Ima li u Srbiji emancipacije?

Čini mi se da je sada među ženama postalo toliko popularno „biti emancipovan“, da ova sintagma počinje da gubi svoje pravo značenje. A postavlja se pitanje da li ljudi suštinski kako u miloj nam zemlji, tako i u belom svetu, zaista razumeju značenje tih reči?

Moram naglasiti, da bismo izbegli etiketiranja i osude, da nisam ni zagrižena feministkinja niti pobornik patrijarhata.  Ali plašim se da mnoge devojke  veruju da su emancipovane ako se popnu na dvanaestice, obuku usku crnu haljinu, mašu fino manikiranim noktima zaustavljajući taksi i popiju nekoliko koktela u popularnom baru.

Fotografija: Lily Ann

A novac za piće i taksi su nekako izmolile od muškarca sa kojim žive ili roditelja. Ili su se još gore vratile kući u pripitom stanju, pa ih je njihov muškarac „vaspitao“ sa par šamara (a na veliku žalost to se još uvek dešava u realnom svetu). Sutradan su modrice maskirale skupim tečnim puderom i uputile se na ručak u neki urbani restorančić, gde će se pred drugima razmetati o svom burnom životu. Za sve one koje negde veruju da je suština nezavisne žene menjanje haljina i muškaraca, verujem da to nažalost nije tako.

Nemojte me pogrešno shvatiti, ne mislim da emancipovana žena mora da sedi u staroj džemperčini, nedepilirana i nenašminkana i da lamentira nad svojim ženskim pravima i svima gura prst u oko, ako pokušaju da joj otovore vrata (jer je, je l’ te, ona dovoljno snažna da to i sama uradi). Niti kažem da emancipovana žena ne treba da menja muškarce, haljine, cipele sa ogromnom štiklom ili šta god da poželi. Ali zaista će postati emancipovana onda kada postane ekonomski nezavisna od drugih, bilo roditelja bilo muškarca  sa kojim živi. Kada ne bude moralo da joj se udeljuje određena novčana svota za taj dan. Tek kada žena oseti da je ekonomski nezavisna (nebitno da li je novac sama zaradila ili ga je jednostavno nasledila), zaista će i biti nezavisna. Ova ekonomska nezavisnost pruža ženi mogućnost da pravi izbore. Da odluči da ode od muškarca koji joj više ne odgovara, da povede decu sa sobom, da kupi sebi cipele, uplati leptovanje ili kupi komplet knjiga Dostojevskog, ako to želi. Jednostavno da može da bira kako i na koji način će živeti svoj život. Da kreira svoj svet, a da li će se on sastojati od ispijanja koktela u Strahinjića bana ili odlaska u biblioteku, sasvim je nebitno, svako ima svoje preferencije.

Fotografija: Mina Gudurić

Najlakše je to ostvariti kroz rad, učenje, obrazovanje i zdravu ambiciju (mada verujem da je kod nas još uvek teško sve to ispuniti, pogotovo što žene i dalje imaju manje plate nego muškarci, a rade na istim pozicijama). Da me ne razumete pogrešno, može se divno živeti i onda kada žena ne radi, a muškarac da, ali kada je osoba sa kojom se živite puna podrške, razumevanja i ljubavi.

Mada u poslednje vreme sam imala prilike da čujem dosta negativnih komenatara na pokušaj neke žene da bude emancipovana. Odmah je izjednačavaju sa razgoropađenom zagriženom feministkinjom koja maše aktovkom, ne dozvoljava da joj se plati piće i kojoj su deca najveća pošast ovog sveta (jer nije ona došla na ovaj svet da bi bila nečija dadilja i kućepaziteljka).  Dakle, žena može biti emancipovana i kada joj neko otovori vrata, u nečemu pomogne ili je jednostavno pazi, kada skuva ručak ili spremi kuću. Time samo pokazuje da sa emancipacijom nije izgubila svoju ženstvenost.

Držim da sam prilično nezavisna i otovorenog duha, prilično liberalna, ali to ne znači da ne želim porodicu i četvoro decejednog dana. Da, da, četvoro. Samo najveći problem je uskladiti ganjanje karijere koja donosi tu ekonomsku nezavisnot iporodicu koja  čeka kući. Čekaju vas gladna usta, nenapisan domaći, neskuvan ručak, odlazak kod frizera i na trening, nepročitana knjiga i neposećena izložba. Ali ako pored sebe imate osobu ili osobe koje zaista cene i poštuju što šte spobosni, uspešni, orijentisani na porodicu, a u isto vreme namirisani i našminkani, osobu koja je spremna da vam pomogne i da vas razume, ne bi trebalo da brinete. Nego da ih čuvati, malo je takvih ljudi. Kao i oni vas.

Seksulano nasilje nad ženama

Intervju sa Anom Bukvić, konsultantkinjom Autonomnom Ženskog Centra, za psihološku podršku ženama koje su preživele nasilje.

Šta se sve podrazumeva pod seksulanim nasiljem?

Seksualno nasilje je bilo koji seksualni čin, pokušaj ostvarivanja seksualnog čina, neželjeni seksualni komentar ili predlog usmeren protiv osobe i njene seksualnosti, a koji može počiniti druga osoba bez obzira na odnos sa žrtvom ili situaciju u kojoj se nalaze. Karakteriše ga upotreba sile, pretnje ili ucene za ugrožavanje dobrobiti i/ili života same žrtve ili njoj bliskih osoba. Liz Kelly, feministička teoretičarka, daje sledeću definiciju: „Seksualno nasilje uključuje svaki fizički, vizuelni, verbalni ili seksualni čin koji je, u vreme kad se dogodio ili naknadno, žena ili devojka doživela kao pretnju ili napad, i koji ju je povredio ili degradirao, i/ili u kojem joj je oduzeta kontrola u intimnom kontaktu”.

Silovanje nije samo fizički napad, nego povreda ličnih, intimnih i psiholoških granica. To je rodno zasnovano nasilje, rodni zločin, predominantno počinjen od strane muškaraca protiv žena i devojaka, ali takođe i protiv dečaka i drugih muškaraca.

Šta je specifično kod silovanja u odnosu na druge oblike nasilja nad ženama?

Za razliku od drugih oblika nasilja, seksualno nasilje zadire u intimnu sferu života osobe koja ga je preživela. Seksualno nasilje povezuje se sa seksualnošću koja je i dalje tabuizirana tema u društvu i na taj način je gledaju i preživele/i i njihova okolina. Okruženje (neposredno okruženje i osobe koje rade u institucijama kojima se žena obraća zbog nasilja) može dodatno otežavati situaciju time što svojom nesenzibilnošću i predrasudama nameću osećanje krivice osobi koja je nasilje preživela. To ne moraju biti eksplicitne poruke, već mali gestovi i rečenice poput „zašto si uopšte išla kod njega? “, „zašto se nisi branila?“, „šta si imala na sebi?“, umesto da odgovornost za počinjeno krivično delo usmere isključivo na onoga ko ga je izvršio. Time se nasilje normalizuje, tretira kao nešto za šta se podrazumeva da je moguće da će se desiti (i jeste uvek mogućnost i opasnost), a zadatak da do toga ne dođe i krivica ako se desi, prebacuje na žrtvu. To je reviktimizacija, žrtva je ponovo učinjena žrtvom i nanesena joj je dodatna trauma.

Lifestyle-US-women

U osnovi seksualnog nasilja nad ženama je duga istorija društvenog tolerisanja silovanja i drugih oblika nasilja nad ženama koja je doprinela da nasilje bude normalizovano ponašanje koje se teško imenuje i još teže sankcioniše. Do nedavno, nismo imali reči za seksualno uznemiravanje, niti za silovanje u braku. Do skora se to zvalo uobičajenim načinom komunikacije među polovima i bračnom dužnošću. Pa tek od 2002. je silovanje u braku uopšte krivično delo kod nas, do tada je brak podrazumevao dozvolu da se seksualni odnosi odvijaju bez ženine volje.

Pored telesnih povreda, koje su još posledice sa kojima se suočavaju žene koje su preživele silovanje?

Silovanje nosi specifične zdravstvene rizike i posledice, kao što su povrede, seksualno prenosive bolesti, neželjena trudnoća, zaraza HIV-om. Međutim, telesne povrede kao posledica silovanja nisu toliko česta pojava kao što bi se možda mislilo, a za to su brojni razlozi. Kada govore o silovanju, ljudi najčešće misle na „manijaka iz parka“ koji vreba žene iz mraka. U realnosti, najveći broj silovanja se ne dešava na javnom mestu, već u privatnom prostoru silovatelja ili žrtve, naprosto zato što je najveći broj silovanja upravo silovanje od poznate osobe, u braku ili intimnom partnerskom odnosu. Verovatnoća da će žena biti silovana od svog sadašnjeg ili bivšeg partnera, a ne od nepoznate osobe, 4 puta je veća. Silovanje u braku se po pravilu i ponavlja više puta i predstavlja izdaju poverenja jer se dešava baš od one osobe u koju bi trebalo da može da se ima najviše poverenja i u domu koji bi trebalo da je sigurno mesto. Do fizičkih povreda ne mora doći i zato što je često fizička prisila nepotrebna: ako neko ima oružje ili je jači, ako su deca i drugoj sobi i mogu se uplašiti ako čuju, možda je najmudrije ponašati se tako da se izbegne još veća povreda ili smrt. To može biti svesni izbor, a može doći do toga da se osoba parališe od straha. Veliki broj onih koje su preživele silovanje izjavljuju da su se plašile za svoj život. Naravno, posledice mnogih silovanja jesu i fizičke povrede.

Koje su psihičke posledice ovakve traume?

Početna reakcija najčešće obuhvata šok, nevericu, potom strah.

Psihičke manifestacije traume se mogu svrstati u 3 velike kategorije:

1. Povišena pobuđenost (stanje stalne strepnje i pripremljenosti na opasnost usled iskustva da svet nije bezbedno mesto i da opasnost preti, strahovi, gubitak poverenja u ljude i težnja da se uvek ima kontrola, razdražljivost, problemi sa spavanjem i koncetracijom…)

2. Ponovno proživljavanje događaja bez bolje osobe kao da se zbiva u sadašnjosti – kroz snove, misli, slike, preplavljenost traumatskim događajem

3. Izbegavanje mesta, ljudi, sećanja na događaj, pasivnost

Stalno osciliranje između sećanja koja se nameću i želje da se ona izbegnu, stanja preplavljenosti osećanjima i njihovom otupelošću, napetosti i spremnosti za akciju i izbegavanja akcije, dovodi do iscrpljenosti i bespomoćnosti osobe u pokušajima da svoja ponašanja prilagodi zahtevima okruženja i svakodnevice. To vodi povlačenju i izolaciji, narušavanju veza sa ljudima koji mogu biti izvor podrške u oporavku. U težnji da izbegnu sve što može podsetiti na traumu i da teška osećanja umrtve, neke osobe mogu pokušati sebi da pomognu upotrebom droga i alkohola, što dodatno otežava oporavak.

Ali, naravno da je oporavak od traume silovanja moguć. Reakcije su individualne. Najveća pomoć je podrška drugih osoba od poverenja, bilo da su to prijatelji i prijateljice, bilo stručne osobe.

Real Men Don´t Rape

Koje su teškoće s kojima se one suočavaju na svom putu oporavka?

Osuđivanje okoline, izazivanje krivice u ženi da je na neki način doprinela tome da bude žrtva. Čak i ako je neposredna okolina podržavajuća, sama kulutura u kojoj živimo i dalje je osuđujuća, tako da se pod njenim uticajem žena već u velikoj meri sama oseća krivom, i govori sebi „trebalo je da znam da će se to desiti“ ili „trebalo je više da se trudim da to sprečim“. Važno je za svaku ženu koja je preživela silovanje da zna da je učinila najbolje što je mogla u tom trenutku. I ako se nije suprotstavljala, ona to nije želela. Da je postojalo bilo šta što je mogla da uradi, ona bi to i učinila.

Kada se može reći da je oporavak potpun?

Što se samog psihičkog oporavka tiče, posebno je zbunjujuće za preživele to što se može desiti da se sećanja na preživljeni događaj odjednom pojave posle nekoliko godina, kada je već mislila da je to iza nje, da se oporavila. To može izazvati veliki strah. Zapravo se u tim situacijama radi o tome da je, često pod pritiskom dobronamernog okruženja (uz poruku „digni glavu, zaboravi na to, dosta je plakanja, budi jaka, samo napred“) i sasvim prirodne sopstvene želje da se što pre vrati svom svakodnevnom životu i odnosima i da što pre prestane da biva u teškim osećanjima, žrtva nasilja „preskočila“ deo oporavka koji podrazumeva i bavljenje traumom. Nekada je neophodno i potrebno da budemo tužni i da plačemo, a da to ne shvatimo kao znak slabosti, da dozvolimo sebi i takva osećanja. Naprotiv, to je način da budemo jaki, da prihvatimo sva svoja osećanja jer sva imaju snagu i svoju funkciju. Oporavak je potpun kada je sećanje na traumatski događaj potpuno integrisan u iskustvo osobe, kao i svi drugi životni događaji, kada ga se može setiti kada želi, a ne razmišljati o njemu kada ne želi, kada se sećanja ne naviru sama, kada se ponovo uspostave odnosi sa drugim ljudima i kada imamo svest o tome i možemo da cenimo da smo tokom oporavka stekli novu snagu, iskustvo i veštine da sebi pomognemo.

Šta žena koja doživi silovanje treba prvo da uradi? Kome da se obrati?

Treba da uradi ono šta želi da uradi, šta joj izgleda najbezbednije i na šta je psihički spremna. Neke žene automatski odlaze u policiju i prijavljuju, dok druge ne. Brzim odlaskom u policiju obezbeđuje se procedura kojom se dokazi silovanja čuvaju i najveće su šanse da silovatelj bude osuđen. S druge strane, prirodno je da posle ovakvog događaja osoba ima želju da se istušira i to obično i radi, time uništavajući dokaze. Najvažnije je da, šta god da uradi, to bude njena samostalna odluka.

U prvom trenutku može se obratiti i specijalizovanim organizacijama koje se bave podrškom osobama, pre svega ženama koje su preživele seksualno nasilje jer su žene te koje su u većini slučajeva žrtve, gde može saznati proceduru prijavljivanja i dobiti psihološku podršku. SOS telefon Autonomnog Ženskog Centra je 011-266-22-22, a radno vreme je od 10h do 22h.

Može se obratiti i drugim stručnim osobama, s tim da je za mnoge zaista važan faktor da to bude osoba istog pola kojem i one pripadaju. Dublja psihoterapija se ne počinje neposredno nakon traumatičnog iskustva, već je podrška u prvom trenutku usmerena na trenutno situiranje i zbrinjavanje, obezbeđivanje bazičnih potreba.

Ako je to osoba koja je nama bliska i obrati nam se u toj situaciji za pomoć, kako je najpametnije da postupimo?

Trebalo bi da se podrazumeva da toj osobi, pre svega, verujemo i da je ni na koji način ne osudimo. Osuđivanje može izaći i kroz naizgled sitne komentare, poput „Šta si radila na tom mestu?“, „Zašto si pila?“, „Šta si imala obučeno (kako si ga izazvala)?“. Nasuprot tome, razuveravanje i ponovno uveravanje da nije ona kriva je često neophodno. Bez obzira da li je pružala otpor aktivno ili nije, važno je da je preživela i uradila sve najbolje što je mogla da bi preživela.

Važno je ne ispitivati tu osobu i dozvoliti joj da ima kontrolu nad tim da li će, kome i šta ispričati. Silovanje je traumatski događaj koji narušava poverenje u druge ljude i, dok se događa, osobi koja ga preživljava u potpunosti oduzima kontrolu nad svojim ponašanjem/životom/bezbednošću. Zato je važno da okruženje bude podržavajuće i ostavi dovoljno prostora osobi da samostalno donosi odluke koje se nje tiču, istovremeno ostajući dovoljno blizu da bi pružili podršku. Preživela treba da sama odluči da li će prijaviti silovanje ili ne, da li će, kada i kome i koliko o tome govoriti.

Osoba koja je u prilici da bude podrška treba da zna sa čime se suočava, da je oporavak nekada dugotrajan proces, a uvek proces koji ima određene faze, da može da očekuje i brzo poboljšanje i da je moguće (ali nije obavezno) da se posle nekoliko godina teškoće ponove. Potrebno je strpljenje i razumevanje, pažnja, ljubav, posebno kada je nasiljem uništeno poverenje u ljude, a to je uvek u nekoj meri slučaj.

Šta mislite o lažnom prijavljivanju silovanja? I da li to uopšte ima veze sa ovom temom? (do skoro aktuelno u medijima)

To je tema koja se često pokreće kada govorimo o silovanju, a zapravo nema veze sa ovom temom. Poenta silovanja nije u seksualnom činu nego u nasilju, poniženju, kažnjavanju, kontroli, demonstraciji moći i povređivanju. Teško mi je da zamislim stvarnost žene koja bi procenila da može da ima neku dobit od javnog prijavljivanja silovanja u kulturi koja ženu samu krivi za nasilje nad njom, ma kog oblika to nasilje bilo, i u kojoj se prvo pomisli na to da možda laže kada prijavljuje.

Brojne su prepreke u prijavljivanju nasilja i samo vrlo mali broj slučajeva se prijavljuje (strah od počinioca, strah od osude okoline, nepoverenje u institucije, sramota, krivica, potreba da se zaštiti počinilac ako je on poznata osoba, na primer otac dece), a kada se i prijavi (npr. policiji), ne bude sve procesuirano, a broj nasilnika koji su osuđeni je još manji, a kazne neadekvatne. U realnosti je retko, to govori i statistika, dok je u tabloidima mnogo puta češće. Prema podacima koje ja imam, broj lažnih prijava silovanja je jednak kao i za svako drugo krivično delo, na primer krađu.

Fond ‘Samohrane majke’ na opštini Novi Beograd

Biti odgovoran roditelj nije lako. Biti samohrani roditelj povlači još veću odgovornost. Razlozi zbog kojeg jedan roditelj ostaje sam sa detetom ili decom mogu biti brojni, od bespovratnog odlaska i zanemarivanja činjenice da je na svet došao njihov biološki potomak, do smrti jednog roditelja. Koji god da je slučaj u pitanju, jedan roditelj ostaje da izvede na put malo ljudsko biće. I tu nastaju komplikacije. Obično su razlozi materijalne prirode na koje se većina samohranih roditelja prvo požali.

Kako statistike pokazuju, među samohranim roditeljima veći je broj majki koje spadaju u tu kategoriju. Nećemo zalaziti zbog čega je to tako.

Želimo da vam predstavimo organizaciju, tačnije fond, pod simboličnim nazivom ‘Samohrane majke’, koji je još u povoju. Osnivač je bivša uspešna manekenka, a sada majka, Agneta Azirović, koja se i sama našla u ulozi samohrane majke.

“Cilj ovog fonda je prvenstveno materijalno pomaganje ugroženim, samohranim, majkama”, navodi Agneta i dodaje da će se kroz veliki broj akcija, kao što su koncerti, modne revije i slično, koje će krenuti od septembra ove godine, raditi na tome da se prikupe sredstva kojim će se pomagati samohrane majke ugroženog socijalnog statusa.

samohrane majke pic

Fond će na početku pomagati mamama sa opštine Novi Beograd, jer kako kazu organizatori “od nekud mora da se počne”. Plan je da se ovaj fond zauzme i za majke sa drugih opština, a kasnije i iz drugih gradova.

Opština Novi Beograd je već izašla u susret, na čelu sa Aleksandrom Šapićem, koji je prepoznavši problem, a na inicijativu osnivača fonda, sa reči prešao na dela, tako da će od septembra biti otvoren poseban šalter u opštini Novi Beograd za majke.

“Šalter će biti namenjen majkama, bez obzira da li su samohrane ili ne, a sve u cilju kako bi se olakšalo dobijanje raznih dokumenata, potvrda koji su potrebni za ostvarivanje roditeljskih prava. Svaka majka se susrela sa, može se reći, bezbroj papira, podnošenjem zahteva, overom, trčanjem od jedne ustanove do druge, kako bi ostvarile prava za, recimo, dečiji dodatak, i slično. Uskoro, mamama sa ove opštine će ova procedura biti značajno olakšana, sve će moći da završe na samo jednom šalteru. Druga stvar je, da će na zvaničnom sajtu ove opštine biti omogućeno da se samohrane majke prijave ukoliko im je materijalna pomoć potrebna”, najavili su osnivači fonda.

Ovo je samo početak rada fonda “Samohrane majke”. Mi ćemo ih pratiti u svim akcijama i pozivamo sve mame, posebno samohrane, kojima je pomoć potrebna, da se uključe, za početak podrškom, a uskoro pomoć može stići i njima.

Rak dojke – Intervju sa Sandrom Bjelac

Nastavak priče o raku i psihološkim aspektima koji prate to stanje, dopunjavamo juče najavljenim intervjuom sa Sandrom Bjelac.

Sandra Bjelac je savetnica za psihoonkologiju i psihoterapeutkinja, zaposlena na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije u Beogradu na Klinici za onkološku hirurgiju, stručna saradnica udruženja “Budimo zajedno”.

Kažite nam nešto o psihološkim radionicama u okviru udruženja „Budimo zajedno“ 

Udruženje „Budimo zajedno“ okuplja žene obolele od raka dojke u svim fazama bolesti i lečenja. To podrazumeva raznolikost ne samo u strukturi ličnosti članica, već i veliku raznolikost u fazama suočavanja  sa bolešću, posledicama specifičnog onkološkog lečenja, nastupajućim tretmanima, pretpostavljenim ili stvarno doživljenim gubicima i slično. Dakle, potrebe svake članice duboko su individualne i određene  mnogim faktorima. Bolest im je zajednička, ali želje, planovi, veoma su različiti i uslovljeni životnim dobom u kojem se nalaze, porodičnom i socijalnom podrškom uopšte i ciljevima koje su zbog bolesti i  lečenja morale da promene ili da ih se zauvek odreknu. Zbog svega ovoga radionice koje se održavaju u Udruženju imaju i za cilj da im pomognu da u interakciji sa osobama koje su prošle ili prolaze kroz slične  ili iste probleme, prepoznaju i prevaziđu svoje poteškoće i strahove, da ih verbalizuju, osnaže se i nauče neke od strategija za uspešnije preovladavanje životnih teškoća u kojima se nalaze. Tu takođe imaju  mogućnost da razmenjuju svoja iskustva i strahove, da razgovaraju sa stručnjacima i da se druže.

Na osnovu vašeg rada sa pacijentkinjama obolelim od raka dojke, da li ste primetili da postoji neka pravilnost u pojavljivanju bolesti, u smislu nekih ponovljenih životnih scenarija, stilova života, načina izražavanja i sl.?

Savremena medicina zna da rak nije posledica samo jednog faktora. On je multifaktorijalno oboljenje u čijem nastajanju učestvuje ceo organizam, tako da možemo pretpostaviti da u tom slučaju značajnu  ulogu imaju i psihološki faktori. Ono na šta literatura ukazuje, a praksa nam nepobitno potvrđuje jeste činjenica da na dinamiku bolesti pored tipa i stadijuma, imunološkog odgovora organizma utiču i neke druge komponente. Ja se bavim transakcionom analizom koja mi omogućava da na osnovu teorijskih koncepata unutar nje, koji su veoma razumljivi i u praksi primenjivi, uočim inter i intra personalna  dešavanja, odnosno ono što zovemo crtama ličnosti ili njenom organizacijom. Moj lični zaključak bio bi da veliki broj žena obolelih od raka dojke funkcionisale sledeći princip “budi jaka” što podrazumeva da nisu sebi dozvoljavale iskazivanje za njih neprihvatljivih emocija kojima se iskazuje “slabost”, kao što su tuga, strah, bespomoćnost. Retko su se oslanjale na druge i retko tražile pomoć. Prepoznajemo ih kao  stubove porodice koje mogu sve i skoro nikada se ne žale. Svoje želje, a ponekada i potrebe zanemaruju a neretko i ne prepoznaju. Emocije retko ispoljavaju u svom socijalnom okruženju i sklone su  potiskivanju, ignorisanju ili racionalizaciji problema. Bolest često bude prekretnica u njihovom definisanju prioriteta. To neretko bude i trenutak kada se odluče za psihoterapiju. Ponekad neizbežnost smrti  obesmišljava ceo život. One su tada spremne da preurede svoje životne prioritete. Može se dogoditi da odluče da ne rade ono što ne žele da rade. Da počnu iskrenije da komuniciraju sa drugima ali i sa samom  sobom. Spremnije preuzimaju rizike da upoznaju sebe i svet oko sebe i manje se boje gubitka kontrole.

rak dojke grupa

Koje su faze kroz koje prolazi osoba pošto je otkrila da boluje od raka?

Dijagnostikovanje maligne bolesti neretko se izjednačava s istekom životnog vremena. Smrti se svi plašimo, a u radu sa ljudima obolelim od maligne bolesti on je centralna tema. Već kada se pomene  neophodnost dijagnostike koja pretpostavlja postojanje raka dojke, javlja se strah visokog intenziteta. Saznanje o postojanju raka dojke kod žene budi egzistencijalne strahove sa pretpostavkama loše  budućnosti. Oni se mogu odnositi na gubitak dela tela, bol, gubitak dostojanstva i smrt. U ovoj fazi često su prisutni neverica, očaj ili poricanje. Nada da je posredi greška, veoma često je prisutna.

U sledećoj fazi, nakon operativnog zahvata kada se pretpostavka oboljenja potvrdi, može nastupiti niz psihoemotivnih poteškoća koji opet mogu varirati na kontinuumu od blagih poremećaja raspoloženja pa  sve do ozbiljnih psihijatrijskih poremećaja. Mogu biti prisutni anksioznost, depresivnost, nesanica, gubitak apetita i sna i to obično traje nekoliko nedelja. Ukoliko simptomi dobiju na svom intenzitetu, dodaju  se novi i što ometa svakodnevno funkcionisanje. Tada je neophodno da simptome tretira psihijatar.

Nakon toga nastupa faza reintegracija, kada obolela žena prihvata novonastalu realnost i pronalazi načine i strategije da joj se prilagodi.

Šta savetujete majkama u vezi sa tim kako da razgovaraju sa decom o raku?

Razgovor o deci i sa decom o bolesti uvek je bolan. Dakle, moje iskustvo je pokazalo da savetovanje u bukvalnom smislu nikada nije dobar posao. Pre nego što uopšte započnemo razgovor na tu temu jako je  važno da terapeut razume osobu sa kojom razgovara. To znači da razume njenu logiku, njen doživljaj bolesti, njene pretpostavke budućnosti. Veliki broj obolelih žena nema dovoljno informacija o samoj bolesti  i oblicima onkološkog lečenja. Žena koja je preplavljena neprijatnim emocijama i takvim uverenjima ne može svojoj okolini drugačije ni da predstavi svoju stvarnost, jer za nju, to jeste stvarnost. Neophodno  je prvo ispraviti pogrešna uverenja, osnažiti je i opet joj prepustiti odluku o načinu i količini informacija koje će podeliti sa svojom porodicom.

Ne smemo zanemariti ni uzrast deteta. Deca različitog životnog uzrasta na različite će načine tumačiti promene u svakodnevnoj životnoj rutini koje neminovno nastaju zbog bolesti i lečenja. Svakako  smatram da ih ne treba lagati ukoliko su u životnoj dobi da te promene uoče. Isto tako smatram da im informacije treba prilagoditi uzrastu, znanju i razumevanju i da ih ne treba opterećivati velikim brojem  informacija koje roditelji dobijaju od svog medicinskog tima.

S obzirom na tradicionalne modele ženstvenosti, da li promena usled masektomije dovodi dodatno do otežanog oporavka ili u tim situacijama estetika više nije bitna?

Iznenađujuće je koliko je pitanje estetike značajno. Dojka je simbol ženstvenosti, seksualnosti, materinstva. Svakodnevno žene su izložene pritisku javnosti da izgledaju lepše, mlađe, zategnutije. Lično  smatram da je to tortura nad ženama i da pored mnogobrojnih socijalnih uloga u kojima mora da se ostvaruje, pritisak održavanja večne mladosti i lepote otežava svakodnevno funkcionisanje većine žena.  Ukoliko taj ideal bude narušen promenama fizičkog izgleda, uz pretpostavku po život ugrožavajuće bolesti, to može dovesti do ozbiljnog sloma same strukture ličnosti. Ovde ne smemo zanemariti ni prebacivanje fokusa sa straha od bolesti i smrti na fizički izgled, koji u određenom trenutku može biti dominantan. Fokusiranje na rekonstrukciju dojke ili čak na minimalne fizičke anomalije nastale na telu  nakon hirurškog zahvata može biti pokazatelj da žena nije spremna da se suočava sa bolnim i neprijatnim emocijama, pa pribegava strategijama za njihovo izbegavanje.

Kako će žena prihvatiti ovaj gubitak zavisi od značaja i značenja koji ona pridaje ovom organu i svom fizičkom izgledu uopšte. Takođe je značajno i u kom se periodu njenog života gubitak dogodio, da li se ostvarila kao majka, u kakvoj je partnerskoj vezi i sl.

Šta je ono što osoba mora da promeni kod sebe kako bi olakšala lečenje i oporavak, a šta njena porodica, prijatelji i šira okolina?

Govoreći jezikom transakcione analize, svako od nas ima unutrašnju mapu stvarnosti koja se naziva referentni okvir. On predstavlja našu reprezentaciju stvarnosti. Kada dođe do pojave bolesti, fizičkog onesposobljavanja, menjanja telesne strukture, socijalnih uloga, neminovno mora doći i do promena unutar naše mape stvarnosti. Ono što smo do sada mogli ili bili sada više ne možemo i nismo. Šta sve obolela osoba mora da menja zavisi od toga šta je sve izgubila ili šta sve mora da redefiniše. Veoma je teško suočiti se sa neizvesnošću budućnosti i kontrolu nad svojim životom prepustiti nekim drugim, nepoznatim ljudima, naći se u pasivnoj poziciji bolesnika sa nimalo ili veoma malo uticaja na tok bolesti i lečenje. Odložiti ili zauvek se odreći određenih životnih planova. Sve ovo podrazumeva neophodnost drugačijeg sagledavanja životnog konteksta, sebe i svoje uloge u njemu. Emocionalna podrška i kontakt sa porodicom i ostalim dragim ljudima značajan su faktor u procesu lečenja i oporavka obolelih žena.

Sa kakvom vrstom nesporazuma, nerazumevanja, dolazi u kontaktu sa okolinom? Šta je ono što pacijentkinjama najviše smeta? 

Čovek je socijalno biće i sazdan je tako da se povezuje sa drugima. Kojim god ljudskim problemom da se bavimo primorani smo da ga posmatramo kroz inerpersonalni kontekst, odnosno kroz veze među ljudima. Patnja je usamljeni životni događaj kao i umiranje. I jedno i drugo fokusiraju obolelu osobu na njene unutrašnje procese i izlaže ih nekoj vrsti usamljenosti. Ova usamljenost često pojačava agoniju bolesti. Porodica i prijatelji često se distanciraju od obolelih. Plaše se da ih ne uznemire, ne znaju šta da kažu ili se boje da se previše približe oboleloj osobi iz straha od suočavanja sa sopstvenom smrtnošću. Ovakvu interakciju često prihvataju i obolele žene tako da i one same učestvuju u procesu sopstvene izolacije. To pojačava njihovu patnju, koju ne iskazuju, da bi zaštitile svoje najbliže i to postaje začarani krug u kome svi pate. Druga krajnost je prezaštićenost obolele žene od strane porodice ili socijalne sredine čime joj može biti poslata pogrešna poruka da nije sposobna da se sama nosi sa poteškoćama sa kojima se suočava.

Da li postoji obuka koju prolaze lekari i ostalo osoblje koje radi sa pacijentkinjama obolelim od raka dojke u smislu adekvatnog psihološkog pristupa?

Nažalost ne. U svetu je psihoonkologija priznata i prepoznata, a u Srbiji postoji jako mali broj ljudi koji se ovom oblašću bave. Razloga je mnogo od nedostatka novca do nedostatka stručnog kadra koji bi se  bavio edukacijama. Lekari i sestre na odeljenjima onkologije u velikoj meri pate od sindroma izgaranja, ali neki organizovani projekti koji bi se bavili njihovim emotivnim zdravljem ne postoje.

budimo-zajedno-predavanje1

Izvor: rozetrasa.com

Kako ocenjujete potez glumice Anđeline Džoli o preventivnom uklanjanju dojki ?

Lično smatram da svako od nas ima prava i odgovornosti koje se odnose na njegovo telo. Samim tim smatram da je ona donela odluku o tome uz konsultacije sa ljudima čiji je to delokrug rada. Šire posmatrano i sa aspekta psihoterapeuta, mislim da je time poslata pogrešna poruka ženama širom sveta. Nažalost nisu sve žene u mogućnosti da se podvrgnu skupim analizama i operativnim zahvatima, a na  ovaj način im je poslata poruka da ukoliko nisu bogate i slavne nemaju kontrolu nad svojim životom i zdravljem što apsolutno nije tačno. Preventivni pregledi, određeni stil života koji podrazumeva pravilnu ishranu, fizičke aktivnosti, seks, druženje, sitna zadovoljstva, može mnogo učiniti za zdravlje žene. Ne možemo i ne treba da otklanjamo sve organe jer postoji mogućnost da obole. I ne možemo, na svu sreću.  Mi možda nemamo uslove kao što ima bogati svet, ali imamo lekare koji su vrhunski stručnjaci, kod kojih treba ići na preglede, pratiti njihove savete i brinuti o sebi. I to je vrlo često dovoljno.

Recite nam nešto o ostalim projektima u kojima učestvujete?

U okviru Instituta na Odeljenju ginekologije sprovodi se projekat “Inegrativna art psihoterapija” u radu sa ženama obolelim od raka grlića materice koji je inicirala psihoterapeutkinja Dragana Pjanić, u kome  sam i ja jedan od učesnika. U okviru Udruženja “Budimo zajedno” od septembra će se nastaviti psihoterapijski i edukativni rad sa članicama. Sve moje aktivnosti vezane za psihoonkologiju intenziviraće se od  septembra kada će, nadam se, i još neki projekti biti realizovani.

Psihološki aspekti oboljevanja od raka

“Rak je simbol, najveći od svih bolesti, on pokazuje da je nešto proticalo pogrešno u čovekovom životu i opomena da treba da ide drugim putem” – Elinda Evans

Rak je bolest koja je poznata još od pre Hrista, lečena u svim delovima sveta i različitim kulturama, ali je danas izuzetno rasprostranjena i uprkos savremenim tehnologijama i napretku medicine i dalje zagonetka za lekare i naučnike. Lekari kažu da su za početak stvaranja kancera odgovorni virusi i mutacija ćeliija, nasleđe i različiti kancerogeni činioci, ali za napredovanje ili povlačenje bolesti najvažniji je naš imunološki sistem. Kod velikog broja ljudi se tokom života razvije maligno žarište u organizmu ali ga čovek zahvaljujući svojim odbrambenim snagama, i ne znajući šta se u njegovom organizmu dešava, potpuno savlada, na sličan način kao što živimo sa obiljem različitih bakterija i virusa u našem organizmu od kojih ne oboljevamo.

S obzirom na količinu istraživanja i dokaza da stanje naše psihe utiče na naše zdravlje, preko centralnog nervnog sistema, imunološkog i endokrinog sistema, smisleno je zapitati se kod kog tipa ljudi, ili pod kojim okolnostima, će se rak razviti do vidljivih manifestacija a kod kojih će se ugasiti. Rak se pojavljuje onda kada je odbrambeni sistem savladan i ne izlazi na kraj sa različitim pretnjama.

Značajan akcenat u lečenju raka stavlja se na ljudsku volju, želju i odluku osobe da se leči. Naš imuni sistem prigušuju različiti psihički činioci, od kojih su najznačajnije potisnute emocije – dugotrajna žalost, doživljaj životne bezuspešnosti, bes, ljutnja i često pominjani stres. Hronična izloženost konfliktnim situacijama, a posebno kada postoji konflikt između potreba, želja i mogućnosti rađa isto tako hrnoničnu frustraciju. Kada se ona ne može više savladati uobičajenim mehanizmima odbrane (racionalizacijama, projekcijama, sublimacijom)  organizam se fizički razboljeva. Od raka najčešće oboljevaju depresivni ljudi, previše racionalni, uplašeni od emocija, siromašnih fantazija, psihički sputani i pasivni.

Berni Sigel tvrdi u svojoj knjizi „Ljubav, medicina i čuda“,  a veliki broj naučnika, lekara i terapeuta se sa njime slaže, da je rak izlečiva bolest. Uspešnost izlečenja u najvećoj  meri zavisi od njegove vere, nade i ljubavi, želje da živi a ne da umre, da se bori, a ne da se preda. Čovek mora biti spreman da svoje emocije straha, besa, tuge i krivice, koje godinama potiskuje, ispolji.

rak i depresija

David Kisen bavio se proučavanjem pacijentkinja obolelih od raka dojke i njihovom sposobnošću ispoljavanja emocija. Zaključio je da jaka blokiranost emocija u kombinaciji sa narcisitčkom omnipotencijom osobe koja ima ideju da svoje probleme treba i može da rešava sama, ključna karakteristika ličnosti s malignim tumorom dojke. Na ovaj zaključak nadovezuje se i istraživanje S.Levi koja kaže da žene sa rakom dojke koje jasno pokazuju svoj strah, depresiju, ljutnju, imaju više šanse da prežive u odnosu na one koje su „dobri“ pacijenti ili „stoici“.

Ali, promena stila života i odnosa prema sebi mnogima ne polazi lako za rukom, ljudska psiha je prilično intertna. Mnogi ljudi bi na pitanje da li radije žele operaciju ili promenu stila života radije odabrali operaciju. Ona je kraća, i manje bolna opcija.

Rezultati istraživanja pokazuju da je verovatnoća preživljavanja veća kod pacijentkinja kod kojih se primenjuju i psihoterapija i hemoterapija, nego kod onih gde se primenjuje samo jedna od ovih metoda. Ono o čemu je važno da se pitaju pacijentkinje koje su odlučile da se suoče sa bolešću putem preobražaja svoje ličnosti, je svrha njihove bolesti, čemu im ona služi, šta im je donela u životu, a šta odnela, da li žele da žive, da li imam dovoljno ljubavi u životu, kako su živele u poslednjih par godine pre pojave bolesti isl. Poenta traganja za odgovarima na ova pitanja leži u preuzimanju odgovornosti za sebe i svoj život, i aktivno sudelovanje u lečenju.

Ono zbog čega je psihoterapija lekovita, individualna, a naročito grupna, jeste i zbog odustajanja od ideje kojoj su mnoge žene sklone, a koja je pothranjivana u našoj kulturi, da sve moraju i mogu same. Grupne podrške su jedan od načina da se osobe povežu sa onima koje se nalaze u sličnim problemima, izloženi složenoj i ozbiljnoj situaciji u životu, da se razmene iskustva i nedoumice. Grupa je snažno, podružavajuće i humano sredstvo podrške na putu ka izlečenju i/ili oporavku od bolesti. Jer, bezuslovna ljubav prema sebi, a onda i prema drugima, koju je neophodno osloboditi, je najvažniji element našeg imunološkog sistema.

Sutra možete pročitati intervju sa Sandrom Bjelac, psihoterapeutom i savetnikom za psihoonkologiju.

Sećanje se svakako može smatrati srećom

Pisanje nije zadatak sa dve nepoznate, nije matematički problem koji sedneš pa rešiš, nekada iz prve, a nekada tek posle višeminutnog mozganja. Pisanje je stvar srca, emocija, pisanje je deo tebe; pisanje je često i lek. Pisati tek tako, čisto da bi se reklo da nešto pišeš, to za mene nije pisanje. Sve te reči jednostavno moraju da se dese, da ih osetiš, da izađu iz tebe lako, da se rode. Volim da sedim u tuš kabini. Da  sedim u turskom sedu dok mi se voda sliva niz lice i telo. Tako se opuštam i tada razmišljam, tada se sećam.

Misli dolaze neverovatnom brzinom, nekada toliko brzo da mi se često desi da ne mogu da ih kontrolišem, da ih zaustavim. Volim da se sećam svog ranog detinjstva, a sećam se svega. Imala sam neverovatne  roditelje, odrastala okružena ljubavlju i pažnjom koja bi mogla usrećiti desetoro dece, a kamoli mene jednu. Volim da se sećam svoje majke kakva je tada bila. Kada me uzme u naručje, odnese do njenog  velikog crnog bicikla, stavi u sedalicu i onda krenemo da se vozimo po gradu. I danas, dok kolima prolazim kroz taj isti grad jasno se sećam nekadašnjih rupa na putu, i mesta na kojima mama, spuštajući se sa  brega polako koči i kroz smeh kaže “štruc biber”. Ne znam šta to znači, nisam ni onda znala, ali je njeno veselo “štruc biber” ostalo usađeno duboko u mojoj detinjoj svesti. Vozile smo se svakog četvrtka i subote  do velike pijace, čak u drugi deo grada. Spuštala me je sa bicikla, pa bi smo onda držeći se za ruke šetale pijacom u potrazi za svežim voćem i povrćem. Nisam volela kada sam morala da preskačem zgaženi  paradajz sa tezgi, plašeći se da u toj silnoj gužvi ne izgubim mamu. Čvrsto sam joj stezala ruku, pazeći pri tom da se negde ne sapletem i uprljam nove sandale. U povratku bi smo svratile do ribarnice, kupile  sveže cveće i polako, vidno natovarene, krenule kući. I danas, kada prodjem pijacom, nedostaje mi taj miris zgaženog paradajza i salata.

porodica2

Izvor: intent.com

Ništa više nije kao nekada. Čak ni pijaca. Obožavala sam “Tofi” bombone, kada mi mama peva najnovije pesme “Kolibrija” i kada me hrani umačući sredinu hleba u punu kašičicu svežeg milerama.

Moji su roditelji imali jedno drugo i imali su mene. Bili smo prava srećna porodica, bili smo tim, tri musketara. Mama je volela da sluša Janis i Dylana, tata Deep Purple i Led Zeppelin, a ja sam volela da  gledam “Grizli Adamsa” dok sedim zavaljena u fotelju i jedem čokoladne štapiće. Igrali bismo jamb, tačnije oni su igrali, a ja sam bacala kockice. Do dana današnjeg nisam naučila pravila. To je za mene bila i  ostala viša matematika.

Razlikovali smo se od drugih porodica, po mnogo čemu. Pre svega po slozi , ljubavi, međusobnom poštovanju. A oni su se razlikovali i kao roditelji, i to mnogo. U mojoj sobi, na zidovima bili su veliki posteri  Bitlsa i Če Gevare. I kuhinji je na zidu, kao ukras, “visila” Ofelija, plišana patka. Već sa tri godine sam znala da je Ofelija devojka jednog dečka Hamleta, a ovi današnji klinci nisu ni čuli za njih dvoje, što je još  gore ne znaju da li je Hamlet Hamlet, ili je Hamlet možda Magbet. Ploče i knjige bile su moje omiljene igračke. Kod nas se uvek slušala odlična muzika, jazz velikane upoznala sam pre polaska u zabavište  iako mi je u tom istom periodu, kao svakoj petogodišnjakinji bilo interesantno da po ceo dan, dok svi u kući ne polude ili se ploča ne izliže, vrtim onu Breninu, “Bato, Bato, Bato, ti si moje zlato”. Što bi moja  baba rekla kao “Švaba tra la la”.

Na more smo išli vozom, spavaćim kolima. Sa ogromnim rancem na ledjima, držeći mene na ramenima, a mamu za ruku, moj tata je bio drugačiji od ostalih tata. Nismo bili tipični Jugosloveni. Bili smo u  jugoslovenskom filmu samo statisti. Imali smo jugoslovenske pasoše, ali je mentalni sklop i duh mojih roditelja pripadao Zapadu. Odrastala sam na hipi filozofiji svojih roditelja i ponosna sam što sam bila deo  te priče.

Sa nostalgijom i setom gledam naše porodične albume iz perioda bezgranične sreće. Tata je ronio, a ja sam skupljala školjke, da ih kao suvenir donesem dedi na poklon. A mama, mama je sve te divne trenutke  beležila našim Kodak “idiotom”. Osmesi od uha do uha, blaženstvo i ljubav isijavaju sa naših fotografija. Niko tada nije ni slutio da će uslediti godine stradanja, ratova i sveopšteg haosa, u kojima smo brinuli o  tatinoj izbegloj familiji, a njega skrivali od svakodnevnih mobilizacija. Mama je i u tim užasnim vremenima ostala stub, i naš oslonac. Borila se kao lav da ne osetimo koje je sranje svuda oko nas, ali je u toj  silnoj borbi počela da gubi sebe, postajala je neka druga mama, stroga i sve zatvorenija.

Volim da je se sećam dok me ljulja u parku preko puta naše zgrade, dok me češlja i uspavljuje svake večeri novom pričom.Volim miris “Bekutan” kreme i “Pegin” šampon za kosu. Reš pečenu džigericu kupljenu  kod čika Jenka i puuuuno pavlake na njoj. Umela je sve i ništa joj nije bilo teško. Da nosi mene, moju veliku lutku, kolica za lutku i koferče. Da mi po stotinu puta čita “Ježevu kuću” i “Žuću račundžiju”.

Mama me je rodila u svojoj dvadeset i šestoj godini. U mojim godinama već je imala četvorogodišnju ćerku i proslavljala devetu godišnjicu braka. Ja sam i dalje slobodni strelac. Ne kažem da sam srećna zbog  toga, ali kada vidim brakove svojih poznanica i drugarica, ne mogu a da ne budem ponosna na svoj status singl devojke.

Naviknuta da živim u porodici u kojoj nije bilo preljuba, laži i tuča, u kojoj je umetnost, obrazovanje i poreklo bilo važnije od novih modela cipela i automobila, ne mogu da se pomirim sa prosečnošću i  prihvatim nekoga samo da bi se reklo da sam u vezi. Shvatam da sa godinama mnogo teže ide da nekog prihvatiš sa svim njegovim manama, ali ja se ne bojim samoće. Radije ću živeti u uspomenama na svoje  detinjstvo i godine sreće mojih roditelja nego živeti imitaciju njihovih života, u nekom pogrešnom filmu, sa nekim tek osrednjim glumcem. Živeću, radovaću se i sećati.

Sećanje se svakako može smatrati srećom, a ja bar imam čega da se sećam.