaćanja računa. I robota koji kuva i čisti svakodnevno, a ja to radim kada zaista želim. A želim, ponekad.

Jedino što uopšte ne želim je da saznam kako je to živeti kao muškarac, pa ni na jedan dan. Ovako mogu biti snažna i svoja, a opet imati svoj oblačić u kome mogu sebi priuštiti da budem plačljiva i konfuzna, emotivna i svojeglava, a ipak seksi i neuhvatljiva. Jer…ja sam samo žena.

I da – želim sve.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *