Rak dojke – Intervju sa Sandrom Bjelac

Nastavak priče o raku i psihološkim aspektima koji prate to stanje, dopunjavamo juče najavljenim intervjuom sa Sandrom Bjelac.

Sandra Bjelac je savetnica za psihoonkologiju i psihoterapeutkinja, zaposlena na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije u Beogradu na Klinici za onkološku hirurgiju, stručna saradnica udruženja “Budimo zajedno”.

Kažite nam nešto o psihološkim radionicama u okviru udruženja „Budimo zajedno“ 

Udruženje „Budimo zajedno“ okuplja žene obolele od raka dojke u svim fazama bolesti i lečenja. To podrazumeva raznolikost ne samo u strukturi ličnosti članica, već i veliku raznolikost u fazama suočavanja  sa bolešću, posledicama specifičnog onkološkog lečenja, nastupajućim tretmanima, pretpostavljenim ili stvarno doživljenim gubicima i slično. Dakle, potrebe svake članice duboko su individualne i određene  mnogim faktorima. Bolest im je zajednička, ali želje, planovi, veoma su različiti i uslovljeni životnim dobom u kojem se nalaze, porodičnom i socijalnom podrškom uopšte i ciljevima koje su zbog bolesti i  lečenja morale da promene ili da ih se zauvek odreknu. Zbog svega ovoga radionice koje se održavaju u Udruženju imaju i za cilj da im pomognu da u interakciji sa osobama koje su prošle ili prolaze kroz slične  ili iste probleme, prepoznaju i prevaziđu svoje poteškoće i strahove, da ih verbalizuju, osnaže se i nauče neke od strategija za uspešnije preovladavanje životnih teškoća u kojima se nalaze. Tu takođe imaju  mogućnost da razmenjuju svoja iskustva i strahove, da razgovaraju sa stručnjacima i da se druže.

Na osnovu vašeg rada sa pacijentkinjama obolelim od raka dojke, da li ste primetili da postoji neka pravilnost u pojavljivanju bolesti, u smislu nekih ponovljenih životnih scenarija, stilova života, načina izražavanja i sl.?

Savremena medicina zna da rak nije posledica samo jednog faktora. On je multifaktorijalno oboljenje u čijem nastajanju učestvuje ceo organizam, tako da možemo pretpostaviti da u tom slučaju značajnu  ulogu imaju i psihološki faktori. Ono na šta literatura ukazuje, a praksa nam nepobitno potvrđuje jeste činjenica da na dinamiku bolesti pored tipa i stadijuma, imunološkog odgovora organizma utiču i neke druge komponente. Ja se bavim transakcionom analizom koja mi omogućava da na osnovu teorijskih koncepata unutar nje, koji su veoma razumljivi i u praksi primenjivi, uočim inter i intra personalna  dešavanja, odnosno ono što zovemo crtama ličnosti ili njenom organizacijom. Moj lični zaključak bio bi da veliki broj žena obolelih od raka dojke funkcionisale sledeći princip “budi jaka” što podrazumeva da nisu sebi dozvoljavale iskazivanje za njih neprihvatljivih emocija kojima se iskazuje “slabost”, kao što su tuga, strah, bespomoćnost. Retko su se oslanjale na druge i retko tražile pomoć. Prepoznajemo ih kao  stubove porodice koje mogu sve i skoro nikada se ne žale. Svoje želje, a ponekada i potrebe zanemaruju a neretko i ne prepoznaju. Emocije retko ispoljavaju u svom socijalnom okruženju i sklone su  potiskivanju, ignorisanju ili racionalizaciji problema. Bolest često bude prekretnica u njihovom definisanju prioriteta. To neretko bude i trenutak kada se odluče za psihoterapiju. Ponekad neizbežnost smrti  obesmišljava ceo život. One su tada spremne da preurede svoje životne prioritete. Može se dogoditi da odluče da ne rade ono što ne žele da rade. Da počnu iskrenije da komuniciraju sa drugima ali i sa samom  sobom. Spremnije preuzimaju rizike da upoznaju sebe i svet oko sebe i manje se boje gubitka kontrole.

rak dojke grupa

Koje su faze kroz koje prolazi osoba pošto je otkrila da boluje od raka?

Dijagnostikovanje maligne bolesti neretko se izjednačava s istekom životnog vremena. Smrti se svi plašimo, a u radu sa ljudima obolelim od maligne bolesti on je centralna tema. Već kada se pomene  neophodnost dijagnostike koja pretpostavlja postojanje raka dojke, javlja se strah visokog intenziteta. Saznanje o postojanju raka dojke kod žene budi egzistencijalne strahove sa pretpostavkama loše  budućnosti. Oni se mogu odnositi na gubitak dela tela, bol, gubitak dostojanstva i smrt. U ovoj fazi često su prisutni neverica, očaj ili poricanje. Nada da je posredi greška, veoma često je prisutna.

U sledećoj fazi, nakon operativnog zahvata kada se pretpostavka oboljenja potvrdi, može nastupiti niz psihoemotivnih poteškoća koji opet mogu varirati na kontinuumu od blagih poremećaja raspoloženja pa  sve do ozbiljnih psihijatrijskih poremećaja. Mogu biti prisutni anksioznost, depresivnost, nesanica, gubitak apetita i sna i to obično traje nekoliko nedelja. Ukoliko simptomi dobiju na svom intenzitetu, dodaju  se novi i što ometa svakodnevno funkcionisanje. Tada je neophodno da simptome tretira psihijatar.

Nakon toga nastupa faza reintegracija, kada obolela žena prihvata novonastalu realnost i pronalazi načine i strategije da joj se prilagodi.

Šta savetujete majkama u vezi sa tim kako da razgovaraju sa decom o raku?

Razgovor o deci i sa decom o bolesti uvek je bolan. Dakle, moje iskustvo je pokazalo da savetovanje u bukvalnom smislu nikada nije dobar posao. Pre nego što uopšte započnemo razgovor na tu temu jako je  važno da terapeut razume osobu sa kojom razgovara. To znači da razume njenu logiku, njen doživljaj bolesti, njene pretpostavke budućnosti. Veliki broj obolelih žena nema dovoljno informacija o samoj bolesti  i oblicima onkološkog lečenja. Žena koja je preplavljena neprijatnim emocijama i takvim uverenjima ne može svojoj okolini drugačije ni da predstavi svoju stvarnost, jer za nju, to jeste stvarnost. Neophodno  je prvo ispraviti pogrešna uverenja, osnažiti je i opet joj prepustiti odluku o načinu i količini informacija koje će podeliti sa svojom porodicom.

Ne smemo zanemariti ni uzrast deteta. Deca različitog životnog uzrasta na različite će načine tumačiti promene u svakodnevnoj životnoj rutini koje neminovno nastaju zbog bolesti i lečenja. Svakako  smatram da ih ne treba lagati ukoliko su u životnoj dobi da te promene uoče. Isto tako smatram da im informacije treba prilagoditi uzrastu, znanju i razumevanju i da ih ne treba opterećivati velikim brojem  informacija koje roditelji dobijaju od svog medicinskog tima.

S obzirom na tradicionalne modele ženstvenosti, da li promena usled masektomije dovodi dodatno do otežanog oporavka ili u tim situacijama estetika više nije bitna?

Iznenađujuće je koliko je pitanje estetike značajno. Dojka je simbol ženstvenosti, seksualnosti, materinstva. Svakodnevno žene su izložene pritisku javnosti da izgledaju lepše, mlađe, zategnutije. Lično  smatram da je to tortura nad ženama i da pored mnogobrojnih socijalnih uloga u kojima mora da se ostvaruje, pritisak održavanja večne mladosti i lepote otežava svakodnevno funkcionisanje većine žena.  Ukoliko taj ideal bude narušen promenama fizičkog izgleda, uz pretpostavku po život ugrožavajuće bolesti, to može dovesti do ozbiljnog sloma same strukture ličnosti. Ovde ne smemo zanemariti ni prebacivanje fokusa sa straha od bolesti i smrti na fizički izgled, koji u određenom trenutku može biti dominantan. Fokusiranje na rekonstrukciju dojke ili čak na minimalne fizičke anomalije nastale na telu  nakon hirurškog zahvata može biti pokazatelj da žena nije spremna da se suočava sa bolnim i neprijatnim emocijama, pa pribegava strategijama za njihovo izbegavanje.

Kako će žena prihvatiti ovaj gubitak zavisi od značaja i značenja koji ona pridaje ovom organu i svom fizičkom izgledu uopšte. Takođe je značajno i u kom se periodu njenog života gubitak dogodio, da li se ostvarila kao majka, u kakvoj je partnerskoj vezi i sl.

Šta je ono što osoba mora da promeni kod sebe kako bi olakšala lečenje i oporavak, a šta njena porodica, prijatelji i šira okolina?

Govoreći jezikom transakcione analize, svako od nas ima unutrašnju mapu stvarnosti koja se naziva referentni okvir. On predstavlja našu reprezentaciju stvarnosti. Kada dođe do pojave bolesti, fizičkog onesposobljavanja, menjanja telesne strukture, socijalnih uloga, neminovno mora doći i do promena unutar naše mape stvarnosti. Ono što smo do sada mogli ili bili sada više ne možemo i nismo. Šta sve obolela osoba mora da menja zavisi od toga šta je sve izgubila ili šta sve mora da redefiniše. Veoma je teško suočiti se sa neizvesnošću budućnosti i kontrolu nad svojim životom prepustiti nekim drugim, nepoznatim ljudima, naći se u pasivnoj poziciji bolesnika sa nimalo ili veoma malo uticaja na tok bolesti i lečenje. Odložiti ili zauvek se odreći određenih životnih planova. Sve ovo podrazumeva neophodnost drugačijeg sagledavanja životnog konteksta, sebe i svoje uloge u njemu. Emocionalna podrška i kontakt sa porodicom i ostalim dragim ljudima značajan su faktor u procesu lečenja i oporavka obolelih žena.

Sa kakvom vrstom nesporazuma, nerazumevanja, dolazi u kontaktu sa okolinom? Šta je ono što pacijentkinjama najviše smeta? 

Čovek je socijalno biće i sazdan je tako da se povezuje sa drugima. Kojim god ljudskim problemom da se bavimo primorani smo da ga posmatramo kroz inerpersonalni kontekst, odnosno kroz veze među ljudima. Patnja je usamljeni životni događaj kao i umiranje. I jedno i drugo fokusiraju obolelu osobu na njene unutrašnje procese i izlaže ih nekoj vrsti usamljenosti. Ova usamljenost često pojačava agoniju bolesti. Porodica i prijatelji često se distanciraju od obolelih. Plaše se da ih ne uznemire, ne znaju šta da kažu ili se boje da se previše približe oboleloj osobi iz straha od suočavanja sa sopstvenom smrtnošću. Ovakvu interakciju često prihvataju i obolele žene tako da i one same učestvuju u procesu sopstvene izolacije. To pojačava njihovu patnju, koju ne iskazuju, da bi zaštitile svoje najbliže i to postaje začarani krug u kome svi pate. Druga krajnost je prezaštićenost obolele žene od strane porodice ili socijalne sredine čime joj može biti poslata pogrešna poruka da nije sposobna da se sama nosi sa poteškoćama sa kojima se suočava.

Da li postoji obuka koju prolaze lekari i ostalo osoblje koje radi sa pacijentkinjama obolelim od raka dojke u smislu adekvatnog psihološkog pristupa?

Nažalost ne. U svetu je psihoonkologija priznata i prepoznata, a u Srbiji postoji jako mali broj ljudi koji se ovom oblašću bave. Razloga je mnogo od nedostatka novca do nedostatka stručnog kadra koji bi se  bavio edukacijama. Lekari i sestre na odeljenjima onkologije u velikoj meri pate od sindroma izgaranja, ali neki organizovani projekti koji bi se bavili njihovim emotivnim zdravljem ne postoje.

budimo-zajedno-predavanje1

Izvor: rozetrasa.com

Kako ocenjujete potez glumice Anđeline Džoli o preventivnom uklanjanju dojki ?

Lično smatram da svako od nas ima prava i odgovornosti koje se odnose na njegovo telo. Samim tim smatram da je ona donela odluku o tome uz konsultacije sa ljudima čiji je to delokrug rada. Šire posmatrano i sa aspekta psihoterapeuta, mislim da je time poslata pogrešna poruka ženama širom sveta. Nažalost nisu sve žene u mogućnosti da se podvrgnu skupim analizama i operativnim zahvatima, a na  ovaj način im je poslata poruka da ukoliko nisu bogate i slavne nemaju kontrolu nad svojim životom i zdravljem što apsolutno nije tačno. Preventivni pregledi, određeni stil života koji podrazumeva pravilnu ishranu, fizičke aktivnosti, seks, druženje, sitna zadovoljstva, može mnogo učiniti za zdravlje žene. Ne možemo i ne treba da otklanjamo sve organe jer postoji mogućnost da obole. I ne možemo, na svu sreću.  Mi možda nemamo uslove kao što ima bogati svet, ali imamo lekare koji su vrhunski stručnjaci, kod kojih treba ići na preglede, pratiti njihove savete i brinuti o sebi. I to je vrlo često dovoljno.

Recite nam nešto o ostalim projektima u kojima učestvujete?

U okviru Instituta na Odeljenju ginekologije sprovodi se projekat “Inegrativna art psihoterapija” u radu sa ženama obolelim od raka grlića materice koji je inicirala psihoterapeutkinja Dragana Pjanić, u kome  sam i ja jedan od učesnika. U okviru Udruženja “Budimo zajedno” od septembra će se nastaviti psihoterapijski i edukativni rad sa članicama. Sve moje aktivnosti vezane za psihoonkologiju intenziviraće se od  septembra kada će, nadam se, i još neki projekti biti realizovani.

Psihološki aspekti oboljevanja od raka

“Rak je simbol, najveći od svih bolesti, on pokazuje da je nešto proticalo pogrešno u čovekovom životu i opomena da treba da ide drugim putem” – Elinda Evans

Rak je bolest koja je poznata još od pre Hrista, lečena u svim delovima sveta i različitim kulturama, ali je danas izuzetno rasprostranjena i uprkos savremenim tehnologijama i napretku medicine i dalje zagonetka za lekare i naučnike. Lekari kažu da su za početak stvaranja kancera odgovorni virusi i mutacija ćeliija, nasleđe i različiti kancerogeni činioci, ali za napredovanje ili povlačenje bolesti najvažniji je naš imunološki sistem. Kod velikog broja ljudi se tokom života razvije maligno žarište u organizmu ali ga čovek zahvaljujući svojim odbrambenim snagama, i ne znajući šta se u njegovom organizmu dešava, potpuno savlada, na sličan način kao što živimo sa obiljem različitih bakterija i virusa u našem organizmu od kojih ne oboljevamo.

S obzirom na količinu istraživanja i dokaza da stanje naše psihe utiče na naše zdravlje, preko centralnog nervnog sistema, imunološkog i endokrinog sistema, smisleno je zapitati se kod kog tipa ljudi, ili pod kojim okolnostima, će se rak razviti do vidljivih manifestacija a kod kojih će se ugasiti. Rak se pojavljuje onda kada je odbrambeni sistem savladan i ne izlazi na kraj sa različitim pretnjama.

Značajan akcenat u lečenju raka stavlja se na ljudsku volju, želju i odluku osobe da se leči. Naš imuni sistem prigušuju različiti psihički činioci, od kojih su najznačajnije potisnute emocije – dugotrajna žalost, doživljaj životne bezuspešnosti, bes, ljutnja i često pominjani stres. Hronična izloženost konfliktnim situacijama, a posebno kada postoji konflikt između potreba, želja i mogućnosti rađa isto tako hrnoničnu frustraciju. Kada se ona ne može više savladati uobičajenim mehanizmima odbrane (racionalizacijama, projekcijama, sublimacijom)  organizam se fizički razboljeva. Od raka najčešće oboljevaju depresivni ljudi, previše racionalni, uplašeni od emocija, siromašnih fantazija, psihički sputani i pasivni.

Berni Sigel tvrdi u svojoj knjizi „Ljubav, medicina i čuda“,  a veliki broj naučnika, lekara i terapeuta se sa njime slaže, da je rak izlečiva bolest. Uspešnost izlečenja u najvećoj  meri zavisi od njegove vere, nade i ljubavi, želje da živi a ne da umre, da se bori, a ne da se preda. Čovek mora biti spreman da svoje emocije straha, besa, tuge i krivice, koje godinama potiskuje, ispolji.

rak i depresija

David Kisen bavio se proučavanjem pacijentkinja obolelih od raka dojke i njihovom sposobnošću ispoljavanja emocija. Zaključio je da jaka blokiranost emocija u kombinaciji sa narcisitčkom omnipotencijom osobe koja ima ideju da svoje probleme treba i može da rešava sama, ključna karakteristika ličnosti s malignim tumorom dojke. Na ovaj zaključak nadovezuje se i istraživanje S.Levi koja kaže da žene sa rakom dojke koje jasno pokazuju svoj strah, depresiju, ljutnju, imaju više šanse da prežive u odnosu na one koje su „dobri“ pacijenti ili „stoici“.

Ali, promena stila života i odnosa prema sebi mnogima ne polazi lako za rukom, ljudska psiha je prilično intertna. Mnogi ljudi bi na pitanje da li radije žele operaciju ili promenu stila života radije odabrali operaciju. Ona je kraća, i manje bolna opcija.

Rezultati istraživanja pokazuju da je verovatnoća preživljavanja veća kod pacijentkinja kod kojih se primenjuju i psihoterapija i hemoterapija, nego kod onih gde se primenjuje samo jedna od ovih metoda. Ono o čemu je važno da se pitaju pacijentkinje koje su odlučile da se suoče sa bolešću putem preobražaja svoje ličnosti, je svrha njihove bolesti, čemu im ona služi, šta im je donela u životu, a šta odnela, da li žele da žive, da li imam dovoljno ljubavi u životu, kako su živele u poslednjih par godine pre pojave bolesti isl. Poenta traganja za odgovarima na ova pitanja leži u preuzimanju odgovornosti za sebe i svoj život, i aktivno sudelovanje u lečenju.

Ono zbog čega je psihoterapija lekovita, individualna, a naročito grupna, jeste i zbog odustajanja od ideje kojoj su mnoge žene sklone, a koja je pothranjivana u našoj kulturi, da sve moraju i mogu same. Grupne podrške su jedan od načina da se osobe povežu sa onima koje se nalaze u sličnim problemima, izloženi složenoj i ozbiljnoj situaciji u životu, da se razmene iskustva i nedoumice. Grupa je snažno, podružavajuće i humano sredstvo podrške na putu ka izlečenju i/ili oporavku od bolesti. Jer, bezuslovna ljubav prema sebi, a onda i prema drugima, koju je neophodno osloboditi, je najvažniji element našeg imunološkog sistema.

Sutra možete pročitati intervju sa Sandrom Bjelac, psihoterapeutom i savetnikom za psihoonkologiju.

Zdrave “grickalice” za svako godišnje doba

Leto je idealno vreme da obratimo pažnju na ishranu. Plus četrdeset, lagana garderoba, plaža, bazen… Pravi trenutak da izgledamo lepo, budemo zdravi i zadovoljni. Umesto da grickamo čips između obroka,  bolji je izbor da pri ruci imamo neku od zdravih namirnica. Ukusne su, dostupne, a prijaju našem organizmu u toku ovih tropskih dana.

zdrav snack

Izvor: www.getatennis.com

Moj predlog su:

1. Jabuka – Izaberite sami: Zlatni delišes, Jonatan, Greni smit, Ajdared ili neke druge. Slatke, kisele, crvene, zelene, žute, hrapave, glatke… Jabuke su idealan izbor za svako doba dana, nemaju visoku  energtsku vrednost, te su idealne za dijetalnu ishranu. Nasuprot tome jabuke su bogate mineralima, vitaminima i drugim korisnim sastojcima. Sadrže pektin što omogućava eliminisanje viška holesterola i  štetnih materija iz organizma. Pomažu kod mnogih oboljenja kao što su: avitaminoza, visok krvni pritisak, gojaznost, gubitak koncentracije, alergije, bolesti želuca, prehlade, otežano mokrenje. Možemo ih  jesti sveže, kuvane, pečene, u voćnoj salati, u salati uz glavni obrok, ili sušene.

2. Lubenica – Osim što osvežava, jako je zdrava! Najčešće crvene boje, mada se može naići i na narandžaste i žute. Možemo pomisliti da sadrži samo vodu, zapravo, nije tako. Voda čini čak 92% , dok u svom  sastavu poseduje još i veliki broj minerala i vitamina. Ona se takodje može pohvaliti niskokaloričnim sastavom. Krvne sudove spašava od masnih naslaga. Sadrži likopen koji joj daje crvenu boju, te štiti  srčani sistem i sistem krvnih sudova. Veliki udeo vitamina C, kao i beta-karotena, vrlo bitni antioksidansi. Lubenica utiče na snižavanje krvnog pritiska i opuštanje krvnih sudova. Pogodna je i za bubrežne  tegobe, tegobe bešike i mokraćnih kanala , mamurluk, pad imuniteta. Sveža lubenica, sok od nje ili pak smoothie.

3. Breskva – Breskve sadrze oko 80-90% vode. Bogate vitaminima A i C, takođe i vitaminima iz B grupe, beta-karotenom, magnezijumom, fosforom, kalijumom, selenom, kalcijumom. Biljna vlakna i  minimalna nutritivna vrednost, breskve svrstavaju u poslasticu koju jedemo bez griže savesti. Povoljno utiču na mnogobrojne zdravstvene tegobe: problemi sa metabolizmom, očima, crevima, štitnom  žlezdom, hronični umor, celulit. Koristimo ih sveže, kao sok, kompot, ili sušene.

4. Dinja – Mirisne, ukusne, hranljive i niskokalorične – dinje! Sadrže beta-karoten, kalijum, kalcijum, vitamine A, B, C, E, selen, magnezijum. Njihovo svrstavanje u redovan jelovnik pomaže kod raznih  zdavstvenih tegoba: glavobolja, gojaznost, gubitak pamćenja, dijabetes, pad imuniteta, prevencija bolesti organa za varenje, hronični umor, problemi rada bubrega. Pomažu u uklanjanju štetnih materija iz organizma. Energetska vrednost dinje je jako mala, u 100 grama između 24 – 31 kalorija. Najčešće je jedemo samosalno, ali i u kolačima, tortama, salatama.

5. Pistaći – Mame svojom jarko zelenom bojom i neodoljivim ukusom. Iako sadrže oko 50% masti, zbog dijetnih vlakana, pistaći ubrzavaju metabolizam i pozitivno deluju na prevenciju raka debelog creva.  Redovno konzumiranje pistaća reguliše nivo holesterola i štiti nas od kardiovaskularnih tegoba. Sadrži kalijum, fosfor, vitamin E, A i C, magnezijum, kalcijum, gvozđe. Bogati su proteinima i fitosterolima. Još jedan od bitnih razloga zašto se treba odlučiti za grickanje pistaća jer je fitosterol supstanca koja je poznata po tome što upija holesterol iz drugih namirnica. Sadrže velike količine antioksidansa koji su  bitni u procesu obnavljanja ćelija, te povoljno utiču i na usporavanje starenja. Jedemo ih najčešće pečene, slane, mada i u raznim slatkim i slanim jelima.

pistachio

6. Badem – Veoma značajan izvor magnezijuma i kalijuma, dva sastojka koja su bitna za regulaciju srčanog rada i krvnog pritiska. Sadrži još i vitamin E, pa se može zaključiti da je badem namirnica koja  prija srcu. Od bitnih sastojaka u njemu se nalaze još i vitamin B2, magnezijum, mangan, bakar i kalijum. Brzo stvara osećaj sitosti, a dobar je izvor energije. Pomaže kod tegoba kao što su: glavobolja, upala i  grčevi u mišićima, smanjuje „loš“, a popravlja „dobar“ holesterol, usporava podizanje nivoa šećera u krvi, dobro utiče na koncentraciju i pamćenje. Izuzetno je bogat belančevinama. Preporučena količina  badema je jedna šoljica u toku dana. Česti su u kremovima za torte, kolače, u slanim jelima, ali ih jedemo i pečene i pržene, slane ili neslane.

7. Pirinač – Mnogi ga nazivaju kraljem medju žitaricama. Opna koja ga obavija, bogata je vlaknima, sadrži kalijum, magnezijum, selen i mangan, kao i masne kiseline, takodje sadrži dosta vitamina B grupe.  Sadrži veliki procenat ugljenih hidrata, te ima i veliku energetsku vrednost. Integralni pirinač je lako svarljiv i stimuliše pražnjenje creva. Često se preporučuje kod osoba sa dijabetesom, zato što sprečava  nagli skok šećera u krvi. Koristan je za nervni sistem. Uglavnom ga jedemo kao sutlijaš, kao bitan sastojak u slanim i slatkim jelima ili zamenu za hleb.

8. Mladi sir – Tradicionalno i zdravo. Mladi sir se proizvodi od delimično obranog pasterizovanog mleka, sa smanjenim sadržajem mlečne masti i soli. Ima malo masti, oko 4% i tek oko 90 kalorija u 100 grama  (procenat mlečne masnoće se razlikuje od jednog do drugog proizvođača). Bogat je proteinima i čest u ishrani osoba koje vežbaju i bave se sportom ili se hrane po programu neke dijete. Sadrži malu količinu  ugljenih hidrata. Ublažava glad duži period i odličan je izbor za kasne obroke i užine. Bogat je kalcijumom, te dobro utiče na sprečavanje pojave osteoporoze. Jede se samostalno i kao dodatak kako slanim , tako  i raznim slatkim jelima, osnova za sos, u salatama.

watermelon-cups-main

Izvor: parentables.howstuffworks.com

9. Kiselo mleko – Kiselo mleko sadrži sve neophodne hranljive sastojke: masnoće, ugljene hidrate, proteine, vitamine D, B2, B12, kalijum, kalcijum. To svrstava kiselo mleko u red namirnica koje nazivamo  „kompletne“. Poboljšava imunitet, podstiče metabolizam, pomaže izbacivanje toksina iz organizma. Zbog lake svarljivosti, smanjene količine laktoze i obilja vitamina B grupe, često su na jelovnicima osoba na  dijeti, ali i onih sa želudačnim i drugim tegobama organa za varenje. Koristi se u salatama, čorbama, namazima, kolačima, uz musli. Dobro se kombinuje sa začinima. Ide uz so, šećer, peršun, mirođiju, beli  luk, biber, ruzmarin.

10. Šargarepa – Ona je pravo skladište karotena od koga i potiče njena jako narandžasta boja. Zato je veoma važno jesti šargarepu jer je poznato da karoten ima ogroman spektar dobrog dejstva na ljudski  organizam. Pre svega iz karotena nastaje vitamin A. Šargarepa povoljno utiče na izgled kose, kože i noktiju, na pravilan rast, na rad jetre, psihički umor. Preporučuje se u ishrani osoba koje žele da smršaju,  zbog velike količine dijetnih vlakana. Kuvana šargarepa se vrlo lako vari. Sveža, u salati, kuvana, kao sok, pire, i u mnogim jelima kao dodatak.

Briga o mentalnom zdravlju

Briga o mentalnom zdravlju je važan deo brige o sebi, o svom ukupnom zdravlju, o kvalitetu sopstvenog života!

Briga o mentalnom zdravlju podrazumeva zainteresovanost za sopstveni rast i razvoj, za unapređenje svog psihičkog funkcionisanja, emocionalno opismenjavanje, ostvarivanje kvalitetnih partnerskih i međuljudskih odnosa, razvijanje svoje autentičnosti, spontanosti i kreativnosti jer mi smo kao ljudi sposobni da brinemo o svom životu i ponašanju, da budemo svesni svojih senzacija, misli, osećanja. Sposobni  smo da samosvesno biramo i budemo odgovorni za svoje izbore i imamo potencijal da živimo efikasno i zadovoljno.

depresija1

Izvor: www.dailymail.co.uk

Pored ovog menatno-higijenskog aspekta, koji namerno stavljam na prvo mesto, postoji i drugi aspekt, a to je lečenje psihičkih smetnji i bolesti. I osobe koje se bave prvim apsektom a ne trpe psihičke smetnje, dovoljno su stigmatizovani i uglavnom od sredine okarakterisani kao „čudni“. Kada je reč o osobama koje leče neko svoje psihičko stanje, smetnju, zastoj, bolest, onda je stigmatizacija još mnogo veća i dostiže  razmere koje ometaju uspešan tok lečenja.

Iako su psihičke tegobe i oboljenja vrlo česta stvar i pogađaju svakog od nas tokom života, neke ljude manje neke više, naše prijatelje, porodice, kolege, društvo u celini, iako mnogo ljudi pati od depresije, i raste broj ljudi koji se samopovredjuju i samoubijaju, ipak jaka društvena stigma koja se odnosi na psihička oboljenja dovodi do toga da ljudi koji pate doživljavaju diskriminaciju na raznim poljima života i to ne samo od strane društva, već i porodice, prijatelja, poslodavaca.

Predrasude koje postoje u odnosu na ljude sa psihičkim tegobama boje sliku koju njihova okolina ima prema njima. Veruje se da su oni nasilni, opasni, a istina je zapravo da postoji mnogo više šanse da ove osobe povrede sebe nego nekog drugog. Istini za volju, da su ovi, emocionalno osetljivi ljudi, imali drugi način da se izbore sa svetom oko sebe, mnogi od njih se ne bi ni razboleli.

Često se događa da se usled nekih životnih okolnosti i iskustava ljudi zaglave u određenim shemama ponašanja i verovanja te zbog toga njihova komunikacija sa sredinom, a i sa sobom samima, postaje loša i  nehranjiva, a njihovo psihičko zdravlje narušeno. Nastupaju zastoji, optori, rigidnost, kontrola, anksioznost.

Tada je, umesto povlačenja pred prekim pogledima sredine, plodonosnije potražiti pomoć stručnjaka (psihologa, psihijatra, psihoterapeuta) i istražiti sopstveni udeo u kreiranju situacije u kojoj se čovek našao. Ljudi često ne znaju da se stručnjaci za mentalno zdravlje koji im stoje na raspolaganju nalaze već u dispanezerima za mentalno zdravlje pri domovima zdravlja (na koje bi trebalo da upućuju lekari opšte prakse), u specijalizovanim ustanovama koje se bave mentalnim zdravljem (npr. Institut za mentalno zdravlje u Palmotićevoj), kao i u brojnim privatnim psihološkim savetovalištima.

Na taj način bivamo odgovorni prema sebi i imamo šansu da pronadjemo nove, kreativnije načine suočavanja sa izazovima koji stoje pred nama.

Sve o PMS-u

Šta je premenstralni sindrom?

Premenstrualni sindrom je skup fizičkih i psiholoških simptoma koji mogu da se pojave do dve nedelje pre očekivane menstruacije. Simptomi jenjavaju po dobijanju, a prestaju po završetku menstruacije.

Koji se simptomi mogu javiti?

Postoje dve vrste simptoma – psihološki i fizički.

  • Psihološki simptomi uključuju napetost, promenu raspoloženja, depresivnost i razdražljivost, osećaj uznemirenosti, anksioznosti ili naglašenih emocija, umor, nesanicu, gubitak samopouzdanja. Može doći do promene apetita i libida

  • Fizički simptomi obuhvataju napetost dojki i/ili bolnost, osećaj naduvenosti, oticanje stopala ili dlanova, glavobolje, pojava akni

Većina žena nema sve ove simptome već samo određene. Uglavnom se ponavljaju svakog meseca, a nekad dođe i do odstupanja ili promene simptoma.

Kod 5-10% žena su u toj meri izraženi da ih remete u svakodnevnim aktivnostima.

PMS

Izvor: www.deemakmart.com

Da li postoje neki posebni testovi za dijagnostikovanje PMS-a?

Ne postoje testovi, dijagnoza se bazira isključivo na simptomima koje osetite.

Najčešće se javljaju nakon ovulacije, što je otprilike dve nedelje pre ciklusa, da bi se pojačavali kako se ciklus približava, a nestaju tri do pet dana po dobijanju menstracije.

Šta prouzrokuje PMS?

Ne zna se tačno šta prouzrokuje PMS ili zašto se kod nekih žena burnije manifestuje od drugih. Veruje se da je u pitanju kombinacija hormona, genetike, ishrane i psiholoških faktora.

Kako ublažiti PMS?

Simptomi se ponekad mogu ublažiti promenom u ishrani, vežbanju i svakodnevnim aktivnostima.

  • Korigujte ishranu: 

Uzimajte manje i češće obroke kako bi izbegli osećaj naduvenosti stomaka.

Ograničite uzimanje soli i začinjene hrane.

Povećajte unos svežih namirnica voća, povrća i žitarica celog zrna.

Birajte hranu bogatu kalcijumom.

Izbegavajte kafu, alkohol i nikotin. Kofein može pojačati razdražljivost, nervozu i nesanicu. Nikotin, pored ostalih zdravstvenih rizika, na simptome PMS-a može uticati slično kao kofein.

  • Suplementi koje možete uzimati da smanjite simptome su:

Kalcijum – Dozvoljeno je do 1200 mg dnevno, a može pomoći redukciji fizičkih i psiholoških simptoma PMA-a. Dugotrajno i redovno uzimanje kalcijuma takođe pomaže u prevenciji osteoporoze.

Magnezijum – Doza od 400 mg dnevno može pomoći u eliminaciji tečnosti iz organizma, napetosti u dojkama i naduvenosti.

Vitamin B-6 – Dnevna doza od 50-100 mg može pomoći kod mučnina za vreme PMS-a.

Vitamin E – U dozi od 400 IJ dnevno, može olakšati simptome, na taj način što podstiče proizvodnju prostangladina, hormona koji opušta glatke mišiće i na taj način olakšava grčeve u donjem stomaku i bol u dojkama.

  • Uvrstite vežbanje u svakodnevne aktivnosti: Utrošite najmanje 30 minuta dnevno na pešačenje, vožnju bicikla plivanje, aerobik ili neku drugu aktivnost. Redovne aktivnosti mogu pomoći u poboljšanju vašeg celokupnog zdravlja i ublažiti simptome kao što su umor i depresivno raspoloženje.

  • Izbegnite Stres: Iako stres ne prouzrokuje PMS, može dovesti do pogoršavanja simptoma. Tehnike relaksacije kao što su meditacija i joga su veoma efikasne u oslobađanju od stresa.

Primena lekova u olakšavanju PMS-a

Vaš ginekolog Vam može preporučiti određene kontraceptivne tablete koje umanjuju simptome kao što su grčevi i nadutost dojki.

Od ostalih lekova se primenjuje simptomatska terapija, tj. lekovi protiv bolova.

 

Rak jajnika – podmukla bolest

Za rak jajnika često kažu da je najpodmuklija ginekološka bolest – najčešće se otkrije tek kada je bolest već dobro uznapredovala, a šanse za lečenje prilično male. Zato je rak jajnika najsmrtonosniji ginekološki  kancer od kojeg u Srbiji godišnje oboli oko 800, a umre više od 450 žena. Ono što u celoj priči čudi je činjenica da ova bolest može na vreme da se otkrije najobičnijim ginekološkim pregledom i ultrazvukom.

Simptomi su nejasni i netipični, a na žalost, naše žene ne idu redovno na preventivne ginekološke preglede, upozorili su stručnjaci povodom nedavno obeleženog Svetskog dana borbe protiv raka jajnika.

Doktor Suzana Vasović, pomoćnik direktora Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, kaže da su simptomi raka jajnika neupadljivi i često se pripisuju drugim bolestima – nadimanje, veoma brza sitost  prilikom obroka, uvećan obim trbuha, neobjašnjivo povećanje telesne težine. Sa takvim simptomima gotovo niko ni ne pomišlja na ginekološko oboljenje, a kamoli na odlazak na ginekološki ultrazvuk. Zato je  veoma važno da mi, žene mislimo na sebe – i da makar jednom godišnje odemo na preventivni ginekološki pregled i ultrazvuk (na koji imamo pravo BESPLATNO, u našim domovima zdravlja).

Pelvic_ultrasound

Izvor: www.healthtap.com

– “U svetu, a i kod nas, oko pet odsto pacijentkinja srećnim slučajem otkrije bolest. Tako otkriven rak u ranoj fazi, posle jednostavne hirurške intervencije i terapije, daje pacijentkinjama visoke šanse za  oporavak. Ali ako se bolest otkrije u trećem i četvrtom stadijumu, onda nas čekaju veoma komplikovane operacije, agresivna hemoterapija koju pacijentkinje teško podnose i opet, najčešće ta bitka bude  unapred izgubljena” – smatra dr Vladimir Pažin, načelnik Poliklinike Ginekološko-akušerske klinike „Narodni front“ i predsednik Udruženja za ginekološku onkologiju.

Ako mislite „neće baš mene“ i „mlada sam ja za to“ treba da znate da u zavisnosti od tipa, rak jajnika javlja se kod starijih od 60 godina, ali isto tako i kod žena mlađih od 20. godina! Ako pušite, rodite dete u  poznijim godinama, ili niste imali dece, koristile ste zamensku hormonsku terapiju, s godinama rizik od ove opake bolesri raste.

– “Zato je redovan ginekološki pregled jednom godišnje najbolji način da se ova bolest otkrije u ranoj fazi, kada mogućnost preživljavanja više od jedne godine iznosi 93 odsto” – apeluje dr Vasović.

ovarian_cancerIzvor: www.healthbase.com

Stručnjaci posebno naglašavaju da je zabluda da Papanikolau test može da otkrije rak jajnika, već da su potrebni ginekološki pregled, ultrazvuk i eventualno tumor markeri. Svuda u svetu, osim uređenog  zdravstvenog sistema, velika odgovornost za zdravlje pacijenata je i na njima samima – od toga koliko sami brinu o svom zdravlju i idu na preventivne preglede zavisi ne samo da li će biti zdravi i u kom  stadijumu će im biti otkrivena bolest, već da li će njihovo zdravstveno osiguranje pokriti troškove lečenja. Da bi se značajnije smanjile stope oboljevanja i umiranja od nekih bolesti (naročito onih koje se mogu  sprečiti ili rano otkriti, gde spada i rak jajnika), potrebne su dve opsežne akcije – rad na podizanju svesti i edukacija građanja i građanki da brinu o svom zdravlju, a druga je, eventualno uređenje  zdravstvenog osiguranja tako da se za nebrigu o zdravlju udara po – džepu po principu „ne dođeš na PREVENTIVNI pregled, razboliš se, to osiguranje ne pokriva“.

Nekako imam utisak da je moć napisanih edukativnih tekstova poput ovog, mnogo manja od moći „udaranja po novčaniku“.

UPUTSTVO ZA UPOTREBU:

Odredite mesec, bio to januar ili jun. Upišite u kalendar (smartfone, šta god). I SVAKE godine u to vreme – kod ginekologa na ginekološki pregled, ultrazvuk i UZ dojki. To čekirajte u rubrici „šta sam uradila  za sebe“.

– “Gotovo svi tipovi raka jajnika su izuzetno hemiosenzitivni, pa hemioterapija daje dobre rezultate” – navodi dr Suzana Vasović. – “Nadamo se da će uskoro i Republički fond za zdravstveno osiguranje naći  sredstva da u lečenje, osim klasičnih citostatika, uključimo i nove preparate, koji sprečavaju prokrvljenost tumora i povećavaju procenat izlečenih pacijentkinja.”