San zimske noći

Malo je neženja koji su u stanju da shvate razliku koju u vaš život unosi spavanje u zajedničkom krevetu. Zarad sloge i ljubavi, odričete se dela sopstvenog suvereniteta i ustupate teritoriju kreveta voljenoj osobi. Pretpostavljam da negde postoji naučni rad koji objašnjava zbog čega je tačno ženama potrebno izmedju sedamdeset pet i devedeset procenata krevetske površine, pa neću ni pokušavati da oborim tu u praksi dokazanu činjenicu – ako ste muško, vežbajte da spavate na skučenom prostoru, trebaće vam. Ne pokušavajte da pružate otpor – samo ćete uzalud trošiti snagu. Čak i ako ste, recimo, elegantno popunjeni vozač kamiona sa prikolicom, a vaša draga balerina, nemate šanse – probudićete se na samoj ivici kreveta, dok vaša lepša polovina kraj vas mirno spava u pozi morske zvezde.

No, i ovaj se problem prevazilazi navikavanjem. Ili u težim slučajevima, fakirskom obukom. Ozbiljnija tačka sporenja je raznolikost navika u pokrivanju. Dok je za moju dragu suprugu dovoljno da preko sebe prebaci ćebe ili, za najgorih zimskih dana, jorgan, moje genetsko sećanje na praslovenski život u Zakarpatju i oštre zime pored Dona i Volge je suviše jako da bih pristao na bilo šta manje od jorgana i broja ćebadi ne manjeg od tri.

-„Zar ti je zaista potrebno sve ovo?“ – upitala me je moje najdraža, dodajući, na moj deo kreveta debeo sloj pokrivača preko zajedničkog jorgana.

„Da. Nema teorije da zaspim ako mi je zima.“ – slegao sam ramenima nemoćno.

„Zima? Imaćeš preko sebe pola jata gusaka i vunu omanjeg stada!“

„Šta da radim kad ne mogu da spavam drugačije… Molim te, stavi mi i jedan frotir pored kreveta, da ne ustajem ako mi zafali pokrivača.“

„Pa ti si stvarno šašav.“ – uzjogunila se moja draga – „Pogledaj mene – samo jedan jorgan! A i to mi je ponekad previše. Uostalom, i ti ćeš se otkriti noćas, kad mali mozak shvati da si namerio da skuvaš i sebe i njega, pa preuzme kontrolu i refleksno pobaca oko kreveta sve to čime si se pokrio.“

Uprkos gunđanju, dobio sam svoju ćebad i frotir pride, i nedugo zatim se našao u komforu uspavljujuće vreline. Kroz vatreno crvenu izmaglicu nastupajuće dremljivosti jedva da sam načuo ženino „Laku noć“ pre nego što sam bućnuo u san.
Sanjao sam ledene bregove, izgubljenu Frenklinovu ekspediciju, Eskime koji na sankama jezde kroz snežnu pustaru i krvoločne polarne medvede. Tren pre nego što će me bela smrt uzeti pod svoje, probudio sam se izbezumljen od straha i hladnoće.
Prstima ukočenim od zime pipao sam oko sebe pokušavajući da se domognem odbeglih prekrivača i spasem se od smrzavanja. Uzalud. Svi do jednog bili su prebačeni na stranu moje najdraže. Ne želevši da je probudim, proveo sam ostatak noći drhteći pod spasonosnim frotirom.

Ujutru sam je prekorio – “Kažeš, ne voliš mnogo da se pokrivaš? Gde su se onda noćas dela moja ćebad?”

-“Ti si ih zbacio sa sebe jer ti je bilo vruće.”

-“Ali bila su prebačena preko tebe!” – pobunio sam se.

-“Pa tamo si ih ti bacio. Ne misliš valjda da sam ti ja otela ćebad?” – prebacila je hitro krivicu na moju stranu i ućutkala me. Zaista, bilo je moguće da sam sam kriv. Odnosno, verovao sam da je moguće dok se ista priča nije ponovila naredne noći. I one posle nje. I sledeće. Morao sam da pronadjem rešenje, jer su tragovi noćnih smrzavanja iz dana u dan bili sve gori i gori. Činilo se da mi nokti polako dobijaju modru boju.

bed

Izvor ilustracije: www.imgur.com

Zato sam pribegao lukavstvu. U trenutku ženinog odsustva prikovao sam pokrivače za krevetski ram koristeći nekoliko jakih gradjevinskih eksera. Uzalud. Negde oko četiri i petnaest me je probudio zvuk cvokotanja mojih sopstvenih zuba. Moja prekrivka je volšebno promenila vlasnika kao i svake prethodne noći.
Trebao mi je savet nekog iskusnijeg, pa sam sa prvim zracima sunca telefonirao Hermanu. Bio je potpuno budan i pokazao je za moje tegobe i više razumevanja nego što sam očekivao. Navodno se i sam suočavao sa istim problemom još od medenog meseca, koji su on i Doris proveli kampujući. Kleo se da je tokom noći ostajao bez vreće za spavanje i termofora. Preporučio mi je da svakako kontaktiram jednog njegovog poznanika, inače doktora, koji se temom otimanja pokrivača bavi na naučnom nivou. Ni časa nisam časio nego sam ga potražio. U ordinaciji sam zatekao izbledelog, suvonjavog starčića vodnjikavih očiju i dubokih modrih podočnjaka. Delovao je strašno umorno.

-Mhm?!- prenuo ga je iz dremeža moj ulazak

-Herman me je poslao da razgovaram sa vama.-Sramežljivo sam započeo

-Herman? Ah, da…. Herman iz USM…Fino momče.” – prisetio se

-“USM?”

-“Udruženje Smrznutih Muževa – okupljamo se jednom nedeljno u prostorijama mesne zajednice.” – pojasnio mi je

“Herman kaže da imate rešenje za naš zajednički problem?” – sa nadom sam priupitao

-“Ah, da!” – Osmehnuo se doktor – “Kakav Vam je krvni pritisak? Da nije slučajno povišen?”

-Ne. Sto dvadeset sa osamdeset.” – ponosno sam odvratio

-“Šteta, šteta…” – zavrteo je glavom – “To bi vam malo pomoglo… Bar sto devedeset sa sto trideset, i ne biste ni razmišljali o pokrivanju. A šta kažete da se malo ugojite? Desetak, petnaestak kilograma? To bi vas ugrejalo. I obavezno jedite dobro pred spavanje!” ispalio je nekoliko saveta

-“Predlažete da narušim zdravlje da bi mi bilo toplije?” – zabezeknuo sam se

-“Ili to, Ili da vas pošaljem kod kolege veterinara.”

-“Veterinara?”

-“Da, da. Jačinu lekova za spavanje koje oni daju konjima lekari ne smeju da prepisuju. Ali, popijete jednu i baš vas briga je l’ mećava ili žega.”

-“Pa je l’ to bezbedno?”

-“Naravno da nije bezbedno. Ali radi! Radi!” – falile su jos munje u pozadini da bi izgledao kao doktor Frankeštajn.

Pobegao sam od suludog doktora glavom bez obzira, usput svrativši do Hermana, sa namerom da ga izgrdim što me je poslao po savet kod opasnog manijaka. Sažalio sam se kada sam ga zatekao kako iznad svog dela kreveta pokušava da namontira starinsku kupatilsku grejalicu i bez reči mu pomogao. Neljudski bi bilo grditi sapatnika.
U se i u svoje kljuse! Morao sam sam naći rešenje za problem. Počeo sam redovno da treniram. Ljubazni momci iz lokalne hladnjače su mi dozvolili dve – tri dremke u ledenoj komori nedeljno. Čak me i oživljavaju kad se uspavam.

Čini mi se da je i priroda pokušala da mi pomogne – Brada mi se zgusnula, obrve liče na dva veštačka brka zalepljena iznad očiju, a sve manje oskudevam i u svakovrsnim maljama – ubrzana evolucija na delu. Kad samo pomislim da se žene već vekovima pitaju zbog čega muškarci omaljave i naglo se ugoje po ulasku u brak! Dokazao sam da to nema nikakve veze sa prežderavanjem i manjkom fizičke aktivnosti! Samo zbog toga je vredelo smrzavati se!

Sve i da nije toga, nekako se snalazim – ponekad uspem da sakrijem rezervno ćebe, a u posebnim prilikama čak i da ga zadržim do jutra. Ipak od najveće je pomoći ona toplina koja oko srca narasta svaki put kad ugledam kako pod mojim pokrivačima slatko spava moja najdraža kradljivica ćebadi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *