Маргарите (илити ”Клаберска књига постања”)

Гледам сва та раскалашна позирања по друштвеним мрежама и не могу да не помислим о хиљадама дама које су изгубиле душевност по тминама ноћних клубова. Којима је Аца Лукас из гигантског звучника заменио пој анђела у глави. Питам се како једна фина дамица, са искром у оку, родитељском пажњом од малена окупана, природне кокетности, која помаже старцима да пређу улицу и мирише без парфема, која лети уместо што хода, попут епских хероина у кинеским филмовима, постане старлета напућених уста, злог погледа и искежених зуба, која ни са ким не разговара без финансијског умишљаја, извештачено флертује и слика се по сепареима са једном ногом увис? Шта је таквом направи?

barbi

FOTOGRAFIJA: Jovana Tomašević

Пречесто се такве, жаљења достојне судбине женске, виђају по престоничким ноћима. Сећам се две неискварене девојчице које упознах пре пар година. Лепотице из провинције, за којима уздисаше по читаоницама. Ходаше попут газела. Те ножице нису се вајале у реду испред ”Буцка”, њих је калио планински макадам на путу до школе. Негде на другој години почеше стидљиво да њушкају по престоничким кафићима на гласу. Допало им се што, захваљујући својим милим њушкицама, ниједно пиће не плаћају. Постадоше анонимне звезде. Хијене београдске, умивени мамини синови који читаву младост вежбаше само отварање женских капија, брзо су их приметиле. Кренула су ласкања, вожње и шампањци. Биле су најбоље женско друштво које се замислити може. Лепо и захвално на пажњи. Од срца. Одговарале су на сва питања, на смеху нису штеделе, а покварене игре прекаљених кругодвојкашких дама, оне нису познавале. Ускоро су кренули сплавови и озбиљни клубови. Вечере по ресторанима. Сплетке. Дочепала их се екипа љигавих богаташких потомака и убрзо посташе инвентар у сваком цењеном градском сепареу. Сукње скратише, а усне постајаше све пуније и пуније. Поглед им се изопачио. Пропиле се, пропушиле, а на крају и прашак пробаше. Све кочнице су попустиле. Све регуле, које су деценијама у њихове лепе главе убацивали брижни родитељи и разне тетке из провинције, постадоше им само материјал за спрдњу. Напослетку их видех како се фоткају за фејсбук испред једног сплава, са два прста у ваздуху, исплежених и пирсингованих језика, у штиклама бесмислене висине. Нису више ходале као газеле, више као лавице, предаторке.

Београдски клубови, храмови пожуде, и београдски мушкарци, од анђела стварају булгаковљевске Маргарите, зле владарке ноћи на метлама.

O papučama i ljudima

Homer to tako ne kazuje. Potonji pisci, istoričari, arheolozi, mitolozi i mitomani još se manje usudjuju da o tome javno progovore. Ipak, moja izoštrena intuicija mi govori da je premudrog Odiseja, posle deset godina lomatanja po uzburkanim morima, izbegavanja Kirkinog zavodjenja i Kiklopovog ražnja, kada se konačno dočepao doma, hvale vredna, čedna i verna Penelopa, prepoznavši ga, prvo upitala „Pa gde si ti do sad?!“. Elem, nije potrebno da budete antički heroj i odsutni deset godina da biste probudili sumnje i od svoje drage iznudili isto pitanje. Dovoljno je da ste neprijavljeno otišli da se vidite sa drugarima. Ili do supermarketa. Ili da bacite smeće.

Angry woman

Izvor: 943thepoint.com

Šalu na stranu, ima različitih žena, različitih muškaraca i različitih načina na koji jedno drugome pokazuju privrženost. Ipak postoji jedan, toliko mračan, tabuiziran i guran pod tepih, da se o njemu govori samo u kontekstu trećeg lica, poželjno odsutnog – papučarstvo. Nema tužnije slike od starog prijatelja, preko noći i uz pomoć nemilosrdnih hormona pretvorenog u ljubitelja Feng-shuija. Sve i da ste od kamena, nešto vas u grudima stegne, oči vam se navlaže i poželite da skinete kapu, privijete je na grudi i dramatičnim glasom kažete „Zbogom, prijatelju! Do svidaniya!“. Srećom, tu su vrli pojedinci koji poput Spartanaca u opevanim Termopilima čvrsto stoje prkoseći navali. Tu negde počinje ova priča.

Tačno dvadesetak minuta posle ručka, u onim slatkim trenucima kada poželite da ste preživar ne bi ste li se podsetili upravo prožderane bečke šnicle, zazvonio mi je telefon. Možda zbog toga što sam bio u blaženom bunilu, a možda zbog toga što je Herman u slušalicu ispaljivao nerazgovetne reči u rafalu, u početku nisam razumeo o čemu se radi.

-“Stani, stani”. – pokušao sam da ga umirim i doznam više o problemu – “U čemu je u stvari problem?”

-„U Holmanu!“ – dreknuo je – „U tom prokletom papučaru.“

-„Kako to misliš?!“ – zbunila me je njegova agresivnost.

-„Kako to mislim???“ – proderao se toliko da je oterao golubove sa simsa, nekoliko metara dalje – „ Sreo sam ga na ulici pre nekoliko dana, i dogovorili smo se da se danas nadjemo i odemo na piće zajedno, kao u stara dobra vremena.“

-„Pa?“ – nisam naslućivao o čemu se radi.

-„I eto ga, zove me pre petnaest minuta da mi kaže da ne može da dodje jer mora da ide sa ženom na časove plesa.“ – kipteo je Herman od besa – „Ples! Naš Holman, sa sve svojih sto i trideset kilograma pleše!“

Stvarno je delovalo čudno, moram priznati. Holman je svojom gradjom i kretnjom najčešće ostavljao utisak nespretnog drvoseče kojem su samo pukom srećom i voljom viših sila svi prsti i udovi na broju ili razočaranog sumo rvača koji se odao steroidima i laganom dizanju tegova. Zamišljanje njega kako pleše rezultiralo je samo podsećanjem na kadrove iz filma Godzila. Možda je Herman i bio u pravu, nije bilo zdravorazumskog odgovora osim da je naš prijatelj posrnuo pred ženom i pokorio se. Bili smo svedoci monstruozne metamorfoze iz muškarca u papučara.

-„Neću više ni da ga zovem, znaš!“ – nastavio je Herman – „Ne treba meni njegovih zlatnih pola sata, nek ide pa nek sa ženom, štatijaznam, štrika čarape, lepi herbarijum…“

-„Kakav bre herbarijum?“ – totalno me je zbunio.

-„Pa šta ja znam šta žene vole da rade?!“ – pobunio se on.

-„Zaboga, Hermane, oženjen si, valjda znaš šta Doris voli da radi?!“ – podsetio sam ga na očigledno stanje stvari.

-„Jok. Mi smo ti, znaš, više onako patrijarhalna porodica. Zna se ko je muško, a ko žensko. Ja kad dodjem sa posla pročitam novine, ručam, odspavam, pa pravac do grada da obidjem stare drugove.“ – samozadovoljno je objasnio, tonom pravog pravcijatog pater familiasa.

Pokušao sam da malo odbranim Holmana –„Ipak, nije to razlog za toliku ljutnju. Videćete se neki drugi put “

-„Drugi put? A, ne, hvala, moliću lepo! Zna se šta je muški kodeks!“ – odlučan je u svojoj ljutnji bio Herman – „ Ja sa tim ženskim Petkom neću da imam ništa!“

Nije mu se moglo mnogo zameriti na prekosti. Ostaviti starog druga na cedilu delo je dostojno ništarije. Čini mi se da sam negde pročitao da izvesna plemena iz pustinje Gobi imaju posebnu reč za tu vrstu izdaje, kao i nekolicinu izrazito egzotičnih odmazdi za taj prekršaj. Palo mi je na pamet da nazovem Holmana kasnije, saspem mu svašta u lice i vidim kako misli da opravda svoje postupke. Osećao sam kako na mene prelazi doza Hermanovog pravednog gneva. I ja bih bio ljut, nego šta!

conflict

Izvor: www.shakesville.com

-„Ma možda si u pravu!“ – prelomilo se nešto u meni, probudila se iskonska potreba da se preuzme inicijativa, da se od posrnulog vodje čopora preuzme titula alfa mužjaka. – „Moraju se znati prioriteti! A prijatelji su uvek na prvom mestu! Je l’ tako?!“

-„Nego sta!“ – obradovao se Herman mojoj nagloj promeni gledišta.

Nastavio sam da držim govoranciju, kao političar u predizbornom zanosu -„Ne mari. Umemo mi da se provedemo i bez tog papučića. Nas dvojica! Ubitačan tim! Kao nekad!“

„To je bio provod!“ – mogao sam da zamislim kako mu se sa one strane žice oči cakle pri deluzivnom prisećanju na mladje dane.

-„Onda, šta kažeš? Petak, poslepodne, ti i ja, pravac kafana! Pa da vidimo dokle možemo da izdržimo!“ – kuražno sam predložio.

-Hmm… petak, kažeš?- utišao se najednom do granice čujnosti.

-Pa da, posle posla – u pet, šest. Kad god da ti odgovara!“ – ohrabrio sam svog pokunjenog prijatelja.

Odgovorio mi je refleksno, kao iz topa – „Nema šanse. Petkom Doris i ja imamo zakazano kod astrologa.“

San zimske noći

Malo je neženja koji su u stanju da shvate razliku koju u vaš život unosi spavanje u zajedničkom krevetu. Zarad sloge i ljubavi, odričete se dela sopstvenog suvereniteta i ustupate teritoriju kreveta voljenoj osobi. Pretpostavljam da negde postoji naučni rad koji objašnjava zbog čega je tačno ženama potrebno izmedju sedamdeset pet i devedeset procenata krevetske površine, pa neću ni pokušavati da oborim tu u praksi dokazanu činjenicu – ako ste muško, vežbajte da spavate na skučenom prostoru, trebaće vam. Ne pokušavajte da pružate otpor – samo ćete uzalud trošiti snagu. Čak i ako ste, recimo, elegantno popunjeni vozač kamiona sa prikolicom, a vaša draga balerina, nemate šanse – probudićete se na samoj ivici kreveta, dok vaša lepša polovina kraj vas mirno spava u pozi morske zvezde.

No, i ovaj se problem prevazilazi navikavanjem. Ili u težim slučajevima, fakirskom obukom. Ozbiljnija tačka sporenja je raznolikost navika u pokrivanju. Dok je za moju dragu suprugu dovoljno da preko sebe prebaci ćebe ili, za najgorih zimskih dana, jorgan, moje genetsko sećanje na praslovenski život u Zakarpatju i oštre zime pored Dona i Volge je suviše jako da bih pristao na bilo šta manje od jorgana i broja ćebadi ne manjeg od tri.

-„Zar ti je zaista potrebno sve ovo?“ – upitala me je moje najdraža, dodajući, na moj deo kreveta debeo sloj pokrivača preko zajedničkog jorgana.

„Da. Nema teorije da zaspim ako mi je zima.“ – slegao sam ramenima nemoćno.

„Zima? Imaćeš preko sebe pola jata gusaka i vunu omanjeg stada!“

„Šta da radim kad ne mogu da spavam drugačije… Molim te, stavi mi i jedan frotir pored kreveta, da ne ustajem ako mi zafali pokrivača.“

„Pa ti si stvarno šašav.“ – uzjogunila se moja draga – „Pogledaj mene – samo jedan jorgan! A i to mi je ponekad previše. Uostalom, i ti ćeš se otkriti noćas, kad mali mozak shvati da si namerio da skuvaš i sebe i njega, pa preuzme kontrolu i refleksno pobaca oko kreveta sve to čime si se pokrio.“

Uprkos gunđanju, dobio sam svoju ćebad i frotir pride, i nedugo zatim se našao u komforu uspavljujuće vreline. Kroz vatreno crvenu izmaglicu nastupajuće dremljivosti jedva da sam načuo ženino „Laku noć“ pre nego što sam bućnuo u san.
Sanjao sam ledene bregove, izgubljenu Frenklinovu ekspediciju, Eskime koji na sankama jezde kroz snežnu pustaru i krvoločne polarne medvede. Tren pre nego što će me bela smrt uzeti pod svoje, probudio sam se izbezumljen od straha i hladnoće.
Prstima ukočenim od zime pipao sam oko sebe pokušavajući da se domognem odbeglih prekrivača i spasem se od smrzavanja. Uzalud. Svi do jednog bili su prebačeni na stranu moje najdraže. Ne želevši da je probudim, proveo sam ostatak noći drhteći pod spasonosnim frotirom.

Ujutru sam je prekorio – “Kažeš, ne voliš mnogo da se pokrivaš? Gde su se onda noćas dela moja ćebad?”

-“Ti si ih zbacio sa sebe jer ti je bilo vruće.”

-“Ali bila su prebačena preko tebe!” – pobunio sam se.

-“Pa tamo si ih ti bacio. Ne misliš valjda da sam ti ja otela ćebad?” – prebacila je hitro krivicu na moju stranu i ućutkala me. Zaista, bilo je moguće da sam sam kriv. Odnosno, verovao sam da je moguće dok se ista priča nije ponovila naredne noći. I one posle nje. I sledeće. Morao sam da pronadjem rešenje, jer su tragovi noćnih smrzavanja iz dana u dan bili sve gori i gori. Činilo se da mi nokti polako dobijaju modru boju.

bed

Izvor ilustracije: www.imgur.com

Zato sam pribegao lukavstvu. U trenutku ženinog odsustva prikovao sam pokrivače za krevetski ram koristeći nekoliko jakih gradjevinskih eksera. Uzalud. Negde oko četiri i petnaest me je probudio zvuk cvokotanja mojih sopstvenih zuba. Moja prekrivka je volšebno promenila vlasnika kao i svake prethodne noći.
Trebao mi je savet nekog iskusnijeg, pa sam sa prvim zracima sunca telefonirao Hermanu. Bio je potpuno budan i pokazao je za moje tegobe i više razumevanja nego što sam očekivao. Navodno se i sam suočavao sa istim problemom još od medenog meseca, koji su on i Doris proveli kampujući. Kleo se da je tokom noći ostajao bez vreće za spavanje i termofora. Preporučio mi je da svakako kontaktiram jednog njegovog poznanika, inače doktora, koji se temom otimanja pokrivača bavi na naučnom nivou. Ni časa nisam časio nego sam ga potražio. U ordinaciji sam zatekao izbledelog, suvonjavog starčića vodnjikavih očiju i dubokih modrih podočnjaka. Delovao je strašno umorno.

-Mhm?!- prenuo ga je iz dremeža moj ulazak

-Herman me je poslao da razgovaram sa vama.-Sramežljivo sam započeo

-Herman? Ah, da…. Herman iz USM…Fino momče.” – prisetio se

-“USM?”

-“Udruženje Smrznutih Muževa – okupljamo se jednom nedeljno u prostorijama mesne zajednice.” – pojasnio mi je

“Herman kaže da imate rešenje za naš zajednički problem?” – sa nadom sam priupitao

-“Ah, da!” – Osmehnuo se doktor – “Kakav Vam je krvni pritisak? Da nije slučajno povišen?”

-Ne. Sto dvadeset sa osamdeset.” – ponosno sam odvratio

-“Šteta, šteta…” – zavrteo je glavom – “To bi vam malo pomoglo… Bar sto devedeset sa sto trideset, i ne biste ni razmišljali o pokrivanju. A šta kažete da se malo ugojite? Desetak, petnaestak kilograma? To bi vas ugrejalo. I obavezno jedite dobro pred spavanje!” ispalio je nekoliko saveta

-“Predlažete da narušim zdravlje da bi mi bilo toplije?” – zabezeknuo sam se

-“Ili to, Ili da vas pošaljem kod kolege veterinara.”

-“Veterinara?”

-“Da, da. Jačinu lekova za spavanje koje oni daju konjima lekari ne smeju da prepisuju. Ali, popijete jednu i baš vas briga je l’ mećava ili žega.”

-“Pa je l’ to bezbedno?”

-“Naravno da nije bezbedno. Ali radi! Radi!” – falile su jos munje u pozadini da bi izgledao kao doktor Frankeštajn.

Pobegao sam od suludog doktora glavom bez obzira, usput svrativši do Hermana, sa namerom da ga izgrdim što me je poslao po savet kod opasnog manijaka. Sažalio sam se kada sam ga zatekao kako iznad svog dela kreveta pokušava da namontira starinsku kupatilsku grejalicu i bez reči mu pomogao. Neljudski bi bilo grditi sapatnika.
U se i u svoje kljuse! Morao sam sam naći rešenje za problem. Počeo sam redovno da treniram. Ljubazni momci iz lokalne hladnjače su mi dozvolili dve – tri dremke u ledenoj komori nedeljno. Čak me i oživljavaju kad se uspavam.

Čini mi se da je i priroda pokušala da mi pomogne – Brada mi se zgusnula, obrve liče na dva veštačka brka zalepljena iznad očiju, a sve manje oskudevam i u svakovrsnim maljama – ubrzana evolucija na delu. Kad samo pomislim da se žene već vekovima pitaju zbog čega muškarci omaljave i naglo se ugoje po ulasku u brak! Dokazao sam da to nema nikakve veze sa prežderavanjem i manjkom fizičke aktivnosti! Samo zbog toga je vredelo smrzavati se!

Sve i da nije toga, nekako se snalazim – ponekad uspem da sakrijem rezervno ćebe, a u posebnim prilikama čak i da ga zadržim do jutra. Ipak od najveće je pomoći ona toplina koja oko srca narasta svaki put kad ugledam kako pod mojim pokrivačima slatko spava moja najdraža kradljivica ćebadi.

ŠTA ŽENE ŽELE?!

PITALI SU ME DRUGARI DA NAPIŠEM NEŠTO DUŽE OD 140 KARAKTERA ZA NJIHOV PORTAL…TRUDIĆU SE DA BUDEM JASAN I GLASAN.

RETKO ČITAM BLOGOVE I TEKSTOVE DUŽE OD PENISA MARINKA MADŽGALJA…O ŽENSKIM PORTALIMA DA I NE GOVORIM. KAPIRAM DA POSTOJI PUNO TIH ROMANTIČNIH TEKSTOVA KOJI NE GOVORE NI O ČEMU, SAVETA ZA ZDRAV ŽIVOT SA PUNO ĐUMBIRA I ZELENOG ČAJA…ZATO NEĆU DA DELIM RECEPTE ZA TORTE I KOLAČE I PRIČAM O TOME KAKO DA ZAŠTITITE MUŠKATLE OD MRAZA.

PA DA POČNEM…
SUNCE JE PROLAZILO KROZ ZAVESU I MILOVALO NJENE BUTINE, VLAŽNE OD MOJIH SUZA DOK SAM JE LJUBIO PLAČUĆI….AHAHAHAHAHA ŠALIM SE, ŠALIM SE.

ŠTA ŽENE ŽELE?!

POSTOJE PITANJA OD MILION DOLARA, OVO NIJE JEDNO OD NJIH…

zena

Fotografija: Aleksandra Dobrić

Model: Lela Radulović

OVO JE PITANJE OD MILION BESANIH NOĆI, OD MILION NEIZGOVORENIH REČI, PITANJE SATKANO OD MILION UZDAHA.
NE DELIM LJUDE NA POLOVINE, ŽENAMA NIJE POTREBNA JAČA POLOVINA…TREBA IM CEO ČOVEK.

ŽENE ŽELE JAKU FIGURU, MUŠKARCA KOJI IMA JASAN POGLED NA SVET, STABILNOG, NEKOGA KO SE NE KOLEBA, NEKOGA KO U SVAKOM TRENUTKU ZNA DA FORMULIŠE SVOJE STAVOVE.
ŽENA ŽELI MUŠKARCA PORED KOGA SE OSEĆA KAO ŽENA…I NEŽNA I ZAVODNICA, ŠNAŽNA ALI ZAŠTIĆENA.
ZATO MUŠKARAC MORA BITI JAK, OSVAJAČ…MORA ZNATI KAKO DA “UZME” ŽENU, ALI DA NE ZABORAVI DA JE OSVAJA IZNOVA I IZNOVA. ŽENE ŽELE DA NEKOME PRIPADAJU ALI I DA NEKOGA IMAJU, DA IH NEKO POSEDUJE A DA BUDU DOVOLJNO SLOBODNE DA BI OSTALE SVOJE.

Young man following woman

Izvor fotografije: cleverpartner.com

ŽENA ŽELI MUŠKARCA KOJI ZNA ŠTA ŽELI…MUŠKARCA KOJI ŽELI NJU!

DA LI SU ŽENE JAČI POL?!

U POREMEĆENOM SISTEMU VREDNOSTI, U FAST FOOD VREMENIMA GDE SE ŽIVOT KONZUMIRA BRZO A ŽIVI TEŠKO…MUŠKARCI SE POD TERETOM EPITETA “JAČI POL” POVLAČE, SLAMAJU…POKUŠAVAJUĆI DA ZADOVOLJE NEKE NAMETNUTE STANDARDE, KAO DA SVE VIŠE NESVESNO ŽENAMA PREPUŠTAJU INICIJATIVU.

…O OVOME I MNOGIM DRUGIM TEMAMA ĆU PISATI AKO OD UREDNIKA OVOG PORTALA DOBIJEM DRUGU RATU OD OBEĆANIH 120 000 EVRA. DO TADA PRATITE ME NA TVITERU, FEJZBUKU, INSTAGRAMU, JUTJUBU, SKAJPU, VACAPU, VAJBERU...VESELI POZDRAV.

S one strane duge

Kažu da odelo čini čoveka.

Koji god član krojačkog esnafa da se ovoga dosetio, valjalo mu je na spomeniku uklesati : „OVDE POČIVA NEPRIJATELJ SVEGA MUŠKOG“, jer je ono što je njemu delovalo kao dobar reklamni slogan preraslo u mračni usud maljavijeg pola. Nije da mislim da su nasi preci koji bi na sebe navukli kožu nečega što su upravo umlatili i pojeli, ili njihovi nesto pomodniji potomci kojima se spektar svodio na prirodne boje kudelje i vune bili primer na kojem bi valjalo zasnovati svoje odevne navike, ali se suznim očima punim zavisti u tu prošlost zagledam svaki put kada preneraženo buljim u dva komada odeće pokušavajući da vidim razliku u boji koja je za moju suprugu toliko uočljiva.

„Ti stvarno nameravaš da takav izadješ iz kuće?“ – upitala me je moja životna saputnica, pri tome jedva na mene bacivši letimičan pogled. Spremali smo se za roštilj kod Hermanovih, pa se moj stil odevanja nalazio negde u sektoru „Ono što nije gre’ota da uflekam“. Crne farmerice i crna majica. “Što?” –osetih se uvredjenim. Šta ona uopste misli? Da se u sakou rvem sa rebarcima? Da rezervne zemičke krijem i majonez nosim u džepu grombi kaputa?

„Stvarno? Teget majca na crne pantalone?“ – sa nevericom mi odbrusi moja draga, i dalje me tek površno osmotrivši.

„Crna. Crna majica“ – negodovao sam

„Pogledaj se u ogledalo, i reci mi da je to crno“

„Pogledao. I crna je. Malo manje crnkasta nego pantalone, ali crna“

Grohotom se nasmejala. „Malo manje crnkasta? Misliš tamno teget?“

Zbunio sam se, pogledao još jednom u ogledalo … i ništa. Na sebi sam i dalje imao dve crne stvari. Tačnije, jednu crnu i jednu malo manje crnu. Širom sam otvorio oči i počeo netremice da zurim u svoj odraz, vođen idejom da je možda u pitanju jedna od onih optičkih varki koje vam se razotkriju tren pre nego što se onesvestite od buljenja i usred mora raznobojnih fleka ugledate brod, cvet ili zeca. Ništa. I dalje crno.

Učinio sam ono što bi svaki mudar, oženjen čovek učinio. Stisnuo zube i odustao. „Dobro, de. Teget.“ A onda znatno pažljivije i tiše dodao – „A to ne ide zajedno?“

„Ide.“ – Klimnu mi moja draga -„Ako dodaš i kapu sa praporcima“

Posle takvog odgovora, nije mi bilo druge, do da u potpunosti kapituliram. – „ Šta onda da obučem?!“ Na to su se oči moje najdraže konačno okrenule ka meni. „Hmmm.“ – odmeri me od glave do pete, pogledom iskusnog modnog vatrogasca. „Svetle farmerice, onu rezedo košulju koju ti je moja mama poklonila za rodjendan, a ti je nisi ni otpakovao, (možda sam halucinirao, ali mi se činilo da sam tu osetio prekor u njenom glasu), one krem antilop cipele. I stavi naočare sa tanjim ramom, sa ovima izgledaš kao penzionisani poreznik.“ – ispalila je nemilosrdni odevni rafal.

muske kosulje

Moj testosteronom osakaćeni mozak sporo je procesuirao izgovoreno „Farmerice – svetle. Znam koje su, i što je još čudnije, znam gde su. Košulja – rezedo. Rezedo.Rezedo.Rezedo …“ očas je nastao kuršlus u mom logičkom aparatu. U panici, počeo sam da prelistavam internu encikolpediju „rezbarenje; rezerva; rezervacija; rezervat;  rezervoar; rezidencija; rezignacija; rezistencija; rezime; reznica;rezonancija; rezultat; rezus-faktor; – i ni traga ni glasa od rezedo, rezede ili kako god da se zvaše. Okreni-obrni, ponovo sam bio u neprilici.

„Rezedo?“ – molećivo sam pogledao svoju bračnu saputnicu i privremenog modnog inkvizitora.

„Da, rezedo. Kao tirkizno, samo zelenije.“

„Tirkizno?“ – već sam sam sebi zvučao sažaljenja vredno.

„Auf.“ – uputi mi prekorni pogled – „Kako to da ti prevedem na muški jezik? Rezedo: svetlo plavo-zeleno sa malo više zelenog, za razliku od tirkiznog koje je plavo-zeleno sa malo više plavog“. Mora da sam izgledao potpuno zblanut, pošto se nervozno okrenula ka ormaru, i posle kraćeg prekopavanja na svetlost dana izvukla upakovanu košulju boje koju sam najpre bio u stanju da povežem sa drečavijom varijantom bakarne rude.

„To da obučem!?“ –red je na mene bio da budem zgrožen.

„Da. Što?“

„A da ipak probam nešto muževnije? Crno, braon…normalno plavo? Ili normalno zeleno? U krajnoj liniji, nešto ne-rezedo i ne-tirkizno?“ – branio sam se iz petnih žila. Kad ste mali, nauče vas da je crveno boja za devojčice, a plavo za dečake. E, pa ovo plavo nije bilo za dečake.

„Lupaš. Rezedo te stanjuje u struku. I slaže ti se sa očima.“ – tutnula mi je košulju u ruke, ne obazirući se mnogo na moje mrmljanje.

„Bože, još će ispasti da imam rezedo oči.“- tiho sam mislio, oblačeći se. Imao sam mogućnost da šljaštim kao egzotična ptica i odem na roštilj, ili da se borim za ponovno sticanje modne nezavisnosti, posvađam se, ostanem bez roštilja, i legnem u krevet nazobavši se muslija. Nije bilo ni trunke sumnje za šta ću se odlučiti. Petnaest minuta kasnije taksi je moju dragu i “rezedo mene” vozio ka Hermanovoj kući.

Morao sam se samo pripremiti na prijateljski podsmeh. Sreća moja te je Herman brže od mene gubio kosu. Nekoliko oštrih pošalica na temu ćelavosti bi trebalo da suzbije ofanzivu na moj odevni kolorit. Ipak, pomalo sam mu zavideo. On će se obući onako kako se njemu ćefne, a ne kako mu gospođa propiše – u njegovoj se kući znalo ko je muškarac, na kraju krajeva! Možda sam ipak i zaslužio malo sprdnje na svoj račun, shvatio sam.

Kada smo pozvonili, bio sam na sve spreman. Nije bilo smisla da se ja, izdajica muškog roda branim od valjano zasluženog podsmeha. Čvrsto ću mu stisnuti ruku, pogledati ga u oči i reći … Otvaranje vrata mi misao prekide na pola, jer su tamo stajali Hermanova supruga Doris, osmehnuta od uva do uva, i sam Herman, naduren i obučen u cvetno roze košulju.

„Ciklama“- razaznao sam kako kroz škripu stisnutih zuba mrmlja.