Make up ekspert – Milica Jevtić

Ona je prava umetnica. Mnogi kažu da postaje superžena kada se lati make up pribora. Radila je na bezbroj TV i filmskih setova, i kao beauty trener u kompaniji Avon. Ali, da ne otkrivamo sve pikanterije, hajde da dozvolimo Milici Jevtić da se sama predstavi.

Pozdrav Milice, kaži nam prvo kako si i kako izdržavaš ove nesnosne vrućine ? Baš bi nam prijao neki dobar make up trik jer ne uspevamo nikako da budemo tip top našminkane

Radim posao koji volim i samim tim sam skoro uvek dobro, a što se vremena tiče mi smo ljudi čudna sorta kada je vrućina kukamo, kada je minus kukamo, nikada nam nije potaman, a u stvari samo treba da nađemo zajednički jezik s prirodom, da je prihvatimo kao što i ona nas prihvata.

Make up trik za vrućinu – obavezna krema sa spf faktorom, lagani tečni ili prah puder zavisno od stanja kože, maskara, svetlucavo rumenilo i malo boje na usnama, sjaj ili ruž, zavisi šta više volite.

Milica jevtic

Prateći tvoj uspešan rad, nismo mogli a da ne primetimo da bi dosta osoba iz tvoje branše moglo da ti zavidi na raskošnoj karijeri. Ali, nas zanima kako i odakle je sve počelo?

Počela sam pre više od 15 godina u okviru amaterskog pozorišta, gde sam počela da se bavim i glumom, da radim scensku šminku spremajući sebe i kolege za scenu. Završila sam kurs kod Romea Gorle (tadašnji predsednik Svetskog udruženja šminkera) kod koga sam naučila osnove make up-a, potom sam usavršavanje nastavila na institutu za TV i filmsku šminku, Alexandro Flamingo iz Rima. Znanje koje sam stekla ohrabrilo me je da sigurnije uđem u filmske vode.

Radila sam kao šminker na brojnim filmovima i TV serijama, domaćim i stranim, u reklamama, video spotovima, a iza sebe imam preko 100 naslovnih strana renomiranih časopisa i modnih revija.

milica jevtic Sensa

Kako je biti šminker u filmovima i TV serijama? Podeli sa nama svoje najzanimljivije iskustvo

Fizički zna da bude naporno, ali kada završite projekat i kada odete na premijeru i budete deo ekipe koja dobije buran aplauz, ili kada devojke kopiraju vašu šminku sa naslovne strane za večernji izlazak, onda vam je jasno kada kažem da je to posao koji nikada ne bih menjala.

Zanimljivih i komičnih situacija je bezbroj, a kao najzanimljiviju ću pomenuti jedan kratak igrani film koji sam snimala sa holandskom ekipom pre par godina, ovde u Beogradu. Naravno, produkcija je bila skromna, pa sam nedelju dana snimanja bila i masker i šminker i garderober, vođa, statista i pomagač glavnoj organizatorki, jednom rečju multipraktik žena u tom momentu. Pored navedenog, to snimanje pamtim kao najzanimljivije jer sam zaista mnogo naucila, a prvenstveno kako je to raditi i u drugim sferama biznisa.

Da li ti se tresla ruka dok si šminkala Vincenta Cassela?

Mmmmm…..Vincent. Gde me podseti?! I dalje se tresem …

Kakva su tvoja iskustva na Institutu za lepotu Yves Saint Laurent u Parizu ? Da li možeš da daš savet damama koje žele da krenu tvojim stopama, kako dobiti posao na jednom tako prestižnom institutu?

Rano sam uvidela da je pored tehnika šminkanja od velike važnosti prepoznavanje stanja i potreba kože lica. Posle višegodišnjeg izučavanja, stručnost sam potvrdila i usavršila na Institutu za lepotu Yves Saint Laurent u Parizu. Tamo sam učila od vodećih stručnjaka iz sveta kozmetologije, šminke i parfema. Radila sam kao trener za YSL tri godine, stekla dragocena poznanstva i nakon toga s njima ostala u fantastičnim, kako poslovnim tako i privatnim odnosima.

Moj savet je jednostavan: ovaj posao se radi samo i samo iz velike ljubavi i iz srca. Ako ulazite u šminkerske vode nadajući se velikoj i brzoj zaradi zalutali ste. Konstantno učenje, praćenje noviteta, trendova, mode i razumevanje potreba i zelja klijenata je u ovom poslu od ključne važnosti.

Uvek nas je zanimalo kako je to raditi sa poznatim ličnostima, da li su razmažene dive kako se priča ili …? Kakvo je tvoje iskustvo?

Moje iskustvo je takvo da su mi mnogi od njih vrlo bliski prijatelji. Da li možete da me zamislite da se družim sa razmaženim divama? To su predrasude, ne samo javne ličnosti, već i svi mi “obični” ljudi se ponašamo prema drugima onako kako oni to zaslužuju. Nikada nisam imala problem ni sa jednom glumicom niti glumcem, svako od njih mi je vraćao istu energiju koju je dobijao od mene, a to su u većini slučajeva razumevanje i profesionalizam.

Koliko je važno u tvom poslu biti nekada i dobar psiholog, odnosno ostvariti vezu sa osobom koju šminkaš, posebno na snimanjima?

Ne samo na snimanjima već i kada imam privatnog klijenta kojeg šminkam za neku bitnu priliku značajno je biti dobar psiholog. Saslušati želje, biti strpljiv i naći način na koji ćeš ga posavetovati šta je za njega/nju najbolje je od ključne važnosti. Takođe, bitno je ostvariti dobru razmenu energije i uspešno uraditi posao.

Najveći profesionalni izazov?

Uveriti žene koje se nikada nisu negovale i šminkale da im treba samo par proizvoda i par minuta da zablistaju u punom sjaju. Ubrzo im to postane svakodnevni ritual u kome zaista uživaju!

Na koji način se boriš sa pritiskom i nervozom koja nije retka na snimanjima?

Trudim se da redovno meditiram i vežbam jogu, što me dovodi u balans sa samom sobom, na taj način se lakše snalazim u “kriznim” situacijama i u kontaktu sa drugima.

milica jevtic

Da li i u kojoj meri šminka može da “ošteti” kožu lica?

Šminka ne može da ošteti kožu, kožu može da ošteti samo naša lenjost da se njom ne bavimo. Stalno citiram da ne postoje ružne žene, već samo lenje. To je istina, ako svakodnevno primenjujemo samo tri najvažnija koraka: čišćenje, toniranje i hidrataciju kože čak ni najteža maska koju glumice znaju da nose i do 12 sati dnevno ne može nam ništa.

Prema tvom mišljenju, da li beogradske devojke preteruju sa količinom šminke, prilikom izlaska u grad?

Nažalost da, i to ne samo za izlazak u grad, one nemaju osećaj za prilike za koju se šminkaju, pa ih često vidim sa full make upom na Adi, bazenu, pijaci…Ono što me više brine je što veliki broj žena, ne samo mladih devojaka, vrlo malo pažnje posvećuje negi lica i tela. Bolna istina je da sa 20 godina imamo kožu kakvu smo dobili, a sa 50 kakvu smo zaslužili. Ne pričam o skupim proizvodima i tretmanima, samo pokušavam da objasnim da je neophodno biti vredan i uporan svakodnevno sa sitnim ritualima. Starost ne možemo da sakrijemo i pobedimo, ni ne treba, to smo mi, svaka ta naša bora, ali negovana bora će poslati informaciju da nam se može verovati jer smo pored uspešne karijere, građenja porodice, našle vreme i za sebe, da volimo svoje telo i njegove promene i da smo mu posvetili negu kakvu zaslužuje. Nema te skupe krpice koja može da sakrije godine lenjosti i ne skidanja šminke niti hidriranja kože. Jer nema drugog objašnjenja, samo lenjost. Paleta proizvoda je ogromna, proizvodi su dostupni za svačiji novčanik.

Gde je lepše raditi, u inostranstvu ili u Srbiji?

Volim Beograd i Srbiju, ali sa strancima je lakše raditi, oni su surovi profesionalci i sa njima lakše komuniciram. Tamo se tačno zna ko, šta i kako radi i samim tim ima manje nervoze i stresa. Nažalost, kod nas ćete često zateći na ključnim mestima ljude koje je tu neko postavio iz ko zna kakvih interesa i onda se dešava da cela ekipa ispašta.

Na čemu trenutno radiš? Gde možemo pratiti tvoje radove?

Trenutno sam angažovana kao zvanični Avon Make up ekspert za Srbiju i Crnu goru i upravo sam završila snimanje tutorijala sa Katarinom Radivojević u kojima savetujem dame kako da u par koraka maksimalno iskoriste i upoznaju novu Avon color liniju. Saradnja sa Avon kompanijom traje već dugo, kada su zvanično stigli u Srbiju, davne 2002. sam radila šminku na danima otvaranja u Domu sindikata. Avon zaista jeste kompanija posvećena ženama u svakom smislu, što sam naučila iz ličnog iskustva, promenivši tri pozicije u ovoj kompaniji: Avon dama, Beauty trener i Avon Make up ekspert. Iz tog razloga za mene Avon nije samo kozmetička kuća, jer načinom na koji posluje Avon oslikava pozitivan stav prema životu koji se trudim i sama da promovišem. Pored ovih tutorijala koje ćete uskoro moći da vidite na zvaničnoj Avon FB stranici, najsvežiji radovi koji su vam dostupni online jesu dva spota Zemlje Gruva koja su skoro izašla “Sudopera” i “Manijak”, kao i šminka u par poslednjih brojeva časopisa Sensa i Cosmopolitan sa kojima već dugo sarađujem.

Ko može da pohađa školu šminkanja? Kakvi su utisci polaznika?

Škola ima dva nivoa: za dame koje žele da nauče sebe da neguju i našminkaju i to su jednodnevne radionice, a drugi nivo je za sve one koji žele da nauče da šminkaju druge i da im to možda postane profesija. Tako da je svako dobrodošao, ko ima želju i volju. Više informacija možete pogledati OVDE.

Šta diploma škole za šminkanje može doneti? Šta su prednosti, a šta mane akreditovanog šminkera?

Škola šminkanja vas uči tehnici i osnovnim pravilima koja se moraju poštovati pri šminkanju kože. U svojoj školi ja sam jedini predavač i trudim se da se posvetim svakom polazniku i da iz njega izvučem svaku trunku njegove kreativnosti. Dobar šminker treba da zna sve vezano za negu kože pre nego što krene da radi sa četkicama, te se trudim da im prenesem svoju ljubav prema kozmetici. Moji polaznici dobijaju saradnju sa drugim profesijama, imaju par dana sa fotografom, sa kostimografom i sa maskerom, a za one koji žele da idu dalje od beauty make upa za njih je obezbeđen trening poslovnih veština, trenera agencije One2grow. Studirajući istoriju na Filozofskom fakultetu polagala sam metodiku nastave, psihologiju i pedagogiju i to mi dosta pomaže u profesiji kojom se bavim jer sam naučila kako da prenesem znanje.

Prednosti mog posla su brojne i mogla bih do sutra da nabrajam, a mana skoro da nema jer ja zaista obožavam svoj posao. Ako baš moram da kažem, moglo bi se reći da je jedina mana rad ponekad i do 20 časova na setu po kiši, snegu ili vrelini, zna da strada kičma ili vid. Nego, da se vratim na prvo pitanje … Ukoliko volite svoj posao, živite u skladu sa prirodom.

Najlepša dnevna make up kombinacija je …?

Čista kosa, uredni nokti na rukama i stopalima, negovana koža, a od šminke: zaljubljeni sjaj u očima, iskren, veseo osmeh i prirodno rumenilo jer smo upravo ukrali poljubac voljene osobe na putu ka poslu. Tada šminka samo pojačava unutrašnje stanje!

I za kraj … kaži nam šta to žene žele?

Neke žene će reći novi par cipela, neke novo putovanje, nakit. Ali, svaka od nas, pored toga da radi posao koji voli, duboko u sebi želi samo dve stvari : Da iskreno voli i bude voljena!

Preporuke:

“Nikad nisam bila neki fanatik za šminkanje, nekako verujem da što se tiče šminke less is more ali me uvek zanimalo kako da svakodnevno izgledam sveže, ne samo kad me spremaju za slikanje ili neki nastup. Zbog toga sam neizmerno zahvalna Milici jer sada znam kako da u tri poteza svakog dana izgledam kao milion dolara!”

Žana Poliakov autorka bestselera Lovemarks, Soulfood, I am Love, konceptualna umetnica i baštovanka

“Moj prvi susret sa Milicom je bio takav da sam primetila njeno oštro i iskusno oko kako je odmeravalo proporcije moga lica i verovatno već negde u glavi me je šminkala. Odmah mi je dala par ideja i saveta kako nešto instant mogu da promenim, što nama ženama mnogo znači, kada uglavnom nemamo vremena da posvetimo sebi tih neophodnih 10 minuta pred početak radnog dana…i napravimo veliku razliku. Ne kod drugih, nego u sebi, jer sigurnije, samopouzdanije i nasmejanije krećemo u novi dan. Ono što mi je mnogo značilo i na čemu sam duboko zahvalna jeste njen zaista holistički pristup šminkanju i to me je naučila, kao to i da crveni ruž nosimo u glavi, a ne na usnama. Pre toga ga nisam koristila, a sada znam šta on za mene znači i kakvu poruku mogu da pošaljem kada to želim “

Jelena Jović, Marketing menadžer i marketing koordinator kompanije VELUX Srbija, Bugarska, Crna Gora, Makedonija, Bosna i Hercegovina

“Osim toga što sa Milicom uspešno sarađujem već 4 godine i što je potpisala naše najvažnije spotove i koncerte, ja sam poželela i da završim njen kurs šminkanja i sada znam neke dragocene trikove!”

Zoe Kidah, pevačica Zemlja Gruva

“Imam puno poverenje u Milicu. Pre svega cenim to što perfektno radi ten i što dobijem i reiki tretman za vreme šminkanja, tako da na snimanje idem bez stresa, što je vrlo važno!”

Konstrakta Đurić, pevačica Zemlja Gruva

“Šminkam se sama jako dugo, mislim od svoje srednje škole. U pozorištu sam jedna od retkih koja se sama šminka, i bila sam sigurna da sam dosta toga, u većoj meri, savladala, dok se nisam srela sa radom vrsne umetnice šminkanja – Milice Jevtić. Otkrila mi je, otvorila novi svet šminkanja. Ono što je najuspešniji deo njenog šminkanja, ono što izdvajam kao krunu njenog rada je: lakoća nošenja šminke na licu! Svaki put, svaka šminka, ma koliko kvalitetna bila, “optereti” lice. Uguši ga, ako se nosi duži deo dana. Ono što radi Milica Jevtić čini da lice bude sačuvano. Njeno lice “diše” punim plućima. A uz sve to, izgled, estetski učinak make up-a, ipak najvažniji, je nadasve čaroban! Dobro znam da sam u prvom našem susretu šminkanja, bila prezadovoljna samo tenom koji mi je nanela. Rekla sam joj: “ovo je famozno, ne treba nam ništa više!” Već samo sa tim, bez našminkanih očiju, rumenila, ruža.. izgled je bio apsolutno glamurozan! Dosta toga sam naučila od susreta sa Milicom, dosta toga i dalje učim od nje. Najpre ono najbitnije: minimum poteza, maksimum učinka!”

Anđelika Simić, glumica

“Čarolija Milice Jevtić i njenog programa u „Školici šminkanja“ je u konkretnim i praktičnim savetima o negovanju, upoznavanju sopstvenog lica i odabiru najboljeg načina šminkanja za različite prilike. Moju naklonost Milica je dobila jer je pre svega naglasila da je za lepu ženu neophodno da zavoli svoje lice, sa svim vrlinama i manama, a onda nas i naučila kako da šminkom te vrline istaknemo. Način šminkanja može biti naš adut ali i „pogrešan korak“ te su s toga svi njeni saveti o šminkanju, ženi koja se redovno šminka, prave dragocenosti. Ono što je kuriozitet za ovu školicu je da smo uz savete o negovanju lica razbile predrasudu da je za dobro negovano lice potrebno mnogo vremena i novca. Meni lično, posebno se dopada što Milica podržava holistički pristup u šminkanju gde je važniji senzibilitet žene nego trendovi u šminkanju. Takav pristup, šminkanje podiže na sasvim drugi nivo, jer stavlja ženu u prvi plan i čini da u potpunosti zasija.”

Branimirka Mihić (preduzetnica, Agencija Advensa-BM, Pančevo)

Svaka prilika, garderoba, svetlo … sve je ples i igra sa Milicom, pravo žensko zadovoljstvo. Ona prepoznaje individualnosti i na predivan način je ističe. Zahvaljujući njoj ceo tim Life centra izgleda lepše, a mnoge dame su u školici šminkanja naučile male tajne velikog majstora Milice Jevtic. Najveća tajna koju je mene naučila je kako da izgledam sveže, odmorno kada se tako ne osećam.

Dragana Jovanović, osnivać Life centra i autor knjige Sreća je u nama

Saradnja sa Milicom Jevtić je pravo zadovoljstvo, spoj umetnosti i ljudske topline i prirodnosti. Milica zaista predano i suptilno ume da isprati svog kijenta i pomogne mu da se izrazi kroz ovaj vizuelni deo identiteta i da mu istovremeno prenese svo svoje iskustvo i znanje koje mu može biti od koristi. Sve to izgleda kao jedna lepa igra i dobra zabava.

Jelena Kralj, Country Manager Serbia, Pedersen & Partners

Seksulano nasilje nad ženama

Intervju sa Anom Bukvić, konsultantkinjom Autonomnom Ženskog Centra, za psihološku podršku ženama koje su preživele nasilje.

Šta se sve podrazumeva pod seksulanim nasiljem?

Seksualno nasilje je bilo koji seksualni čin, pokušaj ostvarivanja seksualnog čina, neželjeni seksualni komentar ili predlog usmeren protiv osobe i njene seksualnosti, a koji može počiniti druga osoba bez obzira na odnos sa žrtvom ili situaciju u kojoj se nalaze. Karakteriše ga upotreba sile, pretnje ili ucene za ugrožavanje dobrobiti i/ili života same žrtve ili njoj bliskih osoba. Liz Kelly, feministička teoretičarka, daje sledeću definiciju: „Seksualno nasilje uključuje svaki fizički, vizuelni, verbalni ili seksualni čin koji je, u vreme kad se dogodio ili naknadno, žena ili devojka doživela kao pretnju ili napad, i koji ju je povredio ili degradirao, i/ili u kojem joj je oduzeta kontrola u intimnom kontaktu”.

Silovanje nije samo fizički napad, nego povreda ličnih, intimnih i psiholoških granica. To je rodno zasnovano nasilje, rodni zločin, predominantno počinjen od strane muškaraca protiv žena i devojaka, ali takođe i protiv dečaka i drugih muškaraca.

Šta je specifično kod silovanja u odnosu na druge oblike nasilja nad ženama?

Za razliku od drugih oblika nasilja, seksualno nasilje zadire u intimnu sferu života osobe koja ga je preživela. Seksualno nasilje povezuje se sa seksualnošću koja je i dalje tabuizirana tema u društvu i na taj način je gledaju i preživele/i i njihova okolina. Okruženje (neposredno okruženje i osobe koje rade u institucijama kojima se žena obraća zbog nasilja) može dodatno otežavati situaciju time što svojom nesenzibilnošću i predrasudama nameću osećanje krivice osobi koja je nasilje preživela. To ne moraju biti eksplicitne poruke, već mali gestovi i rečenice poput „zašto si uopšte išla kod njega? “, „zašto se nisi branila?“, „šta si imala na sebi?“, umesto da odgovornost za počinjeno krivično delo usmere isključivo na onoga ko ga je izvršio. Time se nasilje normalizuje, tretira kao nešto za šta se podrazumeva da je moguće da će se desiti (i jeste uvek mogućnost i opasnost), a zadatak da do toga ne dođe i krivica ako se desi, prebacuje na žrtvu. To je reviktimizacija, žrtva je ponovo učinjena žrtvom i nanesena joj je dodatna trauma.

Lifestyle-US-women

U osnovi seksualnog nasilja nad ženama je duga istorija društvenog tolerisanja silovanja i drugih oblika nasilja nad ženama koja je doprinela da nasilje bude normalizovano ponašanje koje se teško imenuje i još teže sankcioniše. Do nedavno, nismo imali reči za seksualno uznemiravanje, niti za silovanje u braku. Do skora se to zvalo uobičajenim načinom komunikacije među polovima i bračnom dužnošću. Pa tek od 2002. je silovanje u braku uopšte krivično delo kod nas, do tada je brak podrazumevao dozvolu da se seksualni odnosi odvijaju bez ženine volje.

Pored telesnih povreda, koje su još posledice sa kojima se suočavaju žene koje su preživele silovanje?

Silovanje nosi specifične zdravstvene rizike i posledice, kao što su povrede, seksualno prenosive bolesti, neželjena trudnoća, zaraza HIV-om. Međutim, telesne povrede kao posledica silovanja nisu toliko česta pojava kao što bi se možda mislilo, a za to su brojni razlozi. Kada govore o silovanju, ljudi najčešće misle na „manijaka iz parka“ koji vreba žene iz mraka. U realnosti, najveći broj silovanja se ne dešava na javnom mestu, već u privatnom prostoru silovatelja ili žrtve, naprosto zato što je najveći broj silovanja upravo silovanje od poznate osobe, u braku ili intimnom partnerskom odnosu. Verovatnoća da će žena biti silovana od svog sadašnjeg ili bivšeg partnera, a ne od nepoznate osobe, 4 puta je veća. Silovanje u braku se po pravilu i ponavlja više puta i predstavlja izdaju poverenja jer se dešava baš od one osobe u koju bi trebalo da može da se ima najviše poverenja i u domu koji bi trebalo da je sigurno mesto. Do fizičkih povreda ne mora doći i zato što je često fizička prisila nepotrebna: ako neko ima oružje ili je jači, ako su deca i drugoj sobi i mogu se uplašiti ako čuju, možda je najmudrije ponašati se tako da se izbegne još veća povreda ili smrt. To može biti svesni izbor, a može doći do toga da se osoba parališe od straha. Veliki broj onih koje su preživele silovanje izjavljuju da su se plašile za svoj život. Naravno, posledice mnogih silovanja jesu i fizičke povrede.

Koje su psihičke posledice ovakve traume?

Početna reakcija najčešće obuhvata šok, nevericu, potom strah.

Psihičke manifestacije traume se mogu svrstati u 3 velike kategorije:

1. Povišena pobuđenost (stanje stalne strepnje i pripremljenosti na opasnost usled iskustva da svet nije bezbedno mesto i da opasnost preti, strahovi, gubitak poverenja u ljude i težnja da se uvek ima kontrola, razdražljivost, problemi sa spavanjem i koncetracijom…)

2. Ponovno proživljavanje događaja bez bolje osobe kao da se zbiva u sadašnjosti – kroz snove, misli, slike, preplavljenost traumatskim događajem

3. Izbegavanje mesta, ljudi, sećanja na događaj, pasivnost

Stalno osciliranje između sećanja koja se nameću i želje da se ona izbegnu, stanja preplavljenosti osećanjima i njihovom otupelošću, napetosti i spremnosti za akciju i izbegavanja akcije, dovodi do iscrpljenosti i bespomoćnosti osobe u pokušajima da svoja ponašanja prilagodi zahtevima okruženja i svakodnevice. To vodi povlačenju i izolaciji, narušavanju veza sa ljudima koji mogu biti izvor podrške u oporavku. U težnji da izbegnu sve što može podsetiti na traumu i da teška osećanja umrtve, neke osobe mogu pokušati sebi da pomognu upotrebom droga i alkohola, što dodatno otežava oporavak.

Ali, naravno da je oporavak od traume silovanja moguć. Reakcije su individualne. Najveća pomoć je podrška drugih osoba od poverenja, bilo da su to prijatelji i prijateljice, bilo stručne osobe.

Real Men Don´t Rape

Koje su teškoće s kojima se one suočavaju na svom putu oporavka?

Osuđivanje okoline, izazivanje krivice u ženi da je na neki način doprinela tome da bude žrtva. Čak i ako je neposredna okolina podržavajuća, sama kulutura u kojoj živimo i dalje je osuđujuća, tako da se pod njenim uticajem žena već u velikoj meri sama oseća krivom, i govori sebi „trebalo je da znam da će se to desiti“ ili „trebalo je više da se trudim da to sprečim“. Važno je za svaku ženu koja je preživela silovanje da zna da je učinila najbolje što je mogla u tom trenutku. I ako se nije suprotstavljala, ona to nije želela. Da je postojalo bilo šta što je mogla da uradi, ona bi to i učinila.

Kada se može reći da je oporavak potpun?

Što se samog psihičkog oporavka tiče, posebno je zbunjujuće za preživele to što se može desiti da se sećanja na preživljeni događaj odjednom pojave posle nekoliko godina, kada je već mislila da je to iza nje, da se oporavila. To može izazvati veliki strah. Zapravo se u tim situacijama radi o tome da je, često pod pritiskom dobronamernog okruženja (uz poruku „digni glavu, zaboravi na to, dosta je plakanja, budi jaka, samo napred“) i sasvim prirodne sopstvene želje da se što pre vrati svom svakodnevnom životu i odnosima i da što pre prestane da biva u teškim osećanjima, žrtva nasilja „preskočila“ deo oporavka koji podrazumeva i bavljenje traumom. Nekada je neophodno i potrebno da budemo tužni i da plačemo, a da to ne shvatimo kao znak slabosti, da dozvolimo sebi i takva osećanja. Naprotiv, to je način da budemo jaki, da prihvatimo sva svoja osećanja jer sva imaju snagu i svoju funkciju. Oporavak je potpun kada je sećanje na traumatski događaj potpuno integrisan u iskustvo osobe, kao i svi drugi životni događaji, kada ga se može setiti kada želi, a ne razmišljati o njemu kada ne želi, kada se sećanja ne naviru sama, kada se ponovo uspostave odnosi sa drugim ljudima i kada imamo svest o tome i možemo da cenimo da smo tokom oporavka stekli novu snagu, iskustvo i veštine da sebi pomognemo.

Šta žena koja doživi silovanje treba prvo da uradi? Kome da se obrati?

Treba da uradi ono šta želi da uradi, šta joj izgleda najbezbednije i na šta je psihički spremna. Neke žene automatski odlaze u policiju i prijavljuju, dok druge ne. Brzim odlaskom u policiju obezbeđuje se procedura kojom se dokazi silovanja čuvaju i najveće su šanse da silovatelj bude osuđen. S druge strane, prirodno je da posle ovakvog događaja osoba ima želju da se istušira i to obično i radi, time uništavajući dokaze. Najvažnije je da, šta god da uradi, to bude njena samostalna odluka.

U prvom trenutku može se obratiti i specijalizovanim organizacijama koje se bave podrškom osobama, pre svega ženama koje su preživele seksualno nasilje jer su žene te koje su u većini slučajeva žrtve, gde može saznati proceduru prijavljivanja i dobiti psihološku podršku. SOS telefon Autonomnog Ženskog Centra je 011-266-22-22, a radno vreme je od 10h do 22h.

Može se obratiti i drugim stručnim osobama, s tim da je za mnoge zaista važan faktor da to bude osoba istog pola kojem i one pripadaju. Dublja psihoterapija se ne počinje neposredno nakon traumatičnog iskustva, već je podrška u prvom trenutku usmerena na trenutno situiranje i zbrinjavanje, obezbeđivanje bazičnih potreba.

Ako je to osoba koja je nama bliska i obrati nam se u toj situaciji za pomoć, kako je najpametnije da postupimo?

Trebalo bi da se podrazumeva da toj osobi, pre svega, verujemo i da je ni na koji način ne osudimo. Osuđivanje može izaći i kroz naizgled sitne komentare, poput „Šta si radila na tom mestu?“, „Zašto si pila?“, „Šta si imala obučeno (kako si ga izazvala)?“. Nasuprot tome, razuveravanje i ponovno uveravanje da nije ona kriva je često neophodno. Bez obzira da li je pružala otpor aktivno ili nije, važno je da je preživela i uradila sve najbolje što je mogla da bi preživela.

Važno je ne ispitivati tu osobu i dozvoliti joj da ima kontrolu nad tim da li će, kome i šta ispričati. Silovanje je traumatski događaj koji narušava poverenje u druge ljude i, dok se događa, osobi koja ga preživljava u potpunosti oduzima kontrolu nad svojim ponašanjem/životom/bezbednošću. Zato je važno da okruženje bude podržavajuće i ostavi dovoljno prostora osobi da samostalno donosi odluke koje se nje tiču, istovremeno ostajući dovoljno blizu da bi pružili podršku. Preživela treba da sama odluči da li će prijaviti silovanje ili ne, da li će, kada i kome i koliko o tome govoriti.

Osoba koja je u prilici da bude podrška treba da zna sa čime se suočava, da je oporavak nekada dugotrajan proces, a uvek proces koji ima određene faze, da može da očekuje i brzo poboljšanje i da je moguće (ali nije obavezno) da se posle nekoliko godina teškoće ponove. Potrebno je strpljenje i razumevanje, pažnja, ljubav, posebno kada je nasiljem uništeno poverenje u ljude, a to je uvek u nekoj meri slučaj.

Šta mislite o lažnom prijavljivanju silovanja? I da li to uopšte ima veze sa ovom temom? (do skoro aktuelno u medijima)

To je tema koja se često pokreće kada govorimo o silovanju, a zapravo nema veze sa ovom temom. Poenta silovanja nije u seksualnom činu nego u nasilju, poniženju, kažnjavanju, kontroli, demonstraciji moći i povređivanju. Teško mi je da zamislim stvarnost žene koja bi procenila da može da ima neku dobit od javnog prijavljivanja silovanja u kulturi koja ženu samu krivi za nasilje nad njom, ma kog oblika to nasilje bilo, i u kojoj se prvo pomisli na to da možda laže kada prijavljuje.

Brojne su prepreke u prijavljivanju nasilja i samo vrlo mali broj slučajeva se prijavljuje (strah od počinioca, strah od osude okoline, nepoverenje u institucije, sramota, krivica, potreba da se zaštiti počinilac ako je on poznata osoba, na primer otac dece), a kada se i prijavi (npr. policiji), ne bude sve procesuirano, a broj nasilnika koji su osuđeni je još manji, a kazne neadekvatne. U realnosti je retko, to govori i statistika, dok je u tabloidima mnogo puta češće. Prema podacima koje ja imam, broj lažnih prijava silovanja je jednak kao i za svako drugo krivično delo, na primer krađu.

Rak dojke – Intervju sa Sandrom Bjelac

Nastavak priče o raku i psihološkim aspektima koji prate to stanje, dopunjavamo juče najavljenim intervjuom sa Sandrom Bjelac.

Sandra Bjelac je savetnica za psihoonkologiju i psihoterapeutkinja, zaposlena na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije u Beogradu na Klinici za onkološku hirurgiju, stručna saradnica udruženja “Budimo zajedno”.

Kažite nam nešto o psihološkim radionicama u okviru udruženja „Budimo zajedno“ 

Udruženje „Budimo zajedno“ okuplja žene obolele od raka dojke u svim fazama bolesti i lečenja. To podrazumeva raznolikost ne samo u strukturi ličnosti članica, već i veliku raznolikost u fazama suočavanja  sa bolešću, posledicama specifičnog onkološkog lečenja, nastupajućim tretmanima, pretpostavljenim ili stvarno doživljenim gubicima i slično. Dakle, potrebe svake članice duboko su individualne i određene  mnogim faktorima. Bolest im je zajednička, ali želje, planovi, veoma su različiti i uslovljeni životnim dobom u kojem se nalaze, porodičnom i socijalnom podrškom uopšte i ciljevima koje su zbog bolesti i  lečenja morale da promene ili da ih se zauvek odreknu. Zbog svega ovoga radionice koje se održavaju u Udruženju imaju i za cilj da im pomognu da u interakciji sa osobama koje su prošle ili prolaze kroz slične  ili iste probleme, prepoznaju i prevaziđu svoje poteškoće i strahove, da ih verbalizuju, osnaže se i nauče neke od strategija za uspešnije preovladavanje životnih teškoća u kojima se nalaze. Tu takođe imaju  mogućnost da razmenjuju svoja iskustva i strahove, da razgovaraju sa stručnjacima i da se druže.

Na osnovu vašeg rada sa pacijentkinjama obolelim od raka dojke, da li ste primetili da postoji neka pravilnost u pojavljivanju bolesti, u smislu nekih ponovljenih životnih scenarija, stilova života, načina izražavanja i sl.?

Savremena medicina zna da rak nije posledica samo jednog faktora. On je multifaktorijalno oboljenje u čijem nastajanju učestvuje ceo organizam, tako da možemo pretpostaviti da u tom slučaju značajnu  ulogu imaju i psihološki faktori. Ono na šta literatura ukazuje, a praksa nam nepobitno potvrđuje jeste činjenica da na dinamiku bolesti pored tipa i stadijuma, imunološkog odgovora organizma utiču i neke druge komponente. Ja se bavim transakcionom analizom koja mi omogućava da na osnovu teorijskih koncepata unutar nje, koji su veoma razumljivi i u praksi primenjivi, uočim inter i intra personalna  dešavanja, odnosno ono što zovemo crtama ličnosti ili njenom organizacijom. Moj lični zaključak bio bi da veliki broj žena obolelih od raka dojke funkcionisale sledeći princip “budi jaka” što podrazumeva da nisu sebi dozvoljavale iskazivanje za njih neprihvatljivih emocija kojima se iskazuje “slabost”, kao što su tuga, strah, bespomoćnost. Retko su se oslanjale na druge i retko tražile pomoć. Prepoznajemo ih kao  stubove porodice koje mogu sve i skoro nikada se ne žale. Svoje želje, a ponekada i potrebe zanemaruju a neretko i ne prepoznaju. Emocije retko ispoljavaju u svom socijalnom okruženju i sklone su  potiskivanju, ignorisanju ili racionalizaciji problema. Bolest često bude prekretnica u njihovom definisanju prioriteta. To neretko bude i trenutak kada se odluče za psihoterapiju. Ponekad neizbežnost smrti  obesmišljava ceo život. One su tada spremne da preurede svoje životne prioritete. Može se dogoditi da odluče da ne rade ono što ne žele da rade. Da počnu iskrenije da komuniciraju sa drugima ali i sa samom  sobom. Spremnije preuzimaju rizike da upoznaju sebe i svet oko sebe i manje se boje gubitka kontrole.

rak dojke grupa

Koje su faze kroz koje prolazi osoba pošto je otkrila da boluje od raka?

Dijagnostikovanje maligne bolesti neretko se izjednačava s istekom životnog vremena. Smrti se svi plašimo, a u radu sa ljudima obolelim od maligne bolesti on je centralna tema. Već kada se pomene  neophodnost dijagnostike koja pretpostavlja postojanje raka dojke, javlja se strah visokog intenziteta. Saznanje o postojanju raka dojke kod žene budi egzistencijalne strahove sa pretpostavkama loše  budućnosti. Oni se mogu odnositi na gubitak dela tela, bol, gubitak dostojanstva i smrt. U ovoj fazi često su prisutni neverica, očaj ili poricanje. Nada da je posredi greška, veoma često je prisutna.

U sledećoj fazi, nakon operativnog zahvata kada se pretpostavka oboljenja potvrdi, može nastupiti niz psihoemotivnih poteškoća koji opet mogu varirati na kontinuumu od blagih poremećaja raspoloženja pa  sve do ozbiljnih psihijatrijskih poremećaja. Mogu biti prisutni anksioznost, depresivnost, nesanica, gubitak apetita i sna i to obično traje nekoliko nedelja. Ukoliko simptomi dobiju na svom intenzitetu, dodaju  se novi i što ometa svakodnevno funkcionisanje. Tada je neophodno da simptome tretira psihijatar.

Nakon toga nastupa faza reintegracija, kada obolela žena prihvata novonastalu realnost i pronalazi načine i strategije da joj se prilagodi.

Šta savetujete majkama u vezi sa tim kako da razgovaraju sa decom o raku?

Razgovor o deci i sa decom o bolesti uvek je bolan. Dakle, moje iskustvo je pokazalo da savetovanje u bukvalnom smislu nikada nije dobar posao. Pre nego što uopšte započnemo razgovor na tu temu jako je  važno da terapeut razume osobu sa kojom razgovara. To znači da razume njenu logiku, njen doživljaj bolesti, njene pretpostavke budućnosti. Veliki broj obolelih žena nema dovoljno informacija o samoj bolesti  i oblicima onkološkog lečenja. Žena koja je preplavljena neprijatnim emocijama i takvim uverenjima ne može svojoj okolini drugačije ni da predstavi svoju stvarnost, jer za nju, to jeste stvarnost. Neophodno  je prvo ispraviti pogrešna uverenja, osnažiti je i opet joj prepustiti odluku o načinu i količini informacija koje će podeliti sa svojom porodicom.

Ne smemo zanemariti ni uzrast deteta. Deca različitog životnog uzrasta na različite će načine tumačiti promene u svakodnevnoj životnoj rutini koje neminovno nastaju zbog bolesti i lečenja. Svakako  smatram da ih ne treba lagati ukoliko su u životnoj dobi da te promene uoče. Isto tako smatram da im informacije treba prilagoditi uzrastu, znanju i razumevanju i da ih ne treba opterećivati velikim brojem  informacija koje roditelji dobijaju od svog medicinskog tima.

S obzirom na tradicionalne modele ženstvenosti, da li promena usled masektomije dovodi dodatno do otežanog oporavka ili u tim situacijama estetika više nije bitna?

Iznenađujuće je koliko je pitanje estetike značajno. Dojka je simbol ženstvenosti, seksualnosti, materinstva. Svakodnevno žene su izložene pritisku javnosti da izgledaju lepše, mlađe, zategnutije. Lično  smatram da je to tortura nad ženama i da pored mnogobrojnih socijalnih uloga u kojima mora da se ostvaruje, pritisak održavanja večne mladosti i lepote otežava svakodnevno funkcionisanje većine žena.  Ukoliko taj ideal bude narušen promenama fizičkog izgleda, uz pretpostavku po život ugrožavajuće bolesti, to može dovesti do ozbiljnog sloma same strukture ličnosti. Ovde ne smemo zanemariti ni prebacivanje fokusa sa straha od bolesti i smrti na fizički izgled, koji u određenom trenutku može biti dominantan. Fokusiranje na rekonstrukciju dojke ili čak na minimalne fizičke anomalije nastale na telu  nakon hirurškog zahvata može biti pokazatelj da žena nije spremna da se suočava sa bolnim i neprijatnim emocijama, pa pribegava strategijama za njihovo izbegavanje.

Kako će žena prihvatiti ovaj gubitak zavisi od značaja i značenja koji ona pridaje ovom organu i svom fizičkom izgledu uopšte. Takođe je značajno i u kom se periodu njenog života gubitak dogodio, da li se ostvarila kao majka, u kakvoj je partnerskoj vezi i sl.

Šta je ono što osoba mora da promeni kod sebe kako bi olakšala lečenje i oporavak, a šta njena porodica, prijatelji i šira okolina?

Govoreći jezikom transakcione analize, svako od nas ima unutrašnju mapu stvarnosti koja se naziva referentni okvir. On predstavlja našu reprezentaciju stvarnosti. Kada dođe do pojave bolesti, fizičkog onesposobljavanja, menjanja telesne strukture, socijalnih uloga, neminovno mora doći i do promena unutar naše mape stvarnosti. Ono što smo do sada mogli ili bili sada više ne možemo i nismo. Šta sve obolela osoba mora da menja zavisi od toga šta je sve izgubila ili šta sve mora da redefiniše. Veoma je teško suočiti se sa neizvesnošću budućnosti i kontrolu nad svojim životom prepustiti nekim drugim, nepoznatim ljudima, naći se u pasivnoj poziciji bolesnika sa nimalo ili veoma malo uticaja na tok bolesti i lečenje. Odložiti ili zauvek se odreći određenih životnih planova. Sve ovo podrazumeva neophodnost drugačijeg sagledavanja životnog konteksta, sebe i svoje uloge u njemu. Emocionalna podrška i kontakt sa porodicom i ostalim dragim ljudima značajan su faktor u procesu lečenja i oporavka obolelih žena.

Sa kakvom vrstom nesporazuma, nerazumevanja, dolazi u kontaktu sa okolinom? Šta je ono što pacijentkinjama najviše smeta? 

Čovek je socijalno biće i sazdan je tako da se povezuje sa drugima. Kojim god ljudskim problemom da se bavimo primorani smo da ga posmatramo kroz inerpersonalni kontekst, odnosno kroz veze među ljudima. Patnja je usamljeni životni događaj kao i umiranje. I jedno i drugo fokusiraju obolelu osobu na njene unutrašnje procese i izlaže ih nekoj vrsti usamljenosti. Ova usamljenost često pojačava agoniju bolesti. Porodica i prijatelji često se distanciraju od obolelih. Plaše se da ih ne uznemire, ne znaju šta da kažu ili se boje da se previše približe oboleloj osobi iz straha od suočavanja sa sopstvenom smrtnošću. Ovakvu interakciju često prihvataju i obolele žene tako da i one same učestvuju u procesu sopstvene izolacije. To pojačava njihovu patnju, koju ne iskazuju, da bi zaštitile svoje najbliže i to postaje začarani krug u kome svi pate. Druga krajnost je prezaštićenost obolele žene od strane porodice ili socijalne sredine čime joj može biti poslata pogrešna poruka da nije sposobna da se sama nosi sa poteškoćama sa kojima se suočava.

Da li postoji obuka koju prolaze lekari i ostalo osoblje koje radi sa pacijentkinjama obolelim od raka dojke u smislu adekvatnog psihološkog pristupa?

Nažalost ne. U svetu je psihoonkologija priznata i prepoznata, a u Srbiji postoji jako mali broj ljudi koji se ovom oblašću bave. Razloga je mnogo od nedostatka novca do nedostatka stručnog kadra koji bi se  bavio edukacijama. Lekari i sestre na odeljenjima onkologije u velikoj meri pate od sindroma izgaranja, ali neki organizovani projekti koji bi se bavili njihovim emotivnim zdravljem ne postoje.

budimo-zajedno-predavanje1

Izvor: rozetrasa.com

Kako ocenjujete potez glumice Anđeline Džoli o preventivnom uklanjanju dojki ?

Lično smatram da svako od nas ima prava i odgovornosti koje se odnose na njegovo telo. Samim tim smatram da je ona donela odluku o tome uz konsultacije sa ljudima čiji je to delokrug rada. Šire posmatrano i sa aspekta psihoterapeuta, mislim da je time poslata pogrešna poruka ženama širom sveta. Nažalost nisu sve žene u mogućnosti da se podvrgnu skupim analizama i operativnim zahvatima, a na  ovaj način im je poslata poruka da ukoliko nisu bogate i slavne nemaju kontrolu nad svojim životom i zdravljem što apsolutno nije tačno. Preventivni pregledi, određeni stil života koji podrazumeva pravilnu ishranu, fizičke aktivnosti, seks, druženje, sitna zadovoljstva, može mnogo učiniti za zdravlje žene. Ne možemo i ne treba da otklanjamo sve organe jer postoji mogućnost da obole. I ne možemo, na svu sreću.  Mi možda nemamo uslove kao što ima bogati svet, ali imamo lekare koji su vrhunski stručnjaci, kod kojih treba ići na preglede, pratiti njihove savete i brinuti o sebi. I to je vrlo često dovoljno.

Recite nam nešto o ostalim projektima u kojima učestvujete?

U okviru Instituta na Odeljenju ginekologije sprovodi se projekat “Inegrativna art psihoterapija” u radu sa ženama obolelim od raka grlića materice koji je inicirala psihoterapeutkinja Dragana Pjanić, u kome  sam i ja jedan od učesnika. U okviru Udruženja “Budimo zajedno” od septembra će se nastaviti psihoterapijski i edukativni rad sa članicama. Sve moje aktivnosti vezane za psihoonkologiju intenziviraće se od  septembra kada će, nadam se, i još neki projekti biti realizovani.

So Sabi – Samo Da Nam Bude Lepo

U Beograd je došao čak iz Zapadne Afrike, sada već davne 1982.godine, i umesto da postane diplomirani hemičar, Raul Alberto Dias se skoro dve pune decenije profesionalno bavi muzikom.

Njegov prvi bend „Baga Baga“ nastao je 1994.godine, a pet godina kasnije osnovao je sastav „So Sabi“. Velikim koncertom 25. maja u Domu sindikata So Sabi će obeležiti 15 godina postojanja na muzičkoj  sceni. To je ujedno bio i povod da sa Albertom porazgovaramo ne samo o koncertu, već i o nekim novim projektima i daljim planovima.

Počevši od samog naziva benda, pa do odabira datuma za Vaš koncert, sve je puno neke lepe simbolike. Recite nam na samom početku otkud baš naziv So Sabi, i zašto 25.maj?

Preuzeta iz kreolskog jezika, a portugalskog porekla, reč So Sabi je skraćenica reči somente saboroso, što u prevodu znači samo da nam bude lepo. To je ujedno i neki naš moto kojim se svih ovih godina i  vodimo. Što se datuma tiče, prvobitni plan je bio da koncert održimo 18.maja, ali zbog predstojeće Evrovizije, koncert smo pomerili za 25. maj. Znam da je taj datum u nekadašnjoj Jugoslaviji slavljen kao  veliki praznik, ali isto tako taj datum se i u mojoj domovini obeležava kao praznik. To je Dan ujedinjenja svih afričkih zemalja.

Prepoznatljivi ste po brzim latino ritmovima. Koncert koji najavljujete nosi naziv Hot Brazilian Night, a publika može da očekuje vrelu brazilsku atmosferu samim tim što će kao gosti na koncertu nastupiti i  plesna grupa brazilskog plesa MANTOCK INTERNATIONAL. Kako je došlo do vaše saranje, i koga još od gostiju najavljujete?

Do naše saradnje došlo je spontano, kada se tokom našeg nastupa na festivalu Exit jedna devojka popela na scenu i počela da igra. Saradnja se vremenom razvijala i dovela do ovog koncerta. Najviše zbog njih  sam i pristao na ovaj koncert. Osim njih na našem koncertu, kao gosti, pojaviće se i TIMBAO, plesna škola salse i ostalih kubanskih ritmova, koja nastupa sa nama i u klubu White & Stay, zatim gudački  kvartet White witches, čija je nekadašnja članica naša sadašnja pevačica Marija, a tu je i kubanski porodični bend, čiji sam član i ja , a zove se REY BENY.

 Karnevalska atmosfera i sam karneval najčešće su asocijacije na Brazil. Da li ste prisustvovali velikom karnevalu u Riu?

Nažalost, još uvek nisam, ali ono što je malo poznato jeste da su mnoge zemlje koje su bile pod vlašću Portugalaca, npr. Gvineja, Angola, Monzambik, Zelenortska Ostrva, nasledile tu karnevalsku tradiciju i u  tim zemljama se istovremeno kada i u Riu održavaju karnevali. Voleo bih da dodam, da osim karnevala mene za Brazil vezuje i to što je moj narod bio pod Portugalcima, a Crnci iz Brazila su poreklom iz  Zapadne Afrike odakle sam i ja.

Pesma koja se prosto “lepi za uho”, veliki letnji hit Ma Cherie, nastala je u saradnji sa The Beatshakers (DJ Ivan Gojković i DJ Colle). Recite nam nešto više o toj saradnji i kada možemo da očekujemo neki novi  letnji hit?

Moj omiljeni kompozitor, Boris Krstajić, spojio me je sa The Beatshakers i tako je došlo do saradnje i numere Ma Cherie.

Nedavno je završen novi singl pod nazivom “Promessa” koji će premijeru imati na  samom koncertu. Moj prijatelj Boban, menadžer kluba White & Stay, s obzirom da me dugo nije bilo, predložio mi je saradnju sa DJ Bexon-om, a Bexon je predložio bubnjarku Milicu Rančić. Zajedničkim  radom nastala je “Promessa”.

Planirate li spot za novi singl?

Naravno, spot je u planu, nadam se najkasnije do jeseni da će biti realizovan.

A novi album? Poslednji je objavljen 2005. Čemu tolika pauza kada su koncerti u pitanju, ali i studijski albumi?

Sav materijal za novi album je spreman, ali čekam neke pogodnije uslove. Poslednji koncert održali smo u Domu omladine 1996. godine. Nastupila je velika pauza i zbog mojih porodičnih obaveza, ali i zbog  sveopšte krize.

Ipak, sve ove godine vi ste aktivno nastupali, kako po klubovima, tako i na festivalima? Da li je u planu neka turneja i gde vas beogradska publika može slušati tokom vrelih letnjih večeri koje su pred nama? Na vašim nastupima uvek je odlična atmosfera, često i veoma razigrana.

Ovog leta u planu je turneja po primorju, tako da nećemo učestvovati na ovogodišnjem Exit festivalu, a za Bear Fest još uvek ne mogu ništa sa sigurnošću da potvrdim. Što se nastupa u Beogradu tiče, tokom  leta smo na Adi, u Klubu Plaža.

Koja su očekivanja od koncerta, ima li treme?

Treme još uvek nema, možda će je biti na sam dan koncerta, jer ja sam ipak drugačiji privatno, a sasvim drugačiji na sceni. Više će to biti trema od ljudi koji me znaju, a nikada me nisu slušali na nastupima. Želeo bih ovom prilikom da pozovem vaše čitaoce, da dodju 25. maja, jer te večeri u Domu sindikata biće svet u malom. Muzika sa različitih kontinenata, iz skoro svih krajeva sveta. Imaćemo gosta i iz Indije,  moj prijatelj Akaš, koji svira indijske instrumente. Očekujem odličnu zabavu i dobar provod, svakako.

I na samom kraju, s obzirom da dolazite iz Afrike, a oženjeni ste ženom sa brdovitog Balkana, da li, po Vašem mišljenju žene na svim kontinentima žele isto, I šta je to što žene žele?

Žene žele da dominiraju (smeh). Šalim se malo, ali ima i u tome istine. Žene nisu ni svesne koliku moć imaju nad muškarcima. One trebaju biti mudre i postaviti se na pravi način. Nema tog muškarca koji  ne bi pred ženom pao na kolena. Jedina razlika je što žene u Evropi imaju veće slobode od žena u Africi, ali sve žene žele isto.

Klasika na neklasičan način – Nemanja Radulović

Već mesečak dana Srbija šuška o koncertu nekog Nemanje. Jedni zovu, traže karte, drugi likuju što su uspeli da ih tog 8. januara munjevito kupe, treći ga samo komentarišu kao neobičnu pojavu, ali svi se slažu u tome da je autentičan , neponovljiv i virtuoz na violini. Naslućujete verovatno da govorim o Nemanji Raduloviću.

Nemanja je rođen 1985. godine u Nišu. Kao veoma mali se upoznao sa violinom, i ubrzo otkrio svetu svoju nadarenost. Uz mnogo odricanja i podršku porodice, radi školovanja, preselio se u Beograd, pa u Pariz, gde i danas živi i radi. Dobitnik je mnogih prizanja i nagrada, o kojima tek ponekad govori.

Ovaj mladi umetnik već svojom pojavom spaja kontradiktorno. Kod njega su buntovnički izgled i klasična muzika u savršenoj harmoniji. Uz to, reklo bi se da mu je osmeh, zaštitni znak, univerzalno oružje kojim šarmira i kojim se brani. A evo kako prozborismo koju….

Neki kažu da si Paganini svog doba, neki od milošte kažu da si “veštac na violini”, a mene interesuje šta bi ti rekao u par reči. Ko si ti?

Joj, pa na to je najteže odgovoriti! Ja sam običan čovek koji voli život, koji je srećan, koji voli da voli i voli da bude voljen.

Tvoju biografiju oslikava ona “preko trnja do zvezda”. Šta bi istakao kao ključ svog uspeha, sem neospornog talenta?

Uspeh ne doživljavam kroz sva priznanja koja sam dobio. Za mene je uspeh to što i dan danas volim ono što radim. Naravno, porodicu uvek stavljam u prvi plan. Bez njih , nekih profesora i drugih koji su verovali u mene ne bih ništa uradio.

Pariz te jeste prigrlio, ali činjenica da su karte za koncert prodate za par sati i da si u proteklih mesec dana 3 puta dolazio, svedoči da te i Beograd, ali i Srbija voli. Poželiš li nekad da se vratiš?

Često dolazim u Srbiju. Događa se da nekad imam slobodno popodne i bukvalno dođem na popodne da popijem kafu sa prijateljima, pošto mi je dosta više Skajpa i internet komunikacija. A da li bi se definitivno vratio, ne bih mogao sad da odgovorim. Presrećan sam u Parizu, tamo mi je sad porodica, dom. I kada me pitaju za nacionalnost, teško se definišem. Toliko me različitih kultura kreiralo i omogućilo da na kraju vidim da smo svi isti.

Da li si u Parizu ostvario profesionalni kontakt sa drugim umetnicima iz istog domena?

Jesam, u par navrata sa čelistkinjom Majom Bogdanović, sestrama Bizjak…Izvan Pariza, najsvežija je saradnja sa Aleksandrom Sedlarom, sa kojim sam nakon cunamija odsvirao “Spring in Japan” , posvećen japanskom narodu.

Fotografija: www.nemanja-documentary.com
Vukasin Isailovic, Tom Weir

Reklo bi se da je scena tvoje prirodno okruženje, znam da ste jednom i kolo zaigrali! Postoji li neki nastup koji bi po nečemu izdvojio? Neka anegdota, ili pak neki draži od ostalih?

Svaki put postoji neka anegdota, ali dosta se i zaboravljaju. Kada toliko često nastupaš, više i ne deliš koncerte na dobre i loše. Svaki je poseban i svaki mora da se doživi. Bitno je svaki izvesti kao da je prvi. Ali bilo je raznih egzibicija: recimo scena od 50cm na 6m visine! Bilo je i onih na pesku ili jezeru. No sve, bez fatalnih posledica!

Deluje mi da svaka violina ima istoriju. A tvoja?

Stvarno ne poznajem istoriju svoje violine, a i ne želim da znam. Znam samo da mi je dobro sa njom. Najviše vremena provodim sa njom i ona je ta koja zna sve moje najskrivenije tajne. Dobro, i plišana kamilica Dragoslava, ali ona zna samo one iz vozova i aviona…

Posmatrajući te, vidi se da kroz sviranje kanališeš pozitivnu emociju. A negativnu?

Da, naravno! Za mene je to filter. Redovno se događa da iznerviran, umesto svađe sa tim nekim, izaberem violinu.

Do sada si izdao 6 cd izdanja. Spremaš li nam nešto novo?

Septembar 2013, očekujte “Around Paganini”, da ne kažem “okolo Paganinija”.

Sinoć ste beogradskoj publici prezentovali zahtevne klasične kompozicije. Da li repertoar zavisi od publike, od tvog nastrojenja, ili je nešto treće u pitanju?

Uglavnom u šta najviše verujemo u tom trenutku. Nakon prošlogodišnjeg koncerta, odlučili smo se da malo publiku navedemo i na velika i teška dela. Drago mi je što sam sinoć video i dosta mladih ljudi koji rekoše da nisu nikada tako nešto doživeli sa klasičnom muzikom.

Ko su bili tvoji profesionalni uzori?

Uh, razni umetnici! Od Whitney Houston, preko Marthae Argerich do Richtera. Recimo, jako mi je žao što nisam uspeo da idem na koncert Whitney. Ona je imala sposbnost da transformiše sve što je okružuje! Nijedna reč, nijedna knjiga, nijedna slika ne može da bude toliko jaka.

Koju muziku najradije slušaš privatno?

Ja zaista slušam sve! Volim i rok, metal, pop i narodnu! Ako bi baš izdvajao neki bend, možda bi to bio “Muse” u ovom trenutku.

Šta bi bio da nisi violinista?

Ne mogu da zamislim tačno! Sigurno bi bilo nešto u vezi sa umetnošću.

Da li ti, kao svakom Srbinu, iz nacionalne kuhinje najviše nedostaje sarma, ili je to pak nešto drugo?

Pa izgleda da ću vam odati sve tajne! Baš smo sinoć pričali kako je mama prve godine po dolasku u Pariz spremala ajvar! Ali nije to samo hrana, nedostaju mi naši ljudi, kafane, druženje, kafe dogovorene za 5 minuta! Dobro, pa je makar u našoj kući tako. Tamo… recimo da ljudi malo više cene svoje vreme. S druge strane, vreme ne postoji…

I za kraj, šta žene žele?

Mislim da žele ljubav, da budu voljene, lepe…Žele da budu viđene kako one sebe vide. Često vidimo samo ono što one predstavljaju fizički, a toliko je toga što nose dublje u sebi.

Sonja Josipović – odraz u slomljenom ogledalu srpske realnosti

Mlada, ljupka dama Sonja Josipović piše otkad zna za sebe i svoje najiskrenije misli i emocije pretapa u stihove i priče koje su već pronašle svoj put do srca pravih ljubitelja književnosti. Blogerka, kolumnistkinja i (teksto)pisac, Sonja nam je otvorila vrata svog doma u Stokholmu i u iskrenom i toplom ćaskanju prošetala stazama kreativnosti i podelila sa nama tajne romana prvenca “Priče slomljenog ogledala“ , koji je u januaru osvanuo u knjižarama širom Srbije.

Pisanje kao izraz ličnosti, preka potreba ili nešto treće?

Kod mene je definitivno preka potreba zbog toga što pišem od malena. Može da prođe jedan dan da nešto ne napišem ali dva teško; bilo da je to poezija ili neka kratka misao,  bilo da je tekst za neki magazin ili neki deo iz romana.

Kada si otkrila ljubav prema pisanju ili je pisanje pronašlo tebe?

Ja sam kao mala prvo htela da budem Lepa Brena pa sam se tako drala po stanu i pravila priredbe. Kada je prošla ta  faza, manje-više tipična za sve devojčice, počela sam da piskaram i imala sam periode kada sam pisala i po desetak pesmica dnevno.  Onda sam shvatila da me pisanje ispunjava i da imam  potrebu ne samo da to nešto svoje pročitam drugima da bi mi se divili ili pohvalili me,  već je meni značilo da neke svoje misli, emocije, izbacim iz sebe i sačuvam ih na papiru.

Da li pamtiš prve stihove koje si napisala, prvu iskrenu i emotivnu misao utisnutu na beli papir?

Nije bila baš emotivna (smeh), jeste za mene. To su bili stihovi posvećeni tada mom omiljenom jelu pasulju a išli su otprilike ovako: “Najviše volim kada mi mama za ručak skuva pasulj gust, za svega nekoliko minuta tanjir ostane potpuno pust.“ Dalje se ne sećam. (Osmeh) To je bio moj prvi hit.

Sonja, kao i sve klinceze, i ti si sigurno sanjala da jednog dana postaneš…? Da li si onda mogla da zamisliš da će tvoj životni put biti ispunjen rečima i emocijama?

Teško pitanje. Nisam mogla zato što mislim da se moje pisanje razvijalo zajedno sa mnom. Ja kao mala u osnovnoj, pa čak i u srednjoj, što baš i nije za pohvalu, nisam uopšte volela da čitam knjige. Sve što su mi nametali drugi u školi za mene je to bilo onako u startu odbojno i zapravo ljubav prema knjigama se kasnije razvila a sa njom i moj stil. Sve što sam više čitala više sam i pisala zbog toga, možda, što su me neke priče nesvesno inspirisale i otkrivale mi neke nove puteve i mogućnosti, i stvari o kojima bih mogla pisati. Kada malo bolje razmislim, mislim da je poezija prva ta koja je počela da izlazi iz mene dok je proza došla nešto kasnije.

Najinspirativniji momenat dana za kreiranje? Jutro, popodne ili pod sjajem zvezda?

Ja sam, što se toga tiče, noćna ptica. Jutro me ne inspiriše. Dan mi je ispunjen obavezama i nekim drugim aktivnostima. A noć, onako, kada svi spavaju, kada se svi umire, onda sam i ja mirna.  Tada, nekako, moje misli rade brže, razmišljanja su mi jasnija. Slike, isto tako, su jasnije i konkretnije. Čini mi se da mnogo toga mogu da postignem tamo iza ponoći. Tada zapravo i kreće magija stvaranja, koja može da potraje čak i do sedam ujutru.

Tako mlada a već uspešna dama. Sarađivala si sa našom poznatom pevačicom Aleksandrom Radović, za čiju pesmu “Novi dan“ si napisala stihove. Iza tebe je već roman prvenac “Priče slomljenog ogledala“, koji je, pod izdavačkom palicom “Sveta knjige“ ugledao svetlost dana početkom godine. Šta je lakše a šta izazovnije napisati, pesmu, priču ili roman?

Za mene je najveći izazov napisati knjigu, odnosno roman, definitivno, zbog toga što, jednostavno, moraš da imaš neki koncept. Moraš da osmisliš karaktere svojih likova,da razmisliš koju poruku želiš da preneseš kroz taj neki svoj roman i na koju populaciju zapravo ciljaš. Postoji mnogo stvari o kojima treba da razmisliš, imajući u vidu da je to proces koji dugo traje. Dok, recimo, jedan tekst ili pesmu mogu da napišem za sat vremena. Ipak, to ne može da se poredi. Ja sam roman pisala godinu dana. Onda sam ga odložila, u međuvremenu studirala psihologiju. Kada sam završila studije ponovo sam našla taj rukopis i pošto mi se tada ništa što sam onda napisala nije dopadalo odlučila sam da krenem iz početka. Sela sam da ispravljam, dorađujem, rešena da roman obojim nekim novim iskustvima, koristeći psihološka znanja koja sam u međuvremenu stekla. Tek je tada to za mene bio izazov da od tog nekog, nazovi, kostura koji sam imala napravim nešto mesnato i sočno što će dobiti oblik i nositi sa sobom neku dublju poentu.

 Kada znaš da je došao pravi momenat da staviš tačku na i? Šta je teže započeti ili završiti pisano delo?

Za mene je teže završiti. Svaki put kada treba da završim tekst, ili u ovom slučaju roman, imam osećaj da sam ostala nedorečena i da umesto te tačke mogu da stoje i tri tačkice. Prosto nisam sigurna da li će ono što je iz mog ugla kraj isto tako izgledati i čitaocima. Početi je lako ako mene inspiracija nađe jer onda ide sve svojim tokom. Kraj mi je komplikovaniji.

 “Priče slomljenog ogledala“  je roman u kojem se na pravi način prikazuje realnost svakog pojedinca i među čijim stranicama čitaoci mogu da prepoznaju sebe. Kako je nastao i koja je njegova osnovna na poruka?

Odavno me privlačila ideja da pišem neke kraće priče, odnosno priče koje nose neku poruku, ali nisam želela da sad to budu neke pripovetke, već sam htela roman. Sama ta priča i simbolika sa ogledalom koje se razbija na sedam komada mi se jako dopadala. Ona za mene lično simbolizuje i Srbiju i situaciju koja se u njoj dešava, iako, iskreno, mislim da je situacija loša u Srbiji duže od sedam godina. Svaka priča nosi bar po jednu poruku i mislim da neće postojati nijedan čitalac koji se neće naći bar u jednoj od njih zbog toga što sam pokušala da obradim moderne, aktuelne i neke teme koje muče mnogo mladih u Srbiji. Kada kažem da je sistem vrednosti poremećen svuda u svetu, akcenat stavljam upravo na zemlje u kojima je bilo dosta problema i u kojima je ekonomska kriza najizraženija. Mi se još nismo oporavili od nekih loših stvari koje su nam se dešavale ranije, a ako se ne budemo menjali i ne budemo podržavali jedni druge u promenama na bolje nećemo se nikad ni oporaviti. Tako da sam ja, ustvari, kroz taj roman htela da pišem o tome kako mi kao narod imamo boljku da nas više raduju tuđi neuspesi i nesreće nego sopstvena sreća. Skloni smo da uperimo prst u nekog drugog a da za to možda ni nemamo razloga. Ja jesam svoje junake izmislila ali sam se potrudila da budu realni baš da bi čitaoci mogli da se u svemu tome pronađu. Ako ništa drugo da pronađu komšiju svog, ili nekog svog prijatelja.

 Kada bi, u samo par rečenica, trebalo da ljubiteljima pisane reči preporučiš  “Priče slomljenog ogledala“, šta bi im rekla?

To je roman koji sam se potrudila da napišem pitko, sa željom da ga svako razume. Dobar je koliko za omladinu toliko i za njihove roditelje, i to ne iz razloga da sam ja pisala taj roman kao neko ko je završio psihologiju, nego prosto zbog toga što roditelji u većini slučajeva ne znaju kakva je situacija danas, u kakvim se krugovima mogu kretati njihova deca, na kakve sve probleme i poteškoće mogu nailaziti.  Svuda je teško ali ja sam zadnjih deset godina živela u Srbiji i videla mnoge stvari koje drugi možda nisu. Kroz priče slomljenog ogledala čitaoci imaju priliku da se malo bolje upoznaju sa jednom stvarnošću u Srbiji koja nije baš nimalo svetla, ali da i upoznaju bolje sebe  same kao narod i kao pojedince.  

Na skali životnih vrednosti Sonje Josipović šta zauzima prvo a šta poslednje mesto?   

Sada ću da zvučim kao neka teta. (Osmeh) Na prvom mestu je svakako zdravlje, i to uopšte nije kliše. Mislim da zdrav čovek može sve. Na drugom mestu je unutrašnji mir. Potrebno je da čovek pronađe sebe, ono što ga ispunjava i da se posveti radu na sebi. Imamo toliko ljudi koji imaju sve materijalno ali nemaju taj duševni mir i uništavaju se raznim drogama i opijatima. Na trećem mestu može biti pisanje, ljubav, uglavnom sve stvari koje pozitivno deluju na mene. Na zadnjem mestu je novac, ako se u životne vrednosti ubraja i to nešto materijalno. Ali da se razumemo, to ne znači da bih ja sad bila srećna ako nemam nijedan evro, nego, prosto, nisam megaloman. Ništa meni ne znači da li je moja  torba najskuplja ili najjeftinija, i slično.

U svakom poslu, pa tako i u pisanju, podrška je veoma bitna. Na koga Sonja može uvek da se osloni i koliko je emotivna sfera bitna u životu pisca?

Sonja može uvek da se osloni na sestru. Prvo sam navela nju zato što ja sada radim na engleskoj verziji romana “Priče slomljenog ogledala“ i ona mi u tome mnogo pomaže pošto mnogo bolje barata tim jezikom nego ja. A, takođe, ona je neko ko objektivno ocenjuje sve što ja radim. Nije kod nje sve što napišem super i fenomenalno već uvek ima neke svoje zamerke i sugestije. Tu su i mama i tata, koji takođe lepo pišu i moram da priznam, iako to baš i nije za pohvalu, da mi je mama par puta napisala sastav za domaći u osnovnoj školi. Hvala joj. (Osmeh) Što se emotivne ispunjenosti tiče, mislim da je ona bitna za svakog čoveka, ali smatram da je najbitnije da čovek prvo nauči da voli sebe i da jednostavno sam sebe emotivno ispuni i da onda nađe tu neku svoju srodnu dušu sa kojom tu svoju emociju može da podeli i da uživa u tome. Sam partner kao partner nekome ko je hronično nezadovoljan i neispunjen nije dovoljan i ne može mu puno pomoći.

Da li i ti, kao i većina tvojih kolega, imaš neki ritual koji prati sam proces kreiranja?

Čitala sam da mnoge kolege pisci piju vino. Nisam probala još uvek ali ne kažem da neću. Ja sam skromniji tip. Ja uzmem čaj, ispijam ga polako. Bitna mi je tišina. To su dve stvari koje su meni neophodne kada stvaram. Nema alkohola. Još uvek. (Osmeh) Nema nikakve muzike u pozadini. Samo čaj, po mogućstvu zeleni, i mir u prostoriji u kojoj radim.

Od nedavno radiš i na novom romanu, u saradnji sa kragujevačkom spisateljicom Jelenom Pavlović. Možeš li nam reći nešto više o vašoj saradnji? Šta je zanimljivije, pisati sam ili u “duetu“?

Pošto sam ja solo igrač čitav život, to je tako bilo od malena, uvek sam volela da se sama igram i da sama nešto pravim i realizujem, lakše mi je da tempo pisanja uskladim sa svojom inspiracijom. Sa svojim potrebama, ambicijama i željama. Međutim, kada čovek radi u dvoje, onda ti taj neko otvori oči kada je u pitanju neka ideja, kada je u pitanju pravac u kom bi roman mogao da se odvija. Ipak, u svemu tome ima i prednosti i mana, zato što je za mene to veliki izazov, pisati sa nekim. Pošto smo se Jelena i ja odlučile pisati tako reći dve iste priče samo da naši karakteri budu različiti, sam proces je veoma zanimljiv jer ni ona ni ja ne znamo gde će naše junakinje završiti i kako će to na kraju izgledati. Ideja postoji, dobra volja postoji, slobodnog vremena nažalost malo. Bitno je da postoji priča i dobra volja i to što smo u stalnom kontaktu i raazgovaramo o tome kako bi sve moglo da se uklopi, organizuje i kreira. Po mom mišljenju teže jeste u dvoje ali je nekako bolje ići tim težim putem.

Za kraj, reci nam, šta žene žele?

Mislim da svaka žena želi da se pojavi neki muškarac, koji će u njoj da probudi onu uspavanu princezu koju ona iz nekog razloga guši ili krije zato što su vremena drugačija, zato što su se malo te muško-ženske uloge izmešale, zato što su žene postale muškobanjastije. Neke stvari kojima su se nekad ponosile danas se stide. Svaka žena, po mom mišljenju, želi da ima nekog ko će da je razume, bilo da je to mama, drugarica ili partner. Mislim da su te cipele o kojima žene stalno pričaju samo kamuflaža za nešto drugo.