Sonja Josipović – odraz u slomljenom ogledalu srpske realnosti

Mlada, ljupka dama Sonja Josipović piše otkad zna za sebe i svoje najiskrenije misli i emocije pretapa u stihove i priče koje su već pronašle svoj put do srca pravih ljubitelja književnosti. Blogerka, kolumnistkinja i (teksto)pisac, Sonja nam je otvorila vrata svog doma u Stokholmu i u iskrenom i toplom ćaskanju prošetala stazama kreativnosti i podelila sa nama tajne romana prvenca “Priče slomljenog ogledala“ , koji je u januaru osvanuo u knjižarama širom Srbije.

Pisanje kao izraz ličnosti, preka potreba ili nešto treće?

Kod mene je definitivno preka potreba zbog toga što pišem od malena. Može da prođe jedan dan da nešto ne napišem ali dva teško; bilo da je to poezija ili neka kratka misao,  bilo da je tekst za neki magazin ili neki deo iz romana.

Kada si otkrila ljubav prema pisanju ili je pisanje pronašlo tebe?

Ja sam kao mala prvo htela da budem Lepa Brena pa sam se tako drala po stanu i pravila priredbe. Kada je prošla ta  faza, manje-više tipična za sve devojčice, počela sam da piskaram i imala sam periode kada sam pisala i po desetak pesmica dnevno.  Onda sam shvatila da me pisanje ispunjava i da imam  potrebu ne samo da to nešto svoje pročitam drugima da bi mi se divili ili pohvalili me,  već je meni značilo da neke svoje misli, emocije, izbacim iz sebe i sačuvam ih na papiru.

Da li pamtiš prve stihove koje si napisala, prvu iskrenu i emotivnu misao utisnutu na beli papir?

Nije bila baš emotivna (smeh), jeste za mene. To su bili stihovi posvećeni tada mom omiljenom jelu pasulju a išli su otprilike ovako: “Najviše volim kada mi mama za ručak skuva pasulj gust, za svega nekoliko minuta tanjir ostane potpuno pust.“ Dalje se ne sećam. (Osmeh) To je bio moj prvi hit.

Sonja, kao i sve klinceze, i ti si sigurno sanjala da jednog dana postaneš…? Da li si onda mogla da zamisliš da će tvoj životni put biti ispunjen rečima i emocijama?

Teško pitanje. Nisam mogla zato što mislim da se moje pisanje razvijalo zajedno sa mnom. Ja kao mala u osnovnoj, pa čak i u srednjoj, što baš i nije za pohvalu, nisam uopšte volela da čitam knjige. Sve što su mi nametali drugi u školi za mene je to bilo onako u startu odbojno i zapravo ljubav prema knjigama se kasnije razvila a sa njom i moj stil. Sve što sam više čitala više sam i pisala zbog toga, možda, što su me neke priče nesvesno inspirisale i otkrivale mi neke nove puteve i mogućnosti, i stvari o kojima bih mogla pisati. Kada malo bolje razmislim, mislim da je poezija prva ta koja je počela da izlazi iz mene dok je proza došla nešto kasnije.

Najinspirativniji momenat dana za kreiranje? Jutro, popodne ili pod sjajem zvezda?

Ja sam, što se toga tiče, noćna ptica. Jutro me ne inspiriše. Dan mi je ispunjen obavezama i nekim drugim aktivnostima. A noć, onako, kada svi spavaju, kada se svi umire, onda sam i ja mirna.  Tada, nekako, moje misli rade brže, razmišljanja su mi jasnija. Slike, isto tako, su jasnije i konkretnije. Čini mi se da mnogo toga mogu da postignem tamo iza ponoći. Tada zapravo i kreće magija stvaranja, koja može da potraje čak i do sedam ujutru.

Tako mlada a već uspešna dama. Sarađivala si sa našom poznatom pevačicom Aleksandrom Radović, za čiju pesmu “Novi dan“ si napisala stihove. Iza tebe je već roman prvenac “Priče slomljenog ogledala“, koji je, pod izdavačkom palicom “Sveta knjige“ ugledao svetlost dana početkom godine. Šta je lakše a šta izazovnije napisati, pesmu, priču ili roman?

Za mene je najveći izazov napisati knjigu, odnosno roman, definitivno, zbog toga što, jednostavno, moraš da imaš neki koncept. Moraš da osmisliš karaktere svojih likova,da razmisliš koju poruku želiš da preneseš kroz taj neki svoj roman i na koju populaciju zapravo ciljaš. Postoji mnogo stvari o kojima treba da razmisliš, imajući u vidu da je to proces koji dugo traje. Dok, recimo, jedan tekst ili pesmu mogu da napišem za sat vremena. Ipak, to ne može da se poredi. Ja sam roman pisala godinu dana. Onda sam ga odložila, u međuvremenu studirala psihologiju. Kada sam završila studije ponovo sam našla taj rukopis i pošto mi se tada ništa što sam onda napisala nije dopadalo odlučila sam da krenem iz početka. Sela sam da ispravljam, dorađujem, rešena da roman obojim nekim novim iskustvima, koristeći psihološka znanja koja sam u međuvremenu stekla. Tek je tada to za mene bio izazov da od tog nekog, nazovi, kostura koji sam imala napravim nešto mesnato i sočno što će dobiti oblik i nositi sa sobom neku dublju poentu.

 Kada znaš da je došao pravi momenat da staviš tačku na i? Šta je teže započeti ili završiti pisano delo?

Za mene je teže završiti. Svaki put kada treba da završim tekst, ili u ovom slučaju roman, imam osećaj da sam ostala nedorečena i da umesto te tačke mogu da stoje i tri tačkice. Prosto nisam sigurna da li će ono što je iz mog ugla kraj isto tako izgledati i čitaocima. Početi je lako ako mene inspiracija nađe jer onda ide sve svojim tokom. Kraj mi je komplikovaniji.

 “Priče slomljenog ogledala“  je roman u kojem se na pravi način prikazuje realnost svakog pojedinca i među čijim stranicama čitaoci mogu da prepoznaju sebe. Kako je nastao i koja je njegova osnovna na poruka?

Odavno me privlačila ideja da pišem neke kraće priče, odnosno priče koje nose neku poruku, ali nisam želela da sad to budu neke pripovetke, već sam htela roman. Sama ta priča i simbolika sa ogledalom koje se razbija na sedam komada mi se jako dopadala. Ona za mene lično simbolizuje i Srbiju i situaciju koja se u njoj dešava, iako, iskreno, mislim da je situacija loša u Srbiji duže od sedam godina. Svaka priča nosi bar po jednu poruku i mislim da neće postojati nijedan čitalac koji se neće naći bar u jednoj od njih zbog toga što sam pokušala da obradim moderne, aktuelne i neke teme koje muče mnogo mladih u Srbiji. Kada kažem da je sistem vrednosti poremećen svuda u svetu, akcenat stavljam upravo na zemlje u kojima je bilo dosta problema i u kojima je ekonomska kriza najizraženija. Mi se još nismo oporavili od nekih loših stvari koje su nam se dešavale ranije, a ako se ne budemo menjali i ne budemo podržavali jedni druge u promenama na bolje nećemo se nikad ni oporaviti. Tako da sam ja, ustvari, kroz taj roman htela da pišem o tome kako mi kao narod imamo boljku da nas više raduju tuđi neuspesi i nesreće nego sopstvena sreća. Skloni smo da uperimo prst u nekog drugog a da za to možda ni nemamo razloga. Ja jesam svoje junake izmislila ali sam se potrudila da budu realni baš da bi čitaoci mogli da se u svemu tome pronađu. Ako ništa drugo da pronađu komšiju svog, ili nekog svog prijatelja.

 Kada bi, u samo par rečenica, trebalo da ljubiteljima pisane reči preporučiš  “Priče slomljenog ogledala“, šta bi im rekla?

To je roman koji sam se potrudila da napišem pitko, sa željom da ga svako razume. Dobar je koliko za omladinu toliko i za njihove roditelje, i to ne iz razloga da sam ja pisala taj roman kao neko ko je završio psihologiju, nego prosto zbog toga što roditelji u većini slučajeva ne znaju kakva je situacija danas, u kakvim se krugovima mogu kretati njihova deca, na kakve sve probleme i poteškoće mogu nailaziti.  Svuda je teško ali ja sam zadnjih deset godina živela u Srbiji i videla mnoge stvari koje drugi možda nisu. Kroz priče slomljenog ogledala čitaoci imaju priliku da se malo bolje upoznaju sa jednom stvarnošću u Srbiji koja nije baš nimalo svetla, ali da i upoznaju bolje sebe  same kao narod i kao pojedince.  

Na skali životnih vrednosti Sonje Josipović šta zauzima prvo a šta poslednje mesto?   

Sada ću da zvučim kao neka teta. (Osmeh) Na prvom mestu je svakako zdravlje, i to uopšte nije kliše. Mislim da zdrav čovek može sve. Na drugom mestu je unutrašnji mir. Potrebno je da čovek pronađe sebe, ono što ga ispunjava i da se posveti radu na sebi. Imamo toliko ljudi koji imaju sve materijalno ali nemaju taj duševni mir i uništavaju se raznim drogama i opijatima. Na trećem mestu može biti pisanje, ljubav, uglavnom sve stvari koje pozitivno deluju na mene. Na zadnjem mestu je novac, ako se u životne vrednosti ubraja i to nešto materijalno. Ali da se razumemo, to ne znači da bih ja sad bila srećna ako nemam nijedan evro, nego, prosto, nisam megaloman. Ništa meni ne znači da li je moja  torba najskuplja ili najjeftinija, i slično.

U svakom poslu, pa tako i u pisanju, podrška je veoma bitna. Na koga Sonja može uvek da se osloni i koliko je emotivna sfera bitna u životu pisca?

Sonja može uvek da se osloni na sestru. Prvo sam navela nju zato što ja sada radim na engleskoj verziji romana “Priče slomljenog ogledala“ i ona mi u tome mnogo pomaže pošto mnogo bolje barata tim jezikom nego ja. A, takođe, ona je neko ko objektivno ocenjuje sve što ja radim. Nije kod nje sve što napišem super i fenomenalno već uvek ima neke svoje zamerke i sugestije. Tu su i mama i tata, koji takođe lepo pišu i moram da priznam, iako to baš i nije za pohvalu, da mi je mama par puta napisala sastav za domaći u osnovnoj školi. Hvala joj. (Osmeh) Što se emotivne ispunjenosti tiče, mislim da je ona bitna za svakog čoveka, ali smatram da je najbitnije da čovek prvo nauči da voli sebe i da jednostavno sam sebe emotivno ispuni i da onda nađe tu neku svoju srodnu dušu sa kojom tu svoju emociju može da podeli i da uživa u tome. Sam partner kao partner nekome ko je hronično nezadovoljan i neispunjen nije dovoljan i ne može mu puno pomoći.

Da li i ti, kao i većina tvojih kolega, imaš neki ritual koji prati sam proces kreiranja?

Čitala sam da mnoge kolege pisci piju vino. Nisam probala još uvek ali ne kažem da neću. Ja sam skromniji tip. Ja uzmem čaj, ispijam ga polako. Bitna mi je tišina. To su dve stvari koje su meni neophodne kada stvaram. Nema alkohola. Još uvek. (Osmeh) Nema nikakve muzike u pozadini. Samo čaj, po mogućstvu zeleni, i mir u prostoriji u kojoj radim.

Od nedavno radiš i na novom romanu, u saradnji sa kragujevačkom spisateljicom Jelenom Pavlović. Možeš li nam reći nešto više o vašoj saradnji? Šta je zanimljivije, pisati sam ili u “duetu“?

Pošto sam ja solo igrač čitav život, to je tako bilo od malena, uvek sam volela da se sama igram i da sama nešto pravim i realizujem, lakše mi je da tempo pisanja uskladim sa svojom inspiracijom. Sa svojim potrebama, ambicijama i željama. Međutim, kada čovek radi u dvoje, onda ti taj neko otvori oči kada je u pitanju neka ideja, kada je u pitanju pravac u kom bi roman mogao da se odvija. Ipak, u svemu tome ima i prednosti i mana, zato što je za mene to veliki izazov, pisati sa nekim. Pošto smo se Jelena i ja odlučile pisati tako reći dve iste priče samo da naši karakteri budu različiti, sam proces je veoma zanimljiv jer ni ona ni ja ne znamo gde će naše junakinje završiti i kako će to na kraju izgledati. Ideja postoji, dobra volja postoji, slobodnog vremena nažalost malo. Bitno je da postoji priča i dobra volja i to što smo u stalnom kontaktu i raazgovaramo o tome kako bi sve moglo da se uklopi, organizuje i kreira. Po mom mišljenju teže jeste u dvoje ali je nekako bolje ići tim težim putem.

Za kraj, reci nam, šta žene žele?

Mislim da svaka žena želi da se pojavi neki muškarac, koji će u njoj da probudi onu uspavanu princezu koju ona iz nekog razloga guši ili krije zato što su vremena drugačija, zato što su se malo te muško-ženske uloge izmešale, zato što su žene postale muškobanjastije. Neke stvari kojima su se nekad ponosile danas se stide. Svaka žena, po mom mišljenju, želi da ima nekog ko će da je razume, bilo da je to mama, drugarica ili partner. Mislim da su te cipele o kojima žene stalno pričaju samo kamuflaža za nešto drugo. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *