Sećanje se svakako može smatrati srećom

Pisanje nije zadatak sa dve nepoznate, nije matematički problem koji sedneš pa rešiš, nekada iz prve, a nekada tek posle višeminutnog mozganja. Pisanje je stvar srca, emocija, pisanje je deo tebe; pisanje je često i lek. Pisati tek tako, čisto da bi se reklo da nešto pišeš, to za mene nije pisanje. Sve te reči jednostavno moraju da se dese, da ih osetiš, da izađu iz tebe lako, da se rode. Volim da sedim u tuš kabini. Da  sedim u turskom sedu dok mi se voda sliva niz lice i telo. Tako se opuštam i tada razmišljam, tada se sećam.

Misli dolaze neverovatnom brzinom, nekada toliko brzo da mi se često desi da ne mogu da ih kontrolišem, da ih zaustavim. Volim da se sećam svog ranog detinjstva, a sećam se svega. Imala sam neverovatne  roditelje, odrastala okružena ljubavlju i pažnjom koja bi mogla usrećiti desetoro dece, a kamoli mene jednu. Volim da se sećam svoje majke kakva je tada bila. Kada me uzme u naručje, odnese do njenog  velikog crnog bicikla, stavi u sedalicu i onda krenemo da se vozimo po gradu. I danas, dok kolima prolazim kroz taj isti grad jasno se sećam nekadašnjih rupa na putu, i mesta na kojima mama, spuštajući se sa  brega polako koči i kroz smeh kaže “štruc biber”. Ne znam šta to znači, nisam ni onda znala, ali je njeno veselo “štruc biber” ostalo usađeno duboko u mojoj detinjoj svesti. Vozile smo se svakog četvrtka i subote  do velike pijace, čak u drugi deo grada. Spuštala me je sa bicikla, pa bi smo onda držeći se za ruke šetale pijacom u potrazi za svežim voćem i povrćem. Nisam volela kada sam morala da preskačem zgaženi  paradajz sa tezgi, plašeći se da u toj silnoj gužvi ne izgubim mamu. Čvrsto sam joj stezala ruku, pazeći pri tom da se negde ne sapletem i uprljam nove sandale. U povratku bi smo svratile do ribarnice, kupile  sveže cveće i polako, vidno natovarene, krenule kući. I danas, kada prodjem pijacom, nedostaje mi taj miris zgaženog paradajza i salata.

porodica2

Izvor: intent.com

Ništa više nije kao nekada. Čak ni pijaca. Obožavala sam “Tofi” bombone, kada mi mama peva najnovije pesme “Kolibrija” i kada me hrani umačući sredinu hleba u punu kašičicu svežeg milerama.

Moji su roditelji imali jedno drugo i imali su mene. Bili smo prava srećna porodica, bili smo tim, tri musketara. Mama je volela da sluša Janis i Dylana, tata Deep Purple i Led Zeppelin, a ja sam volela da  gledam “Grizli Adamsa” dok sedim zavaljena u fotelju i jedem čokoladne štapiće. Igrali bismo jamb, tačnije oni su igrali, a ja sam bacala kockice. Do dana današnjeg nisam naučila pravila. To je za mene bila i  ostala viša matematika.

Razlikovali smo se od drugih porodica, po mnogo čemu. Pre svega po slozi , ljubavi, međusobnom poštovanju. A oni su se razlikovali i kao roditelji, i to mnogo. U mojoj sobi, na zidovima bili su veliki posteri  Bitlsa i Če Gevare. I kuhinji je na zidu, kao ukras, “visila” Ofelija, plišana patka. Već sa tri godine sam znala da je Ofelija devojka jednog dečka Hamleta, a ovi današnji klinci nisu ni čuli za njih dvoje, što je još  gore ne znaju da li je Hamlet Hamlet, ili je Hamlet možda Magbet. Ploče i knjige bile su moje omiljene igračke. Kod nas se uvek slušala odlična muzika, jazz velikane upoznala sam pre polaska u zabavište  iako mi je u tom istom periodu, kao svakoj petogodišnjakinji bilo interesantno da po ceo dan, dok svi u kući ne polude ili se ploča ne izliže, vrtim onu Breninu, “Bato, Bato, Bato, ti si moje zlato”. Što bi moja  baba rekla kao “Švaba tra la la”.

Na more smo išli vozom, spavaćim kolima. Sa ogromnim rancem na ledjima, držeći mene na ramenima, a mamu za ruku, moj tata je bio drugačiji od ostalih tata. Nismo bili tipični Jugosloveni. Bili smo u  jugoslovenskom filmu samo statisti. Imali smo jugoslovenske pasoše, ali je mentalni sklop i duh mojih roditelja pripadao Zapadu. Odrastala sam na hipi filozofiji svojih roditelja i ponosna sam što sam bila deo  te priče.

Sa nostalgijom i setom gledam naše porodične albume iz perioda bezgranične sreće. Tata je ronio, a ja sam skupljala školjke, da ih kao suvenir donesem dedi na poklon. A mama, mama je sve te divne trenutke  beležila našim Kodak “idiotom”. Osmesi od uha do uha, blaženstvo i ljubav isijavaju sa naših fotografija. Niko tada nije ni slutio da će uslediti godine stradanja, ratova i sveopšteg haosa, u kojima smo brinuli o  tatinoj izbegloj familiji, a njega skrivali od svakodnevnih mobilizacija. Mama je i u tim užasnim vremenima ostala stub, i naš oslonac. Borila se kao lav da ne osetimo koje je sranje svuda oko nas, ali je u toj  silnoj borbi počela da gubi sebe, postajala je neka druga mama, stroga i sve zatvorenija.

Volim da je se sećam dok me ljulja u parku preko puta naše zgrade, dok me češlja i uspavljuje svake večeri novom pričom.Volim miris “Bekutan” kreme i “Pegin” šampon za kosu. Reš pečenu džigericu kupljenu  kod čika Jenka i puuuuno pavlake na njoj. Umela je sve i ništa joj nije bilo teško. Da nosi mene, moju veliku lutku, kolica za lutku i koferče. Da mi po stotinu puta čita “Ježevu kuću” i “Žuću račundžiju”.

Mama me je rodila u svojoj dvadeset i šestoj godini. U mojim godinama već je imala četvorogodišnju ćerku i proslavljala devetu godišnjicu braka. Ja sam i dalje slobodni strelac. Ne kažem da sam srećna zbog  toga, ali kada vidim brakove svojih poznanica i drugarica, ne mogu a da ne budem ponosna na svoj status singl devojke.

Naviknuta da živim u porodici u kojoj nije bilo preljuba, laži i tuča, u kojoj je umetnost, obrazovanje i poreklo bilo važnije od novih modela cipela i automobila, ne mogu da se pomirim sa prosečnošću i  prihvatim nekoga samo da bi se reklo da sam u vezi. Shvatam da sa godinama mnogo teže ide da nekog prihvatiš sa svim njegovim manama, ali ja se ne bojim samoće. Radije ću živeti u uspomenama na svoje  detinjstvo i godine sreće mojih roditelja nego živeti imitaciju njihovih života, u nekom pogrešnom filmu, sa nekim tek osrednjim glumcem. Živeću, radovaću se i sećati.

Sećanje se svakako može smatrati srećom, a ja bar imam čega da se sećam.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *