Samohrani roditelji: Hrabrost bez podrške

Kada sam neplanirano zatrudnela i odlučila da zadržim dete nisam imala skoro ničiju podršku. Moj tadašnji dečko je raskinuo sa mnom, porodica i prijatelji smatrali su da sam isuviše mlada, ali ja sam je želela. I donela sam odluku zbog koje ni u jednom trenutku nisam zažalila. Moja ćerkica danas ima dve godine, ja sam se posvetila njoj i fakultetu – ne uspevam da radim jer nema baš previše poslova za samohrane majke koje još studiraju. Alimentacija je mala, često ne stiže redovno, ali pomaže nas moja mama…

U srpskoj političkoj i zakonodavnoj praksi i dalje ne postoji adekvatna pažnja posvećena problemu samohranog roditeljstva. Najveći problemi sa kojima se suočavaju samohrani roditelji su nezaposlenost, mala primanja, neprimanje doprinosa za izdržavanje dece…

 

FOTOGRAFIJA: www.yumama.com

Centri za socijalni rad samohrane roditelje ne evidentiraju kao posebnu kategoriju korisnika, već kao i sve druge građane, koji mogu da ostvare prava iz oblasti socijalne zaštite ukoliko ispune određene uslove. Prilikom priznavanja prava na bilo koju novčanu pomoć, u obzir se uzimaju svi prihodi, pa tako i alimentacija, a ako se ona ne isplaćuje, neophodno je podneti dokaz. Samohrani roditelj koji nema dovoljno sredstava za život ima pravo na materijalno obezbeđenje porodice i jednokratna materijalna davanja. Međutim, limit za ostvarivanje tog prava izuzetno nizak i da ne zavisi od broja dece.

Kolika je (ne)briga države o ovoj kategoriji stanovništva? “Država još i brine o samohranim roditeljima i odredili su više vrsta prinadležnosti za njih, ali na žalost sve ide preko centara za socijalni rad a oni ništa neće da kažu korisnicima – naročito kada se radi o finansijskim pomoćima – bilo mesečnim, bilo jednokratnim, u ogrevu, letovanju dece, raznim stipendijama r… Pa bi opet ministarstvo (socijalne politike i rada) trebalo da posebno nadzire da li se samohranima daje ono što im je država obezbedila”, kaže Vera Totić, predsednica Udruženja samohranih roditelja Srbije. “Da se pogrešno ne protumači nisu svi zaposleni u centrima loši – ima i divnih i profesionalnih i dobrih, ali ne mogu da dodju do izražaja jer su u manjini”, dodaje ona.

Prema različitim istraživanjima, samohrane majke spadaju u jednu od njaviše diskriminisanih kategorija prilikom zapošljavanja. One teže dolaze do posla, lakše im je zapretiti otkazom i generalno na tom polju predstavljaju ranjivu kategoriju. Prema rečima predsednice Udruženja samohranih roditelja ovo bi se moglo rešiti tako što bi država posebnim uredbama i aktima regulisala njihov položaj. Takođe, trebalo bi “dati im minimum 3 dana prava više na godišnji odmor, dati neku benificiju poslodavcu kod zapošljavanja samohranog roditelja po principu manjeg poreza za vreme dok je samohrani status zaposlenog, dati prvenstvo kod zapošljavanja samohranom roditelju…”, predlaže Vera Totić.

FOTOGRAFIJA: www.ljepota.ba

Međutim, kada nema olakšica, povlastica i pomoći od strane nadležnih organa, samohrani roditelji bivaju prepušteni sami sebi. Ili se okreću onima koji imaju slične problema, a to su različiti klubovi i udruženja samohranih roditelja. Jedno od njih je Udruženja samohranih roditelja Srbije koje postoji od 2000. godine i svojim članovima nudi pomoć u hrani, higijeni,odeći, letovanju za decu, školskom priboru, paketićima za novogodišnje i bozićne praznike, kao i besplatnu pravnu pomoć.

Ono što se javlja kao još jedan (u nizu) od problema sa kojima se suočavaju samohrani roditelji jeste potencijalna diskriminacija. U duboko patrijarhalnom društvu gde se sve što nije tradicionalna porodica u klasičnom smislu posmatra sa čuđenjem, neodobravanjem i potencijalnim odbacivanjem samohrani roditelji, ali i njihova deca mogu biti izloženi različitim oblicima diskriminacije. Ona naročito pogađa samohrane majke. Kao da se u tom slučaju zaboravlja na njihovu hrabrost, požrtvovanost i odgovornost. Ali i na sve probleme koji prate njihov status.

Kada su u pitanju deca, prema rečima predsednice Udruženja samohranih roditelja Srbije, njih uglavnom diskriminišu “roditelji njihovih drugara”. “U takvim slučajevima psiholog škole mogao bi obavljati razgovore sa roditeljima i objasniti im da je lopta okrugla, da svakom može da se desi da dođe u situaciju, iz bilo kog razloga, da postane samohrani, a decu treba bodriti da su svi jednaki”, dodaje Totić.

O samohranim majkama se, čini se, češće govori, mada ne treba zaboraviti ni samohrane očeve, kojih samo u Udruženju samohranih roditelja ima oko 200, upozorava predsednica ovog udruženja i zaključuje “svi problem samohranih roditelja su isti i za muškarce i za žene”.

Kada ćemo prestati da kao društvo zatvaramo oči pred problemima koji nas okružuju i naučiti da (ako nište drugo) obezbedimo podršku, pažnju, prihvatanje i razumevanje?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *