Zimnica: kako napraviti ajvar?

Kao mala često sam gledala kako moje bake sa rođakama i prijateljicama peku papriku za ajvar. Založile bi u dvorištu veliki šporet na drva, posedale oko njega i pekle papriku za sve. Ja bih se onako mala stalno motala tu negde i bila veoma ponosna što i ja učestvujem u pripremi zimnice. Danas mi sve to izgleda kao uvod u neku pripovetku, ali me ipak povremeno uhvati nostalgija za tim danima.

Da se vratimo u sadašnjost. Pre par dana dobila sam poziv od rođaka sa sela da odem kod njih i da zajedno stavljamo zimnicu. Iskreno, ja sam po pitanju zimnice više “levo smetalo”, ali umem da uradim šta mi kažu – pa bude i malo koristi od mene. Volim da odem na selo i da se vidim sa rodbinom. Sada ćemo da sedimo, pečemo papriku i pričamo.

Kada sam stigla u selo koje se nalazi u blizini Knjaževca, shvatila sam da se na pragu kuće nalazi desetak džakova paprike. „Biće ovde dosta posla!“, pomislila sam. Moje ujne i tetke su se već razletele po dvorištu, donosile drva, velike šerpe i sve ostalo što je potrebno. Nismo se mnogo pozdravljale već smo odmah krenule na posao. Trebalo je ispeći sve to i skuvati ajvar pre mraka. Kuvale smo u velikim loncima, na dva velika šporeta, ali sam ih zamolila da mi daju recept koji je za neku manju količinu. Zato, dame moje, zavrnite rukave ako mislite da vam zima bude ukusna i fina.

Sastojci:

  • 3 kilograma paprike
  • 200 grama zejtina
  • 2 jelovne kašike šećera
  • 2 ravne kašike soli
  • 2 kašike sirćeta
  • šaka mlevenog rena

Zimnica nekad i sad

Uz pečenje paprike se pije kafa, a uz kafu, kao što rekoh, ide i priča. Najstarija među nama bila je baka Zlata. Ona ima osamdeset i dve godine, teško se kreće, ali je i dalje oštroumna. Dok smo ljuštili papriku, pričala nam je kako se nekada pravila zimnica.

“Kada sam se ja udala stavljali smo paradajz u flase. To su stavljali svi. I bogati i siromašni. Ako se dobro sećam bogatiji su stavljali paradajz u flaše, njih ređali u veliki kazan, onda nalivali vodom skoro do vrha i polako zagrevali dok paradajz ne provri, a potom ostavljali da se ohladi. I turšiju smo takođe stavljali. Sada je sve to drugačije”.

Ja i inače volim da slušam priče starijih, pa mi je i ovo bilo zanimljivo. Naravno, nekada te priče nisu baš zanimljive, ali mislim da se od starijih stvarno mogu čuti pametne stvari.

Priprema:

Paprika je očišćena i samlevena na mašinama za meso. Dodajemo zejtin, zatim šećer, so i sirće. Sve to se promeša i prži 40 min na tihoj vatri. Pred kraj se doda mleveni ren (koji ja obožavam pa ga stavim bar tri puta više nego što piše u receptu) i prži jos malo. Ajvar se stavlja u tegle dok je još topao.

Znam da je ovo samo jedan od načina pripreme ajvara u Srbiji. Nisam od onih koji bi mogli da ga jedu stalno, ali jednu manju teglicu sam smazala uz krekere već prve večeri po povratku kući. Super je i za sendviče, uz pržena jaja…Ma šta da vam objašnjavam?! Znate vi to i sami! Uživajte u zimskim specijalitetima!

 

Priče iz kuhinje: Večera sa prijateljima

Od onih sam ljudi koji vole da jedu, ne..pogrešno se izrazih. Od onih ljudi koji uživaju u hrani i u istoj vide zadovoljstvo i sreću. Sreća, ipak, nema neku vrednost ako ne možete da je podelite sa vama dragim ljudima. Ima li ičega lepšeg od bogato ukrašene trpeze, oko koje okupiti prijatelje, kojima ćete ulepšati dan ili veče vašim omiljenim poslasticama? Ovo je priča o baš jednom takvom momentu, momentu u kom se ukus i emocije spajaju.

Dan je sporim ali sigurnim koracima ulazio u završnicu kada je iznenada zazvonio telefon. Sa druge strane žice bio je Sveta, moj dugogodišnji prijatelj, inače veliki gurman, koji mi je svojim krupnim glasom saopštio ono kratko i veoma jasno „Gladan sam. Šta imaš za večeru? Stižem za jedno pola sata sa još par drugara. Standardna ekipa.“

Sveta vam je od onih ljudi koji vam uopšte ne dozvoljavaju repliku i njegova reč je, kao i uvek, poslednja. Nije mi dozvolio ni da pitam koliko persona da očekujem, ni šta da spremim u tako kratkom roku, i ono njegovo „gladan sam“ trebalo je da mi kaže puno toga – ali ne i sastojke tog nečega što je trebalo da utoli glad mom prijatelju i njegovim drugarima.

Znate onaj momenat kada vam se iznenada najave gosti a vi ne znate ni kako se zovete a ponajmanje šta imate u frižideru? Dakle, totalna panika! Već imate osećaj da vaš kuhinjski brod tone a da se nigde oko vas ne nalazi čamac za spasavanje. Samo smireno, drage moje, nema mesta panici. Vi ste žene, a žene su veoma snalažljive, pogotovo u kuhinji.

Otvorila sam frižider i jedno par minuta zurila u njega, praveći u glavi listu, šaputajući čaš ono „to imam“, čas odamahujući glavom u znak neodobravanja. Spremiti nešto ukusno, i to na brzinu, nije baš lako ali ne i neizvodljivo. Već sam mogla da osetim miris jednog od mojih omiljenih jela i u istom momentu donela sam odluku. Lazanje! Brzo, jednostavno, a utoljava glad. Moj prijatelj će biti veoma zadovoljan, pomislih, pre nego što sam se, sa puno gurmanskog elana bacila na posao.

Prvi korak, staviti kecelju! Volim da kuvam, ali kao i svako tipično žensko ne volim da se prljam. A kada spremam hranu, pogotovo za gladne gurmane koji bi mogli da pojedu i vuka, a i kuvaricu ukoliko su nezadovoljni , svašta se može desiti. Što kaže naš narod, bolje sprečiti nego lečiti. Dakle, lazanje.. i to u više porcija. Kako pametno kaže moj otac bolje da pretekne nego da nestane.

Korak broj dva, konsultovati priručnik savršene domaćice, odnosno kuvar vaše majke, bake i ostale kulinarske rodbine. Sadržaj vašeg kuvara, bilo u pisanoj ili elektronskoj formi – ako ste od onih modernih domaćica, morao bi da ima više dodirnih tačaka sa vašim frižiderom, odnosno sa onim što se u njemu nalazi. Od vazduha se ne živi, a i ne stvara. Za prave specijalitete, one zbog kojih ćete polizati prste, potrebno je malo mašte, dobre volje, ljubavi prema kuvanju, pravih sastojaka i voilà, na kraju ćete biti prosto iznenađeni rezultatom.

Ako se na vašem meniju nalaze jela koja često spremate, kao što se meni dešava sa lazanjama, onda vam gore pomenuti priručnik savršene domaćice i nije potreban. Ja recimo sve volim da radim onako odoka, napamet, što bi rekla moja pokojna baka. No, naravno, kada nešto spremam po prvi put rado bacim pogled u svesku sa receptima koja ima bolje pamćenje od mene.

Lazanje se veoma jednostavno, a i za relativno kratko vreme, spremaju. Ono što nam je potrebno je za ovaj poznati italijanski specijalitet su sledeći sastojci: 250 gr kora, 300 gr mlevenog mesa, 500 g pasate od paradajza, 150 gr mocarela sira, 100 g bešamel sosa, 1 glavica crnog luka, 1 šargarepa, so, biber, peršun, origano i malo ulja. Postupak spremanja je sledeći.

Izvor fotografije: Kuhari.com

Ako kore koje imamo na raspolaganju nisu sveže, što često može da nam se desi pogotovo ako nismo planirale da ih koristimo, prvo ih treba prokuvati jedno dva tri minuta. Ono što sam ja odmah učinila. U kuhinji treba biti veoma brz, ponajviše ako do dolaska dragih nam prijatelja na večeru nema puno vremena. Dok je vrela voda u koju sam kada provri trebalo da ubacim testeninu, to dragoceno vreme iskoristila sam da propržim na ulju sitno iseckani crni luk i šargarepu u koje sam dodala mleveno meso i začine. Kada je meso bilo dobro uprženo u isto sam dodala paradajz i voilà, eto sosa. Nakon što sam u vreloj vodi prokuvala testeninu 3-4 minuta, kore sam ostavila na krpu da se dobro ocede – pre nego što sam krenula da ih ređam u pleh koji sam prethodno podmazala uljem.

Dakle, prvo ređam kore pa ih onda premažem bešamel sosom. Da bi ukus bio znatno lepši, preko bešamela narendaću mocarela sir. Sledeći sloj je fil od mesa. Onda ponovo ređam kore, pa paradajz sos, i na kraju ide zadnja kora koju ću premazati bešamel sosom. Kao tačku na i izrendaću ostatak sira. U prethodno zagrejanu rernu staviću lazanje da se peku na temperaturi od 180°, u narednih pola sata.

Dok su se pekle lazanje stigli su gladni vukovi, Sveta i njegovi drugari sa posla Rade i Dule. Nismo stigli ni da se pozdravimo i poljubimo kako treba kada je Rade upitao: „Imaš li nešto da se nabode na čačkalicu? Mani ti tu testeninu. Crkosmo od gladi!“ „Doneli smo ti na poklon flašu odličnog italijanskog crnog vina. Svideće ti se.“ Reče Dule dok se spuštao na svoju omiljenu stolicu u trpezariji.

Kažu da je gost svetinja, bar u krajevima iz kojih dolazim, i da je njegova poslednja pa sam otrčala do kuhinje da ispoštujem tek pristigle, ali veoma gladne goste kojima sam ubrzo iznela na sto meze da prezalogaje dok ne stignu lazanje.

„Hvala. Vino odlično ide uz večerašnji meni!“ Uzviknuh sa ushićenjem, i ne zato što sam sad neki preterani ljubitelj vina – ali gest nije mogao a da mi se ne dopadne.

Vreme je proletelo u opuštenom ćaskanju sa dragim gostima. Nakon pola sata, dok se iz kuhinje širio prijatan miris koji nam je svima golicao nozdrve, italijanski specijalitet je bio gotov. Izvadila sam iz rerne pleh sa lazanjama koji sam odmah odnela gladnim vukovima koji su kao termiti već smazali sve ono što je predstavljalo, do pre par minuta, predjelo.

Izvor fotografije: Chefheidifink.com

„Miriše lepo. Jedva čekam da probam.“ Reče moj ogladneli prijatelj, praćen veselim žagorom odobravanja njegovih drugara, dok sam sekla lazanje na parčiće.

„Zar sumnjaš u moje kulinarske veštine?“ – upitah sa osmehom. „Ne da miriše lepo, već je i veoma ukusno.“

Klimnuo je glavom i bacio se, zajedno sa prijateljima termitima u „napad“ na lazanje. Licem mi je proleteo osmeh zadovoljstva dok sam i sama uživala u dobrom ukusu svog omiljenog specijaliteta, ispijajući vino koje je lazanjama davalo onaj poseban dodir .

Volim hranu, pogotovo kada je spremam, ali i da je delim sa drugima, sa znanim i neznanim gostima koji prelaze svakodnevno moj kućni prag.

„Šta ima za desert?“ – upita iznenada Sveta ostavivši me totalno nespremnom.

„E, da, stvarno..posle ovako dobro klope, i vina, sad bi mi baš nešto slatko prijalo.“ – reče Dule.

„Da nemaš možda neki od tvojih ekstra kolača?“ – upade Rade u razgovor.

Volim i slatkiše. Ne da volim, obožavam ih! Ali trenutno nisam imala nijednog slatkog „keca“ da izvučem iz rukava kao kakav mađioničar zeca iz šešira. Obećah da ću se iskupiti drugi put. Skuvala sam im kafu i donela ratluk. Šta će slađe od toga? A biće i kolaća, i torti, ali u nekoj drugoj prići i za neke druge nenajavljene goste . Moja su vrata uvek otvorena za putnika namernika.

Gladni sportisti

“Vraćamo se sa plivanja. Mrtvi smo gladni, a ne jede nam se fast food. Hajde, pliz, napravi nešto za klopu, a mi donosimo piće!”

Ovako je glasio sms prijatelja koji se vraćaju se sa plivanja. Sa plivanaj?! Sigurno su jako gladni-gladni, a ja u frižideru nemam baš neki izbor namirnica – 700 grama mesa, malo šargarepe i krompir. To nije dovoljno hrane za ljude koji se vraćaju sa treninga, ali tu su čuvene jeftine pljeskavice za koje će i ovoliko mesa biti dovoljno.

Sastojci:

  • 700 gr mesa
  • 150 gr brašna
  • 1 jaje
  • 2 šargarepe srednje veličine
  • prašak za pecivo
  • so
  • biber
  • 2 glavice crnog luka
  • kilogram i po krompira za prilog

Priprema:

Stižu za oko 20 minuta. Biće valjda dovoljno vremena da sve spremim. Ljuštim krompir, sečem ga na kockice, kako bi se brže skuvao, a onda ga stavjam u kipuću vodu. U drugoj šerpici kuvam šargarepu. Narendala sam je, pošto će tako brže da se skuva i da se lakše sjedini sa ostatkom mase za pljeskavice.

Izvor fotografije: Avenuehomesteader.com

U činiju stavljam meso, jaje, brašno i začine. A jedan od dva najvažnija sastojka kod pljeskavica nemam. Luk! Nema ni dovoljno hleba. Mrzim kada me tako „zaskoče“!

Moraću da ih iscimam da i to kupe!

Krompir je skuvan. Cedim ga i stavljam na malo zagrejanog ulja da se proprži. Ne duže od 3 minuta, a onda ću isti posuti seckanim peršunom. Njega uvek imam u kuhinji.
Stigli su. Marko ulazi sa tri pune kese i smeška se čudno, a Marija i Zoran ulaze iza njega. Nakupovali su sokove i grickalice za desetoro ljudi.

Pitam zašto sam ja kuvala kada su kupili ovoliko hrane.

“Nismo bili sigurni da li ćeš imati vremena da spremiš dovoljno hrane, ali mi svakako planiramo da posedimo. Poješćemo sve. Ne brini!” – kaže Marko i seda sav važan u fotelju.

Kapiram da se nešto interesantno desilo pošto on likuje, ali nemam sada vremena da ga saslušam. Moram da završim večeru. Cedim šargarepu i seckam luk, pomešam sa prethodno sjedinjenom smesom, a onda kašikom vadim i pržim na zagrejanom ulju.

Iz druge sobe se čuje Markov glas koji ponavlja – “Znao sam!”

Kada su pljeskavice ispržene, Marija i ja postavljamo sto. Pitam kako je bilo na treningu i dobijam samo kratak odgovor – “Uobičajeno.”

“Uobičajeno? Samo uobičajeno?!” – viknuo je Marko. Nije mogao više da izdrži i počeo je mali govor: “Nije bilo uobičajeno. Ili bar ne kako sam navikao! Uhvatio sam ih kako se ljube. Sećaš se koliko dugo ja govorim da tu ima nešto, a oni kao – nije, nije! Mi smo samo drugari. Čuj, drugari?! Rekao sam ja! Ajde što su od drugih krili, ali zašto od mene?!”

“Pa šta? Zajedno smo i eto. Sada znaš!”, ljutito je rekao Zoran, a Marija je samo ćutala.

Nakon večere su nam ispričali da su zajedno već mesec dana. Ta činjenica je Marka dovela do ivice besa, ali sreća pa se na vratima pojavio moj muž i promenio temu.
Pojeli smo sve. Obožavam goste koji su gladni. Tada se sve pojede, a ja mogu da se šalim kako sam napravila super jelo.

A Marko?

Njega je ljutnja prošla već za dan-dva. Najviše me je oduševila činjenica da su muškarci, bar velika većina, još gori od nas žena. Sve oni moraju da znaju!

Kada kum dođe

Obećala sam društvu da ću napraviti večeru kada položim vožnju. Danas je došao taj dan i trenutak da se časti! Najbolja drugarica je zbrisala na more sa mužem, sestra sprema ispite, kumovi su na moru. Ipak, mog drugog  kuma jednostavno moram da pozovem. Kum nije dugme! Kum i muž. Ostale ću častiti nekom drugom prilikom.

Uzimajući u obzir šta oni vole i koliko uživaju u konzumiranju hrane i svih vrsta poslastica shvatam da je kineska hrana najbolje rešenje. To je zapravo moja verzija iste, neka mućkalica na Dušičin način, ali kada dodam soja sos…mmmm….uvek ispadne super. E sad, kako imam poseban razlog da pravim večeru – logično je da ću napraviti baš onako kako najbolje ispadne. Moram da imam lepo meso i pečurke. Soja sos i pirinač se podrazumevaju. Šargarepa, crni luk, biber (mislim da ovo nije obavezan sastojak, ali u mojoj verziji jeste)! Ček, umalo da zaboravim brokoli! Brokoli retko ko voli, ali je kineska hrana idealan način da nateram svoje ukućane da ga jedu i da se pri tom ne bune. Ipak, nije u redu da prisiljavam i kuma da ga jede. U redu, bez njega ovaj put. Mislim, brokoli izostavljam – ne kuma.

Imam faze kada rado kuvam i kada me totalno mrzi da to radim. Smenjuju se na po par meseci. Moj muž se ne buni nikada jer voli sve. Klincu kuvam, ali za nas – po fazama.

Recept

Kineska mućkalica

Za četiri osobe (ili troje ješnijih)

*pola kilograma mesa (ja najčešće koristim svinjetinu, ali može i piletina, pa i riba)
*velika glavica crnog luka
*400gr pečuraka
*šargarepa
*crni luk
*biber
*origano
*kari
*kafena šoljica kečapa
*kafena šoljica pirinča po osobi
*soja sos po ukusu

Izvor fotografije: Saffronlane

Priprema i sve ostalo

Svi znaju da je kod kineske hrane najveći problem sve naseckati. Luk na listiće, šargarepa na štapiće, meso na sitne kocke, a pečurke na malo krupnije komade jer tako volim. Meso, naročito svinjetina, mora biti mlado, inače će gosti imati poteškoća sa žilavim komadima. Super je što mogu bez problema da pazim na dete i da spremam ovakvu večeru, a i klinac voli kinesku hranu.

U jedan lonac voda za kuvanje pirinča, u šerpu zejtin i propržim meso nekih desetak minuta, a onda dodam luk, šargarepu i pečurke i propržim još desetak minuta. Kada je sve isprženo dodajem kečap i promešam. A onda!!! Začini, začini, začini! Ja volim sa dosta začina, ali to je stvar izbora. Ne valja kada igram i kuvam, naročito ne kada dodajem začine pošto mi tada redovno ispadne veća količina istog u šerpu. Pirinač stavljam po jednu kafenu šoljicu (one manje, iz kojih se nekada pila kafa) za svakoga. Kum i muž su mi ješni, a ni ja nisam bolja od njih. Videćemo, valjda će biti dovoljno za sve. Soja sos svako dodaje u svoj tanjir.

Ako nešto ne volim kod večere za kuma i muža to je što jedu kao da su u vojsci. Pojedu sve za par minuta, a onda sednu i krenu da uzdišu kako su brzo jeli i kako im je sada loše. Dosadni su kao društvo za večeru, posebno kada su zajedno za stolom.

Super stvar kod kineske hrane je to što ne moram mnogo da se trudim oko serviranja. Nije da ne volim da dekorišem tanjir, ali nekad me mrzi što je i sada slučaj.

Večera i ništa nije ostalo

Skuvala sve, već se i ohladilo, a njih nema. I taman kada sam mislila da ne mogu više da pobesnim stiže mi poruka od kuma da ipak neće doći večeras jer ima neka neodložna posla.  Nakon par minuta muž mi javlja da ide na pivo sa drugom. Sedim i počinjem da besnim. Iscimala sam se, a oni ne mogu da me ispoštuju ni najmanje. Briga me, neću da se nerviram. Idem da prošetam klinca. Flašica, keks i krećemo. Ipak, kada sam otvorila vrata – njih dvojica stoje ispred i smeju se u fazonu „znali smo da ćemo da te iznerviramo“. Hm…Ok, opraštam im. Danas sam dobre volje jer sam položila vožnju. Sledeći put – možda mi se omakne koja ljuta papričica!

Ostatak večeri je po već utvrđenom “protokolu”. Jedu brzinom svetlosti, a onda komentarišu kako su baš brzo jeli. Đoković je igrao posle toga pa smo svi zajedno i navijali. Hm, ima još ljudi kojima sam obećala večeru za položenu vožnju, ali o tome neki drugi put.

Torta “najboljeg” tima na svetu

Slatko za utehu

Postoje dani kada biste najradije ostali u krevetu i izbegli kontakte sa svima, pogotovo sa onima koji se uporno trude da vam upropaste svaki pokušaj da zaboravite na poraze, bilo privatne, poslovne ili one treće vrste: sportske. Ali sve što se više trudite da ih izbegnete oni vas sve više proganjaju, zivkaju, šalju uznemiravajuće poruke, dolaze vam u goste i ne možete da ih se oslobodite. Bio je to jedan baš takav dan, protkan nervozom, razočaranjem i tugom, i neizbežnom zafrkancijom koja je u takvim momentima bila dodatni začin ionako već prilično ljutoj čorbi.

Dok sam po ko zna koji put slala u tri tačkice budilnik koji me podsećao da je vreme da se probudim iz zimskog post-derbi sna, zarazni, dečiji osmeh najavio mi je novu sms poruku. “Dokle ćeš da budeš gubitnik? Krajnje je vreme da pređeš u pravi tabor.“

Bila je to ni sama nisam znala koja po redu poruka u kojoj mi je, na veoma suptilan način, Dule nudio transfer, da se namerno izrazim sportskim rečnikom, u redove najboljeg tima na svetu. Nije bio jedini, da zlo bude veće, i ostali sportski dušebriznici, dragi mi prijatelji i članovi uže i šire familije, kao da su se udružili da mi zajedničkim silama upropaste dan. Nije valjda da sam okružena samo partizanovcima, pomislila sam ogorčeno dok sam, poslednjim atomom snage dizala roletne. Bio je tako lep i sunčan dan, bila bi totalna šteta da sam ga provela u negativnim razmišljanjima i sećanju na prošli dan.

Sporim i umornim koracima došla sam do kuhinje, praćena veselim melodijama koje su dopirale sa komšijskog radija. Čovek je, okoreli grobar, slavio jučerašnji rezultat i to kao da je radio namerno, rešen da mi po svaku cenu stavi do znanja ko je gazda. Otvorila sam frižider i brzinom svetlosti počela da vadim namirnice. Kao i uvek, utehu sam pronalazila u hrani. Znam, nije rešenje u prežderavanju, ali nemojte pogrešno da me shvatite, ponekad sebi treba dozvoliti i te neke šašave momente. Lako ćete se otarasiti viška kalorija kasnije, sportom ili nekim drugim aktivnostima, zar ne? A moj šašavi momenat odazivao se na ime čokoladna torta.

Za čokoladnu tortu, koju ćemo samo danas da prekrstimo u utešnu tortu, potrebno nam je osam jaja, 150 gr šećera, 50 gr kakaa, 225 gr čokolade za kuvanje i 250 ml slatke pavlake. Ono što je dobro kod ovog kolača je što je dijetalni, s obzirom da ne koristimo brašno. Prvo ćemo napraviti fil od čokolade. U šerpicu ću staviti čokoladu za kuvanje i polako je otopiti vodeći računa da se ne zgusne previše. Dok se čokolada topi razbiću dva jaja i prvo umutiti dobro žumanca koja ću dodati u smešu, a kasnije i belanca, i ostaviti kremu od čokolade u frižider da se hladi u narednih sat vremena.

Slatko za utehu

Spremala sam se da krenem da pravim kore kada je iznenada zazvonio telefon. Javljao mi se komšija sa početka priče. „Dobar dan, komšinice, šta radiš?” Upitao je dobro raspoloženi grobar. “Evo, pravim tortu. Šta ti radiš?” Slaviš, kako te nije sramota, pomislila sam – ali prećutala. Htela sam po svaku cenu da izbegnem razgovor o fudbalu, ali avaj – to je bilo prosto nemoguće. “Praviš tortu? Mnogo nešto kuvaš poslednjih godina, pardon sezona. “ Zajedljiv osmeh. “Nego, jesi li gledala derbi sinoć?“ Zamalo nisam zaplakala. „Nisam, znaš da slabo pratim sport.“ Rekla sam gutajući knedlu. Glavom su mi prolazile razne fraze, rado bih mu rekla svašta, ali nisam baš bila raspoložena. Mislila sam, naivno, da ću time izbeći dalju raspravku, ali crno-beli zlotvor nije imao nameru da odustane. „Učinilo mi se da sam čuo neko navijanje sinoć, mislio sam da si ti, u stvari, prilično sam siguran da si to bila ti. Mislio sam, ako želiš, da svratim na kafu danas. Ako me pozoveš, naravnom, da probam te tvoje kolače.“ Pristala sam. Ako je mislio da me vidi uplakanu, grdno se varao.

Dok nam se hladi čokoladni fil napravićemu kore za koje nam je potrebno šest jaja. Prvo ćemo umutiti žumanca.Kada krenu da da se zgušnjavaju dodaćemo polako 150 gr šećera i 50 gr kakaa i nastaviti da mešamo strogo vodeći računa da smeša ne bude previše gusta. Posebno ćemo umutiti belanca koja ćemo sjediniti sa masom od žumanaca i kakaa. Masu delimo u dve okrugle tepsije i kojima ćemo peći kore oko 20 minuta na temperaturi od 180 stepeni. Kako nje koristimo brašno, ne očekujte da kore narastu previše. Kada se ohlade, na jednu ćemo namazati čokoladni fil, i umutiti slatku pavlaku koju ćemo namazati preko čokoladne kreme, i sve poklopiti sa drugom korom. Kada je torta gotova, stavićemo je na vaznu i posuti prah šećerom.

Zvono. Evo, stiže komšija, mislila sam dok sam otključavala vrata. Prijatno sam se iznenadila kada sam sa druge strane ugledala nasmejano Marinino lice. „Stižem baš na vreme! Kakav miris, opet si nešto čačkala u kuhinji?“ Pitala je dok sam kačila na ofinger njenu jaknu. „Jelo mi se nešto slatko pa sam htela da isprobam novi recept. Čokoladna torta, ali bez brašna, ukusna je, videćeš. Ostavila sam je u frižider da se hladi.“ Pogledala me je kritički. „Jelo ti se nešto slatko? Hoćeš reći, morala si da se utešiš posle sinoćnjeg poraza. Čoveče, promašili ste penal, ej!“ Da, dobro ste shvatili. I ona je navijala za njih, kao i većina meni dragih ljudi, uključujući mamu koja imala toliko obraza da mi pošalje poruku i čestita na porazu. „Ne rekoh ti, srela sam Duleta ispred zgrade. Otišao je da kupi piće i cveće za tebe. Sad će i on.“ – rekla je Marina smešeći se. Moj dom je kao i uvek bio železnička stanica na kojoj su se susretali prijatelji, poznanici, ljudi koji su znali da me nasmeju, rasplaču a neretko i iznerviraju. „Sad će i Filip, komšija sa sprata, najavio mi je posetu.“ Prokomentarisala sam. „Onaj što mu sa terase vijori zastava kluba?“ Klimnula sam glavom. „Taj. Okružena sam partizanovcima. Moraću da se selim uskoro.“

Nije prošlo ni deset minuta a u dnevnoj sobi je bilo kao u košnici. Preplitali su se glasovi, evocirale uspomene od sinoć a i zlatnih dana u kojima je i moj tim dominirao domaćom i inostranom fudbalskom smenom. „Kad je to bilo, praistorija. O čemu pričaš? Partizan ima znatno bolji tim od Zvezde. Vaše vreme je davno već prošlo.“ – rekao je Dule praćen Marininim odobravanjem. Niko nije ni primetio kada sam otišla do kuhinje da donesem iznenađenje kojem se nisu nadali.

„Evo, stiže i Partizanova torta. Prijatno.“ – rekoh dok sam spuštala vaznu na sto praćena zbunjenim pogledima. Znate kako kažu, ako ne možete da ih pobedite – onda im se bar pridružite. Autoironija je ponekad više nego dobrodošla.

Studentski kolač

Kišu ne mogu da podnesem, a ona pada, i pada, i pada. Imam neopisivu potrebu za nekim slatkišem. Nema sile da izađem sada napolje do kioska po onakvom pljusku. Znam da imam brašno, šećer i kakao i možda za jednu kašiku džema. To definitivno nije dovoljno da napravim palačinke, a nisam ni raspoložena da stojim pored šporeta pola sata.

Svi su zaspali, a ja hoću da odgledam film i da pojedem nešto slatko. Ustajem iz kreveta i počinjem da otvaram viseće elemente u kuhinji u nadi da ću “naleteti” na još nešto što bih mogla da upotrebim kao sastojak ili čak možda neku zaturenu čokoladicu. Nakon detaljne pretrage, nalazim još ovo: pola kesice praška za pecivo, malo kokosa i jaje. Uh, šta ću sa ovim?!

Kolač na brzaka

Setila sam se nečega. Dok sam studirala imala sam običaj da jedem kolač koji sam zvala 3 na 3. To je kolač koji sam prvi put smislila i jela dok sam spremala neki mali, ali dosadni ispit. Kada se setim učenja, setim se i tog kolača. Kao što sam naziv kaže ide svega po tri-tri šolje brašna, isto toliko jaja, 3 kašike džema, 3 kašike mleka. Zbog manjka materijala probaću sada 1 na 1.

Sastojci i priprema:

  • 1 jaje
  • 1 šolja brašna
  • 1 kašika zejtina
  • 1 kašika kakaoa
  • 1 kašika džema
  • 1 kašika mleka
  • 1 kašika šećera

Dodajem i malo kokosa, izmešam i sve zajedno sipam u pleh. Ono što obožavam kod ovog kolača je to što se sve ovo jednostavno sipa u činiju, izmuti mikserom 15-20 sekundi i ide u podmazan pleh, a onda 20 minuta na 200C. Ne stavljam prašak za pecivo u kolač jer često ostane nepečen, naročito ako se pravi veća količina od ove.

Ono što kolač čini potpuno studentskim je i činjenica da odlično ide uz kafu – veliku šolju crne kafe, naročito tokom ispitnih rokova. A može i uz sok ili čaj, zašto da ne.

Namestila sam krevet, sipala sebi sok. Nakon 20 minuta kolač je spreman! Film je počeo, a ja zadovoljna sedim i jedem svojih ruku delo, dok napolju pada kiša. Slatko u stomaku, sunce oko srca. Kiša? Ne bih rekla.