Šta vreba iz mraka (strahovi kod dece)

Iako svi doživljavamo stahove tokom celog života, često nam je teško da prihvatimo činjenicu da se deca, kao i odrasli, plaše raznih stvari. Ona to nekada izražavaju otvoreno a nekad čuvaju samo za sebe. Naše društvo kaže da je onaj koji se plaši kukavica, a dečaci su zahvaljujući rodnim stereotipima, u ovoj podeli mnogo gore prošli – hrabri dečak ne sme da se plaši.

Odrasli često potroše više vremena i energije u uveravanju deteta da nema čega da se plaši, umesto da mu dozvole da upozna svoje osećanje, da ga izrazi i na kraju da mu pomognu da ga prevaziđe. Roditelji u želji da zaštitite dete često kažu „ne plaši se“ „nemaš čega da se bojiš“ i sl. – a deca su sklona da poslušaju svoje roditelje (koliko god to nekim roditeljima zvučalo neverovatno ponekad), i onda gurnu svoj strah duboko u sebe.

Čitanje neke knjige o osećanjima može da bude dobar način da se započne razgovor o tome šta ljudi osećaju. Ono što deca treba da znaju je da svako ima osećanja, da se ona mogu izraziti, podeliti, da se o njima može razgovarati, da je moguće birati način izražavanja osećanja, da naše senzacije, mišići i telo govore o tome šta nam se dešava. Kada ih upoznajemo sa raznovrsnostima osećanja pomažemo im da dođu u dodir sa sopstvenim.

Fotografija: Jovana Tomašević

Nekada vidimo decu koja su agresivna, besna, povučena, izražavaju neki telesni simptom, a zapravo ispod svega toga je strah koji je sakriven iz poslušnosti. A nekada je strah posledica pogrešno izvedenih zaključaka koje ćemo imati prilike da ispravimo samo ukoliko im dozvolimo da se izraze.

Svi su verovatno čuli više puta psihologe kako govore o „traumi rođenja“. Iako je jasno da se bebe različito teško rađaju, malo je verovatno pretpostaviti da se one plaše na način kako se plaši odrastao čovek. Ovo jeste prva trauma malog čoveka koji je iščupan iz prostora u kome su mu sve potrebe bile zadovoljene i gde je bio potpuno zaštićen, ali to stanje je ipak samo fiziološka trpnja i teskoba koja otvara put za kasnija iskustva straha i strepnje.

Prvi ozbiljniji strah kod dece javlja se u periodu od 6. do 8. meseca i važan je za kasniji psihološki razvoj ličnosti. Mama i beba su sada na ispitu od kog delom zavisi pojava i razvoj raznih oblika dečje neuroze usled odvajanja. Ukoliko mama izađe iz vidnog polja svoje bebe a to ne izazove prekomernu reakciju straha ili besa, to znači da je bila dovoljno dugo i pouzdano prisutna što je kod deteta stvorilo unutrašnju izvesnost njenog postojanja. Ovaj doživljaj postojanosti majke omogućava mu da podnese sve druge separacije u životu gradeći neprocenjivo vredan stav poverenja prema Svetu. Poverenje prema svetu, stečeno u ovom uzrastu u toploj klimi emocionalne zbrinutosti, koje se doživotno održava, omogućava zrelom čoveku da odoli svim naletima koji dolaze spolja, unutrašnjim lošim osećanjima, doživljajima  lišenosti i napuštenosti, i drži strahove odraslog doba na bezbednom odstojanju. 

Oko druge godine, strah od separacije je na vrhuncu. Roditeljima je teško da gledaju dvogodišnjake koji vrište i kače im se za garderobu kada moraju da ih ostave nekome na čuvanje, ili u obdaništu. Odustajanje od odlaska nije rešenje, kao ni iskradanje dok dete ne gleda ili potpuno ignorisanje njegove reakcije. Važno je da roditelj stavi detetu do znanja da odlazi i da naglasi da će se vratiti tako da to bude potpuno jasno.

Dvogodišnjaci se često plaše nekih životinja (buba, zmija, pasa), velikih predmeta, novih ljudi, nove sredine, naglih promena okruženja. U ovom periodu deca se često plaše vode, bilo da je u pitanju kupatilo i ideja da ih voda može povući u slivnik, ili more, bazen, jezero, gde količina vode deluje nepregledno i oduzima doživljaj kontrole.

Period u kom se intenzivno razvija mašta i imaginacija a deca se lako uživaljavaju u prizore iz crtanih filmova i priča, oko treće godine života, često se javlja srah od mraka. Pred spavanje, dete je puno dnevnih utisaka a mentalna kontrola popušta u stanju pospanosti. Zaspati znači izgubiti kontrolu, biti sam, prepustiti se. Deca tada imaju potrebu da spavaju sa upaljenim svetlom ili otvorenim vratima od sobe, a roditelji bi trebalo da im izađu u susret. Vremenom, deca uglavnom počinju sama da gase svetlo i zatvaraju vrata od svoje sobe. Nema potrebe produbljivati strah insistiranjem.

Oko pete-šeste godine strah od mraka može još uvek da postoji, ali u ovom periodu su to često stvorenja tipa vampiri, demoni, duhovi, generalno fantazija da se u mraku krije neka zaseda zlih i natprirodnih bića. U prevazilaženju ovog straha važnu ulogu igraju bajke. U njima glavni lik, suočen sa raznim čudovištima i zlim silama, uz sopstvene snage i uz pomoć bliskih ljudi prevazilazi sve prepreke i postaje model za izlaženje na kraj sa sopstvenim strahovima a i tema za razgovor i razumevanja dečjeg sveta.

Tada deca takođe počinju da bivaju svesnija realnih opasnosti koje mogu da zadese nekog od njemu poznatih ljudi, i počinju da se plaše provalnika, sumnjivih likova, stranaca, grmljavine, razaranja, rata isl.

Neki roditelji (a bogami i stručnjaci) imaju ideju da je decu najlakše osloboditi straha preplavljivanjem. Ako naterate dete da pomazi psa kog se plaši ono će se očeličiti i prestati da se plaši psa. Ili ga ugurati u lift ako se plaši da se vozi liftom. Mnogo je pametnije i humanije, na primer, prići psu i pomaziti ga, pa pozvati dete da vam se pridruži, ili gledati drugu decu kako se igraju, prići polako, naći neko štene s kojim dete može da se igra i ono će se postepeno osloboditi. Ako je u pitanju strah od vode, nemojte bacati dete u reku ili bazen! To nije zabavno svoj deci. Deca su različitog senzibiliteta, i iako to neko dete može doživeti kao igru, neku decu to može slomiti, potpuno bespotrebno. Koliko god vama detetov strah delovao besmislneo, njemu je svakako uvek realan.

Što je dete starije strahovi su sve više usmereni na realnu ugroženost. U ovom periodu deca  počinju da razumeju da smrt nije mesto sa kog će se neko vratiti ili da je to večiti san, razumevanje smrti dovodi i do pojave straha od smrti. Često je prvi kontakt sa smrću smrt kućnog ljubimca ili nekog od starijih članova porodice. Dete hoće da zna šta se to desili i počinje da ispituje roditelje. Ono što ga zapravo zanima je da li će roditelji umreti i da li će ono ostati samo. Ono što decu umiruje je uveravanje da će roditeljii biti tu dok god njemu budu bili potrebni (da, deca jesu mali egocentrici i uplašena su za sebe). Deca naravno intuitivno znaju šta se dogodilo jer s nekim prekognitivnim znanjima se rađamo, pa izbegavanje ove teme uverava dete da je taj dogadjaj toliko strašan da se o njemu ne može ni govoriti. To onda posledično povećava strah umesto da ga eliminiše. Recite mu iskreno šta mislite, ono će najpre razumeti ono objašnjenje koje je u skladu sa vašim ličnim razumevanjem smrti.  

Školska fobija, ili strah od škole, nije razvojni već neurotski strah. Javlja se često, kod mnoge dece, i češće u nekom blagom obliku i na kraće vreme. Od deteta se traži da se uklopi u novu sredinu, da usvoji nove uloge, da odgovori na nove zahteve, vrednuje se njegov rad, počinje dominacija neke dece nad drugom kao i problemi vršnjačkog nasilja. Ova vrsta fobije nije isto što i bežanje i izostajanje iz škole. Deca koja pate od školske fobije žele da idu u školu, ali je njihov strah veoma jak, preplavljujuć, i može dostići nivo panike. Obično počinje naglo u prvim danima škole, dete je mrzovoljno, besno, razdražljivo. Vidljivi su i telesni simptomi (drhtanje, bledilo, povraćanje, bolovi ) koji naravno svi nestaju čim se dete vrati kući ili ni ne ode u školu. Jedan od načina da se prevaziđe ovaj problem je i psihoterapija. Tokom terapije dete postepeno dolazi u dodir sa neispoljenim osećanjima, oslobađa se nekih skrivenih misli i tako postaje više sposobno za kontrolu, ravnotežu, fokusiranost.  U radu sa decom koriste se različite tehnikame -igra, crtež, fantazija, razgovor), a dužina procesa lečenja traje različito dugo u zavisnosti od težine problema, trajanja simptoma, detetove ličnosti i sposobnosti za integraciju iskustva. S obzirom na to da su deca vrlo zavisna od svojih roditelja, psihoterapija fobije, kao i svih drugih psihičkih teškoća, podrazumeva uključenost roditelja u terapijski proces.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *