Samo žene mogu da donesu promene

Da li su naše šanse da nađemo posao zaista manje zato što smo žene, ili što imamo ili planiramo decu? Iako zakon kaže da nisu, u stvarnosti, šanse da doživite diskriminaciju tokom procesa traženja posla ili na samom razgovoru, prilično su velike. O ovoj veoma osetljivoj temi pričali smo sa Gordanom Frgačić, autorkom knjige “Zašto smo manje plaćene”, koja je svoja iskustva kao HR-a pretočila u psihološki priručnik za žene koje ne žele da budu diskriminisane zbog pola i porodice.

Zakon u Srbiji je jasan, zabranjuje diskriminaciju po osnovu pola. Kakva je situacija u Hrvatskoj, da li je Zakon precizan i još važnije, da li se i koliko primenjuje?

U Hrvatskoj zakon nije ništa manje jasan, no samo postojanje zakona ne jamči i njegovo provođenje, jer na ovim prostorima još uvijek volimo isticati da su “zakoni tu da se krše”. Najčešće se skrivamo iza drugih duboko ukorijenjenih rečenica “jedna lasta ne čini proljeće”, “ionako neću ništa promijeniti” i sl. No tko bi trebao koristiti te zakone ako ne žene koje su izložene diskriminaciji? Vrlo mali broj žena koristi institucije kako bi se borile protiv diskriminacije. Tek su se navikle da prijavljuju fizičko nasilje, no ovakvu vrstu nasilja i dalje trpimo kao nešto protiv čega nema lijeka. No to nije točno. Prava snaga za promjene je u samim ženama koje moraju izaći iz zone ugode i biti aktivne ako žele napredak.

Kako da žena koja je došla na razgovor za posao reaguje ako joj se pitanja vezana za brak, decu, planiranje porodice ipak postave? Šta da kaže?

Moja preporuka je uvijek da kao prvo takve podatke ne stavljaju u životopis jer oni nisu nipošto relevantni za radno mjesto za koje se natječu. Tako će u startu povećati svoje šanse da ih se uopće pozove na razgovor. Na razgovoru nipošto ne trebaju same započinjati tu temu i opravdavati se, a što žene, vjerovali ili ne, često čine, misleći da će tako povećati svoje šanse za dobivanje posla. Tijekom razgovora kandidatkinje mogu pametno upravljati istim i zadržavati se na temama koje idu njima u prilog i koje su doista relevantne za dotičnu poziciju. Dakle, usmjerite pažnju na vaša znanja, vještine, sposobnosti i postignuća i kad razgovarate o tome nemojte davati kratke odgovore koji će ostaviti previše prostora za privatna pitanja. Ako ste uistinu dobre u svome poslu, poslodavcu možda više neće biti uopće važno jeste li majka ili možete li uskoro postati majka.

Ali, šta ako vam na kraju ipak postave neprimereno pitanje?

Moja preporuka je da najprije procijenite koliko možete riskirati jer u današnje vrijeme, kad je svako radno mjesto zlata vrijedno, teško je nekome savjetovati da na razgovoru bude pomalo drzak ili odbije odgovoriti na pitanje zbog svojih uvjerenja, a što bi bilo najprimjerenije. To je odluka koju svaka žena mora donijeti sama. Ukoliko želite preživjeti taj razgovor i odgovoriti na pitanje, odgovorite kratko i odriješito – ako vas pitaju namjeravate li u skoroj budućnosti rađati, dobar odgovor bi bio: “Nisam razmišljala o tome, u ovom trenutku sam fokusirana na karijeru”. Točka.

Da li bi poslodavca koji neprimereno reaguje trebalo odmah otpisati, ili ima i onih koji jednostavno ne poznaju dovoljno Zakon, ili misle da time ne diskriminišu nikog?

Kao prvo teško mi je povjerovati da ima poslodavaca koji nisu svjesni da krše zakon, ali dozvolit ću da ima možda u kakvoj zabiti koja duša koja ne čita novine, ne prati medije i ne koristi se internetom. Svi ostali zakon krše svjesno i drsko. Ako uistinu imate djecu ili mislite imati djecu najbolje bi bilo kloniti se takvih poslodavaca ukoliko si to možete priuštiti jer prije ili kasnije morat ćete donositi odluke poput “tvrtka ili djeca”, “privatni život ili poslodavac”. No, dopuštam da se koji puta razgovor o djeci i obitelji povede iz posve bezazlenih razloga – ispitivači su i sami možda obiteljski ljudi i nemaju pri tom loše namjere iako je koji puta teško uočiti razliku. Oprezniji ispitivači najčešće koriste takozvani “small talk” kako bi ipak saznali nešto o vama, a da ne moraju postaviti direktna pitanja za koja su svjesni da su diskriminirajuća.

Uprkos pokretima za izjednačavanje prava, žene i dalje imaju dosta niža primanja, čak i za iste poslove od muškaraca. Kako žena koja traži posao da se postavi u vezi plate?

Najveći problem je u tome što najveći dio kandidata, a tako i žene, na razgovor dolaze nepripremljeni odnosno nisu napravili “domaću zadaću”. Kako su žene i inače sklone umanjivanju svoje prave vrijednosti i svojih postignuća to često rezultira time da u startu same traže nižu plaću od one koju traže muški kandidati. Svakako da je stav bitan i da se na vama odmah pri ulasku u prostoriju za razgovor može vidjeti jeste li samouvjerene i svjesne svoje vrijednosti ili vas se može dobiti pod svaku cijenu i za svake pare. Osim stava važno je da se prije razgovora dobro raspitate o tvrtki i o tome koliko vrijedite na tržištu rada. Specifične pozicije koje su rijetke na tržištu više vrijede, kombinacije koje se teško nađu na tržištu rada također više vrijede (npr. pravnica koja pri tom još i odlično govori njemački), pojedinom poslodavcu vaša pozicija možda vrijedi više nego što je njena vrijednost na tržištu (možda odlično posluje i može si to priuštiti). Zalaganje na poslu vam najčešće, na žalost, neće automatski priskrbiti i veću plaću. Ako ne tražite, najčešće nećete ništa ni dobiti, a najgore što vam se može dogoditi je da vas odbiju. No to nije razlog da ne tražite opet. Najmanje jednom godišnje trebate preispitivati svoju poziciju unutar tvrtke, ali i na tržištu rada.

 

NA FOTOGRAFIJI: Gordana Frgačić

Ima li odgovora na to pitanje iz Vaše knjige “Zašto smo manje plaćene”?

Ima odgovora na to pitanje, no on je puno kompleksniji i teško može stati u par riječi (zato mi je i trebalo malo više stranica od kojih je nastala knjiga). No ako bi morala sve to sažeti, rekla bih da je prije svega problem u našem stavu i našoj pasivnosti, u tome što i same razmišljamo u kontekstu predrasuda i stereotipa i ne tražimo dovoljno da nas poštuju, u tome što mislimo da je danas boriti se za ženska prava “out” i da ćemo tako izgubiti naklonost muškaraca do koje nam je stalo. Osobno mi je koji puta lakše naći razumijevanje za svoje stavove kod muškaraca nego kod žena. Prvi korak prema tome da nešto dobijete je da to i zatražite. A mi najčešće ne tražimo.

Sa današnjom pozicijom kada je usklađivanje roditeljstva i posla u pitanju, žene često moraju da biraju između jednog i drugog. Kako iz ugla HR- a te dve oblasti mogu da se usklade, a da ne trpi mnogo ni žena ni poslodavac?

Ova tema zahtjeva tek malo zdravog razuma. Tko ga ima dovoljno neće uistinu tu temu smatrati relevantnom. No čini se da je, shodno tome, zdravi razum rijedak. Naime, žene čine 50% populacije i isto toliko radne snage. Većina njih ima, imat će i može imati djecu u svakom trenutku, danas čak nerijetko i u četerdesetima. Vjerovanje da su samo žene u određenoj dobi i u određenoj obiteljskoj situaciji “rizik” za poslodavca je naprosto smiješno i naivno. Dakle, postavlja se pitanje možemo li s tržišta rada isključiti 50% radne snage? I koja je garancija da žena s dvoje djece i 28 godina neće više roditi. Nikakva. Ovo je moj osobni primjer, jer sam treće rodila s 33 godine i na direktorskoj poziciji. S 28 godina nisam ni sama slutila tako nešto.

Ali poslodavci tvrde da zbog žena i rađanja njihove kompanije trpe?

Naprosto ne priznajem konstantaciju da poslodavac “trpi” zbog žene i njezine obiteljske situacije. Osim svog osobnog imam čitav niz primjera iz okoline da su žene već na visokim pozicijama zanijele i rodile i niti jedna tvrtka nije zbog toga propala. Tvrtke trpe i propadaju zbog nesposobnog menadžmenta, a ne zbog trudnih žena. Danas kada smo toliko mobilni da iz svog toaleta u svom selu možemo razgovarati s predsjednikom uprave neke tvrtke u Hong Kongu to pitanje je posve suvišno. Ne postoji nikakva realna opasnost za poslodavca, već samo predrasude i nedostatak dobre volje. Trudnoća koja je rezultat zajedničke odluke žene i muškarca nekim čudom se, kad se dogodi, pretvara u ženski problem. Potomstvo je zajednička odgovornost cijelog društva, a ne nešto zbog čega poslodavac “trpi”. Taj isti poslodavac ne bi imao klijenata da nema žena koje su ih spremne rađati.

Može li se na ovom prostoru napraviti korak više u raspoređivanju roditeljskog tereta između žene i muškarca, i na taj način olakšati napredak u karijeri ženama?

Moram tu malo stati u obranu “Balkanaca” koji se najčešće svi bez razlike doživljavaju kao neki gorštaci s toljagom u ruci. Iako još uvijek ima i takvih primjeraka, situacija se značajno promijenila u posljednjih nekoliko desetljeća i oni sve više ravnopravno sudjeluju i u kućanskim poslovima i u odgoju djece. To još uvijek nije dovoljno i ima još puno prostora za napredak, no mi Balkanci sigurno nismo najlošiji primjer u Europi. I sama sam se uvjerila u to kad sam na trećem porodiljnom ja koristila šest mjeseci, a moj suprug deset mjeseci dopusta. Naišla sam na opće čuđenje mojih kolega iz matične tvrtke u Beču koji su mi potvrdili da, doduše, postoji i u Austriji mogućnost da očevi idu na porodiljni, ali da se to u društvu naprosto ne smatra prihvatljivim i da tvrtke to očevima baš i ne opraštaju tako lako. Dakle, realno je na Balkanu koliko i u svim drugim dijelovima Europe, ali opet ću vratiti lopticu na žene – mi smo te koje neke stvari dozvoljavamo ili ne. Puno toga ovisi o tome kako smo mi odgojene i kako odgajamo vlastitu djecu, jer to su žene i muškarci koji će sutra biti poslovni ljudi.

U Hrvatskoj su napravljeni neki koraci u tom pravcu, kao što je stimulisanje očeva da uzimaju odsustvo radi nege deteta?

Da, radi se na izmjenama Zakona o rodiljnim i roditeljskim potporama, no vidjet ćemo što će od toga u konačnici biti prihvaćeno. No u Hrvatskoj odluka o tome tko će koristiti koji dio, odnosno koliko dopusta ovisi prije svega o ekonomskim faktorima i u najvećoj mjeri nije potaknuta promjenom svijesti o tome da muškarci trebaju snositi jednaku brigu i odgovornost za potomstvo kao i žene. U većini tranzicijskih zemalja sve se i dalje svodi na jednostavnu računicu – tko više zarađuje? Kako su to u većini slučajeva još uvijek muškarci, žena je najčešće ta koja će koristiti cijeli dopust, a ukoliko zarađuju isto, smatra se društveno prihvatljivim da je to uloga žene.

Beskućništvo – stvaran svet oko nas

“Tačan broj beskućnika u Srbiji nije poznat i nije ga moguće utvrditi zato što ne postoji odgovarajući metod za sprovođenje takvog popisa. O beskućnicima i beskućništvu se najčešće govori zimi, ali ovaj problem postoji tokom čitave godine”. Ovim rečima započela je priču na temu beskućništva u Srbiji naša sagovornica Milena Timotijević, sociološkinja iz Hausing centra, autorka istraživanja Bez kuće, bez doma: istraživanje beskućništva u Srbiji.

“Termini beskućnici i beskućništvo se skoro ne pojavljuju u dnevnom političkom govoru. O postojanju beskućnika u Srbiji čuje se uglavnom zimi, kada dnevne novine učestalo izveštavaju o licima koja su umrla usled smrzavanja na ulici. Beskućništvo se razume kao lična nesreća, proizvod pogreših izbora, dok se strukturalni uzroci ovog, pre svega društvenog, fenomena ne sagledavaju. Najčešće se beskućnicima smatraju samo ljudi koji žive na ulici ili drugim javnim prostorima. Zanemaruje se pri tom činjenica da u Srbiji hiljade ljudi žive u stambenim uslovima koji su ispod svakog minimuma (neadekvatni uslovi, kolektivni centri, uslovi izuzetne prenaseljenosti…)”, objašnjava sociološkinja Timotijević

Istraživanje sprovedeno u okviru projekta “Socijalno uključivanje lica u situaciji beskućništva u Srbiji” obuhvatilo je osobe koje žive u prihvatilištu u Beogradu (njih 173), na ulici (25) i u neadekvatnim uslovima (23). Istraživanje je pokazalo da su najčešći uzroci beskućništva nedostatak posla, porodični porblemi, njihovo ponašanje (alkoholizam, krivična dela, nasilničko ponašanje…). Razlozi dolaska u prihvatilište su različiti, ali se na vrhu liste nalaze nepostojanje stambenog prostora u kome bi osoba živela (29%), loše zdravlje (21%) i besparica (15%). Veliki broj popisanih je trpelo nasilje u porodici ili bilo u sukobu sa zakonom, a čak jedna trećina nema lična dokumenta. Najveći broj beskućnika obuhvaćenih ovim istraživanjem su muškarci između 51 i 65 godina sa osnovnom ili srednjom stručnom spremom i sa fizičkim ili psihičkim problemima, a na trećem mestu su bolesti zavisnosti. Čak 65% njih je bez ikakvog izvora pomoći.

FOTOGRAFIJA: jimhubbardphoto.com

 Kakva je politika države po pitanju rešavanja ovog problema?

Srbija je potpisnica više međunarodnih ugovora i sporazuma u kojima se pravo na adekvatno stanovanje prepoznaje i imenuje kao jedno od osnovnih ljudskih prava. Postojeći zakonodavni okvir pokazuje ambivalentnost i nerazumevanje ovog fenomena. Zakon o javnom redu i miru na primer sankcioniše skitničenje i sankcioniše ga kao prekršaj protiv javnog reda i mira. Sa druge strane, Zakon o socijalnoj zaštiti i Zakon o socijalnom stanovanju ipak prepoznaju beskućništvo kao stanje ugroženosti, ali nažalost ni oni ne nude sistematsko razumevanje beskućništva.

Kako je moguće sprovesti prevenciju i pomoć za poboljšanje kapaciteta da se iz tog ekstremnog siromaštva izađe?

Beskućništvo se može iskoreniti samo sistemskim planiranjem i rešenjima. Neophodno je da država iskaže političku volju da preuzme odgovornost za rešavanje ovog problema i angažuje resurse više svojih institucija. Potrebno je da zakonski okvir odražava jasan stav prema beskućništva i političku opredeljenost za iskorenjivanje. Potrebno je povećavati kapacitete prihvatilišta koja pružaju urgentni smeštaj; razvijati i druge usluge tzv “tranzicionog stanovanja” (hosteli, resettlement programi, itd) odnosno različite vrste smeštaja koji po formi predstavljaju prelaz između prihvatilišta i samostalnog stanovanja, ali i projekte u skladu sa “Housing First” konceptom 1; razvijati i nove programe podrške za osnaživanje i održiv izlazak iz beskućništva, a ne samo zbrinjavanje (dnevni centri za edukaciju, usluge psihološkog savetovališta i osnaživanja, pružanje podrške zapošljavanju, podrška osnivanju socijalnih preduzeća itd).

Pored rada na akutnim slučajevima potrebno je paralelno odvojiti resurse za preventivne mere koje bi sprečile da porodice koje su u riziku i skliznu u beskućništvo. Istraživanje koje je sproveo Hausing centar pokazalo je i visoku zastupljenost ljudi sa hroničnim problemima sa mentalnim zdravljem među beskunicima u Srbiji ukazalo na nedostatke sistema zdravstvene zaštite. Ono što je takođe veoma važno jeste rad na prevazilaženju predrasuda i stereotipa o beskućništva.

Vaši projekti su usmereni na rešavanje problema smeštaja stanovnika širom cele zemlje. U kom delu Srbije je situacija najlošija?

U čitavoj Srbiji postoji nerazumevanje problema beskućništva i uopšte kršenje prava na adekvatno stanovanje. Kapaciteti ustanova za pružanje smeštaja beskućnicima su generalno nedovoljni, i ne pružaju adekvatnu uslugu. Ovakva prihvatilišta postoje u 12 opština i gradova, međutim samo u Beogradu i Novom Sadu radi se o ozbiljnijim kapacitetima (oko 100 mesta, odnosno oko 30 mesta) i o ustanovama koje postoje već više decenija. U ostalim gradovima i opštinama radi se o nekoliko kreveta kojii su u okviru gerontoloških centara odvojeni za ovu namenu u polednjih nekoliko godina. Najveći broj beskućnika živi u Beogradu. Beograd je najveći grad, pa su i svi problemi proporcionalno najveći upravo u njemu. Ali beskućništvo generišu nepovoljni socio-ekonomski uslovi, i u tom smislu i u drugim regionima zemlje situacija nije povoljna.

U Srbiji nema sistemskog pristupa suzbijanju beskućništva. Vi ste sproveli istraživanje uz pomoć EU. Da li je neko od nadležnih domaćih institucija imao uvid u njih i da li su preduzeti potrebni koraci za dalje rešavanje?

Realizaciju istraživanja koje je sproveo Hausing centar podržao je Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade RS, koji je pružio podršku i pokazao odlično razumevanje problematike i političku volju za rešavanje. Pored toga ostvarili smo i sjajnu saradnju sa rukovodstvima i stručnom službom prihvatilišta u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, bez čije pomoći istraživanje ne bi bilo obavljeno tako uspešno.

FOTOGRAFIJA: www-scf.usc.edu

Upravo sa ciljem upoznavanja javnosti i institucija sa rezultatima ovog prvog empirijskog istraživanja beskućništva u Srbiji, Hausing centar je u maju ove godine organizovao jednodnevnu međunareodnu konferenciju posvećenu problemu beskućništva. Na njoj je učestvovalo preko 60 predstavnika 40 institucija, lokalnih i međunarodnih nevladinih organizacija, univerziteta i medija. Na konferenciji su usvojene i zajedničke preporuke za uspostavljanje efikasnijeg sistema prevencije beskućništva i podrške za lica koja se nalaze u ovoj situaciji. U skladu sa jednim od predloga Hausing centar je na Konferenciji pokrenuo inicijativu za formiranje Nacionalne radne grupe za smanjenje beskućništva. Za učešće u radu Nacionalne radne grupe su se već prijavili predstavnici 16 organizacija od kojih su neke i državne institucije i mi to vidimo kao prepoznavanje zajedničkog cilja na kome nam predstoji da udruženo radimo.

U prihvatilištvu za odrasle u Kumodraškoj ulici u Beogradu svakodnevno boravi veliki broj građana. Direktor prihvatilišta Prvoslav Nikolić kaže da imaju odličnu saradnju sa gradom i da očekuju proširenje kapaciteta već tokom sledeće godine. Interesovanje građana za pomoć prihvatilištu i na nivou volontiranja je veliko, kaže on, ali to nije tako jednostavno. Zarad sigurnosti i volontera i samih ljudi koji su u prihvatilištu potrebno je uraditi mnoge kontrolne preglede, posebnu obuku…a dok se sve to završi, zima se već završi. Mnogi žele da pomognu i donacijama u hrani. Ipak, nije moguće doneti bilo šta. Kako bi svi propisi bili ispoštovani, prihvatilište prima samo konzerviranu hranu u roku upotrebe.

Možda je podizanje svesti o ovom problemu prvi preduslov za početak njegovog rešavanja.

Jelena Stefanović, dizajnerka – Lekcija mode i stila

Ona je kostimografkinja i modna dizajnerka. Živi i radi u Beogradu i želi da žene koje nose njene modele budu nenametljivo elegantne i sofisticirano seksipilne. U tome, naravno, uspeva jer zna kako da istakne svu lepotu ženskog tela (naročito haljinama), ali i da napravi garderobu koja je prijatna i nosiva u svim prilikama. Jelena Stefanović odbacuje sve nepotrebne detalje, akcenat stavlja na jasan kroj, a posebnu pažnju poklanja kvalitetnim prirodnim materijalima. Na nedavno održanoj Nedelji mode u Beogradu prikazala je kolekciju L’hemispheric za jesen/zimu 2013. i još jednom dokazala da originalnost i jak lični stav nikada ne izlaze iz mode.

Vaše kreacije prepoznatljive su po svedenosti i minimalizmu. Da li to znači da ste pristalica filozofije “manje je više”?

Raduje me da se žene koje nose moje modele osećaju ženstveno, ležerno i jednostavno, a da su istovremeno jedinstvene u svom okruženju i da se izdvajaju iz gomile. Mislim da je filozofija “manje je više” donekle primenljiva. Nešto što na prvi pogled deluje svedeno i jednostavno često je produkt veoma dugog procesa eliminisanja, sažimanja, pročišćavanja i često je konstruktivno mnogo teže to izvesti nego neke deskriptivnije modele. Volim minimalizam u mnogim sferama umetnosti, a u svom radu težim tome jer volim da u par crta postignem suštinu dobrog izgleda. Pristalica sam te filozofije u smislu da smatram da ni u čemu ne treba preterivati jer se dobije uglavnom suprotni utisak od skladnog i lepog.

Dugo se bavite kostimom. Koliko je to uticalo na Vašu karijeru modnog dizajnera i koliko Vam je pomoglo ili odmoglo?

Kostimografija je moje primarno zanimanje i prva ljubav. Veliki uticaj na mene imao je i rad za domaće modne kuće i u modnoj industriji. Sam rad na filmskim ili pozorišnim kostimima i rad na modnoj kolekciji je toliko različit da ne vredi ni započinjati poređenje. Ono što je sigurno je to da mi je pomoglo da razgraničim šta je kostim, a šta savremeno odevanje i u tom smislu stvaram odeću koja je zaista nosiva. Možda bih mogla da izdvojim rad sa glumcima, koji me uvek jako raduje i inspiriše, kao jedan od najbitnijih procesa u stvaranju kostima za određeni lik. Mislim da je saradnja sa glumcima koji oblače moje kostime veoma uticala na moje odnose prema ljudima koji nose moje modele.

Šta Vas najviše inspiriše i nagoni da stvarate?

Sve oko mene: ljudi, priroda, igra svetla. Zatim putovanja, muzika, film, fotografija, arhitektura, skulptura…Sve ono što u meni izazove neku jaku emociju.

Kako izgleda kada Vam se “upali lampica”? Da li odmah imate celokupnu sliku modela pred očima ili se ona menja i nadograđuje dok je stavljate na papir?

U kreativnom procesu nema pravila. Nekad se javi skoro zaokružen model, a nekad se razvija iz velikog broja skica. Često je to samo utisak ili osećanje koje želite da postignete, a kome zatim stremite kroz mnoge skice i rad u krojačnici, a često je prirodni nastavak prethodnog istraživanja i rada na određenoj temi.

Da li se tokom godina Vaš modni senzibilitet menjao?

Naravno, i to je potpuno prirodno. Godinama sam se i sama menjala i sazrevala, menjale su se sfere interesovanja, pa je shodno tome i moj umetnički izraz sazrevao.  Kad danas pogledam svoje prethodne radove jasno vidim da ih je radila ista ruka, ali je proces razmišljanja bitno drugačiji i to je jako zanimljivo pratiti, jer se razvoj odvijao i u pojedinačnim komadima i u kolekcijama kao celinama.

Kako biste opisali  Vaš lični stil odevanja?

Nisam opterećena trendovima ni privatno  ni u svom radu, ali mislim da jeste važno biti informisan i pratiti modne tendencije, tako da i sama volim da nosim ono u čemu se osećam najprijatnije i najudobnije shodno trenutku. Volim dobre cipele i dobre detalje, kao što je na primer sat.

Šta mislite o takozvanoj uličnoj modi? Gde mladi najviše greše?

Veoma je zanimljivo pratiti kako ulična moda utiče upravo na modne tendencije. Ulična moda pre svega nameće pitanje ličnog stila i upućuje mlade na to kako da izgledaju dobro a da deluje kao da se nisu mnogo trudili  Kod nas toga najviše manjka i nekako svi izgledaju isto. Mislim da kod nas mladi najviše greše u toj neverovatnoj uniformisanosti i slepom praćenju aktuelnih trendova bez ikakvog ličnog pečata ili kritičkog mišljenja.

Rad kog dizajnera najviše cenite i zašto?

Od stranih dizajnera trenutno najviše volim Hajdera Akermana zbog senzibiliteta, istančanog valerskog odnosa boja, briljantnom tretiranju svile; Aleksandra Vanga  i Helmuta Langa zbog inteligentno krojenih “kul” komada koji koketiraju sa uličnom modom, Stelu Mekartni zbog stila života, ležernosti i zabavne, ženstvene mode i brend Balenciaga zbog neverovatnih konstrukcija i izrade.

Kako vidite našu domaću modnu scenu? Šta fali, a čega ima previše?

U Srbiji zaista ima jako puno talentovanih dizajnera koji se uz puno rada i truda bore da opstanu. U tom smislu nam kreativnosti i talenta ne manjka. Ekonomska kriza mnogo utiče na modu, te nam je veoma teško doći do kvalitetnih a pristupačnih materijala, troškovi proizvodnje su veoma veliki, a kupovna moć stanovništva sve manja. Uprkos tome entuzijazam i dalje postoji.

Ekonomska kriza utiče na sve oblasti života, pa i na modu. Prema Vašem mišljenju, kako jedna mlada devojka bez previše novca ipak može da bude moderna i lepo obučena? Na šta Vi najviše obraćate pažnju?

Da li će neka devojka biti više ili manje ukusno obučena ne zavisi toliko od količine novca uloženog u tu odevnu kombinaciju koliko od toga da li ta devojka ima ili nema stila. Stil ne podrazumeva samo odevanje, već i način života uopšte, tako da u pronalaženju stila treba krenuti najpre od preispitivanja sebe samog. A za dobre odevne kombinacije nije potrebno mnogo novca već par kvalitetnih komada koji se uspešno i lako kombinuju više sezona.

Jurij Revič – virtuoz i šarmer na ruski način

Dan pred nastup u Kolarcu, uspeli smo da ukrademo koji slobodan minut od mladog virtuoza na violini – Jurija Reviča, publici takođe poznatog kao “mladi Paganini”. Uprkos svom nadimku koji uspesima opravdava, dočekao nas je prizor mladića sa šoljom čaja praćen vedrim dečačkim osmehom, držanjem mladog gospodina, skromnošću i spontanošću.

FOTOGRAFIJA: Marko Ranđelović

Prošlogodišnjim koncertom oduševio si publiku na Kolarcu, koja te je ovacijama ispratila nakon trećeg bisa i na zahtev domaće publike u svoj koncertni raspored ponovo si uvrstio i Beograd….

Da, nastupao sam prošle godine, na katolički Božić. To oduševljenje i želja da ponovo nastupam u Beogradu je svakako uzajamna. Publika me očarala!

Na osnovu čega biraš gradove u kojima ćeš nastupati?

Još uvek sam mlad da bih birao, uglavnom dobijam pozive pa na osnovu uslova odlučujem hoću li da nastupam. Sa druge strane, postoje gradovi kojima se više radujem. Uvek ću radije doći u Beograd, nego u na primer Dizeldorf ili neki drugi nemački grad u kom sam nastupao gro puta.

FOTOGRAFIJA: Marko Ranđelović

Kako biraš kompozicije koje ćeš izvoditi? Da li se repertoar menja u odnosu na grad u kom nastupaš?

Postoji puno kriterijuma na osnovu kojih odlučujem o repertoaru. Recimo, u Americi ljudi najviše vole savremenu, takozvanu “contemporary” muziku, kompozitore 21. Veka. Dok u Italiji ne razumeju kakvo je to “škripanje”! Inače, ja lično volim tu savremenu muziku i često i sa velikim zadovoljstvom je izvodim.

A Beograd?

Za Beograd biram ruske kompozitore. Čini mi se da nam je mentalitet veoma sličan! Melodije su uvek dobro prihvaćene. Ovog puta ću, uz “Ruse” kao i prošlog puta, izvoditi “Tango” i “Karmen” koju neskriveno voli publika, ali i ja.

FOTOGRAFIJA: Marko Ranđelović

Publika na “Kolarcu” imaće priliku da uživa u delima Čajkovskog, Pjacole, Prokofjeva, Šostakoviča, Rahmanjinova, Sarasatea, Skrjabina. Koji je kompozitor tebi na neki način najdraži, odnosno u čijim delima najviše uživaš dok sviraš?

Rekao bih da se ukusi vremenom menjaju. U ovom trenutku, ako govorimo o ruskim kompozitorima, onda je to Prokofjev.

A od stranih?

Mocart, Debisi, Ravel, Betoven…

Scenu Kolarca “delićeš” sa jednom od najboljih pijanistkinja mlađe generacije, Nemicom Valentinom Babor. Reci nam nešto više o vašoj saradnji i kako je do nje došlo?

Valentina i ja sa znamo već pola godine. Do saradnje je došlo sasvim slučajno. Meni je bila potrebna pijanistkinja za projekat, izbor sam prepustio svom agentu. I iako je nikad pre toga nisam video ni čuo, bio je to pogodak!

FOTOGRAFIJA: Marko Ranđelović

Dobitnik si prvih nagrada na svim najznačajnijim međunarodnim takmičenjima, kao i nacionalnog priznanja “Božićna zvezda”. Ima li neka nagrada koju posebno izdvajaš, koja je za tebe lično naročito značajna i zbog čega?

Da budem iskren, takmičenja uopšte ne volim. Mislim da se više ni neću takmičiti. S godinama sam upoznao mnogo ljudi iz ove branše i često znam članove žirija. Jeste da deluje banalno, ali me zaista sputava da nastavim sa takmičarskom karijerom. A najznačajnije mi je naravno već spomenuto priznanje “Božićna zvezda” koje sam imao čast da primim od ruskog patrijarha Alekseja II i medalju za to što…pa…ne činim nešto loše za Rusiju!

Prošlog meseca objavio si svoj prvi CD sa ruskom muzikom pod nazivom “Ruska duša”. Odakle ideja za taj projekat? Da li ćeš neke od kompozicija koje se nalaze na disku predstaviti beogradskoj publici sutra na “Kolarcu”?

“Ruska duša” je moj debitantski, solistički disk. Želeo sam da dam omaž svim tim velikim imenima kojima se divim, a sa druge strane i da upoznam javnost sa nekim njihovim manje poznatim delima ili starim izvedenim na nov način. Tako da sam par nedelja proveo po bibliotekama tražeći adekvatan materijal…Eto recimo, kompozicija Skrjabina napisana za forte piano, rekli bi neizvodljivo na violini, ali za mene je to bio izazov na koji sam uspeo da odgovorim. Naravno, Beograd će sutra čuti većinu ovih kompozicija. Mada, biće tu i nezaobilazni, vanvremenski hit “Labudovo jezero”, kao i mnoge druge…

FOTOGRAFIJA: Marko Ranđelović

U toku su pripreme za početak snimanja novog CD izdanja, koje će se pojaviti 2013. Godine? Koje će se kompozicije naći na njemu i o kakvom je izdanju reč?

Novi CD, zapravo dupli CD, je planiran za proleće 2013. Prvi disk je malo klasičniji, biću u pratnji orkestra. Nažalost, iako bih jako, jako želeo, ne bih smeo da vam otkrijem kog kompozitora tu izvodim! Samo vam dajem detalj: u pitanju je malo poznati savremenik Betovena i njegov koncert nikada do sada nije bio napisan za violinu. Drugi CD je trio španskog kompozitora Antón García Abril. Nadam se da će ovo izdanje biti dostupno širom sveta.

I za kraj, ŠTA ŽENE ŽELE?

Istina je da nekad imam prednost koju neretko koristim ako želim da ostavim utisak. Ali, žene zaista žele da u ušima čuju nešto lepo. Bilo muziku, bilo lepu reč. I naravno, žele oslonac.

FOTOGRAFIJA: Marko Ranđelović

I na samom kraju razgovora, iskoristili bismo priliku da se zahvalimo fotografu Marku Ranđeloviću koji nam je nesebično posvetio vreme i znanje, a sve u cilju što boljeg i kvalitetnijeg ugođaja našim čitateljkama i čitaocima.

 

La Sali – emocije i strast u ritmu flamenka

Putovanje u Španiju i ritam senzualnog, tradicionalnog andaluzijskog plesa zauvek su promenili život beograđanke Saške Šašić, poznatije pod umetničkim imenom La Sali, a danas veoma uspešne flamenko plesačice. Njena prva autorska flamenko predstava, nastala u saradnji sa poznatim čileanskim plesačem i koreografom Pedrom Fernandezom,  “Café Cantante“,  premijerno će u Srbiji biti izvedena 4. i 5. decembra na Velikoj sceni Opere & Theatra Madlenijanum.  Upoznajte La Sali koja nam otkriva tajne flamenka kroz priču o ljubavi prema plesu koji vas neće ostaviti ravnodušnima.

Već godinama promovišete flamenko na Balkanu. Kada ste otkrili ljubav prema ovom poznatom muzičkom pravcu?

Flamenko sam otkrila prilikom jedne posete Španiji. To je bila ekskurzija na prvoj godini studija turizma. Bili smo u Barseloni i u jednom tablaou sam prvi put gledala flamenko performans. Potpuno me je očarao. Usledeli su časovi u Beogradu, pohađanja seminara svih inostranih plesača koji su dolazili u našu zemlju i konstantna putovanja u Španiju. Kada sam shvatila da je flamenko moje konačno opredeljenje, preselila sam se u Granadu, gde sam pohađala Conservatorio de Baile (plesna akademija). Međutim, moje ambicije su bile veće. Shvatila sam da moram proći kroz najbolju akademiju flamenka Amor de Dios koja je u Madridu i tako sam otišla u ovaj grad, gde živim već dve godine.

Koliko je flamenko rasprostranjen kod nas? Da li su i u kojoj meri ljudi upoznati sa njegovom istorijom?

Flamenko kod nas nije dovoljno poznat i shvaćen. To nije samo ples, kao što ljudi misle. Flamenko je čitava kultura, muzički pravac koji je rezultat mešanja raznih uticaja. Nastao je u teškom periodu španske istorije kad su ljudi pesmom izražavali svoje najdublje emocije, tugu, bol, gorčinu… i zato su flamenko pesme uglavnom vrlo tužne. Ples jednako strastveno odražava sve te emocije. Ritmički udarci nogom o pod su snažni, intenzivni; pokreti telom graciozni, a izraz lica plesača treba da pokaže kakav je unutrašnji osećaj koji on doživljava kada čuje tu pesmu.

Šta je sve potrebno da bi se naučio flamenko? Koliko je bitan talenat a koliko poznavanje tehnike?

Svako moze da nauči osnovne pokrete telom i udarce nogama, ali da bi se ti udarci pretvorili u savršen zvuk i ritam, i bili iskordinisani sa muzikom i pokretima tela, potrebno je mnogo, mnogo sati vežbanja. Poznavanje tehnike je jako bitno, ali je ipak presudan talenat odnosno razvijen osećaj za ritam i moć interpretacije .

Fotograf: Aleksandar Topalović

Jedno od obeležja flamenka su haljine bogate volanima. Koliko su se tradicionalni kostimi promenili s vremenom?

Kostimi su se puno promenili s vremenom. Nekada su haljine bile raskošne, šarene, sa mnoštvom volana. Danas su kostimi mnogo svedeniji, koriste se uže suknje i pantalone, a karneri polako izumiru. Ja gotovo uvek sama kreiram svoje haljine jer želim da i u tome izgradim neki svoj prepoznatljiv stil. Želim da budem inovativna te često unosim detalje koje do tada niko nije koristio.

Možemo li da kažemo da su za izvedbu flamenka, ipak, najbitnije cipele?

Da, cipele su neizostavne. Flamenko cipele su karakteristične po tome što su potkovane ekserima kako bi se jasno čuo svaki udarac koji plesač proizvodi nogama.

Da li se sećate vašeg prvog nastupa pred publikom?

Moj prvi nastup pred publikom bio je još u osnovnoj školi i nije imao veze sa flamenkom. Ili je imao? Oduvek su me privlačile scenske umetnosti, te sam pohađala kurseve raznih plesova i bila član glumačke sekcije. Sećam se blage treme pre samog početka. A kada se zavesa digla, treme je nestalo… I tako je počela čarolija koja traje…

Završili ste renomiranu akademiju plesa u Granadi, i akademiju flamenka Amor de Dios u Madridu. Sarađivali ste sa dosta poznatih imena, kao što su Ana Calí, La Moneta, Maria Juncal, La Truco. Putujete dosta i širite flamenko kulturu po zemljama Balkana. Možete li da izdvojite iskustvo, ili pak nastup,  koje je ostavilo najdublji utisak na vas?

Imala sam vrlo zanimljivo iskustvo u februaru 2010. godine pred odlazak u Španiju. Pozvao me je naš gitarista Nikola Matović da učestvujem sa njim i njegovom grupom na fešti koja je trebala da se priredi za Paco de Luciau nakon njegovog koncerta u Sava Centru. Spletom čudnih okolnosti na dan koncerta pozvani smo da nastupimo kao predgrupa u Sava Centru. Moram vam priznati da taj dan nikada neću zaboraviti, ali ne zato što sam nastupila na istoj sceni sa najpoznatijim gitaristom svih vremena, već zato sto sam se osećala toliko prirodno, kao da sam oduvek na njoj bila i kao da mi je samo tu mesto. Tada još nisam imala dovoljno iskustva i tehnike da pokažem nešto veliko, ali sam izašla na scenu i plesala kao da plešem sama u svojoj sobi uz omiljenu flamenko pesmu. 

Beogradska publika će uskoro moći da uživa u predstavi ”Cafe cantanté“. Kako ste došli na ideju da napravite spektakl? Da li je to bilo iz potrebe da ljudima približite kulturu flamenka ili je to samo još jedan odraz vaše umetničke duše?

Većina velikih flamenko umetnika su i kreatori pozorišnih dela i to je ono što ih odvaja od drugih. Oduvek sam želela da svojim plesom prenesem više od same emocije koju osećam kada čujem neku flamenko pesmu. Godinama već akumuliram u sebi sve što sam gledala, čitala i naučila o ovoj umetnosti. U trenutku kada se priča zaokružila, nastala je predstava Café Cantante,  moj prvenac. Želja mi je bila da kroz priču o jednoj ženi (čuvenoj pevačici flamenka Dolores La Parrala), njenim osećanjima i strahovima  prikažem publici koliki je bio značaj perioda zvanog cafés-cantantes za flamenko umetnost. Takođe da ih upoznam  sa istorijskim razvojem ovog muzičkog pravca počevši od XVI veka kada su nastale prve flamenko pesme, pa sve do današnjih dana. Imala sam tu sreću da svoju prvu veliku predstavu radim sa poznatim plesačem Pedrom Fernandezom koji je dobitnik nekoliko nagrada za najboljeg flamenko plesača.  Pored nas dvoje koji smo autori i koreografi, tu su i muzičari iz Madrida: Pepe Carrizo (vokal) i José Sisón (gitara), a gost na ovom izvođenju predstave je mladi violinista Željko Šišić iz Beograda. Ovog leta smo imali premijeru predstave u Zagrebu, dvorana Vatroslav Lisinski bila je premala da primi sve one koji su želeli da vide predstavu, a  4. i 5. decembra biće prikazana i beogradskoj publici na velikoj sceni opere i teatra Madlenianum.

Kako je nastalo umetničko ime La Sali? Gde prestaje Saška a počinje Sali?

Saška je oduvek bila Sale. Dolaskom u Španiju bila sam primorana da se tako počnem predstavljati jer Španci nisu mogli pravilno da izgovore moje ime. I tako počinje Sali, a prestaje Saška. La je rečca koju oni dodaju ispred ženskog nadimka.

Za kraj, recite nam, šta žene žele?

Sve i odmah!

Maša Rebić – beogradska mačka sa velikim M

Atraktivnog izgleda, britkog jezika, buntovna, ali nikad nepristojna. Žena koju vole ili osuđuju ili i jedno i drugo istovremeno. Supruga, majka, poslovna žena, ali i dalje beogradska devojka. Napisala pregršt misli, neke pretočila u knjige, kao što su romani “Sponzoruše”, “Devojke iz kraja”, “Cvet mog života” i zbirka priča “Ludorije, štikle i stvaran život”, a kaže i da nam priprema još nešto. Otkrijte šta je ljuti, čemu se raduje, šta misli o domaćoj kulturnoj sceni, kako karakteriše lepši pol…

Naslućujete li o kome je reč? Predstavljamo vam Mašu Rebić.

Mašo – na ti ili na Vi? U kolikoj meri su mas mediji uticali na zapostavljanje “old-school” komunikacije?

Možemo na TI, dugo se znamo preko društvenih mreža…Od kad svi komuniciramo preko njih komunikacija jeste postala drugačija. Facebook je zamenio SMS i e-mail, Skype je zamenio telefon, a razgovora uživo je sve manje. Vremenom se menja sve pa tako i način komunikacije. Ja sam, čini mi se, prilično neposredna na društvenim mrežama i imam neki opušten, “drugarski” odnos sa ljudima koje ni ne poznajem lično. Zbog toga se ponekad ljudi previše opuste i ponašaju se kao da smo vršnjaci, komunikacija im je katastrofalna, vokabular jeziv i onda se iznerviram jer ipak sve ima svoje granice. Ali to je već pitanje opšte kulture, manira i obrazovanja.

Sam pogled na tebe, sumiranje privatno i profesionalno, govori da bi mogla biti uzor mladih razlicitih opredeljenja. Da li zbog toga smatraš da si nešto više od pisca?

Još uvek nisam stekla toliko samopouzdanja da bih za sebe mogla da kažem da sam pisac, iako mi za koji dan izlazi iz štampe već peta knjiga. Upravo na tu temu pišem jedan tekst koji će Laguna objaviti na svom sajtu – Ko sme za sebe reći da je pisac? Imam osećaj da sam suviše lako ušla u svet pisaca iako sam u svetu književnosti od kad znam za sebe. Nisam se mnogo mučila ni oko objavljivanja, ni oko samog pisanja, a vladaju stereotipi da je pisac neko ko se grčevito godinama bori sa ludilom, alkoholom ili drogama, piše i naravno niko ga ne shvata. Ja sam normalna, obična žena koja živi jedan srećni život i nekako uz sve to i piše romane i priče.

Neminovno je da je asfalt Beograda izvor tvoje inspiracije, ali da li su to neki daleki ljudi ili oni sa kojima se donekle možeš identifikovati?

Beograd jeste moja večna inspiracija, kao i njegovi stanovnici. Lagala bih kad bih rekla da neko od tih junaka ili junakinja nema nešto moje. To je potpuno normalno i rekla bih – neizbežno. Da pišem i epsku fantastiku sigurno bi i tu bio neki junak koji razmišlja na način na koji i ja to činim.

Šta misliš o modernoj književnoj sceni Srbije?

Nikad se nije objavljvalo više knjiga nego danas, ali nikad ni književnost nije značila manje nego danas. Mislim da je to zbog vremena u kom živimo a koje nije optimistično. Živimo u zemlji u kojoj vladu i građane kultura najmanje zanima -sete je se kad su nekakve godišnjice ili sajam knjiga. Zato se divim svim piscima i umetnicima uopšte, danas. Većina živi na ivici egzistencije, a i u tim uslovima uspevaju da stvaraju. Širina izbora raznih stilova čini umetnike hrabrima, oni su svesni su da ih niko neće podržati niti im zahvaliti. Ženama je i teže, jer još uvek živimo u jednoj konzervativnoj, patrijarhalnoj sredini u kojoj se pisanje i dalje smatra muškim poslom. I osrednjeg, lošeg muškog pisca će glorifikovati, a odličnog ženskog će na sve moguće načine uniziti.

Načela koja su za tebe imperativ u svakodnevici ili u donošenju važnih odluka?

Ne vodim se nekim posebnim načelima kroz život ili odlučivanje. Najvažnije mi je da svaki potez, odluka bude pravična, ispravna, da pozitivno utiče na moju porodicu i okruženje. Pitanja koje postavim sebi svaki dan je da li sam mogla više i da li sam mogla bolje? Ali onog trena kad žena postane majka, ta pitanja će je pratiti do kraja života.

Šta je po tvom mišljenju umetnik, da li sebe smatraš jednim?

Umetnik je svako ko na bilo koji način ima potrebu za kreativnošću. Neko ko ne bi mogao da zamisli svoj život bez kreativnog stvaranja. Neko ko uspe da stimuliše čula drugih, da prenese emocije kroz papir, platno, kroz note… Umetnik nije neko ko će isključivo zbog novca, napisati roman ili komponovati pesmu, jer zna šta narod voli ili zna da će to ljudi kupiti zbog imena koje je stvorio kroz nekakve intrige. To su lažne emocije. Ti ljudi su prevaranti. Umetnici su ljudi koji stvaraju srcem, ne razumom. Umetnost nije stvar, umetnost je način života.

Ima li slobode u umetnosti u Srbiji?

Mislim da ima sve više. Pisci mogu da pišu o čemu god hoće, bez ograničenja i sputavanja, pitanje je samo da li će se to ljudima dopasti ili ne, da li će ga izdavačka kuća podržati, da li će zainteresovati medije, da li će se čuti za njega. Ali to je već druga priča.

Pisala si o bipolarnim ličnostima. Da li genijalno delo nužno nosi dozu ludosti? Da li bi napravila takvu trampu?

Kreativnost sa sobom nosi neku vrstu malog “ludila”. Kad stvaraju, umetnici prolaze kroz drugačija stanja svesti. Svako će vam to reći. Pisci proživljavaju svaku radost ili bol svojih junaka. Kad pisac završi roman to je kao da su odveli dete na ulicu i ostavili ga zauvek. Jer, mesecima, godinama ste bili sa tim junacima, osmišljavali svaki pokret, emociju, navike, ljubavi, očaj, tugu i onda dođe dan kad treba da staviš KRAJ na poslednju stranicu i sve te junake predaš dalje.

Kome najčešće pišeš: prosečnom čitaocu, određenoj ciljnoj grupi ili sebi?

Ako ikad budem razmišljala kome će moja knjiga biti namenjena onda ću znati da sam postala prevarant.

Da li tebe, kao ženu kosmpolitskih shvatanja, nešto u Srbiji čini tužnom ili pak ljutom?

Mnogo stvari me čini ljutom, ali pre svega tužnom. Najviše to što deca u Srbiji rastu u jednoj zatvorenoj, konzervativnoj, i dalje homofobičnoj sredini u kojoj vlada nasilje. Što nam je kultura na poslednjem mestu, a ne bi trebalo da bude tako jer siromaštvo prvo uzima danak nad duhovnim delom čoveka – a to je upravo ono što treba da se sačuva. I što ljudi ne shvataju da kultura i umetnost teraju ljude da drugačije razmišljaju, a to se onda odražava i na ostale društvene grane.

Šta čini čini čoveka današnjice – odelo, fotošop ili nešto treće?

Ako danas uspeš da budeš drugačiji, da se ne uklopiš sa većinom, onda možeš da kažeš da si uradio dobru stvar. Dakle, jednog čoveka i jednu ženu, po meni, čini sveukupan način života. Prevaziđeno je i odelo i fotošop. To je svakome dostupno. To je dosadno.

Navike, običaji, stvari, sitna zadovoljstva kojih se ne bi odrekla?

Nikad se ne bih odrekla stvari koje ljudi nazivaju sitnicama. One zaista čine život i za mene nisu male stvari ili sitnice, one su užasno važne. Ispijanje jutarnje kafe u Njegoševoj sa drugaricom, sedenje u Šansi sa mužem i decom, odlazak u bioskop na najnoviji Diznijev 3D film, premijere pozorišnih predstava, odlazak na hamburger u 3 ujutru sa društvom posle provoda, čitanje, čitanje, čitanje, pisanje knjige koju se još uvek plašim da objavim, nedeljni ručak kod mame…to je taj moj srećni običan život i ništa “veće” od toga mi ne treba.

Knjiga kojoj se rado vraćaš?

Retko se vraćam knjigama. Treba da prođe mnogo godina da bih ponovo nešto pročitala jer jako puno čitam. Ali evo sad po drugi put čitam “Korekcije” Džonatana Frenzena. I po treći put “Hobita” jer ga čitam deci pred spavanje, spremamo se za film kad dođe u decembru u bioskope.

I za kraj, naravno, ŠTA ŽENE ŽELE?

To nikad niko neće otkriti. Za muškarce je to lakše odgovoriti. Oni su nesavršenija i primitivnija bića za razliku od nas. Šalu na stranu, mislim da žene zapravo ne znaju šta hoće, jer postale su kao i muškarci, suviše pohlepne i lenje – mrzi ih čak i da misle, inertne su i u stalnom strahu. A strah je osnovno obeležje života. I barijera ljubavi. Žao mi je zbog toga jer sami sebi pišemo scenario, režiramo život i glumimo u tom filmu. Treba da živimo najbolje što možemo, da mislimo najbolje što umemo i učinimo najbolje što znamo već danas, jer danas će brzo proći.