S one strane duge

Kažu da odelo čini čoveka.

Koji god član krojačkog esnafa da se ovoga dosetio, valjalo mu je na spomeniku uklesati : „OVDE POČIVA NEPRIJATELJ SVEGA MUŠKOG“, jer je ono što je njemu delovalo kao dobar reklamni slogan preraslo u mračni usud maljavijeg pola. Nije da mislim da su nasi preci koji bi na sebe navukli kožu nečega što su upravo umlatili i pojeli, ili njihovi nesto pomodniji potomci kojima se spektar svodio na prirodne boje kudelje i vune bili primer na kojem bi valjalo zasnovati svoje odevne navike, ali se suznim očima punim zavisti u tu prošlost zagledam svaki put kada preneraženo buljim u dva komada odeće pokušavajući da vidim razliku u boji koja je za moju suprugu toliko uočljiva.

„Ti stvarno nameravaš da takav izadješ iz kuće?“ – upitala me je moja životna saputnica, pri tome jedva na mene bacivši letimičan pogled. Spremali smo se za roštilj kod Hermanovih, pa se moj stil odevanja nalazio negde u sektoru „Ono što nije gre’ota da uflekam“. Crne farmerice i crna majica. “Što?” –osetih se uvredjenim. Šta ona uopste misli? Da se u sakou rvem sa rebarcima? Da rezervne zemičke krijem i majonez nosim u džepu grombi kaputa?

„Stvarno? Teget majca na crne pantalone?“ – sa nevericom mi odbrusi moja draga, i dalje me tek površno osmotrivši.

„Crna. Crna majica“ – negodovao sam

„Pogledaj se u ogledalo, i reci mi da je to crno“

„Pogledao. I crna je. Malo manje crnkasta nego pantalone, ali crna“

Grohotom se nasmejala. „Malo manje crnkasta? Misliš tamno teget?“

Zbunio sam se, pogledao još jednom u ogledalo … i ništa. Na sebi sam i dalje imao dve crne stvari. Tačnije, jednu crnu i jednu malo manje crnu. Širom sam otvorio oči i počeo netremice da zurim u svoj odraz, vođen idejom da je možda u pitanju jedna od onih optičkih varki koje vam se razotkriju tren pre nego što se onesvestite od buljenja i usred mora raznobojnih fleka ugledate brod, cvet ili zeca. Ništa. I dalje crno.

Učinio sam ono što bi svaki mudar, oženjen čovek učinio. Stisnuo zube i odustao. „Dobro, de. Teget.“ A onda znatno pažljivije i tiše dodao – „A to ne ide zajedno?“

„Ide.“ – Klimnu mi moja draga -„Ako dodaš i kapu sa praporcima“

Posle takvog odgovora, nije mi bilo druge, do da u potpunosti kapituliram. – „ Šta onda da obučem?!“ Na to su se oči moje najdraže konačno okrenule ka meni. „Hmmm.“ – odmeri me od glave do pete, pogledom iskusnog modnog vatrogasca. „Svetle farmerice, onu rezedo košulju koju ti je moja mama poklonila za rodjendan, a ti je nisi ni otpakovao, (možda sam halucinirao, ali mi se činilo da sam tu osetio prekor u njenom glasu), one krem antilop cipele. I stavi naočare sa tanjim ramom, sa ovima izgledaš kao penzionisani poreznik.“ – ispalila je nemilosrdni odevni rafal.

muske kosulje

Moj testosteronom osakaćeni mozak sporo je procesuirao izgovoreno „Farmerice – svetle. Znam koje su, i što je još čudnije, znam gde su. Košulja – rezedo. Rezedo.Rezedo.Rezedo …“ očas je nastao kuršlus u mom logičkom aparatu. U panici, počeo sam da prelistavam internu encikolpediju „rezbarenje; rezerva; rezervacija; rezervat;  rezervoar; rezidencija; rezignacija; rezistencija; rezime; reznica;rezonancija; rezultat; rezus-faktor; – i ni traga ni glasa od rezedo, rezede ili kako god da se zvaše. Okreni-obrni, ponovo sam bio u neprilici.

„Rezedo?“ – molećivo sam pogledao svoju bračnu saputnicu i privremenog modnog inkvizitora.

„Da, rezedo. Kao tirkizno, samo zelenije.“

„Tirkizno?“ – već sam sam sebi zvučao sažaljenja vredno.

„Auf.“ – uputi mi prekorni pogled – „Kako to da ti prevedem na muški jezik? Rezedo: svetlo plavo-zeleno sa malo više zelenog, za razliku od tirkiznog koje je plavo-zeleno sa malo više plavog“. Mora da sam izgledao potpuno zblanut, pošto se nervozno okrenula ka ormaru, i posle kraćeg prekopavanja na svetlost dana izvukla upakovanu košulju boje koju sam najpre bio u stanju da povežem sa drečavijom varijantom bakarne rude.

„To da obučem!?“ –red je na mene bio da budem zgrožen.

„Da. Što?“

„A da ipak probam nešto muževnije? Crno, braon…normalno plavo? Ili normalno zeleno? U krajnoj liniji, nešto ne-rezedo i ne-tirkizno?“ – branio sam se iz petnih žila. Kad ste mali, nauče vas da je crveno boja za devojčice, a plavo za dečake. E, pa ovo plavo nije bilo za dečake.

„Lupaš. Rezedo te stanjuje u struku. I slaže ti se sa očima.“ – tutnula mi je košulju u ruke, ne obazirući se mnogo na moje mrmljanje.

„Bože, još će ispasti da imam rezedo oči.“- tiho sam mislio, oblačeći se. Imao sam mogućnost da šljaštim kao egzotična ptica i odem na roštilj, ili da se borim za ponovno sticanje modne nezavisnosti, posvađam se, ostanem bez roštilja, i legnem u krevet nazobavši se muslija. Nije bilo ni trunke sumnje za šta ću se odlučiti. Petnaest minuta kasnije taksi je moju dragu i “rezedo mene” vozio ka Hermanovoj kući.

Morao sam se samo pripremiti na prijateljski podsmeh. Sreća moja te je Herman brže od mene gubio kosu. Nekoliko oštrih pošalica na temu ćelavosti bi trebalo da suzbije ofanzivu na moj odevni kolorit. Ipak, pomalo sam mu zavideo. On će se obući onako kako se njemu ćefne, a ne kako mu gospođa propiše – u njegovoj se kući znalo ko je muškarac, na kraju krajeva! Možda sam ipak i zaslužio malo sprdnje na svoj račun, shvatio sam.

Kada smo pozvonili, bio sam na sve spreman. Nije bilo smisla da se ja, izdajica muškog roda branim od valjano zasluženog podsmeha. Čvrsto ću mu stisnuti ruku, pogledati ga u oči i reći … Otvaranje vrata mi misao prekide na pola, jer su tamo stajali Hermanova supruga Doris, osmehnuta od uva do uva, i sam Herman, naduren i obučen u cvetno roze košulju.

„Ciklama“- razaznao sam kako kroz škripu stisnutih zuba mrmlja.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *