Rak dojke – Intervju sa Sandrom Bjelac

Nastavak priče o raku i psihološkim aspektima koji prate to stanje, dopunjavamo juče najavljenim intervjuom sa Sandrom Bjelac.

Sandra Bjelac je savetnica za psihoonkologiju i psihoterapeutkinja, zaposlena na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije u Beogradu na Klinici za onkološku hirurgiju, stručna saradnica udruženja “Budimo zajedno”.

Kažite nam nešto o psihološkim radionicama u okviru udruženja „Budimo zajedno“ 

Udruženje „Budimo zajedno“ okuplja žene obolele od raka dojke u svim fazama bolesti i lečenja. To podrazumeva raznolikost ne samo u strukturi ličnosti članica, već i veliku raznolikost u fazama suočavanja  sa bolešću, posledicama specifičnog onkološkog lečenja, nastupajućim tretmanima, pretpostavljenim ili stvarno doživljenim gubicima i slično. Dakle, potrebe svake članice duboko su individualne i određene  mnogim faktorima. Bolest im je zajednička, ali želje, planovi, veoma su različiti i uslovljeni životnim dobom u kojem se nalaze, porodičnom i socijalnom podrškom uopšte i ciljevima koje su zbog bolesti i  lečenja morale da promene ili da ih se zauvek odreknu. Zbog svega ovoga radionice koje se održavaju u Udruženju imaju i za cilj da im pomognu da u interakciji sa osobama koje su prošle ili prolaze kroz slične  ili iste probleme, prepoznaju i prevaziđu svoje poteškoće i strahove, da ih verbalizuju, osnaže se i nauče neke od strategija za uspešnije preovladavanje životnih teškoća u kojima se nalaze. Tu takođe imaju  mogućnost da razmenjuju svoja iskustva i strahove, da razgovaraju sa stručnjacima i da se druže.

Na osnovu vašeg rada sa pacijentkinjama obolelim od raka dojke, da li ste primetili da postoji neka pravilnost u pojavljivanju bolesti, u smislu nekih ponovljenih životnih scenarija, stilova života, načina izražavanja i sl.?

Savremena medicina zna da rak nije posledica samo jednog faktora. On je multifaktorijalno oboljenje u čijem nastajanju učestvuje ceo organizam, tako da možemo pretpostaviti da u tom slučaju značajnu  ulogu imaju i psihološki faktori. Ono na šta literatura ukazuje, a praksa nam nepobitno potvrđuje jeste činjenica da na dinamiku bolesti pored tipa i stadijuma, imunološkog odgovora organizma utiču i neke druge komponente. Ja se bavim transakcionom analizom koja mi omogućava da na osnovu teorijskih koncepata unutar nje, koji su veoma razumljivi i u praksi primenjivi, uočim inter i intra personalna  dešavanja, odnosno ono što zovemo crtama ličnosti ili njenom organizacijom. Moj lični zaključak bio bi da veliki broj žena obolelih od raka dojke funkcionisale sledeći princip “budi jaka” što podrazumeva da nisu sebi dozvoljavale iskazivanje za njih neprihvatljivih emocija kojima se iskazuje “slabost”, kao što su tuga, strah, bespomoćnost. Retko su se oslanjale na druge i retko tražile pomoć. Prepoznajemo ih kao  stubove porodice koje mogu sve i skoro nikada se ne žale. Svoje želje, a ponekada i potrebe zanemaruju a neretko i ne prepoznaju. Emocije retko ispoljavaju u svom socijalnom okruženju i sklone su  potiskivanju, ignorisanju ili racionalizaciji problema. Bolest često bude prekretnica u njihovom definisanju prioriteta. To neretko bude i trenutak kada se odluče za psihoterapiju. Ponekad neizbežnost smrti  obesmišljava ceo život. One su tada spremne da preurede svoje životne prioritete. Može se dogoditi da odluče da ne rade ono što ne žele da rade. Da počnu iskrenije da komuniciraju sa drugima ali i sa samom  sobom. Spremnije preuzimaju rizike da upoznaju sebe i svet oko sebe i manje se boje gubitka kontrole.

rak dojke grupa

Koje su faze kroz koje prolazi osoba pošto je otkrila da boluje od raka?

Dijagnostikovanje maligne bolesti neretko se izjednačava s istekom životnog vremena. Smrti se svi plašimo, a u radu sa ljudima obolelim od maligne bolesti on je centralna tema. Već kada se pomene  neophodnost dijagnostike koja pretpostavlja postojanje raka dojke, javlja se strah visokog intenziteta. Saznanje o postojanju raka dojke kod žene budi egzistencijalne strahove sa pretpostavkama loše  budućnosti. Oni se mogu odnositi na gubitak dela tela, bol, gubitak dostojanstva i smrt. U ovoj fazi često su prisutni neverica, očaj ili poricanje. Nada da je posredi greška, veoma često je prisutna.

U sledećoj fazi, nakon operativnog zahvata kada se pretpostavka oboljenja potvrdi, može nastupiti niz psihoemotivnih poteškoća koji opet mogu varirati na kontinuumu od blagih poremećaja raspoloženja pa  sve do ozbiljnih psihijatrijskih poremećaja. Mogu biti prisutni anksioznost, depresivnost, nesanica, gubitak apetita i sna i to obično traje nekoliko nedelja. Ukoliko simptomi dobiju na svom intenzitetu, dodaju  se novi i što ometa svakodnevno funkcionisanje. Tada je neophodno da simptome tretira psihijatar.

Nakon toga nastupa faza reintegracija, kada obolela žena prihvata novonastalu realnost i pronalazi načine i strategije da joj se prilagodi.

Šta savetujete majkama u vezi sa tim kako da razgovaraju sa decom o raku?

Razgovor o deci i sa decom o bolesti uvek je bolan. Dakle, moje iskustvo je pokazalo da savetovanje u bukvalnom smislu nikada nije dobar posao. Pre nego što uopšte započnemo razgovor na tu temu jako je  važno da terapeut razume osobu sa kojom razgovara. To znači da razume njenu logiku, njen doživljaj bolesti, njene pretpostavke budućnosti. Veliki broj obolelih žena nema dovoljno informacija o samoj bolesti  i oblicima onkološkog lečenja. Žena koja je preplavljena neprijatnim emocijama i takvim uverenjima ne može svojoj okolini drugačije ni da predstavi svoju stvarnost, jer za nju, to jeste stvarnost. Neophodno  je prvo ispraviti pogrešna uverenja, osnažiti je i opet joj prepustiti odluku o načinu i količini informacija koje će podeliti sa svojom porodicom.

Ne smemo zanemariti ni uzrast deteta. Deca različitog životnog uzrasta na različite će načine tumačiti promene u svakodnevnoj životnoj rutini koje neminovno nastaju zbog bolesti i lečenja. Svakako  smatram da ih ne treba lagati ukoliko su u životnoj dobi da te promene uoče. Isto tako smatram da im informacije treba prilagoditi uzrastu, znanju i razumevanju i da ih ne treba opterećivati velikim brojem  informacija koje roditelji dobijaju od svog medicinskog tima.

S obzirom na tradicionalne modele ženstvenosti, da li promena usled masektomije dovodi dodatno do otežanog oporavka ili u tim situacijama estetika više nije bitna?

Iznenađujuće je koliko je pitanje estetike značajno. Dojka je simbol ženstvenosti, seksualnosti, materinstva. Svakodnevno žene su izložene pritisku javnosti da izgledaju lepše, mlađe, zategnutije. Lično  smatram da je to tortura nad ženama i da pored mnogobrojnih socijalnih uloga u kojima mora da se ostvaruje, pritisak održavanja večne mladosti i lepote otežava svakodnevno funkcionisanje većine žena.  Ukoliko taj ideal bude narušen promenama fizičkog izgleda, uz pretpostavku po život ugrožavajuće bolesti, to može dovesti do ozbiljnog sloma same strukture ličnosti. Ovde ne smemo zanemariti ni prebacivanje fokusa sa straha od bolesti i smrti na fizički izgled, koji u određenom trenutku može biti dominantan. Fokusiranje na rekonstrukciju dojke ili čak na minimalne fizičke anomalije nastale na telu  nakon hirurškog zahvata može biti pokazatelj da žena nije spremna da se suočava sa bolnim i neprijatnim emocijama, pa pribegava strategijama za njihovo izbegavanje.

Kako će žena prihvatiti ovaj gubitak zavisi od značaja i značenja koji ona pridaje ovom organu i svom fizičkom izgledu uopšte. Takođe je značajno i u kom se periodu njenog života gubitak dogodio, da li se ostvarila kao majka, u kakvoj je partnerskoj vezi i sl.

Šta je ono što osoba mora da promeni kod sebe kako bi olakšala lečenje i oporavak, a šta njena porodica, prijatelji i šira okolina?

Govoreći jezikom transakcione analize, svako od nas ima unutrašnju mapu stvarnosti koja se naziva referentni okvir. On predstavlja našu reprezentaciju stvarnosti. Kada dođe do pojave bolesti, fizičkog onesposobljavanja, menjanja telesne strukture, socijalnih uloga, neminovno mora doći i do promena unutar naše mape stvarnosti. Ono što smo do sada mogli ili bili sada više ne možemo i nismo. Šta sve obolela osoba mora da menja zavisi od toga šta je sve izgubila ili šta sve mora da redefiniše. Veoma je teško suočiti se sa neizvesnošću budućnosti i kontrolu nad svojim životom prepustiti nekim drugim, nepoznatim ljudima, naći se u pasivnoj poziciji bolesnika sa nimalo ili veoma malo uticaja na tok bolesti i lečenje. Odložiti ili zauvek se odreći određenih životnih planova. Sve ovo podrazumeva neophodnost drugačijeg sagledavanja životnog konteksta, sebe i svoje uloge u njemu. Emocionalna podrška i kontakt sa porodicom i ostalim dragim ljudima značajan su faktor u procesu lečenja i oporavka obolelih žena.

Sa kakvom vrstom nesporazuma, nerazumevanja, dolazi u kontaktu sa okolinom? Šta je ono što pacijentkinjama najviše smeta? 

Čovek je socijalno biće i sazdan je tako da se povezuje sa drugima. Kojim god ljudskim problemom da se bavimo primorani smo da ga posmatramo kroz inerpersonalni kontekst, odnosno kroz veze među ljudima. Patnja je usamljeni životni događaj kao i umiranje. I jedno i drugo fokusiraju obolelu osobu na njene unutrašnje procese i izlaže ih nekoj vrsti usamljenosti. Ova usamljenost često pojačava agoniju bolesti. Porodica i prijatelji često se distanciraju od obolelih. Plaše se da ih ne uznemire, ne znaju šta da kažu ili se boje da se previše približe oboleloj osobi iz straha od suočavanja sa sopstvenom smrtnošću. Ovakvu interakciju često prihvataju i obolele žene tako da i one same učestvuju u procesu sopstvene izolacije. To pojačava njihovu patnju, koju ne iskazuju, da bi zaštitile svoje najbliže i to postaje začarani krug u kome svi pate. Druga krajnost je prezaštićenost obolele žene od strane porodice ili socijalne sredine čime joj može biti poslata pogrešna poruka da nije sposobna da se sama nosi sa poteškoćama sa kojima se suočava.

Da li postoji obuka koju prolaze lekari i ostalo osoblje koje radi sa pacijentkinjama obolelim od raka dojke u smislu adekvatnog psihološkog pristupa?

Nažalost ne. U svetu je psihoonkologija priznata i prepoznata, a u Srbiji postoji jako mali broj ljudi koji se ovom oblašću bave. Razloga je mnogo od nedostatka novca do nedostatka stručnog kadra koji bi se  bavio edukacijama. Lekari i sestre na odeljenjima onkologije u velikoj meri pate od sindroma izgaranja, ali neki organizovani projekti koji bi se bavili njihovim emotivnim zdravljem ne postoje.

budimo-zajedno-predavanje1

Izvor: rozetrasa.com

Kako ocenjujete potez glumice Anđeline Džoli o preventivnom uklanjanju dojki ?

Lično smatram da svako od nas ima prava i odgovornosti koje se odnose na njegovo telo. Samim tim smatram da je ona donela odluku o tome uz konsultacije sa ljudima čiji je to delokrug rada. Šire posmatrano i sa aspekta psihoterapeuta, mislim da je time poslata pogrešna poruka ženama širom sveta. Nažalost nisu sve žene u mogućnosti da se podvrgnu skupim analizama i operativnim zahvatima, a na  ovaj način im je poslata poruka da ukoliko nisu bogate i slavne nemaju kontrolu nad svojim životom i zdravljem što apsolutno nije tačno. Preventivni pregledi, određeni stil života koji podrazumeva pravilnu ishranu, fizičke aktivnosti, seks, druženje, sitna zadovoljstva, može mnogo učiniti za zdravlje žene. Ne možemo i ne treba da otklanjamo sve organe jer postoji mogućnost da obole. I ne možemo, na svu sreću.  Mi možda nemamo uslove kao što ima bogati svet, ali imamo lekare koji su vrhunski stručnjaci, kod kojih treba ići na preglede, pratiti njihove savete i brinuti o sebi. I to je vrlo često dovoljno.

Recite nam nešto o ostalim projektima u kojima učestvujete?

U okviru Instituta na Odeljenju ginekologije sprovodi se projekat “Inegrativna art psihoterapija” u radu sa ženama obolelim od raka grlića materice koji je inicirala psihoterapeutkinja Dragana Pjanić, u kome  sam i ja jedan od učesnika. U okviru Udruženja “Budimo zajedno” od septembra će se nastaviti psihoterapijski i edukativni rad sa članicama. Sve moje aktivnosti vezane za psihoonkologiju intenziviraće se od  septembra kada će, nadam se, i još neki projekti biti realizovani.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *