1…2…3… Akcija – akciona priča o akcijama

Kažu da je potrošačko društvo pošast modernog doba. Mediji i velike kompanije potpomognuti svitom psihologa, marketara i ekonomista su se urotili protiv malog, sirotog potrošača, ne bi li ga naveli da kupi stvari koje mu ama baš ni najmanje nisu potrebne. Kupovinom se oslobađate stresa, ali ostajete švorc, što vas dovodi do stresa, zbog kojeg se razbolite. Kada se razbolite pijete lekove – i protiv bolesti i protiv stresa, ali vas sama cinjenica da ste bolesni toliko stresira da nemate drugog izlaza nego da trknete u kupovinu i usrećite se nečim, za promenu. I tako u krug.

Da ne govorim o onom najgmizavijem obliku prodaje od svih – direktnoj televizijskoj prodaji koječega. Mala je armija ljudi koje poznajem koji nisu mogli da odole „Super Gricku“ – grickalici za debele nokte koja radi na mazut i puši se k’o dimnjak od toplane, ali za uzvrat za tu malu nelagodu, proizvođač tvrdi da će vam, dok spavate, svake noći samostalno grickati nokte. I ne samo to, za dodatnih devedeset devet zapeta devedeset devet, dobijete dodatni modul na lunarni pogon koji omogućava da aparat iseče nokte i vašem psu, mački, cimeru, posebno nervoznom komšiji. Poslednje što sam čuo o toj napravi je da je pokoji hrabar farmer koristi za serijsko štrojenje prasića. Ništa bolje se nije pokazao ni „Feng Šujko“, automatski Feng Shui raspoređivač stvari u stanu. Mnogi je ponosni vlasnik koji ga je kupio za samo devethiljadadevetstodevedesetidevet, kasnije zakukao pokušavajući da u stanu pronađe zaturene ključeve, mobilni telefon, lična dokumenta, sitnu decu, lekove, okove za nameštaj ili kućne ljubimce. Sve prevara do prevare, kažem vam! Nemojte misliti da ja nemam poverenja u ljude – ja im samo ne verujem kada imaju nameru da na meni zarade.

shoping sales

Izvor: henchman4hire.com

Sreća moja te sam sem toga što sam rodjeni skeptik, cinik, i uopšte nepoverljiv, povrh toga sklon da, kao pravi namćor, odbijam da saučestvujem u sveopštem potrošačkom ludilu. Tu se moja supruga i ja odlično slažemo – dobro je pa smo oboje od one sorte ljudi koja se ne da lako obmanuti i marketinškim trikovima navesti na kupovinu. Stameni u svom idealizmu i verovanju da čovek mora živeti u skladu sa sopstvenim potrebama, radije nego da svoje potrebe usklađuje sa cenama. Zato smo, na primer, ove nedelje, planirajući nabavku za duži period postigli čvrst dogovor da ćemo kupovati samo najvažnije stvari, ono što nam je odista potrebno, bez razbacivanja novcem na kojekakve budalaštine koje se nalaze na navodnim akcijama.

S obzirom na to da nam je i ekološki aspekt življenja veoma bitan, razmišljali smo i o tome da u kupovinu krenemo pešaka, ali se ispostavilo da se marketi koje nameravamo da obiđemo nalaze na obodu grada, i to na njegovim dijametralno suprotnim stranama, te da bi pešačko obilaženje istih iziskivalo bar četiri dana i pomirenje sa proširenim venama. Stoga je pronadjeno solomonsko rešenje – vozićemo se autom, ali bez uključivanja klime – da bi se smanjila potrošnja goriva i emisija štetnih gasova. Kao nama u inat, napolju je bilo trideset i pet stepeni – što je činilo da u automobilu bude bar šezdeset Celzijusa. Stoički smo se držali svoje odluke, čvrsti u veri da je malo nelagode ništavno prema ponosu koji čovek oseti kada učini nešto za svoju rodnu planetu.

Petnaest minuta kasnije smo naglavce istrčali iz proklete, usijane limene kutije pravo u spas fino klimatizovanog prostora hiper-marketa. Iako u odeći ulepljenoj od znoja, sa visine smo gledali okolne kupce, koji su trčkarali kao mravi, puneći kolica koještarijama. Ne samo da se nismo, poput njih, nesputano odavali potrošačkom zanosu, već smo i u samom dolasku napravili ljudskom rodu težak korak – žrtvovali sopstvenu lagodnost radi opšte dobrobiti. To je podvig vredan bar male gordosti.

Sve je počelo onako kako smo i planirali. Kupili smo jedan hleb, petnaest jaja, par litara soka i mineralne vode, redom onako kako je ustanovljeni spisak govorio, sa prezrenjem obilazeći promotere i promoterke koji su nudili kojekakve “kupiš sto osamdeset i dobijes jedan na poklon” akcije. Malo je falilo da se sa mesarom dohvatim za gušu jer je bio uporan da mi proda pola praseta (jer uz njega dobiješ i volujsku glavu za džabe), umesto 750 grama piletine koje mi je bila namera da kupim.

A onda….

Neznano kuda se izgubila, i jednako iznenada ponovo pojavila moja supruga. Na licu joj je bio izraz blage bespomoćnosti, a u rukama dvadesetak pari čarapa.

-“Šta je to?” – prekorno sam je upitao – “Nismo planirali da kupujemo čarape danas.”

-“Znam” – snuždila se na trenutak – “ali bile su na AKCIJI” – učinilo mi se da je izgovorila to AKCIJA hipnotički, tako da odzvanja u ušima, kao glasovi sa reklama. Prošli su me žmarci od nelagode.

-“Kakvoj crnoj akciji?! Znaš i sama da je to sve čista prevara” – na ivici sam bio da se naljutim.

-“Misliš? Petnaest pari za trista dinara. Zvuči kao prava akcija.” – odvratila mi je razložno.

-“Stvarno? Vidi, vidi, pa to zvuči kao pravi popust. Sigurna si da nema neke cake?” – i sam sam se zainteresovao.

-“Ma ne. Jedino što ima samo broj četrdeset i dva.”

-“Ja nosim četrdeset i sedam” – zbunio sam se.

-“Znam, znam. Ali pipni kakav je to pamuk! Vrhunski! Uostalom, treba samo malo da ih razgaziš i rastegnuće se.” – opravdala se.

Njeno opuštanje mi je dalo povoda da i sam kažem šta mi je na srcu. Nešto o čemu sam razmišljao otkako smo ušli. – “Znaš, ja sam video jednu kosačicu na popustu. Bila bi nam super za travnjak!”

-“Odlično!” – odusevila se moja najdraza – “Onda bi nam taman legle i one baštenske stolice koje sam videla u katalogu! Toliko su jeftine da ih prakticno poklanjaju.”

-“Onda da se vratim do mesara i uzmem ono pola praseta? Mislim, ako ćemo već da sedimo na travnjaku, šteta bi bila da malo ne zaroštiljamo.” – predložio sam, pun entuzijazma.

-“Da nam ne bude mnogo?” – zabrinula se moja supruga.

-“Ma, ne! Pozvaćemo Hermana i Doris, Holmana sa curom i komšije.”

-“Čekaj!” – prekinula me je oštro – “Onda nam treba i nešto slatko. Videla sam da je sladoled na sniženju. Kupiš pet kutija i dobiješ rusku šubaru na poklon.”

-“Sjajno! Onda smo se dogovorili, ti idi po sladoled, ja uzimam prase, stolice i kosačicu i idemo kući. Nećemo da se zadržavamo i bezrazložno trošimo pare.” – predložio sam dogovor.

-“Naravno” – odgovorila mi je i šmugnula među rafove.

Nisam bio siguran koliko smem da joj verujem. Bio sam siguran da će popustiti pod pritiskom i kupiti još neku nepotrebnu sitnicu. Ipak, ona nije od toliko tvrdog kova kao ja, koji sam uzeo samo ono što je bilo dogovoreno i poneku neophodnost koje sam se usput dosetio: Novi vodokotlić, polir pastu za auto, otrov za pacove (čudo jedno od cene, davali su pet kila za cenu dva), dva kilograma eksera, hozntregere, i burence sredstva za čišćenje prozora. U potrazi za kosačicom, nabasao sam na svoju suprugu, koja je, sopćući nosila dobar kubni metar salveta. – “Opskrbili smo se za sve proslave do kraja života!” – dobacila mi je u prolazu.

walmart

Izvor: www.dailyfinance.com

“Proslave!”- Sinulo mi je. – “Treba sada kupiti ponešto od pića za slavu, da se polako priprema sve što nam može zafaliti” – dobro je da mi je kliker proradio na vreme. Karton vinjaka, dve kutije izuzetno povoljnog vina iz Zimbabvea, uz koje sam na poklon dobio šal sa bojama fudbalske reprezentacije te afričke države. Rumunsku vodku simpatičnog imena “Černobilov” kupio sam jer mi se dopao troruki čikica na etiketi. Pivo sa ukusom papaje nije delovalo kao dobra ideja, ali je bilo toliko jeftino da sam ućutkao svoj racio i ubacio dvadesetak u kolica. Ako ništa, ono možemo od slave napraviti žurku sa tropskom temom.

Pogledao sam na sat. Nemoguće! Prošlo je čitavih dva sata otkad sam poslednji put video obrise svoje supruge negde u delu za pokućstvo. Nadu da je živa i zdrava mi je ulivala kratka SMS poruka koja je utom stigla “Kpila espadrile, nmam vrmena pisem snizenje bel.tehnika. Imamo novi TV. Digla kredit. Vidimo se na kasi za 5min. P.S. Kupi makarone.”. Makarone? Sećam se da sam ih video negde u pograničnim predelima između odeće, bravarskih alata i prehrane. Pokušao sam da poguram prepuna kolica u tom smeru, ali nije mi se dalo, bila su preteška. Ipak, nisam odustajao. Gurao sam, gurao, gurao, i kolabiravši se srušio na pod.

Osvestio me je ljubazni menadžer prodavnice, naplativši mi korišćenje mirišljave soli i vodu sa šećerom tričavih devet zarez devedeset devet. Bio je toliko ljubazan i da mi pronađe makarone. Uz nekoliko plaćenih profesionalnih nosača, pomogao nam je i da smestimo kupljenu robu u auto. Ljubazno se smeškao dok smo mu, kao garanciju za podignuti kredit, potpisivali tapiju na kuću. Fin neki čovek.

Kući smo se, bez obzira na moju nedavnu fizičku slabost, vozili u fenomenalnom raspoloženju. Zaista je sjajno kada čovek u prkos sveopštem konzumerizmu kupuje mudro i štedljivo, planirajući unapred i vodeći računa o dugoročnoj dobrobiti, neometen marketinškim podvalama i vašarskim trikovima prodavaca. Došlo mi je da poljubim svoju suprugu, jer malo se koji muž može pohvaliti da ima životnu saputnicu koja razume potrebu za odupiranjem neobuzdanoj kupovini, većina drugih bi se samo prepustila stihijskom trošenju.

Usput smo morali da zastanemo na benzinskoj stanici i natočimo rezervoar goriva. Čudo jedno koliko auto troši kada je opterećen. Uključili smo i klimu. Da se onoliki sladoled ne otopi.

Di je ta dijeta?

Imam dobrano preko sto kilograma, i više sam nego siguran da bi mi prijalo da imam manje, ali se na samu pomisao na odricanje od hrane onaj lalinski deo mene naroguši, zakrvavi očima i drekne: „VOLEM DA JEDEM!“. A sa mojim vojvođanskim delom – zna se, nema zafrkancije.

Kao asocijacija na samu reč “dijeta”, u glavi mi se, iz nepoznatih razloga, pojave slike čupavih, ispijenih pustinjskih isposnika koji izgladnjivanjem umalo dovode sebe Bogu na istinu. I zakrče mi creva. Potpuno neobjašnjivo, ali istinito – i samo razmišljanje o dijeti čini da ogladnim kao vuk i dam se u sistematsko prožderavanje svega i svačega. Moje duboko uverenje je da je čovek mesožder, te da je naučna zabluda o tome da smo zapravo svaštojedi vezana za miskoncepciju salate kao hrane.

Pomislićete da sam od onih koji izbegavaju povrće. Nikako. Obožavam povrće, pod uslovom da nije kuvano, prženo, crvene boje, ljuto, neprijatnog mirisa, u dalekom srodstvu sa lukom ili kupusom, te da svojom zapreminom i položajem ne baca senku na komad mesa koji, svakako, mora dominirati površinom tanjira. Šta ćete … neki ljudi veruju u vanzemaljce, neki u Jetije i Saskvače, a ja verujem da sam mesožder.

fat-Man-not-Diet1

Izvor: oldermenswellbeing.co.uk

Zbog svega izloženog, razumećete ako vam kažem da mi je za držanje dijete veoma važna podrška okoline, pre svega supruge. Sam samcijat nikada ne bih bio u stanju da se izborim sa napadima gladi i prehrambene anksioznosti pri pogledu u tanjir sa nečim dijetalnim. Šta da se radi – još od malena vas nauče da ako se za nešto tvrdi da je zdravo, to je zato što je toliko odvratnog ukusa da se mora naći kakvo takvo opravdanje da se predje preko zgražanja i dotični zalogaj zaista stavi u usta. Baš zbog toga mi je potreban strog, ženski nadzor u borbi za kroćenje sopstvenog apetita.

– “Ove zime smo se pogojili kao prasići!” – ukorila me je supruga – “Pogotovo ti.”

– “Hmm…” – zagledao sam se u sopstveni odraz u ogledalu – “Moguce je…” – sumnjičavo sam odgovorio

-“Moguće? Znaš šta je moguće? Da kako grane prolećno sunce ni ja ni ti nećemo imati šta da obučemo. Eto, to je moguće!”

-“Dobro, de.” – složio sam se – “Šta onda da uradimo po tom pitanju? Da kupimo novu odeću?” – dodao sam sa ne malom nadom u glasu.

-“Idemo na dijetu! Oboje.” – zvučala je neumoljivo.

-“A da idemo na dijetu sutra?”- pokušao sam da se izmigoljim – “Večeras smo se dogovorili sa Hermanom da svratimo kod njega. A znaš kakav je on. Uvek spremi neku hranu. Rebarca, na primer, pa sladoled i ona sjajna pita od višanja koju Doris pravi svaki put.”

-“Ne pokušavaj da izvrdaš. Najbolje bi bilo da počnemo odmah, jer ako pojedemo sve to što si nabrojao, trebaće nam mesec dana duže da skinemo naslage samo od te večerinke.”

-“A da se poslužimo samo pitom? Eto, ne moramo rebarca. Dobro, možda samo kuglu sladoleda uz pitu. Koliko da se domaćini ne uvrede.”

Odgovora nije bilo. Nije mi ni bio neophodan da bih znao da će se moji najgori strahovi obistiniti – nekoliko sati kasnije, za stolom kod Hermanovih, gledao sam tužno u gomilu hrane na stolu, prevrćući po svom tanjiru komade brokolija. Zurio sam u to zeleno čudo koje je mirisalo kao neoprane noge.

-“Što ne jedeš brokoli?” – činilo mi se da u Hermanovom glasu čujem primesu provokacije – “Ne svidja ti se kako ga je Doris spremila?”

-“Ne, baš je dobar.” –Čeličnom voljom održavajući neutralan izraz lica, zagrizao sam jedan komad. Nemam pojma kakvog su ukusa prljave noge, ali sam siguran da ne bi mogao biti znatno gori – “Izvrstan!” – čak sam promumlao preko užasnog zalogaja.

-“Sjajan!” – dodala je moja supruga. Pažljivo sam joj osmotrio lice. Ni traga ni glasa od facijalnog grča uzrokovanog ukusom poluskuvanog kupusovog rodjaka. Poželeo sam da joj sapatnički stegnem ruku i čestitam na oskara vrednoj glumi, ali sam brzo odustao od toga. Uostalom celo ovo zamešateljstvo je i bila njena ideja.

-“Drago mi je da vam se dopada.” – Herman se široko osmehnuo, dok su mu se očice sjajile zlobom – “Da ti sipam još malo?” – i ne sačekavši odgovor, nasuo mi je još nekoliko kašika zelene grozote prelivene bezbojnom čorbicom.

Poželeo sam da vrisnem. Ipak, smislio sam nešto bolje. – “Ukusan je, a pri tome sjajan za dijetu! Mogao bi i ti da pokušaš, Herm. Čini se da si nabacio koje kilo zimus.”

-“Šta?” – začudio se moj dragi prijatelj, našavši se iznenada u neobranom groždju –“Ne, zapravo i nisam.”

-“Ma hajde!” – bio sam neumoljiv – “Koliko kilograma imaš? Sto pet, sto deset?”

-“Neznamnisamsemerio” – na jedvite jade je promrmljao.

-“A na sve to imaš i Doris, koja sprema ovako bajan brokoli! Nećeš ni osetiti da si na dijeti.”

-“Stvarno Hermi,” – sa očiglednim entuzijazmom se ubacila Doris u raspravu – “ meni je najmanji problem da ti spremam dijetalnu hranu. ” – osmehnula se Hermanu, kojem su krupne graške znoja već orosile čelo, pa se ponovo okrenula nama – “A šta još jedete po programu te dijete?”

-“Samo brokoli” – pridružila se osvetničkoj ofanzivi moja draga supruga

-“Pet puta dnevno!” -nadovezao sam se

-“Baš ovakav – baren, bez soli i masnoće!” – poslednji ekser u kovčeg je zakucala moja najdraža.

-“Uh, pa to je baš lako za spremanje” – oduševila se Doris – “ I, koliko dugo traje ta dijeta?”

Sada je na men red bio da se osvetnički smeškam –“Prvih mesec dana je čišćenje organizma od toksina nagomilanih tokom zimskog prežderavanja. Posle toga još mesec-dva i biće k’o nov!”

Po pogledu u Dorisinim očima znao sam da je Hermanova sudbina zapečaćena – osuđen je na bareni brokoli bar na nekoliko nedelja, pre nego što smisli koliko-toliko uverljiv razlog da ga zauvek protera sa jelovnika. Koliko god da mi je osveta bila slatka u trenutku dok smo je sprovodili, te noći, dok sam budan ležao u krevetu, mučen strahovitim krčanjem creva i blagom mučninom uzrokovanom mogućim trovanjem povrćem mog na zeleniš nenaviknutog organizma, pomislio sam da bi mesec –dva ovakve ishrane dovele do neumitnog lipsavanja subjekta koji bi se tom mučenju prepustio. Sve i da nije bilo tegoba sa želucem, ne bih mogao zaspati od halucinogenih slika koje su mi se javljale kada bih sklopio oči: slaninica, pršuta, sirevi, majonez i kobasica, praška šunka, kuvana jaja i viršle. U jednom trenutku mi se, ničim izazvano prividela i flaša ulja. Organizam je neumoljivo iskao masno.

-Khm, khm..- nakašljao sam se da vidim da li moja supruga spava – “idem da pijem vode…” – dodao sam tiho opravdanje za ustajanje u ovako sitan sat. Izmigoljivši se iz kreveta, prvo sam skoknuo do špajza po komad slanine, pa se na vrhovima prstiju uputio do kuhinje. A tamo….

Polusakrivena iza šanka, kraj frižidera je stajala moja supruga, i sa gladnim pogledom koji se viđa u očima spašenih brodolomnika, jela komad Brija. Sapatnički sam joj, ćutke, klimnuo glavom.

Narednih pola sata gostili smo se pršutom i sirom, i slistili bocu vina. Složili smo se oko obilne, kasne večere – jer nam za sutra treba energije – idemo u kupovinu da obnovimo garderobu.

Moji veliki romantični dijalozi, vol. 1 – II deo

Nastavljam svojom utabanom stazom, koncentrišući se na romantiku kao jednu od stvari koje žene danas (kao i uvek) najviše žele. Koliko god jaka, sposobna i emancipovana bila, nema te žene koja s vremena  na vreme ne voli da čuje i doživi tako nešto. Vidim kroz sve te maske, ispod kojih se nalaze samo devojčice koje gutaju Malog princa – sram vas bilo, nije to što mislite! – i skupljaju sličice Sara Kej.

Još malo primenjene romantike u vidu dijaloga. Slobodno pokušavajte ovo i kod kuće:

Nudim ti samo sebe. Nemam ništa vrednije.

Šalim se, šalim se, imam nekog keša.

* * *

Dopisivali smo se na fejsbuku.

Pitao sam je: “gde si?”

A ona je odgovorila: “nije važno gde sam, važno je gde ću biti za dva dana”.

I za dva dana bila je kod mene.

* * *

Toliko sam romantičan da mi je bivša devojka govorila: “Mogao bi nekad i da zaboraviš neki važan datum, godišnjicu, bar nešto! Tek koliko da mogu malo da ti prebacujem. Osećam se čudno!”

romantika1

FOTOGRAFIJA: Jovana Tomšević

 

* * *

Toliko sam romantičan da, čak i kad odem u pekaru da joj kupim hleb, umesto njega kupim “ružu”.

* * *

– Šta radiš?

– Evo, volim te. A ti?

* * *

Nisam opsednut tobom, ali stavio sam tvoju fotku na desktop, da mi se slaže sa ovom na mobilnom i sa ovom iz novčanika. Dok ne stigne poster u prirodnoj veličini, za ormar.

* * *

On: Ako mogu nekako da pomognem, reci.

Ona: Možeš. Reci mi nešto lepo i smešno.

On: Lepo i smešno, hm… ti i ja?

Ona: Awwww ♥

* * *

Volim te. Ako imaš nešto protiv, govori sada ili zauvek ćuti i peri, peglaj, kuvaj, spremaj, rađaj i odgajaj decu, vodi domaćinstvo i planiraj letovanja dok nas smrt ne rastavi!

* * *

– Ćao, šta radiš? Je l’ te ometam? ‎

– Nikako. To je nemoguće, lutko. Tačnije, sve drugo me ometa da uživam u tebi.

Sve tvoje sa sobom nosim

Imam jednu poveliku torbu. Platnenu, iznošenu, i pomalo spljoštenu. Ne nosim u njoj Bog zna šta: Par beležnica, papire sa polunapisanim pričama i nedovršenim poglavljima, nekoliko olovaka, semenke suncokreta i sitnice koje ljudi inače nose po džepovima. Nasuprot tome, tašna moje supruge, po dimenzijama tek petina moje torbekanje, sadrži svaku sitnicu koja u trenutku može zatrebati. Što je još gore, ja medju svojih pet stvari često imam problema da pronadjem onu koja je upravo zatrebala, dok je multiverzumska beskonačnost torbice moje drage apotekarski organizovana i uredna u tolikoj meri da sumnjam da negde mora imati abecedni katalog sadržaja.

Daleke 1823 godine, izvesni Nikolaj Ivanovič Lobačevski je pokušao da matematički opiše i objasni unutrašnjost ženske tašne, ali su ga pogrešno shvatili i pripisali mu stvaranje nove vrste geometrije. Mislili su da čovek preispituje Euklida, a on je samo želeo da shvati otkud njegovoj ženi u torbi aparatura za destilaciju vodke i magdeburške polulopte.

Stvari postaju još strašnije kada se sa nivoa ručne torbe predje na putne torbe i kofere. Nema prirodne nauke koja je u stanju da se uhvati u koštac sa objašnjavanjem činjenice da kofer najmanjih mogućih dimenzija može da teži jednako koliko i dnevna proizvodnja ozbiljne čeličane. Verujem da je slavni Ciceron svoje „Omnia mea mecum porto“ skovao dok je u neverici posmatrao kako se njegova supruga pakuje za more. Mora da nije mogao da shvati zašto dvadeset i pet tunika zahteva isto toliko pari sandala.

letovanje

Izvor: ajilbab.com

Na isti način i ja posmatram svoju suprugu dok se pakuje dan pred polazak na rano letovanje. Najednom mi u sećanju postanu sveža soptanja i posrtanja pod težinom zajedničkog kofera.

– „Hajde da ove godine smanjimo količinu stvari koje nosimo. I onako smo na relaciji plaža-soba. Nije da nam treba garderoba za svečane prilike. Ovaj put možemo da izostavimo perjane jakne i pancerice.“ – nervozno sam predložio, posmatrajući kako gomila stvari, namenjenih za pakovanje raste.

-„Slažem se.“ – osmehnula mi se moja najdraža – „ove godine nosimo samo najneophodnije.“ Učinilo mi se da je odmah potom na gomilu dodala i nekoliko džempera.

-„Obećavaš?“

-„Obećavam. Uostalom, nisam ja ta koja nosi gomilu stvari.“ – ispod njene hrpe mi se pričinjavao i kišni mantil.

-„Nego ja?“ – zgranuo sam se.

-„Pa da. Pogledaj kolika je tvoja odeća, a kolika moja. Jedna tvoja majica ima zapreminu kao mojih pet.“ – matirala me je očas posla.

Gotovo da sam se naljutio – „Dobro, onda. Ja ću bez problema da spakujem sve što mi treba u najmanju putnu torbu.“

-„Meni ipak treba veća.“

-„A da svako nosi svoj kofer?“ – pala mi je na pamet spasonosna ideja. Svakako da ću joj pomoći da ponese torbu, ali sam se nadao da će je potencijal samostalnog nošenja stvari pomoći da se pakuje selektivnije.

-„Dogovoreno“ – neočekivano lako se složila – „Ali pod uslovom da se potpuno sam spakuješ, bez da me zapitkuješ gde ti je ovo ili ono.“

-„Važi.“ – spremno sam zaključio sporazum. Da sam znao šta me čeka, možda se ne bih tako brzo obradovao. Potraga za mestom na kojem mi se krajem aprila nalaze letnje stvari obavljena je za rekordnih dva sata, a traženje kupaćih šortseva se pokazalo jednostavnim kao potraga za Svetim Gralom. Uspeo sam da nadjem jedan, koji sam nosio kada sam imao deset, jedanaest godina. Sa Štrumpfovima. Kupaću se u nekim pamučnim bermudama, odlučio sam.

Dok sam ja polako gubio snagu i siveo u licu od iznemgolosti, moja se draga samo smeškala i dodavala stvari na svoju, sada već monteverestovsku hrpu neophodnosti. Sa vrha, koji se bližio plafonu, rugao mi se ogromni, pufnasti bade-mantil. „Pa dobro“, mislio sam,“ko još nosi bade mantil na more?“. Razumem i bezbrojnu preobuku, i nestvarnu količinu obuće, ali bade mantil? Kao da ono kratko vreme koje čovek provede izmedju mokrog i suvog stanja zaslužuje posebnu preobuku. Svašta. Ipak, ugrizao sam se za jezik. Svako nosi svoju torbu – setio sam se dogovora i osvetnički zlobno osmehnuo.

Daleko posle ponoći, poslednjim snagama sam u torbu uguravao stvari, pomažući se nogama, dok je moja supruga već odavno mirno spavala, a njena golema torba, nabrekla do pucanja, stajala spremna za pokret. Premašivala je moj kompresovani prtljag bar pet puta, zapreminski gledano. Na težinu se nisam ni usudio da pomislim.
Prospavao sam noć savladan umorom, ali i spunjen divnim osećajem pobede. Dokazati i pokazati bračnoj saputnici da ste u pravu i da komplet za preživljavanje, priručna oprema za dresuru lavova, katalog fotokopija ulaznica za Bečku operu iz 1929., niti rezervne boce helijuma za cepelin nisu deo neophodnog prtljaga jednog turiste, nije mali poduhvat.

Sutradan, na putu ka primorju, trudio sam se da džentlmenski obuzdam svoja slavodobitna osećanja (osim malo cerekanja sebi u bradu kada me niko ne vidi), kada me je, na sto pedeset kilometara od granice i jednako toliko daleko od kuće, spopala panika:

-„Zaboravio sam punjač za mobilni telefon.“ – požalio sam se. Moja draga mi je, odsutno gledajući napolje, dobacila – „Ja sam ti ga ponela. Uvek ga zaboraviš“

-„Čekaj, pa ja sam zaboravio i telefon.“ – prepipavao sam očajnički džepove.

-„I on je kod mene“

-„Nema mi novčanika“ – lista je bila sve duža i duža.

-„Kod mene. A i pasoš. I vozačka. Kreditne kartice i zdravstvena knjižica.“ – činilo mi se da u njenom odrazu na staklu autobusa vidim nagoveštaj podlog smeška.

-„Kako?“ – jedva sam izustio pitanje od zbunjenosti.

-„Lepo, sve si zajedno ostavio na stočiću dok si se obuvao.“

-„Nadam se da nisam još nešto zaboravio“ – oprezno sam nabacio.

-„Nisi“ – i dalje gledajući kroz prozor mi je odvratila. – „Ako ne računaš na to da nisi poneo ni jedne čarape, četkicu za zube, trimer za bradu, kremu za sunčanje, peškir za plažu, naočare za sunce, dugačke pantalone, kačket, foto aparat i beli veš.“

-„Stvarno?! Pa šta sad da radim?“

-„Ništa. Spakovala sam ti ja.“ – ne uzbudjujući se mi je odgovorila, kao da se radi o rutinskoj stvari.

-„Pa šta sam ja onda celu noć pakovao?“ – bio sam na ivici sloma.

-„Ako sam ja dobro videla – dva šortsa, pet majica iste boje i dvadesetak knjiga. I neki božemesačuvaj dečiji kupaći sa Štrumpfovima.“ – pobednik je bio odlučen.

Poražen, prećutao sam neko vreme, razmišljajući da li da se okrenem na drugu stranu i spavam (ili se makar pravim da spavam) do granice. Ipak, odlučio sam da je bolje da viteški priznam poraz nego da celo letovanje trpim bockanje.

-„Dobro, de. Razumeo sam poruku. Nosiću obe torbe“

-„Otkud to?“ – navodno se zbunila, više nego očigledno obuzdavajući široki kez -„Zar nismo rekli da svako nosi svoju?“

-„O tome i pričam“ – progundjao sam – „Izgleda da su obe moje.“

Astroblogija

Imao sam priliku da čujem kako izvesna devojka sa žaljenjem konstatuje kako je momak koji joj se dopada Strelac, što se dakako ne uklapa sa njenim rodjenjem u znaku Vage, te u potpunosti odustaje od moguće romanse, ubedjena u predodredjenu nekompatibilnost. Došlo mi je da osnujem društvo za zaštitu Strelaca. Ne dopadaju mi se nikakve predrasude, a postoje izvesne, kao na primer sudjenje ljudima na osnovu datuma proizvodnje, koje u potpunosti ne razumem. Moguće je da mi nedostaje upućenosti u mistična znanja, ili pak izvesna količina proste vere da bih verovao u ispravnost zodijačkih proračuna i predvidjanja..

Nadam se da mi čitaoci opraštaju skepsu, i osećam potrebu da se zbog iste opravdam. Pretpostavljam da bih se lagodnije osećao kada se povede priča o Jupiteru u trećoj kući, dominaciji meseca nad podznakom i astrološkim aspektima da mi je poznat jedan jedini slučaj u kojem je čitanje horoskopa dovelo do realnog pomaka u istorijskim dešavanjima. Da se zamisliti čitav niz alternativnih realnosti u kojima je Kristofer Kolumbo pročitao horoskop koji mu je u delu koji se tiče posla poručio „Izbegnite poslovna putovanja ukoliko je moguće. Cilj vam deluje nadohvat ruke, ali vam izmiče“ A u delu koji se odnosi na zdravlje „Opasnost od skorbuta“. Kad smo već kod zdravstvenog horoskopa, znatnu nadu bi mi unela činjenica da su, na primer, novine sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka svakodnevno, za svaki znak davale isti, verodostojan savet: „Povedite računa o higijeni. Postoji izvesni rizik od kolere, tifusa i tuberkuloze.“ Ko zna kakve bi tek nepredvidjene tokove Istorija imala da je Isusu neki mudri astrolog, gvirnuvši u zvezde i natalne karte, došapnuo da je vreme da se opusti od poslovnih obaveza i uzme kraći odmor, izbegavajući konflikte sa predstavnicima vlasti i zakona.

Elem, uz sav rizik da ugrozim svoju reputaciju sveznalice, priznajem da čak nisam ni siguran ko je imao tu čast da izmisli horoskop – stari Sumeri, Asirci, Grci, Vavilonci, Kinezi ili pak Haldejci, ali pretpostavljam da je u pitanju šala koja se otela kontroli. Naime, ima li sta lepše nego smisliti sistem u kome nekažnjeno možete komšiji u lice da saspete: “Baš si pravi jarac”, ili komšinici “Jesi li sigurna da si Devica, uopšte ne izgledaš tako!?”. Kinezi su otišli korak od sedam milja dalje, pa jedni druge svrstavaju u pacove, konje, majmune, ovce, kučiće i slično. Ako ništa drugo, ova mogućnost čini horoskop zabavnim. Probajte ponekad da šefu ili nekoj drugoj osobi koja vas iritira pogodite znak u kineskom horoskopu – videćete, kada stignete negde do pola niza domaćih životinja, da čitav taj proces donosi izvesno olakšanje, bezmalo kao da ste ga na sav glas ispsovali.

Kada mene upitaju za horoskopski znak u kom sam rodjen, obično iz najčistije obesti lupim prvo što mi padne na pamet.

-“Šta si u horoskopu?” – pitala me je jednom prilikom neka poznanica

-“Veruješ u horoskop?” – odvratio sam

-“Pa da, ja radim natalne karte. To ti je sve na naučnoj bazi, znaš?”

-“Super! Hajde onda, probaj da pogodiš moj znak.” – predložio sam.

Kao iz topa je pokušala – “Lav!”

-“Jok.” – odmahnuo sam glavom.

Na trenutak se zamislila, pa pokušala ponovo – “Ribe?! To je ta sklonost ka umetnosti i blaga malodušnost.”

Ćorak.” –samo sam se blago osmehnuo, dok se mali sadista u meni grohotom smejao.

Pa šta si onda? Nije valjda Strelac?” – zabrinuto se zagledala u mene.

Lupio sam iz sve snage -“Jarac, u podznaku Vodolija”

“Znala sam! Vidi se da si pod uticajem Urana!”

“Uranijuma? Ne, ne, to mi je osip od brijanja”

“Ma ne, tupsone! Urana, planete. Nemam pojma kako to nisam ranije shvatila! Jarac, pa jos Vodolija – to je to, izraziti intelektualac, individualac – sa sto metara se videlo.”

“Pa i nisam bas neki individualac, više sam timski igrač” – nastavio sam sa provokacijom.

“Pa da, da… znam, nisam mislila na to, nego da si, znaš, blago introvertan, prava Vodolija u podznaku!” – nije moja sagovornica odustajala.

“Jok ja!” – odvratio sam, primetivši da joj na čelu već izbijaju graške znoja –“Buknem očas posla – što na umu to na drumu!”

“To je zato što ti je u tom aspektu dominirao znak nad podznakom” – ozarilo joj se lice razumevanjem – “Jarac sto posto, kažem ti!”

“Šalio sam se, u stvari sam Blizanac – Škorpija” – pokvareno sam se iskezio.

“Svinjo!” – dobacila mi je u odlasku, a da nisam bio siguran je li to uvreda ili pogadjanje mog kineskog znaka.

chinese-zodiac

 

Izvor: gbtimes.com

 

Rezultat je svaki put zapanjujući. Koji god znak i podznak da lupim, posvećenici pronalaze vrlo veliki broj osobina kojima se moja pripadnost rečenim astrološkim odrednicama nedvojbeno potvrdjuje. Povremeno se plašim da je to zbog toga što sam, u stvari, po malo od svakog znaka – nestrpljiv kao Ovan, tvrdoglav kao Bik, u maniru najklasičnijih Blizanaca klonim se lične korespodencije, nalik Raku sam osetljiv, dok na Lava sličim otvorenošću. Povremeni nastupi hipohondrije karakterišu me kao Devicu, a kao i svaka Vaga volim da posredujem u tudjim konfliktima kada me ne muče nastupi lenjosti. Zbog navike da se humorom branim i u najgorim situacijama reklo bi se da sam Škorpija , samo kad ne bi bilo moje netaktičnosti koja me odaje kao Strelca, ili pak tvrde lojalnosti dostojne Jarca, na stranu to što sam iracionalan kao Ribe ili što Vodolija u meni insistira na pokušajima da zasmeva ljude oko sebe. Zbog toga zvanično odlučujem: od danas se predstavljam kao Himera.

Moji veliki romantični dijalozi, vol. 1

Jedna od prvih stvari koje nam padnu na pamet kada razmišljamo na temu “šta žene žele” je romantika. Romantika se nekako, pomalo zaslugama emancipacije, feminizma i opšte otuđenosti koju je doneo savremeni način života, izgubila iz naših života. Srećom, ima još boraca za očuvanje romantike, a neke od primera primene u praksi videćemo u nastavku:

– Ćao mačko! Kako si?

– Evo nikako, mrtva bolesna, prehlađena, imam herpes…

– Jaaao, siroče malo. Ljubim da pređe!

***

– Kad se vraćaš sa puta?

– U sredu popodne.

– Dođi pravo kod mene, spremiću ti nešto…

– Awwwww ♥

– Već ima nekog veša spremnog za peglanje, a nakupiće se i prljavih sudova, sigurno…

(Žene vole kad im se sprema)

the-funny-love

Izvor: www.slodive.com

***

– Ti si nešto najlepše što bi red bio da mi se već jednom desi.

– Awwwww ♥

***

– Lutko, je l’ se vidimo za vikend? Čeka te ova knjiga koju sam ti kupio, a o meni da i ne govorimo…

– Sigurno me čekate? Oboje?

– U stvari, knjiga te čeka, a ja te jedva čekam!

***

– Voleo bih da imam neki duplikator!

– I šta bi sa njim?

– Kako šta bih? Napravio bih još jedan primerak sebe, da mi duplo više nedostaješ!

– Hahahahah! Ništa gluplje odavno nisam čula!

– Šalim se, šalim se! Napravio bih tvoj duplikat i uzeo bih ga, da uvek bude(š) pored mene, da te ne dam nikome.

– Awwww ♥

***

Gledao sam je netremice.

Pitala je:

– Zašto me tako dugo gledaš?

Odgovorio sam:

– Želim da te upamtim, do najsitnijih detalja. Skeniram tvoj DNK, da ga naučim napamet, zlu ne trebalo.

***

Odlučio sam da napišem scenario za najljubavniji film svih vremena, klasik pred kojim će se Ljubavna priča postideti i sama pobeći u duboki zaborav.

Obilovaće legendarnim romantičnim scenama i replikama koje će se prenositi sa kolena na koleno, posebno među predstavnicama romantičnijeg pola. Evo samo nekih od njih:

“Voleli smo se u svim dimenzijama, osim u ovoj.”

“Saopšti mi to svojom kožom. To je jedini govor tela koji razumem.”

“Bićemo zajedno dok ne rastavimo smrt. A i posle toga.”

“Bili smo kao Mojsije i Crveno more – ja sam hteo u tebe, a ti si se povlačila.”

(Moji veliki scenariji za najveće ljubavne filmove svih vremena, vol. 1)