Sami biramo

Milica živi u Los Anđelesu. Ima trideset pet godina, radi u jednoj od najboljih svetskih konsultantskih kuća. Zadovoljna je poslom, ima fenomenalne uslove za rad, ne postavlja pitanje da li će raditi produženo. To se tamo nekako podrazumeva, kao što se podrazumeva i da bude plaćena za to. Poznajemo se već duže vreme. Pre tri godine smo počele da sarađujemo . Otišla je iz Srbije sa dvanaest godina, jer su joj roditelji radili u inostranstvu, i tamo je završila sve škole i zaposlila se. Ipak je nekako uvek čeznula za Beogradom i još uvek su joj najbolje prijateljice iz osnovne škole, sa kojima je išla u isti razred. Bar dva puta godišnje dolazi “kući”, kako ona kaže. Potražila me je za vreme boravka u Beogradu i nastavile smo sa radom putem skajpa, po potrebi, kako je ona osećala.

Dugo vremena je bila bez ozbiljnog partnera. Posle tridesete godine je počela da oseća kako sama na sebe vrši pritisak da mora da se uda i rodi decu, ostvari ono što većina žena želi – da vole i budu voljene, da se ostvare kao majke. Problem je bio u tome što nije sretala “gospodina pravog”.

Pričajući o tome, uz moju pomoć je shvatila da su joj kritrijumi previše oštri, ne visoki. Htela je za muža zgodnog čoveka, Srbina (drugi nisu dolazili u obzir!), obrazovanog, sa dobrim prihodima. Kada sam joj rekla da je matematički i statistički na taj način automatski sebi suzila mogućnost izbora, zamislila se. Ali, bila je u pravu. Tražila je muškarca sličnog sebi, jer je znala da bi se sa nekim drugačijim osećala manje uspešnom i zadovoljnom. Pošto je sve u životu postigla planiranjem i nekim svojim redosledom, u njen tajming se u tom trenutku uklapao brak i zasnivanje porodice.

Uspela je. Pre dve godine upoznala je muškarca koji je zadovoljavao sve njene kriterijume. Zaljubila se. U roku od godinu dana ostala je trudna, udala se i rodila predivnog sina. Bila je oličenje sreće. Iskreno,mislila sam da se sve to dogodilo previše brzo. Izgledalo je kao da je sve što je uradila,bilo po uputstvu udžbenika iz psihologije.

FOTOGRAFIJA:  Jovana Tomašević

 Ipak ,nije sve u teoriji. Praksa nas često opovrgne. Posle njenog porođaja planirali su da im oko deteta pomažu prvo njena, a onda i njegova majka. I naravno, onog trenutka kad šira porodica počne da utiče na vaš svakodnevni život, počinju problemi. Njoj je bilo super, dok je tu bila njena mama, ali kada je došla njegova, počele su nesuglasice i svađe. Posle pet meseci pokušali su da reše problem pronalaženjem bejbisiterke. Nijedna nije bila dovoljno dobra, pa su sina upisali u jaslice. On je stalno bio bolestan, pa su oni stalno odsustvovali sa posla, nisu dovoljno spavali, nisu imali vremena za svoja lična interesovanja, počele su na površinu da isplovljavaju njihove prave razlčitosti. Kulminiralo je agresijom i njenom selidbom iz zajedničkog stana sa sinom od nepunih šest meseci. Šta mislite ,ko joj je tada pritrčao u pomoć? Njeni roditelji, naravno.S ad živi sa njima i sinom, oni čuvaju unuka da bi ona mogla da radi.

Od Milice koja je zračila zadovoljstvom, ostala je Milica koja je skrhana porazom (tako ona vidi svoj brak). Muči je osećanje krivice. Stalno sebi postavlja pitanje da li ima pravo da detetu oduzme oca. Čini joj se da njega još uvek voli, ali je svesna toga da će se on teško promeniti i da im je zajednička budućnost pod velikim znakom pitanja. Kad sam joj rekla da nije samo on taj koji mora da se menja i prilagođava, već i ona, nije joj bilo svejedno. Kaže da se nije udala za njegovu mamu i sestru, već za njega, i ne želi da ih prihvati. Ali očekuje od njega da prihvati njene roditelje , jer oni su “dobri” (u njenoj interpretaciji to znači da oni rade kako im ona kaže). On je religiozniji od nje (u početku joj je to izgledalo egzotično – odlazak u crkvu nedeljom i sl.), želi da mu se dete vaspitava u crkvenom obdaništu, što njoj ne pada na pamet.

Još uvek razmišlja o tome da se pomiri sa njim, naravno, njen tajming za rešavanje tog pitanja je kraj godine. Počinje da shvata da se zaljubila u svoju sliku koju je sama stvorila o njemu, da je on daleko od savršenstva , a samim tim i slika njene idealne porodice je narušena. Ono sa čim se sad suočava jeste da ni ona nije baš tako idealna, mora da se prihvati takvom kakva jeste (što je uvek najteže). Mora da odluči da li može da počne da se prilagođava i da li misli da on to želi i može(i on pokušava).

Život nam uvek donosi iznenađenja, nekad su prijatna, nekad ne. Naša veličina i uspešnost se ogledaju u prilagođavanju i dobrim i onim manje dobrim okolnostima. Recept za to bi bio naći pravu meru u odnosu emocija i razuma. Ne dozvoliti da nas samo razum vodi,a sa druge strane ograničiti uticaj emocija. Uvek i u svemu, umerenost i ravnoteža su ključ uspeha.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *