Rosa Parks – žena koja je osvetlila put

Ova hrabra žena nije želela da se povinuje zakonima i hrabro je odbila da pređe u zadnji deo autobusa i ustupi mesto belcu. Tim činom je bila strogo kažnjena, ali je njen podvig dao snagu za još jaču borbu za jednaka prava crnaca i belaca.

Status Rose Parks kao oličenja civilnog pokreta je započet onog trenutka kada je 1955. godine sela u prvi red autobusa, koji je bio rezervisan za bele putnike. Kako je prvi deo bio pun, vozač je zahtevao da ona ustupi mesto belcu. Ona je smatrala da je zakon izuzetno rasistički i znala je da neko mora da se suprostavi da bi došlo do bilo kakve promene. Odlučno je odbila da ustane sa sedišta i zbog toga je bila uhapšena. Njena neposlušnost je kažnjena hapšenjem i kaznom od 10 dolara i naplatom troškova suđenja u iznosu od 4 dolara.Veoma brzo je bila puštena iz zatvora, jer je za njenu slobodu platio prijatelj. Tog dana, Rosa je znala da je došao trenutak da se preduzmu drastične mere, te je odlučila da se suprostavi ustavnom zakonu o segregaciji u Montgomeriju. Na sastanku predstavnika Ženskog političkog veća i Nacionalnog društva za poboljšanje položaja crnaca, bilo je odlučeno da se napravi 35.000 letaka, koji su podeljeni po svim crnačkim školama. To je bio poziv za sve crnce da se tog ponedeljka izvrši bojkot gradskih autobusa.

Nenasilni bojkot je bio okončan odlukom Vrhovnog suda Sjedinjenih Država koji je proglasio zakone Montgomerija neustavnim i time ukinuo segregaciju na njegovim gradskim autobusima. Nekoliko dana kasnije nakon što je gradski prevoz Montgomerija bio legalno integriran, svet će videti onu slavnu fotografiju Rose Parks na sedištu koje je sama odabrala, glave okrenute ka prozoru, ruku sklopljenih u krilu. Na sedištu iza nje sedi jedan belac, nimalo uznemirenog izraza lica.

“Nisam sela, i onda odbila da ustanem, zato što sam bila umorna, nisam bila ništa umornija tog dana nego bilo kojeg od svih prethodnih. Jedini umor koji sam osećala, bio je umor od stalne predaje, stalnog popuštanja, od toga što su me tretirali kao drugorazrednog građana. Nisam se tog dana na autobus popela s namerom da budem uhapšena nego da odem kući nakon posla i uredno sam, kao i svi ostali, kartu platila”.

Njen čin je izazvao jednogodišnji bojkot autobuskog prevoza i inspirisao je snažne proteste protiv rasne segregacije, koji je bio pod vođstvom Martina Lutera King. Zakonom o građanskim pravima u Kongresu 1964. godine je, između ostalog, zabranjena segregacija u javnom prevozu.

Rosa Parks je smatrala da može mnogo toga da doprinese u poboljšanju demokratije u Americi, te je osnovala Rosa i Rejmond Park institut za samorazvoj kako bi pomogla mladim ljudima da iskoriste obrazovne šanse, registruju se za glasanje i rade u cilju rasne jednakosti.

“Dok god bude nezaposlenosti, rata i kriminala, i svih tih stvari koje utiču na ljudsku nehumanost, ima još toga da se uradi i ljudi moraju da rade zajedno na rešavanju tih problema”, izjavila je Rosa jednom prilikom.

Koliko je bila uticajna, može se pokazati samom činjenicom da je 1999. primila najviše civilno priznanje u SAD, Kongresnu zlatnu medalju. “Ova medalja je ohrabrenje za sve nas da nastavimo da radimo dok svi ne dobiju svoja prava”, rekla je u junu 1999. na ceremoniji dodele medalje.

Dobitnica mnogih visokih priznanja, Rosa Parks ostaje inspiracija svim slobodoljubivim ljudima, simbol ljudskog dostojanstva nasuprot brutalne vlasti. Rosa uliva u nas veru da je moguća moć pojedinca, nadu da svako od nas može promeniti svet i načiniti ga boljim mestom.

Nakon smrti Rose Parks u Detroitu 24. oktobra 2005. godine njeno telo je uveče prebačeno u Vašington autobusom nalik onom u kojem je decenijama ranije odbila da ustupi svoje mesto belom čoveku. Sahranjena je u Rotondi na Kapitolu gde je oko 50.000 ljudi prošlo pored njenog kovčega, tako postavši prvi državljani Amerike i nevladina ličnost koja je primila tu počast.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *