Prokleta zvezda

Dok je zamišljeno sedela ušuškana u laži koje joj je besramno servirao, razmišljala je o svim trenucima u životu koji su besramno prolazili pored nje. Drsko su je lepe stvari mimioilazile i ona je usled sladi gorčine poklekla pred zamaskiranim pogledom neprijatelja. Jer, on je bio misteriozni stranac koji je, spazivši je, polako usporio i na kraju, pokorivši je, skrasio se pored nje.

Sedela je naslonjena na svoju ruku i, sasvim nesvesno, šarala je razne figure i oblike po zamagljenom staklu. Beše to novo doba za nju, pratila je otkucaje novog života u sebi iako nije mogla da ih oseti. Ali znala je, duboko u sebi je znala da to ništa ne sluti na dobro. I bila je izuzetno uplašena, jer i on je bio nov u njenom životu, on, koji joj je doneo i najveću novinu. Dve nove stvari u njenom životu. Dva potpuna stranca… I dok je tako utrnula sedela pored zaleđenog zimskog prozora čekajući da ugleda svoj najveći strah, maštala je o prošlim danima, maštala je o svojoj minuloj lepoti i sećala se svega čega je morala da se odrekne.

Model: Aleksandra Dobrić

Fotografija: Lela Radulović

Tog sumornog proleća, kada je osetila prve bolove u stomaku, grčevito se uhvatila za suknju svoje sluškinje i naredila joj da ode što dalje od kuće. Da je ostavi sa svime spremnim jer, kako je objasnila, želela je sama, kao što je i došla na svet, da donese isti. Poslušavši gazdaricu, istrčala je uplašeno i izgubila se u sparini straha. A ona je, suočivši se sa najvećim demonima svoje ličnosti, počela da se suočava i sa situacijom. Agonija je trajala nekoliko sati, ni sama nije bila svesna koliko je dugo bila u znoju. Mučila se, naprezala, plakala, proklinjala i krvarila, sve dok onako ošamućena nije čula prve krike žaljenja izlaska na ovaj svet. A nakon svega, nakon tolikih muka, neprilika, bojazni i neprespavanih noći, uočila je malog čoveka, sasvim slabog i nemoćnog, kako moli za milost i toplinu majčine utrobe. A ona ništa nije osetila. Nikakvu euforiju što je sve završeno, nikakvu radost što je svoje dete konačno ugledala. Nemoćna pred njim, okrenula je glavu i počela da plače.

Pretvorile su je godine u džangrizavu staricu koja nije bila starija od trideset godina. Nije više ličila na sebe. Nikako, bila je neprepoznatljiva za svoje bivše prijatelje i poznanike. Pa i za samu sebe. Od nekadašnje lepote nije ostala ni senka, od čvrstog stava i nesalomivog duha ostale su samo sene koje su je progonile kao utvare, zato što se stidila same sebe kako je tako nisko sletela u trnovito groblje na kome je sahranila svoje snove i želje. Pristala je na kompromis i pristala je na tuđe želje. Pristala je da ih ispunjava. Tuđe, a ne svoje.

I dok je sedela tako ostarela nakon svih tih decenja svog života, uronula je u svoja sećanja i setila se tog dana kada je svoje dete predala životu na milost i nemilost. Tešila je samu sebe da ga je rodila srećnog, nazvala Borko i tako opremljenog bacila na deponiju života, da ga bolji od nje nađe. Nije trepnula, nije ni pokušala da preispita svoje odluke! To nije bilo pitanje, to je bio zadatak! Odbaciti svoj rod. Kao vađenje pokvarenog zuba, što se pre odstrani trulež, to će se brže nastaviti sa životom. I jeste. Prošlo je sve u njenom životu, kao i sam život. Pored svih muškaraca koji su promarširali kroz njene odaje, preko neprekidnog peckanja savesti pa sve do izgubljenih trenutaka sa svojim Borkom.. Sve je prošlo, i svega se odrekla, samo zato što je prokleta rodjena. Kako kaže i sama, prokleta zvezda prokletstva bačena. I na kraju nije zaslužila ni kao pas da skonča, jer psi imaju bar ljubav prema gazdama.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *