Zanimljivosti o ljudskom telu

Da li ste znali da:

  1. Probavne kiseline u želucu su dovoljno jake da mogu rastvoriti cink.
  2. Dva bubrega sadrže preko 2 miliona individualnih filtera.
  3. Testisi dnevno proizvedu 10 miliona novih stanica sperme. To je dovoljno da jedan muškarac popularizira celu planetu za samo 6 meseci.
  4. Mozak sadrži milijarde neurona, a koji su spojeni trilijonima sinapsi. Prosečna težina mozga iznosi 1.4 kilograma.
  5. Impulsi nervnim sistemom putuju brzinom od 274 km/h.
  6. Mozak proizvede 70.000 različitih misli dnevno.
  7. Voda čini 80% mozga, a sam mozak nema receptore bola.
  8. Jednom krvnom zrncu je potrebno svega 60 sekundi da napravi puni krug u telu.
  9. Krv u jednom danu putuje 96.540 kilometara, a kada bi se sve krvne žile mogle razvući, dužina bi iznosila neverovatnih 160.000 kilometara.
  10. Pluća sadrže više od 300.000 miliona kapilara.
  11. U 30 minuta telo proizvede topline dovoljno da se više od 2 litra vode zagreje na temperaturu od 100°C.
  12. Za vreme svakog spavanja čovek naraste minimum 8mm, međutim po buđenju se visina smanjuje na prethodnu. Razlog tome je stiskanje diskova hrskavice za vreme stajanja ili sedenja.
  13. Levo plućno krilo je manje od desnog, a razlog tome je taj što srce zauzima više prostora na levoj strani.
  14. Ukoliko se prosečan čovek ne bi brijao celog života, dužina brade mogla bi premašiti 30 m.
  15. Noktima je potrebno 6 meseci da narastu od vrha do dna.
  16. Blok ljudske kosti veličine kutije šibica je dovoljno jak da podnese težinu od 9 tona.
  17. Zubi počinju da rastu 6 meseci pre rođenja.
  18. Osim otiska prsta, svaki čovek poseduje i jedinstven otisak jezika.
  19. Jedan san traje maksimalno 3 sekunde.
  20. U elektronskom smislu, kapacitet mozga može premašiti 1000 terabajta.
  21. Mozak za rad koristi istu količinu električne energije kao sijalica od 10 vati.
  22. Više od 90% sveukupnih bolesti su uzrokovane stresom.
  23. Što je hladnija soba u kojoj spavate, to su veće mogućnosti da ćete imati lošije snove.
  24. Svaki dan telo odrasle osobe proizvede 300 milijardi novih stanica.
  25. Postoji preko 500 poznatih funkcija jetre.
  26. Fokusni mišići očiju se dnevno pokrenu više od 100.000 puta.
  27. U proseku, žene trepnu duplo više puta od muškaraca. U proseku čovek trepne oko 13 puta u minuti.
  28. Ukoliko se prejedete, vaš sluh oslabi na određeno vreme.
  29. Vaš nos može zapamtiti preko 50.000 različitih mirisa. kijanjeIzvor ilustracije: holeinthefence.net
  30. Oči se zatvore kada kijamo, a razlog tome je što kijanje stvara brzinu protoka vazduha od 180 km/h. Ukoliko bi oči tada bile otvorene, postojao bi veliki rizik da one pod pritiskom izlete brzinom od 100 km/h.
  31. Čovek u životu proizvede dovoljno pljuvačke da se napune 2 velika bazena.
  32. Ukoliko vaš jezik nije pokriven pljuvačkom, nemoguće je okusiti bilo šta.
  33. Oči su uvek iste veličine – od rođenja pa do smrti. Međutim, uši i nos ne prestaju rasti do smrti.
  34. Žene sagorevaju masti sporije nego muškarci.
  35. Koža se konstantno obnavlja, a u životu čovek u proseku odbaci oko 18 kilograma kože koju zameni novom.
  36. Kožica kod obrezane dece u samo 21 dan naraste na veličinu dovoljnu za pokrivanje tri košarkaška igrališta.
  37. Potrebno je 17 mišića da se nasmejete, i čak 43 da se namršite.
  38. Kada se zarumenite, crvenkastu boju istovremenu poprimi i sluznica abdomena.
  39. Osmeh je najčešće korišteni izraz lica.

Izvor: www.eznanost.com

In & Out

Hot: Vrutje leto u Egiptu

Kupus i pečenje: fiskalni račun (i jedne batine za poneti molim)

Potencijal aorist: Lazar Krstić

Trebinje glamur: Monika

Šimanovci glamur: Selma

Hladno pivo: Beer fest (da li se pivo toči i posle 22h il samo coca-cola?)

Ulična galerija: Eterna – Hope’s work of art

in@out 51 slika

Blok 44: Izložba meda

Na Zvezdari: Leto na Olimpu

Jazz: Nišvil

Vrnjačka Banja: Filmski festival scenarija

Čačak: Kao prvo razumi drvo

Požega: Interakcija

Neznani junak: Ivan Meštrović

Peva blues: Hju Lori

Jedan on: Vincent Gallo

Groovy potential: Prins

Slušati u suton: The Mothership Orchestra

Da li me negde neko čita: Jebo sad hiljadu dinara / Boris Dežulović

Lepo ime: Magda

Ona koja peva pred san: Billie Holiday

Summer-Haiku:

Silence

and a deeper silence

when the crickets

hesitate.

Leonard Cohen

Reč, dve o Edipu i malom princu

„Hej, pa čemu taj bes“, bio je Anin komentar nakon mog tek objavljenog statusa. Bocnula me je, priznajem, i naterala da se zapitam da li je njen komentar na mestu, da li sam ja toliko besna, a da toga nisam ni svesna? Ok. Priznajem, jesam, ali ni na koga konkretno, kao što je Ana u prvi mah i pomislila. Besna sam zapravo na sebe samu jer sam po ko zna koji put dozvolila da me neke stvari dotaknu, uzdrmaju i povrede.

Mlađi, pa šta. Tatin sin, pa i ja sam tatina ćerka, u čemu je trik pitanje?! Pitam se samo da li za promenu, ljudi bar na kratko mogu da zanemare predrasude, da se ne osvrću i ne obaziru na šuškanja i šaputanja, da slede svoje instinkte, misle svojom, isključivo svojom, glavom, samostalno donose odluke i prosuđuju. Hajde bar jednom pokušajte da zbacite maske, da budete ono što jeste, da se pogledate iznutra. Možda neće baš svima biti prijatno kada se suoče sa samima sabom, ali bar vredi pokušati.

Pišem ono što zaista mislim, i ne libim se da stanem iza svake svoje ispisane rečenice ili izgovorene misli. Pišem ono što misli većina mojih vršnjakinja ili devojaka mlađih i starijih od mene. Pišem u svoje i njihovo ime. Pišem jer mi je dosadilo i dozlogrdilo da samu sebe preispitujem, analiziram i pitam se: „A šta je time hteo da kaže?!“

Bajka ne bi bila bajka kada ne bi bilo zlih veštica i podmuklih vilenjaka. Mali princ se uplašio, a ona, ta velika devojčica, ona je apsolvirala razmažene dečake kojima je 36 samo u ličnoj karti, ali im i dalje treba mama da ih pridrži dok sakriveni iza drveta pokušavaju da piške.

Hej, dragi moji pripadnici jačeg pola, ima li među vama, muškim bićima, onih koji se ne boje svojih godina, muškosti i sexualnosti, ili svi do jednoga potajno očekujete svoju mamu u telu Jelene Karleuše? Očekujete zanosnu lepoticu koja će vam noću grejati postelju, a sutra ujutru kuvati kafu, nameštati kravatu kada pođete na posao, i kao kuče šeniti kada vas ugleda kako se mrtvi umorni vraćate sa posla, dok se u loncu krčka vaše omiljeno jelo, sarma.

Očekujete da bude nasmejana, vedra, lepa , zgodna, ali ne suviše mudra, jer vi ste ipak momci sa brdovitog Balkana, a po tradiciji koju su vam preneli očevi i dede, ženi je mesto u kući. Ženi, lepoj, ali ne pametnoj. Vi ste gazda, taj koji, samo figurativno, lupi šakom o sto i ne voli da mu se protivreči. Taj isti koji se ipak, hteo to da prizna ili ne, topi kada je u društvu izazovne žene, ali britkog jezika i oštrog stava. Eee, tada se javlja problem. Tada dolazite u sukob sa šablonima, nametnutim normama, tradicijom, pogrešnim pričama u koje ste slepo verovali.

man-vs-woman

Žena ne mora biti glupa, ako je lepa, niti automatski znači da je manje lepa žena izvor mudrosti i dobrote. Lepota je u nama, u onima što jesmo, u onome u šta verujemo. Trebate da znate da žene uzornog ponašanja ne stvaraju istoriju, da oko vas ima pregršt kvalitetnih žena, žena koje su se samosvesno povukle u ilegalu, žena drugog sistema. Pokrenite se, potražite ih. Džoni Štulić je baš o takvoj pevao, o ženi finih manira, stranom ovom podneblju, o onoj koja ne dozvoljava nikome da je menja, koja je iznad svojih problema.

Odvežite čvorove, isplovite iz sigurne luke i udahnite život punim plućima. Istražujte, otkrivajte, upoznajte sebe, živite život. Nemojte u svakom vašem postupku, kao opravdanje za neuspeh u vezi , braku, kriviti sirotog Edipa. On je samo mit, legenda, a VI ste to što jeste i nemojte se stideti toga.

Svaki sekund je dragocen, stoga ne gubite vreme. Neprocenjivo je.

Sve je lako kad si mlad?

Međunarodni dan mladih obeležen je 12. avgusta i u Srbiji. Vesti koje su se odnosile na tu informaciju u većini informativnih programa počele su rečenicom „mladi u Srbiji danas baš i nemaju razloga da slave“. Samo neki od razloga su velika nezaposlenost (statistički podaci pokazuju da se na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi 220.000 ljudi mlađih od 30 godina), nedovoljno učešće mladih u donošenju odluka – ka svim nivoima – od lokalnog do nacionalnog i izloženost diskriminaciji.

Obeležavanju ovog datuma prethodilo je nekoliko tekstova u štampanim medijima i na različitim portalima na temu „više od polovine mladih u Srbiji živi sa roditeljima“, ili „na račun mame i tate“ u zavisnosti od formulacije teksta i naslova. Većina tih tekstova citira rezultate Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji pokazuju da je situacija takva „jer im (mladima) tako više odgovara“.

I onda kreću analize i interpretacija prema kojima se u većini slučajeva između redova može čitati sledeće: mladi u Srbiji su lenji, neodgovorni, apatični, nezainteresovani za bilo šta što podrazumeva ikakav mentalni ili fizički napor – sve što je izvan domena „blejanja“ i „zujanja“ predstavlja opterećenje. Umesto da se ugledaju na vršnjake u Danskoj ili SAD, srpska omladina radije živi „od roditeljskog džeparca“, „razvlači studije“ i neće da se osamostali. Čak i oni koji rade radije će živeti u sigurnosti roditeljskog doma, nego iznajmljivati ili otplaćivati sopstveni stan. Ako se na to nadovežu podaci još nekih istraživanja, koji kažu kako bi većina mlade populacije najradije obavljala siguran posao u nekoj državnoj firmi, nego započela sopstveni biznis, onda se sve kockice slažu i slika je jasna – mladi u Srbiji u većini slučajeva su parazitski oblici života koji ne vide dalje od sopstvenog nosa ili, eventualno, društvenih mreža na kojima provode vreme.

Ali, kako nijedna slika nije u potpunosti crno-bela, i ova situacija zahteva analizu. Pokretanje sopstvenog biznisa? Imate ideju, plan, razradili ste strategiju, ali nešto vam nedostaje? Ah, da, početni kapital. Programi za subvencionisanje? Dovoljni tek da poplaćate sve takse i pokrijete administrativne troškove koji vas čekaju kada pokrećete bilo koji oblik biznisa. Kredit možete dobiti samo ako ste zaposleni. Podrška od roditelja? Kao da nisu već dovoljno u svojim kreditima. I još hiljadu i jedna prepreka na putu do pokretanja sopstvenog biznsa koja će učiniti da odustanete od svoje ideje ili je odložite za neke bolje dane koji nikako da dođu.

medjunarodni dan mladih2

Izvor:  www.6yka.com

Nezaposlenost? Sigurna sam da niko od mladih ljudi iz pomenute statistike ne uživa u svom statusu nezaposlenog. Još manje da sede i čekaju da im posao „padne s neba“. Većina je sigurno dobro upoznata s konceptom „začaranog kruga“ traženja posla. Slanje biografije, čekanje poziva, izostajanje odgovora, poziv na razgovor, prvi krug, drugi krig, deveti krug testiranja, neplaćen probni rad, „hvala odlučili smo se za drugog kandidata“ i onda sve iz početka. Privremeno odustajenje od karijere i profesije, pristajanje na bilo šta, letnji, sezonski, „omladinski poslovi“…

Kad smo kod omladinskih, ili poslova preko omladinskih zadruga ne mogu a da se ne osvrnem na hvalospeve koje isti, opet u medijima, dobijaju u poslednje vreme. Kao i svaki hvalospevi, i ovi su često daleko od istine jer svako ko je bar jednom radio preko omladinske zadruge zna koliko su dnevnice niske i koliko se kasni sa isplatama. Svakako, i ovakvi poslovi su nužni i neophodni, ali “bajni & krasni” – nikako.

Na kraju, nije sve ni tako crno – postoji, svakako, veliki broj mladih radi, zarađuje, manje ili više je osamostaljen i može se smatrati uspešnim – ne zahvaljujući nekoj magičnoj formuli, već isključivo svom trudu, radu, obrazovanju i ulaganju u lični razvoj. One druge, koji su do uspeha, pozicije i(li) privilegija došli nekim drugim putem, ili zahvaljujući „burazerskim“, rođačkim ili političkim vezama ne treba spominjati, jer oni nisu deo ove priče. Što se ostalih tiče, ma šta nam govorili, nismo baš sasvim izgubljena generacija – možda malo zalutala, ali (s)naći ćemo se već nekako. I sami naći razlog da slavimo neki sledeći dan mladih.

Recept za srećan i uspešan život

Poslednjih par dana lutala sam po knjižarama i zgrozila me je jedna činjenica – zatrpani smo knjigama koje nas uče kako da budemo srećni, bogati, voljeni i uspešni u svim životnim sferama. Naslovi obećavajući, a tekstovi površni i besmisleni. Ma, da! Svima će se kockice u životu složiti ukoliko bar jednu od knjiga pročitaju od korica do korica. Baš tako to ide. Posle čitanja jedne knjige čovek postaje mudrac koji za svaki problem ima adekvatno rešenje. Da je tako, suza, bola i neuspeha ne bi ni bilo, a njima smo okruženi sa svih strana. Priručnici za srećan život ne rešavaju probleme, ma koliko se pojedinci uzdali u njihove magične moći.

Većina štiva tog tipa se bavi presipanjem iz šupljeg u prazno, pa tako i glava čitaoca ostaje prazna i posle svih pompeznih naslova i podnaslova. A čitaoci se uzdaju u veliku iluziju da se do svega može stići preko noći. Pročitaš knjigu, odspavaš sa osmehom na licu i od sutra si miljenik sudbine. Od sutra si bogatiji od Bil Gejtsa i mudriji od Dalaj Lame.

to-be-happy-make-other-people-happy

Samo ako pročitaš tu knjigu koja ti nudi sve na dlanu, osim jedne činjenice koja čitaocu sreću kvari, a to je činjenica da je svaki čovek priča za sebe, te da je na njega nemoguće primenjivati univerzalna pravila i recepte. Ovaj “mali detalj” kao da namerno zaboravljaju autori bestselera koji će vam promeniti život iz korena. Taj detalj će i jednog čitaoca dovesti do razočarenja, jer će ostati bez novca u džepu, sa pregršt izneverenih očekivanja. Do sreće, uspeha i svega onoga čemu težite dolazi se zaobilaznim putem. To je put čiju stazu ćete sami morati da utabate, bez ijednog jedinog priručnika u džepu. To je put na kojem ćete osluškivati sebe i svoje potrebe, a ne čituckati uputstva za upotrebu sopstvenog života.

Odbacite priručnike koji vas jedino mogu dovesti do zbunjenosti i prihvatite činjenicu da ste univerzalna pojava na ovoj planeti. Upoznajte sebe i dopustite životu da vas uči. Nasmešite se svom savršeno nesavršenom životu i bez zadrške uživajte u njemu.

(Ne)normalne pojave koje nas okružuju

Kada živite u određenom okruženju, neizbežno primećujete karakteristike, navike i društvene pojave karakteristične za to okruženje i ljude koji ga čine. Živeći u Srbiji sigurno ste primetili neobična poimanja i shvatanja šta je društveno prihvatljivo, a šta ne, ili šta je (za većinu populacije) normalno, a šta ne.

Tako na primer, normalno ja ako na šalterima državnih institucija, pošte banke, ili bilo koje druge „šalter – službe“ za nešto što se realno može obaviti za pet minuta ostavite po dva – tri sata svog života. Nekad i u više navrata.

salter

Normalno je da (uglavnom) maloletni huligani divljaju po stadionima i gradskim ulicama,  oštete usput po neki objekat, dok idu u nabavku „besplatne“ sportske opreme (brendovi uglavnom potiču iz država koje mleđene patriJote mrze iz dna duše). Sa druge strane, mirna šetnja manjinske grupe (da, Parada ponosa) je neprihvatljiva.

Normalno je da okrenete glavu od prosjaka na ulici i kažete kako su „ružni, prljavi, zli“. Nije normalno da razmislite kako doprineti socijalizaciji i prihvatanju tih ljudi, ni šta raditi po pitanju njihovog uključivanja u društvo. A tek da razmislite o problemu zloupotrebe dece u svrhe prosjačenja i mogućnostima koje su im, zbog neprihvatanja od strane većinske grupe, uskraćene u startu? To tek nije vaš problem. Ko će da razmišlja o tome kada treba smisliti kako da najnoviji model android telefona postane i „Vaš životni partner“. Sa druge strane, opšte prisutna pojava je i ta, da ljudi koji prose na ulici često ne spadaju u socijalno ugrožene kategorije. Ili da će materijalno ugroženi ponekad radije primati socijalnu pomoć nego raditi. Setimo se prošlogodišnje inicijative predsednika opštine Ljubovija da se radno sposobni korisnici socijalne pomoći upućuju na rad u jedno od dva javna preduzeća, gde bi kao naknadu za osmočasovno radno vreme dobijalidnevnicu od 1.500 dinara. Šta mislite koliko ljudi je prihvatilo priliku, a koliko njih odbilo i(li) negodovalo zbog iste?

Normalno je i da nikog ne iznenadi kad brzi voz pri kretanju od 20 kilometara na čas iskoči iz šina. Kao i da, ako planirate da putujete vozom sa jednog na drugi kraj ove zemlje (prelazite 200 – 300 km, na primer), znate da se morate naoružati strpljenjem i za tu avanturu odvojiti u proseku od šest do osam sati. Navikli ste da je podrazumevano da se svuda malo kasni, zar ne?

Očekivano je da pristojan posao teško možete naći bez veze. Sve je to lepo – i biografija, i prosek, i kursevi, i iskustvo, i znanje jezika, ali ko je vama kriv što se „komšijin mali“ politički angažovao u pravom trenutku, a vi niste? Kad smo kod posla, normalno je i da u potrazi za istim malo volontirate. Godinu dana, na primer. Ili dok ne iskoriste sve vaše potencijale. Ili dok se ne umorite od „učenja i sticanja iskustva“, a potencijalni poslodavac (koji to u stvari nije) ne pronađe novu mladu snagu još željniju dokazivanja.

nenormalne stvari

Izvor fotografija: vojvodinacafe.rs

Očekivano je da vas, ako ste žena, na razgovoru za posao čekaju pitanja u vezi sa planiranjem porodice. Nema veze što se to smatra diskriminacijom, koja je zakonom zabranjena. Ako imate vremena i živaca, probajte da se žalite, uložite prigovor, prijavite diskriminaciju. Nije li pravda spora, ali dostižna? Ne znam koliko verujete u pravdu i ravnopravnost, ali čini mi se da u Srbiji još uvek postoji teza da su žene „malo neravnopravnije“, ta da ih je prihvatljivo „malo“ i diskriminisati.

Normalno je da se žalite kada komšije na spratu iznad puštaju muziku. Prijaviti nasilje u porodici – nije. Zabadanje nosa u tuđi život je očekivano, kao i okretanje glave pred tuđom nesrećom.

Normalno je da u ugostiteljstvu ( i generalno, sa ljudima) rade neljubazni ljudi. Baš danas, kad mu je omiljeni klub izgubio, vi od konobara očekujete da vam donese novu kafu sa tri ukusa koju ste naručili još pre pola sata i da se pri tom smeška ili (ne daj bože!) kaže nešto poput „hvala“, „izvolite“, „doviđenja“. I prirodno je da vas radnica u knjižari bledo gleda kad ste baš danas našli da je smarate sa nekim tamo Markesom… Mislite o tome kada sledeći put budete isprobavale par cpela na rasprodaji pola sata, a potom izašli iz radnje ne kupivši ga.

Normalno je i žaliti se na prljave parkove i ulice; čistiti za svojim ljubimcima – ni slučajno.

Normalno je da kada treba ustupiti mesto trudnici zamišljeno gledate kroz prozor gradskog vozila. Još normalnije da sve više loših i negativnih navika i pojava usvajamo, prihvatamo kao prirodne i date, te da one polako postaju kulturni model i obrazac ponašanja. Za veliki broj – naravno da izuzeci uvek postoje. Hoćemo li se potruditi da izuzeci postanu pravilo, ili ćemo zatvarati oči i okretati glavu pred svim tim novonastalim pojavama, sa kojima se susrećemo skoro svakog dana i koje nam smetaju, a sve više bivaju prihvaćene i normalizovane?

„Budi promena koju želiš da vidiš u svetu“ ili će se (normalno) neko drugi pobrinuti za to?