Savršeno nesavršena

Znam da sam kao i svi mi na neki sebi svojstven način savršeno nesavršena. Sa manama, vrlinama, nekada okrugla pa na ćoše, nekada najgora po samu sebe; ali to sam ja. Ponosno nosim svoje godine, ne  strahujem da kažem ono što mislim, i ne želim, zarad nekog konformizma da budem ono što nisam, ne želim da izgubim sebe.

Zašla sam u tridesete, sigurnija sam u sebe mnogo više nego kada sam imala dvadeset i neku. Tačno znam šta neću, a to je nekada mnogo važnije nego misliti da znaš šta je to što baš želiš. Nije mi namera da  ovaj tekst poprimi samozadovoljni, a kamoli samoutešni ton. Naprotiv. Želim da podelim sa vama, drage moje čitateljke, sve ono o čemu je svaka od nas bar jednom pomislila, upitala se, i zastala da vidi u čemu je „problem“.

peric2

Izvor: www.lonelyplanet.com

Problema nema, osim ako ih same ne napravite, izmislite, ili izazovete, iz čiste dosade ili nepažnje. Svaka od nas sanja neki svoj san, čezne za nekom svojom ličnom bajkom, u glavi odmotava film u kome je  baš ona ta glavna heroina. Ne postoje nikakva pravila, oprobani recepti i šabloni. Jedino pravilo je da pravila nema. Volela sam i bila voljena, povređivala i bila povređivana. Sve to spada u rok službe. Ono  što me nije dotuklo, ojačalo me je i ohrabrilo, i hvala im svima na tome. Ne stidim se da kažem da sam plakala, patila i volela. Par iskustava dovoljna za roman u nastavcima ili pak telenovelu od najmanje  350 epizoda. Da li bih se menjala, ustupila nekome svo to iskustvo, povukla se i otišla da sagradim kućicu u cveću iz koje će dopirati miris bakinih kolača i vanilica? Ne, naravno da se nikada ne bih menjala,  jer to ne bih bila ja, i ne bih bila srećna. Ne znači da ću otići u manastir, postati savremena Ofelija ili Ana Karenjina. Svaka čast Ani, ali ja Ana nisam. Ne nameravam da se bacim pod voz, skočim sa mosta ili  sebi prerežem vene. Imajte petlju da se nosite sa svojim postupcima, stanite iza svojih odluka, i ne stidite se sebe.

Znam da često psujete muški rod, kritikujete ih, ogovarate i proklinjete. Ali, nisu svi oni krivi što su još uvek dečaci zarobljeni u telu odraslih muškaraca. Još uvek veruju u Petra Pana i žive u nekoj svojoj  Nedođiji. Slagala bih kada bih napisala da ponekad ne zaboli sav taj haos oko mene i u meni, ali baš taj haos je moja pokretačka snaga, moj elan. Ne pravim se važna i ne kuražim se kada kažem da to i nije baš  za svakoga. Trebaju čelični živci, jaka volja da ne posustaješ kada zadobiješ mučki udarac iz potaje. Treba snage da se uvek sačekaš na noge. Otreseš pantole, malko otplačeš pa nastaviš dalje. Taj sam put  izabrala, odabrala bih ga opet i zato nema cile mile, malo hoću, a malo i neću. Grizem, ujedam, kada sam ranjena patim, ali ližem ranu, ušivam je i ponovo uskačem u ring. Ring bez konopaca, moj ring, moj život. Ja stojim, treniram, ne odustajem čak i kada mi ponestaje snage i čekam; čekam novog sparing protivnika, čekam da zadam i primim vešto uvežbane udarce, a dok čekam uživam u toj neizvesnosti,  draži novog, do sad nedoživljenog iskustva, jer svaki je meč, svaka borba priča za sebe. Pitanje je samo koliko će imati rundi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *