Intervju: Karla Hajman STEREOCHEMISTRY

Iza projekta Stereochemistry krije se Karla Hajman, beogradska naučnica  sa trenutnim prebivalištem u Berlinu, koja više od svega voli muziku. Kao pravi umetnički vagabund, sa svojim velikim ljubičastim koferom i gitarom putuje po Evropi, nastupa na ulicima velikih metropola spajajući svojom muzikom ljude različitog porekla koji govore univerzalnim jezikom emocija.  Pričali smo sa Karlom o njenim idolima, životnim odlukama i snovima, a iznad svega o onome što najviše ispunjava njenu dušu – pogađate  muzici.

Magistar molekularne biologije, muzičar, umetnica. Koji aspekt smatraš najbitnijim?

Mislim da su svi aspekti i faze u životu bitni, jer je krajnji rezultat tu jedino zato što su sve te naizgled različite stvari i iskustva na okupu. Palačinka bez džema je bljutava i prazna, a džem bez palačinke je samo džem, koji može bilo gde da stoji. A samo zajedno su ono pravo. Ali recimo da ako moram da biram, moj život ne bih mogla da zamislim jedino bez muzike.

Šta je više prisutno u tvom DNK-a, muzika ili nauka?

Ako ćemo po porodičnom stablu, onda je to 50-50%. I moj tata i moj deda su bili uspešni muzičari koji su odlučili da ih nauka ipak više zanima pa su postali još uspešniji naučnici. Ja sam se, ipak, otela u gusare! Mislim da su njih dve, doduše, kod mene našle neku simbiozu: iako je moja duša napravljena od muzike, u njoj je nauka lepo rasla jer je i sama radoznao i kreativan posao.

Muzikom se baviš od malih nogu, kako to da si se u jednom momentu odlučila za tako ozbiljan izbor studija?

Predivno pitanje! Obično dobijem ono suprotno: kako to da si odustala od doktorata iz audiologie da bi se bavila muzikom? I nauka je krenula od malih nogu: odveli me mama i tata u laboratoriju na IOFH (Institut za opštu i fizičku hemiju u Beogradu) kad sam imala 3 godine, pustili me da se igram sa nekim supstancama i eto, zaljubih se ja u eksperimentisanje! Biotehnologije i molekularnu biologiju sam otkrila kasnije, jednostavno zanimalo me od čega je napravljen život na ovoj planeti i kako on to tehnički funkcioniše.

Kada pogledaš u nazad, setiš se momenta kada si prvi put napisala pesmu, kakva te osećanja obuzmu i da li bi ponovo prošla istim stazama? 

Moj prvi tekst sam napisala nakon prvih 7 dana pohađanja osnovne skole, još je znam napamet, zvala se “Leptirić”. Čak sam ga i nacrtala pored teksta. Prva muzička kompozicija je stigla nešto kasnije, bio je u pitanju jedan mali preludium, sa nekih 12-13 godina, a u rock sam se dala sa jedno 16. Osećaj je sladak, mešavina neke razneženosti prema tom detetu, i iznenađenja: “Jao bože, je l’ sam ovo stvarno ja napravila?” I naravno, sve bih opet ponovo.

 Svako od nas imao je nekog svog idola u odrastanju. Ko je zaslužan  za to što je Karla odbacila masku naučnice i odlučila da postane muzički vagabund?

Za zbacivanje maske je zaslužna isključivo Karla, kojoj je trebalo nekih 7 godina da skupi petlju, ostavi doktorat koji je počela u Švedskoj i ode u Barselonu da otpočne skroz od početka, kao ulični muzičar, pa lagano na više. Od muzičkih heroja mog detinjstva doduše, moram apsolutno da navedem Red Hot Chili Peppers: Flea je apsolutno kriv za moje dugogodišnje sviranje bas gitare, i zelja da jednom sviram s njima uživo je definitivno bila deo motivacije!

Sa osam godina dobila si svoj prvi muzički instrument, klavir, a kasnije počela da sviraš i gitaru. Kada bi mogla da odabereš samo jedan od njih, koji te najbolje predstavlja kao osobu, koji bi to instrument bio?

…i sa 17 je stigao i moj bas, Flea. A uskoro stiže i ukulele u famliju! Mislim da svaki od njih predstavlja po jedan deo mene, pesme koje pišem na njima su jako različite i lepo je kad čovek može da se “odmori”  i ne crpi sve samo iz jednog. Kad bih baš morala da izaberem jedan, mislim da bi to bio klavir, zato što sam odrasla uz njega i on je bio moj prvi kontakt sa svetom muzike. A prvoj ljubavi zaborava nema.

 Šta je za Karlu muzika?

Oh, ovde bih mogla da napišem omanji roman u stilu Lava Tolstoja. Pokušacu da sažmem: muzika je moja duša i moja duša je muzika, i između mene i nje, mi smo jedno. Bilo kakvo razdvajanje je  nemoguće. Mislim da je ona inače jedan od čovekovih najboljih prijatelja. Uvek je tu u najgorim i najtežim trenutcima samoće, tu je kad treba da se deli radost, mislim da je jedan od najlepših mostova koji spaja ljude bez obzira na njihov jezik, nacionalnost, poreklo.

Veoma si popularna u Nemačkoj, svirala si i živela u Italiji, Španiji, Švedskoj,  snimala album u Istanbulu. Koliko se strana publika razlikuje od domaće i gde više voliš da nastupaš, u inostranstvu ili kod nas?

Svaka publika je različita, naročito kad show uključuje dosta humora i stand up comedy kao moj! Svaki narod se smeje na svoj način, a naš je definitvno jedan od najoriginalnijih, i često može da zbuni ostatak sveta. Ajde probajte objasniti jednom Englezu izraz: “spava ko zaklana”! Eto, zbog toga što smo svi tako lepi i šareni na kugli zemaljskoj, ja to rešavam kompromisom: najviše volim da putujem i sviram za sve!

Kako bi definisala muzički pravac koji propagiraš i približila ga onima koji te još uvek ne poznaju?

Joj, imam generalnu alergiju prema definicijama jer svaka od njih ispusti po nešto, onako ko da obučes cipele koje su baš knap pa posle šepaš zbog žuljeva. Recimo da je u pitanju neka mešavina folk-pop-kabareta. Muzika ima dosta uticaja odasvuda, baš zbog tih silnih putovanja, a nastup uživo je mešavina stand-up komedije, ludih kostima i muzike. Ma, vašar! 

Stalno putuješ, srećeš različite ljude. Koliko su te ta putovanja obogatila kao osobu ali i kao umetnicu?

Neizmerno.  Putovanja su jedna velika škola, i svako mesto i svaki susret su prilika da se nešto sazna, otkrije i nauči. Jedna od najvećih lekcija koje sam naučila je da ponekad za putovanja nije uopšte potrebno kretati se. Nekad putujemo jednostavno unutar sebe, i to je podjednako obogaćujuće. 

Do sada si objavila dva albuma, “Vagabund Cabaret” i “The Archive Box”. Ovaj poslednji dao je život i istoimenom umetničkom konceptu. Možeš li nam reći nešto više o tome? 

Muzika sa Archive Boxa je napisana tokom prošle godine provedene na turneji, živeći u koferu. Kad sam se konačno raspakovala u Berlinu, shvatila sam da i moj emotivni prtljag zahteva svoje mesto… i tako je nastao Archive Box. U pitanju je magična kutija za čuvanje demona iz prošlosti i kostura iz ormana, koji jadni nemaju ni jedno mesto u našim životima gde bi se osećali kod kuće i pustili nas na miru. E, Archive Box im nudi baš takav dom. To je prava anti-Pandorina kutija. Postoje samo 52 fizičke Kutije na svetu, svaka za po jednu kartu. Pored muzike, one sadrže sećanja, zagonetke i magične igre, koje novi vlasnici mogu da koriste. Tu je npr. ključ koji otvara i zatvara sva vrata koja neko poželi da otvori ili zatvori, tu su šibice kojima se mogu spaliti nezgodne reči i osvetliti najlepši momenti, tu je koverat za hitne slučajeve, i svaka kutija ima po jednu kartu iz špila. Dakle, svako je jedan igrač. I svaki igrač ima šansu, jednu jedinu šansu, da kontaktira nekog drugog vlasnika kutije, tako što će izabrati bilo koju drugu kartu, različitu od svoje. Ostalo je još par kutija koje nisu našle vlasnike i one se mogu naručiti jedino putem maila na archivebox@stereochemistrymusic.com.

 Koji je, za tebe, najinspirativniji momenat dana i kako nastaje tvoja muzika?

Inspiracija te strefi kada se njoj ćefne. Zato uvek imam diktafon ili mobilni sa sobom. Onda sednem i sviram i pevam dok pesma sama ne izađe iz mene. Neke pesme su brze, i treba im samo 5-10 minuta da se nađu, s nekima se rvem po pola sata-sat, a neke nikad ne izađu kompletno iz mene ili nađu svoj kraj godinama kasnije. Ali nikada nikom ne bih dala pristup tim snimcima!! To je isto kao kad bi neko provalio u office nekog psihijatra i onda čitao prepise razgovora sa ludacima!

Samostalna  si mlada i uspešna umetnica kojoj tek predstoji svetla budućnost.  Koji su tvoji neostvareni snovi? Sa kojom svetskom zvezdom bi volela da sarađuješ jednog dana?

Snova uvek ima puno. Volela bih kad bi moja muzika mogla da dođe do ušiju neke osobe za koju uopšte i ne znam da postoji, kao što je svojevremeno muzika RHCP došla do mojih, i da joj u pravom trenutku ponudi prijateljsku ruku i razumevanje. Volela bih da ljudi nađu i prepoznaju same sebe u mojoj muzici, da im ona bude utočiste, da nauče da čitaju između redova. To je ovako, jedan VELIKI san. Što se saradnji sa drugim umetnicima tiče, ovako, moja lista za Deda Mraza za 2012/2013 je sledeća: jedan live sa RHCP, jedan single sa Lady Gagom, jedan spot sa Tim Burtonom i Johnny Deppom, i jedan comedy show sa Russel Brandom.

Kada bi mogla da odabereš jednu pesmu, svoju ili tuđu, koja najbolje opisuje tvoj život, koja bi to pesma bila?

Ovo je jedno teško pitanje za koje nemam odgovor, pošto se moj život stalno menja i evolvira jako brzo, tako da jedna pesma ne bi bila dovoljna. Zato i pišem muziku stalno, stalno stavljam soundtrack na taj moj ludi film. Prošle godine je to mogla biti “The Confessions of a Gypsy” iz Archive Boxa, jer sam celu godinu provela živeci u koferu, na turneji i svirajući. Ove godine mislim da još neobjavljena “Weather Change” drži primat… a pošto baš trenutno snimam novi alubm, čućete je vrlo uskoro!

Karline pesme možete pošlušati na http://stereochemistrymusic.com/music/.   

       

Intervju: Ženske priče sa Ksenijom Mijatović

Njen glavni adut je glas. Zahvaljujući njemu je osvojila mnoge muzičke nagrade. Zapevala je sa tri godine i od tada ne prestaje da nas oduševljava svojim moćnim vokalom. Ova dama, pored odličnih glasovnih sposobnosti, privlači pažnju i atraktivnim izgledom. “Ženske priče” su  danas rezervisane za Kseniju Mijatović i neke njene male ženske tajne.

Kako izgleda Ksenija Mijatović kada se ugase svetla reflektora?

Mnogo opuštenije i za mnoge, verovatno , potpuno obično.

Da li ste jedna od onih žena koja je zaljubljena u svoj odraz u ogledalu ili pripadate kategoriji onih koje bi večito nešto da menjaju?

Znate i sami da to uvek i jedino zavisi od trenutka, tj. od raspoloženja. Nekada imamo osećaj da smo najlepše na svetu, nekada ne. Generalno, verujem da uvek nešto može bolje, tako da ni moj odraz u ogledalu nije poštedjen toga.

Smatrate li da odelo čini čoveka ili da čovek sa jakom harizmom ulepšava odelo koje nosi?

Ne mislim da odelo čini čoveka, ali mislim da mnogo govori o njemu. Harizma je retkost i kada je posedujete, potpuno je nevažno šta je na vama. Svakako doprinosi sveopštem utisku.

Da li je za Vaš izgled više zaslužan trud ili majka priroda?

Majka priroda što se tiče metabolizma, a dve estetske korekcije  zaslužne su za to što danas izgledam mnogo bolje. Tako se i osećam – mnogo bolje.

Da li je reč dijeta često zastupljena u Vašem rečniku?

U mom rečniku ne postoji reč “dijeta”. Postoji samo reč “manje slatkiša “ ako mi se učini da sam preterala. Još uvek je majka priroda blagonaklona prema meni, e sad do kada će – ne znam.

Kada ste poslednji put zgrešili kada je reč o hrani, piću i šopingu?

Nemojte me to pitati, jer vam čitaoci neće verovati i misliće da preterujem. Grešna sam stalno i to 100%, jedino moram da izuzmem alkohol. Retko pijem, ponekad malo crnog vina i to je to.

Nekada ste pevali “Svaka žena luda je kojoj je do udaje”. Na koji način Vas je suprug naterao da poludite, odnosno, da stanete na ludi kamen?

Sada, posle 13 godina braka, mislim da je na prvom mestu ipak bila njegova upornost ta koja je dovela do toga da vidim i njegove kvalitete. Da nije bio uporan, ne bih ga ni primetila, priznajem.

Da li ste ikada pristajali na kompromise kada je reč o muzici?

Jesam, još kako! Zamislite sve kroz šta smo svi prošli u ovoj zemlji, a onda se još odlučite i za muziku. Nije bilo lako. Dobra strana je što moj “kompromis ” nije podrazumevao ništa od svega onoga što se danas smatra kompromisom. Maksimalni ustupak kada sam ja u pitanju bila je produkcija. Sada shvatam da sam bila  alternativa, čak i za ono vreme – od Lee Man-a, pa nadalje.

Pesma “Pod kožom” nalazi se na Ksenijinom albumu “Magija”

Kako Vam se čini muzička scena u Srbiji?

Jednolično, nažalost. Kada se poslednji put čuli dobar autentični muški vokal, a da ne imitira Vladu Georgijeva ili Sergeja Ćetkovića, koje ja izuzetno cenim i volim? Kada ste čuli poslednji put neku pop pesmu, a da znate ko je peva i da ne liči na sve druge? Eto, to vam je moj odgovor, scena nam je neinteresantna i jednolična. Svako ko pokuša da uradi nešto malo drugačije nema šansu ili ga odmah svstavaju u kategoriju “nekomercijalno”.

Da li ste se ikada pokajali jer ste napustili studije u Nemačkoj?

Jesam i to je jedina stvar u mom životu zbog koje se kajem – što sam se vratila u Srbiju. Sada sa ove vremenske distance shvatam da sam pogrešila. 

Da li, prilikom odabira pesama, više obraćate pažnju na melodiju ili na tekst?

Prilikom odabira pesama slušam prvo muziku, jer tekst može da se menja i prilagođava. Teško je to razdvojiti, jer kada slušate pesmu, želite da čujete celinu. Važan je i trenutak kada nešto birate, ali i šta je to što želite od pesme (da li je letnja, brza, ili balada…) Mnogo faktora utiče na odabir, svakako.

Mislite li da je u Srbiji lako uspeti?

Mislim da nigde nije lako uspeti , ali nekako ne mogu da se otmem utisku da u Srbiji sav trud i talenat (ako ga imate) može da bude potpuno nevažan, ukoliko nemate dobre prijateljske i ostale veze. To govorim zbog velikog broja mladih, talentovanih ljudi koji nemaju gde i kako da se iskažu. Čini mi se da Srbija na trenutke nekako baš želi da neguje primitivizam u svakom segmentu umetnosti, a da one divne stvari koje svaka umetnost i treba da pruži čoveku, ispolji samo na trenutke. Ne želim da obeshrabrim mlade ljude. Moraju da se trude i nikada ne odustaju, ali moj savet je: Idite odavde dok ste još mladi i dok možete.

Sa kojim svojim manama ne uspevate da se izborite?

Sa iskrenošću i kada treba i kada ne treba. 🙂 Ipak, to je jedini put kojim želim da idem i  živim. U skladu sa sobom i sa onim kako vidim život i ljude i nikada se toga neću odreći.          

Intervju: Ana Štajdohar o talentu, trudu, radu i odricanju

Moja generacija ju je prvi put upoznala kada je postala deo gupe Tap 011, potom smo je slušali u duetu sa kolegom Aleksom Jelićem na Beoviziji, a onda u veoma popularnoj emisiji koju vodi Ivan Ivanović. Za sve to vreme ona je završila fakultet, nastupala u klubovima, snimala svoje numere i stalno radila na sebi. O počecima, ženskim stvarima i još o nekim sitnicama, pričali smo sa Anom Štajdohar. 

Pevate od malih nogu. Smatrate li da ste prirodan talenat ili je uloženo puno truda, rada i odricanja da bi se postigao kvalitet pevanja koji danas posedujete?

Talenat je DAR, a kada tu reč pročitate s desna na levo, dobija se mnogo važnija reč – RAD. Bez rada talenat ostaje neobrušen. Oduvek me je zanimala muzika, posebno pevanje. Mislim da sam temelj postavila još u dečjem horu Kolibri. Pokojna Milica Manojlović, dirigent hora, bila je fantastičan pedagog i učila nas je pravilnom pevanju. Kasnije sam išla u muzičku školu, pevala u horu Krsmanac, išla na časove pevanja… zapravo kad bolje razmislim, mislim da mi gotovo ni jedan dan ne prođe, a da ne zapevam.

Da li volite da učestvujete na festivalima i kakva su Vaša iskustva?

Da budem iskrena, nisam ljubitelj festivala, zapravo ne volim da se takmičim. Više mi se sviđa ideja da se takmičim sama sa sobom, da pomeram svoje granice. Festivali takmičarskog tipa su izuzetno stresni. Od kako je zaživelo glasanje putem sms-a, sve se svodi na to ko će bolje da se organizuje i ko će više novca da odvoji za sms.  Od festivala na kojima sam učestvovala, izdvojila bih Beoviziju, jer je to bio ozbiljan i dobro organizovan festival. Naravno, Beovizija mi je draga i zbog  2. mesta na kom smo se Aleksa Jelić i ja našli sa pesmom Beli jablan.

Eurosong – parada kiča ili prestiž kvaliteta?

Ni jedno ni drugo. Nesto između.

Koji muzički pravac najbolje prolazi u Srbiji, a koji privatno Vi najviše volite, tj. uz koje pesme se opuštate u miru svog doma ili “ludujete” prilikom nekog noćnog izlaska?

Svima nam je jasno šta najbolje prolazi u Srbiji, a pitanje je zašto bas takva muzika najbolje prolazi. I dokle više? Sasvim je u redu da postoji izbor, ali ako od svega što u muzici postoji, najbolje prolazi ono najgore, najprizemnije, muzika koja budi samo bazične strasti, onda svi zajedno treba da se zabrinemo. Ja ipak vidim svetlo na kraju tunela, zato se i bavim stvaranjem neke drugačije, manje profitabilne muzike. Muzika jeste moj posao, ja od svog glasa živim, ali biram da se osećam lepo nauštrb zarade.
U poslednje vreme slušam Coldplay, a u slobodnim danima retko odlazim na mesta sa glasnom muzikom.

Da li su ti žute sandale omiljena obuća? (naziv Anine pesme je “Žute sandale”)

Simpatične su mi i dalje. To je moja prva pesma u solo karijeri. Ipak, u poslednje vreme više volim da ih nosim U MRAKU.

Koliko je važno biti u fizičkoj formi, da bi se izdržali svi napori tokom i posle nastupa ili koncerata?

Za nastupe je definitno potrebna kondicija. Pevanje uz kretanje zahteva dosta energije. U tom smislu mi je Zdravko Čolić fascinantan. Čovek u svojim godinama peva i trči sa jednog kraja bine na drugi puna tri sata.  To je zaista naporno i svaka njemu čast!

Da li Vam je slađe kada iznenadite svog voljenog nekim kuhinjskim specijalitetom ili više volite kada se on potrdui oko Vas? Slažemo li se da ljubav dolazi preko stomaka?

Meni je najslađe kad se oboje trudimo da usrećimo onog drugog u svakom smislu. Za ljubav je potrebno mnogo više od punog stomaka.

Da li smatrate da na Balkanu podjednaku šansu da se dokažu na estradi imaju i muškarci i žene?

Mozda je to jedina oblast u kojoj su polovi izjednačeni, mada se pevačice često a priori stavljaju u koš dama lakog morala. Muškarci su, u tom smislu, posteđeni. U svemu ostalom se priča o nekakvoj ravnopravnosti polova, ali je to još uvek u realnosti drugačije. Mi žene moramo da se borimo svojim stavovima da to promenimo, zarad sebe a i zarad sledećih generacija. Tvrdim da su žene sposobne koliko i muškarci, svaka u svom domenu. To je jedino ispravno razmišljanje. 

Najbolji koncert na kome ste bili poslednjih godina?

Možda nije objektivno najbolji, ali ja sam bila najsrećnija na koncertu Madone, mog idola iz detinjstva.

Ko je muzičar za koga najponosnije kažete:”Radila sam sa “njim ili njom”!”?

Velika mi je čast što sam imala prilike da sarađujem sa Zdravkom Čolićem. On je i dalje naša najveća zvezda.

Koji su dalji planovi Ane Štajdohar i šta je to što ona svim srcem želi u narednom periodu?

Želim da završim svoju novu pesmu,da ona nađe put do slušalaca i da se kao pesma “U mraku” nađe na MTV top listi. Kao klinka, maštala sam o tome da jednog dana budem na MTV-u, nedavno mi se to ostvarilo i ja se mnogo radujem zbog toga. Ostvarenje klinačkih snova je mnogo slatko!

Intervju: Ana Mašulović, mlada estradna umetnica

Pred ljudima je u današnje vreme šarolik izbor vođenja ličnih života. Talentovana za jednu stvar, a strastveno zaljubljena u drugu, Ana Mašulović se našla u nebranom grožđu. Ne odustajući ni od jedne ni od druge, kaže da se ne plaši padova, da želi muškarca uz kog bi gradila veličanstvenu karijeru – podizanje porodice. A pored te, volela bi da se ostvari i profesionalno. Danas priča kako vidi sebe sa dvadeset, druge žene i moderne probleme.

Da li si tip žene koja pouku izvlači iz greške ili paničiš kada pogrešiš?

Ne volim da grešim, i kada bih mogla da biram ne bih grešila. Ali ako se greška dogodi, učim iz nje, ali prvenstveno iz tuđih.

Koliko vidiš sebe kao karijeristu i da li bi zbog nje isključila zasnivanje porodice?

Nikada se ne bih opredelila za karijeru ispred porodice i emotivnog života. Štaviše, itetako bih radila na tome da prvo pronađem nekoga uz koga bih i mogla da gradim karijeru. Ali sebe smatram ženom od akcije, jer ako nešto radim, težim da to uradim na najbolji mogući način. Samo, ja se još uvek tražim, ne radim bilo šta da bih, eto, radila.

Pošto već studiraš DIF, a baviš se i pevanjem, logično pitanje je – da li voliš da pevaš dok treniraš?

(smeh) Dobro pitanje, često mi se dešavalo da vežbam i da pevam, naročito kad radim kardio vežbe, neretko trčim i pevam ili skačem i pevam. Praktični spoj lepog i korisnog.

Kakav uticaj sport ima na tvoj život?

Sport na moj život ima veliki uticaj. Ne mogu da ga zamislim bez sporta! Odličan način, bar za mene, za otklanjanje nervoze, stresa i loših misli. Kada se bavite sobom, zadovoljniji ste.

Koliko fizički trening znači za ženu?

Vežbanjem, žena samo može samo da bude zadovoljnija sobom! Tokom fizičke aktivnosti se luči endorfin, hormon sreće, jačaju se imunitet i naravno bolji vizuelni efekat. Kada sebi postavite jasan cilj u vežbanju i ispunite taj cilj, shvatićete da je i u životu isto baš kao i sa vežbanjem.

Ako bismo bili isključivi, da li DIF ili pevanje?

Trenutno, ako sam isključiva, to je DIF, zašto se i obrazujem, fizička aktivnost, jer me pokreće. A obrazovanje je ključno za modernu ženu.

Postoji li neki ženski, kućni, posao koji voliš da radiš i neki od kog bežiš?

Ne volim usisavanje. Mada ga ne bih striktno definisala ženskim, to može biti i muški posao. A posao koji mi ne smeta je pranje sudova. Pre ću ih oprati na ruke nego staviti u mašinu.

Da li su te na poslovnom ili na ljubavnom planu iskoristili?

Moram priznati da jesu, ali ne baš striktno iskoristili. Recimo, za posao se događalo, ali u nekom smilsu uskraćena, i to je promenilo mene i moje posmatranje na ljude. Zbog čega sam definitivno počela drugačije da se postavljam prema drugima.

U ljubavi nisam bila iskorišćena, ali ono što se događa svim ženama, u određenom trenutku moje poverenje je bilo izigrano. U periodu naivnosti i lepe mladosti, kada bezuslovno verujemo, tada se dogodilo nekoliko situacija koje su me takođe naterale da se drugačije postavljam prema muškarcima. Najiskrenije poverenje je poljuljano i to me je skroz poremetilo, pa drugačije gledam svakog svog partnera. Zbog toga sam se i zatvorila. To su iskustva koja su me dovela tu gde sam i radim ovo za šta sam se opredelila. Što ne znači da me neko buduće iskustvo neće pomeriti u drugom smeru.

Koja je po tebi najveća slabost žene?

To je definitivno nedostatak poverenja i samopouzdanja. Da bi žena vodila porodicu, posao, potrebno je veliko samopouzdanje da bi donela pravu odluku.

Koliko je teško pevati prateće vokale i postoji li razlika?

Naravno da postoji razlika. Veliko je zadovoljstvo pevati, ali to je posao kao i svaki drugi. A kao i svaki drugi posao, nije ga jednostavno ni lako raditi. Bitan je dobro usaglašen tim. U tom svetu postoji mnogo sujete i ljubomore, ali naravno i u svakom poslu. Možda je najbitnije održavati energiju i dobro raspoloženje. Posao pevača je da na nastupu, koncertu zabavi masu, podigne je. Dešava se često neprofesionalnost tima pa dođe do svađe iza kulisa. To je ono što poljulja pevača ako nije dovoljno dobar profesionalac, glumac, da sve to sakrije, što može dovesti do fijaska. Prelep je osećaj, ali loši dani i raspoloženje se ne praštaju.

Prateći vokali, sa druge strane, su timski rad. Mnogo više stvari mora da se nauči, no što zna pevač. Trenutno pevam sa Irinom i Tanjom. Nas tri moramo da postanemo jedna osoba, da pratimo emociju pevača, da pratimo boju glasa, energija mora da se poklopi. Mnogo je sitnica koje moraju da se usavrše da bi sve to zvučalo dobro.

Da li si se pitala šta mi žene u stvari želimo?

Da ti znaš, ne bi me pitala 🙂 Da ja znam, odgovorila bih:”Znaju!” 🙂

Intervju: Vida Crnčević Basara, književnica i dramaturg

Vida Crnčević Basara rođena je u Beogradu. Nikada nije razumela zašto se taj podatak toliko vrednuje. Završila je u svom rodnom gradu sve škole, pa i Fakultet dramskih umetnosti, odsek za dramaturgiju.

Kao filmska kritičarka sarađivala je sa skoro svim štampanim (Džuboks, Ritam, Vreme, Intrvju, Oko…), a izgovarala je kritike i u kameru, za emisije “Popovanje” i “Kult”. Kada joj je postalo previše lako da kritikuje, rešila je da se podvrgne kritikovanju. Scenarista je igranih serija “Čovek u srebrnoj jakni” (TV Novi Sad), i “Ljubav i mržnja! (TV Pink). Sarađivala je u obrazovnom, dečijem, i programu za kulturu. Autor je i TV drame “Niko ne zna gde je Stela Sven”, sve na tadašnjoj TV Beograd, gde je sarađivala kao scenarista u mnogim projektima.

U izdavaštvu je radila kao PR i direktor marketinga “Narodne knjige”. Kasnije je sarađivala sa advertajzing agencijama “Bird” i “Idols and Friends”. Uređivala je rubriku za kulturu u političkom magazinu “Zemlja”. Napisala je i režirala komediju “Nek mu je laka crna zemlja”.

Sama je napisala ovu biografiju. Ako je nešto zaboravila, moli da se uzme u obzir da je majka petanestogodišnjih blizanaca

Izvor: Dereta

Mi bolje ne bismo napisali.

Debitantski roman Vide Crnčević Basara „ Prekomerna upotreba sile“ bio je povod da sa autorkom porazgovaramo o ovom romanu, pisanju, životu i kulturi. Uvek prijatna i nasmejana, Vida je našu novinarku, Ivanu Močević, dočekala u stavu spremnom za iskreni razgovor, za damsku partiju “pitanja i odgovori”.  🙂

Na koji način i kada je počela da se rađa ideja o knjizi?

Teško da mogu da rekonstruišem rađanje ideje. U načelu, i ne verujem u „istorijske momente“, oni su uglavnom proizvod naknadne pameti. U skladu sa mojom ličnom i privatnom spontanošću, rađaju se i moja deca, i moje ideje.  Ranije sam pisala priče, a sada mi se učinilo da sam dovoljno zrela, i da imam „zamaha“ i za roman. Sela sam, ne znam više kada, i počela da pišem. Brzo, ali sa velikim pauzama u pisanju, desila se „Prekomerna upotreba sile“.

Da li je postojalo nešto što je imalo ulogu okidača i dovelo do toga da u odrađenom trenutku počnete priču o prekomernoj upotrebi sile?

U ovom slučaju se ne radi o okidaču, već o konstanti. To je sila koju život, uz pomoć ljudi, neprekidno i prekomerno upotrebljava nad ljudima. Ako mislite na sam naslov, on je proizišao iz teksta. U jednom trenutku sam, kroz svoju naratorku, upotrebila tu floskulu, unapredivši je u metaforu. Dopalo mi se, i zadržala sam je kao naslov.

U Vašem romanu „Prekomerna upotreba sile“ stiče se utisak da smrt nastupa tek i samo onog trenutka kada uzmemo ulogu pravednika, poverujemo da smo kadri i počnemo da sudimo? Mislite li da se tada suštinski i bitno umire?

Postoje ljudi koji bez prestanka sude i prosuđuju. Drugim ljudima, situacijama, predmetima, idejama. Ne spadam u takve, ali, po mom mišljenju, ovo Vaše zapaženje je pomalo „prejako“. Dakle, to nije ono, što sam, bar na svesnom nivou želela da kažem. Jer, da bih ostala neko ko ne sudi, ne smem da sudim ni onima koji to čine.

Imajući u vidu sve što smo prošli kao društvo, mislite li da smo konačno pojedinačno umrli ili smo ipak pobedili „ tog zajebanog protivnika?“

Smrt jeste „zajeban protivnik“, ali ne treba potcenjivati ni Život. Ili, kako sam pročitala kod Žoao Tordoa: „Zanimljivo je što ljudi koriste izraz „život i smrt“. Smrt stoji nasuprot rođenju. Život nema svoj antonim“.

Problem sa smrću, ako tako može da se kaže, je što je ona „ziherašica“, i kao što rekoh u romanu, „svačija suđenica“:

 Šta biste voleli da čitaoci nauče i zaključe posle čitanja Vašeg dela?

 Nadam se da neću zvučati lažno skromno ili pretenciozno ako kažem da svako ima pravo da zaključi šta god hoće. Ponekad me čitaoci i kritičari iznenade svojim zapažanjima. Podsvest je nepregledan prostor, zato je dobro imati fidbek od čitalaca, osim što je to svakako jedan prijatan događaj, veoma je i poučan.

U Vašem ličnom doživljaju postoji li razlika u pisanju za teatar i pisanju romana?

Da. Volim da pišem i jedno i drugo, momentalno me više privlači proza, jer mi daje više slobode. Dramaturgija je kao arhitektura, tu se ne sme previše imrovizovati. Malo je velikih dramskih pisaca koji su se o njena pravila sasvim oglušili, to su geniji i rodonačelnici novih pravaca, kao Beket ili Jonesko. Ukoliko dramski pisac nema tu sreću da je rođen genijalan, već samo , naprimer, veoma talentovan, bolje mu je da se „drži plota“. U protivnom, ispadne pretenciozna budala. 

Kada se postavi drama s jedne strane i izda roman sa druge – vidite li razliku u njihovim „životima“ mimo vas?

Pozorišna publika sedi u mraku, i reaguje aplauzom ili smehom. Ovo drugo mi je dragoceno, jer pišem komedije. Kad napišeš dramu, a nema dobre reakcije, uvek možeš da se vadiš da te publika nije razumela. Ali, ako napišeš komediju, a publika ti se ne smeje, onda, batice, nema vađenja.

Sa druge strane, imam sreće da su čitaoci odlično prihvatili „Silu“. Ne čuje se aplauz, ne čuje se smeh i ne vide se suze i užas koje roman proizvodi kod nekih ljudi, ali se oseća. Dobro, tu i tamo me neko i pohvali, ali, ne umem da odreagujem na kompliment, osim običnim „hvala“.

Kako vam se čini trenutno stanje u kulturi?

Nisam neko ko koncentrisano i pribrano razmišlja o tome. Koliko vidim – para nema, zlobe i podmetanja ima na pretek,  tako da možemo da izvedemo zaključak da je stanje – loše. Ima pojedinačnih slučajeva, incidenata i ekscesa, talentovanih i upornih ljudi, koji zatalasaju kulturnu javnost. Borba između talentovanih umetnika i zvaničnih institucija je uvek teška i neizvesna. Direktori biblioteka , pozorišta i sličnih institucija su smenjivi, ministri kulture su promenjivi, ali, nadareni ljudi  su superiorni i  najčešće doprinose da se jedinstvom suprotnosti nastavi kretanje u kulturi. Ja sve gledam kroz pojedinačne slučajeve, i moram da kažem da je ovdašnja kulturna politika ipak na žalost uspela da proizvede i neke ljudske žrtve. Među njima je i moj omiljeni svetski pesnik Novica Tadić, kojem se nikada niko neće moći odužiti za patnju koju je prošao, i bedu u kojoj je umro. Da ne govorimo o poeziji koju nam je ostavio.

Koliko je čitanje i uopšte „konzumiranje“ određenih vidova kulture presudno za formiranje ličnosti?

Ukoliko ta ličnost ne pretenduje da se bavi nekim sasvim nekulturnim i neumetničkim delatnostima, onda može, kao na primer neki pevači narodnjaka , čista srca da kaže: „Ne čitam ja, bre, te knjige“. U suprotnom, zna se: za pisca – knjige, za filmadžiju – Kinoteka, za slikara – izložba. Naravno, nije zabranjeno, već je poželjno da slikari čitaju, a reditelji, naprimer, posećuju muzeje. Osim što je konzumiranje od presudne važnosti, kako neko ko se hermetički zatvori u svoj svet, ignorišući druge autore, misli da će iko obratiti pažnju na njega, ili, ako je iznad situacije, kupiti njegovo delo?

Šta biste našim čitaocima predložili da pročitaju i koju predstavu da pogledaju ovog marta?

Momentalno čitam Žoao Tordoa, roman se zove „Tri života“ . Slobodno mogu da ga preporučim.  Uvek rado čitam Čehova, kao i Ernesta Sabata. Ma, ljudi, čitajte sve, pa šta vam se dopadne, vi to ponovo čitajte. Tako ja radim. Što se pozorišta tiče, bila sam u blagom iskušenju da slažem, ali, neću. Moram da krenem u akciju nadoknađivanja propuštenog, i pročešljam repertoar beogradskih pozorišta. Ako vas još uvek bude zanimalo, odgovoriću tada i na ovo pitanje.

Čime se branite od svakodnevnih banalnosti?

Nisam kompatibilna sa svakodnevnim banalnostima, tako da sam prinuđena da ih na silu primećujem. Neke ljude iz moje okoline to nervira, i ja se, videvši to, trudim da ispunjavam i svoje banalne obaveze. Osećaj odgovornosti prema drugima me vraća u realnost. Inače bi moj izbor bili umetnost, druženje i uživancija, bilo da se uživljavam u srećne ili manje srećne trenutke.

Postoji li recept za normalan život jedne dame u Srbiji ili je svaki uopšteni obrazac samo licemeran beg od pojedinačnih sudbina i stvarnosti koja nas okružuje?

Ako postoji recept, ja ga ne znam. Borim se kako znam i umem, ovakva kakvu me je bog dao. Kad smo već kod boga, ne d’o taj nikome da mu ja objašnjavavam šta je to „normalan život“.

Na dodeli nagrade izdavačke kuće „Dereta“, rekli ste da Vas interesuju ljudi koji osećaju, ljudi koji umeju to da pokažu. Da li smatrate da su takvi ljudi, ljudi koji osećaju, u našoj zemlji opasni po sebe?

Život je opasan. To osetljivi ljudi bolje primećuju, zato volim da se družim sa njima, i da pišem o njima. Ako ne što ne volim, to su racionalni ziheraši, planeri bez odstupanja od unapred smišljene taktike. Ali, oni se međusobno vole i podržavaju, pa ne moramo baš i mi da ih volimo. Lično, više mi imponuje da sam opasna, nego bezopasna, pa makar i po samu sebe.  (metaforically speaking, naravno).

I na kraju, ne možemo da ne pitamo, šta je to što Vida želi?

Želim da moja deca završe srednju školu, da budu srećna i vesela koliko je god to realno.  Želim da objavim zbirku priča koju već imam, i da završim roman. Želim da mogu svi ljudi mogu da žive od svog rada. Želim još neke stvari koje vam neću priznati da želim, ne iz sujeverja, nego zato što to ne bi bilo umesno. I naravno, ali stvarno, lepo bi bilo da bude „mir u svetu“.

 

Intervju sa Phoebe Killdeer, pevačicom benda The Short Straws, pred koncert u Beogradu!

Phoebe Killdeer, pevačica koja je za poznati francuski sastav Nouvelle Vague otpevala neke od  najvećih hitova nastupiće u Beogradu 17.februara sa svojim novim bendom The Short Straws. Tim povodom, ova sjajna dama u ekskluzivnom razgovoru za naš magazin otkriva da li je i koliko strašno bilo biti deo takvog benda kao što je Nouvelle Vague, zašto peva isključivo o ljubavi i lažima, kao i šta da očekujemo od koncerta u Beogradu. 

Phoebe, Vi niste novo ime na muzičkoj sceni, ali imate novi bend i izvodite svoje pesme. Je li to puno strašnije od boravka u bendu Nouvelle Vague ili je to ostvarenje sna?

To je strašnije, ali donosi daleko više zadovoljstva. Mislim da postoji više načina da se čovek razvije u izvođenju svojih pesama kao tekstopisac, jer je u tome veći izazov, ali ne postoji ništa kao što je stvaranje nečega sa grupom ljudi.

Ko je na Vas najviše uticao, odnosno, koje izvođače najviše slušate i privatno?

Tom Waits, Yma Sumac, Nick Cave, Carmen Mc Rae, Captain Beefheart, Earl Zinger,…,među ostalima, ima ih još puno.

Radili ste sa Zero dB i Bassement Jaxx, možemo li očekivati još neke saradnje?

Volim da sarađujem ​​sa drugim umetnicima, stvarno se puno toga nauči. Volela bih da snimim  pesmu sa Maxi Jazzom iz benda Faithless.

Ko su The Short Straws? Kako ste počeli da radite sa njima?

The Short Straws su: Cedric Le Roux (gitara), Alexandre Maillard (bas) i Raphael Seguinier (bubnjevi). Sylvain Joasson (bubnjevi) nastupa na našim živim nastupima. Upoznala sam Cedrica preko zajedničke prijateljice, Melanie Pain, druge pevačice Nouvelle Vague-a. Bila sam u potrazi za gitaristom i od prvog odsviranog akorda znala sam da ćemo raditi zajedno. Cedric me je upoznao sa ostatkom benda – oni su se poznavali već neko vreme, ali nikada nisu svirali u istom bendu.

“Weather’s coming”, naziv je prvog album sa bendom. Šta za Vaš znači naziv albuma i da li je po Vašem mišljenju u pesmi bitnija melodija ili tekst? 

“Weather’s coming” za mene znači najavu nekog događanja, nešto će se promeniti, život dolazi po vas. Volim reči i imam strast prema pisanju, iako sam još uvek početnik. Nije jedno važnije od drugog, više je o načinu na koji se uklapaju zajedno.

Koje pesme sa albuma su Vaši favoriti i u kojoj meri su one intimne?

Sa drugog albuma “Innerquake” najviše mi se dopadaju: “Highway Birds”, “Angel’s Breath” i “Fade Out Line”. Pesme daju pogled na život, tako da mislim da su u tom smislu veoma lične.

Pevate o ljubavi, lažima, izdaji. Da li je zaista lakše napraviti dobru pesmu sa slomljenim srcem?

Kada patite, puno stvari treba reći i izraziti kako bi nastavili dalje, tako da je verovatno pravi trenutak za pisanje tada.

Šta mislite o muzičkoj sceni danas? Mnogi umetnici se žale, ali čini se da niko ne pokušava da zapravo nešto promeni. Je li moguće promeniti scenu? 

Verujem da muzička scena prolazi kroz velike promene i mislim da smo u sredini tog procesa. Pretpostavljam da će se za pet godina stvari srediti i da će umetnici  ponovo biti u mogućnosti da nastave sa radom. Ja bih se vratila vinilu. Nove generacije imaju odličan pristup muzici, ali slušaju najsiromašniji kvalitet. Dakle, trebalo bi da mladi kupe sebi gramofone i dobar HiFi sistem za slušanje muzike da bi je čuli onako kako bi trebalo.

Imate li neke rituale pre izlaska na pozornicu? 

Nikada ne radim dva puta isto. Uvek proverim da li je bend usklađen.

Dok ste na pozornici, kakvo Vas raspoloženje obuzima?

Varira, to je poput sna, nekih stvari se sećam, drugih ne.

Vaša karijera ide u pravom smeru. Ali, da li je ovo ipak muški svet?

Marylin Monroe je jednom rekla: “Ne smeta mi živim u muškom svetu, sve dok mogu biti žena u njemu”.

Šta da očekujemo ​​od nastupa Phoebe Killdeer &The Short Straws? 

Nešto što se puno razlikuje od Nouvelle Vague-a. Očekujte vrlo energičan rock šou koji će vas naterati na krik u noći punog meseca.

Vaša poruka mudrosti za naše čitateljke?

Ona se ogleda u jednoj knjizi “The man who fell in love with the moon” Toma Spanbauera, jednom filmu “Paris, Texas” Wima Wendersa, i jednoj ploči “Mule Variations” Toma Waitsa.