Reč, dve o Edipu i malom princu

„Hej, pa čemu taj bes“, bio je Anin komentar nakon mog tek objavljenog statusa. Bocnula me je, priznajem, i naterala da se zapitam da li je njen komentar na mestu, da li sam ja toliko besna, a da toga nisam ni svesna? Ok. Priznajem, jesam, ali ni na koga konkretno, kao što je Ana u prvi mah i pomislila. Besna sam zapravo na sebe samu jer sam po ko zna koji put dozvolila da me neke stvari dotaknu, uzdrmaju i povrede.

Mlađi, pa šta. Tatin sin, pa i ja sam tatina ćerka, u čemu je trik pitanje?! Pitam se samo da li za promenu, ljudi bar na kratko mogu da zanemare predrasude, da se ne osvrću i ne obaziru na šuškanja i šaputanja, da slede svoje instinkte, misle svojom, isključivo svojom, glavom, samostalno donose odluke i prosuđuju. Hajde bar jednom pokušajte da zbacite maske, da budete ono što jeste, da se pogledate iznutra. Možda neće baš svima biti prijatno kada se suoče sa samima sabom, ali bar vredi pokušati.

Pišem ono što zaista mislim, i ne libim se da stanem iza svake svoje ispisane rečenice ili izgovorene misli. Pišem ono što misli većina mojih vršnjakinja ili devojaka mlađih i starijih od mene. Pišem u svoje i njihovo ime. Pišem jer mi je dosadilo i dozlogrdilo da samu sebe preispitujem, analiziram i pitam se: „A šta je time hteo da kaže?!“

Bajka ne bi bila bajka kada ne bi bilo zlih veštica i podmuklih vilenjaka. Mali princ se uplašio, a ona, ta velika devojčica, ona je apsolvirala razmažene dečake kojima je 36 samo u ličnoj karti, ali im i dalje treba mama da ih pridrži dok sakriveni iza drveta pokušavaju da piške.

Hej, dragi moji pripadnici jačeg pola, ima li među vama, muškim bićima, onih koji se ne boje svojih godina, muškosti i sexualnosti, ili svi do jednoga potajno očekujete svoju mamu u telu Jelene Karleuše? Očekujete zanosnu lepoticu koja će vam noću grejati postelju, a sutra ujutru kuvati kafu, nameštati kravatu kada pođete na posao, i kao kuče šeniti kada vas ugleda kako se mrtvi umorni vraćate sa posla, dok se u loncu krčka vaše omiljeno jelo, sarma.

Očekujete da bude nasmejana, vedra, lepa , zgodna, ali ne suviše mudra, jer vi ste ipak momci sa brdovitog Balkana, a po tradiciji koju su vam preneli očevi i dede, ženi je mesto u kući. Ženi, lepoj, ali ne pametnoj. Vi ste gazda, taj koji, samo figurativno, lupi šakom o sto i ne voli da mu se protivreči. Taj isti koji se ipak, hteo to da prizna ili ne, topi kada je u društvu izazovne žene, ali britkog jezika i oštrog stava. Eee, tada se javlja problem. Tada dolazite u sukob sa šablonima, nametnutim normama, tradicijom, pogrešnim pričama u koje ste slepo verovali.

man-vs-woman

Žena ne mora biti glupa, ako je lepa, niti automatski znači da je manje lepa žena izvor mudrosti i dobrote. Lepota je u nama, u onima što jesmo, u onome u šta verujemo. Trebate da znate da žene uzornog ponašanja ne stvaraju istoriju, da oko vas ima pregršt kvalitetnih žena, žena koje su se samosvesno povukle u ilegalu, žena drugog sistema. Pokrenite se, potražite ih. Džoni Štulić je baš o takvoj pevao, o ženi finih manira, stranom ovom podneblju, o onoj koja ne dozvoljava nikome da je menja, koja je iznad svojih problema.

Odvežite čvorove, isplovite iz sigurne luke i udahnite život punim plućima. Istražujte, otkrivajte, upoznajte sebe, živite život. Nemojte u svakom vašem postupku, kao opravdanje za neuspeh u vezi , braku, kriviti sirotog Edipa. On je samo mit, legenda, a VI ste to što jeste i nemojte se stideti toga.

Svaki sekund je dragocen, stoga ne gubite vreme. Neprocenjivo je.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *