Priče iz kuhinje: Večera sa prijateljima

Od onih sam ljudi koji vole da jedu, ne..pogrešno se izrazih. Od onih ljudi koji uživaju u hrani i u istoj vide zadovoljstvo i sreću. Sreća, ipak, nema neku vrednost ako ne možete da je podelite sa vama dragim ljudima. Ima li ičega lepšeg od bogato ukrašene trpeze, oko koje okupiti prijatelje, kojima ćete ulepšati dan ili veče vašim omiljenim poslasticama? Ovo je priča o baš jednom takvom momentu, momentu u kom se ukus i emocije spajaju.

Dan je sporim ali sigurnim koracima ulazio u završnicu kada je iznenada zazvonio telefon. Sa druge strane žice bio je Sveta, moj dugogodišnji prijatelj, inače veliki gurman, koji mi je svojim krupnim glasom saopštio ono kratko i veoma jasno „Gladan sam. Šta imaš za večeru? Stižem za jedno pola sata sa još par drugara. Standardna ekipa.“

Sveta vam je od onih ljudi koji vam uopšte ne dozvoljavaju repliku i njegova reč je, kao i uvek, poslednja. Nije mi dozvolio ni da pitam koliko persona da očekujem, ni šta da spremim u tako kratkom roku, i ono njegovo „gladan sam“ trebalo je da mi kaže puno toga – ali ne i sastojke tog nečega što je trebalo da utoli glad mom prijatelju i njegovim drugarima.

Znate onaj momenat kada vam se iznenada najave gosti a vi ne znate ni kako se zovete a ponajmanje šta imate u frižideru? Dakle, totalna panika! Već imate osećaj da vaš kuhinjski brod tone a da se nigde oko vas ne nalazi čamac za spasavanje. Samo smireno, drage moje, nema mesta panici. Vi ste žene, a žene su veoma snalažljive, pogotovo u kuhinji.

Otvorila sam frižider i jedno par minuta zurila u njega, praveći u glavi listu, šaputajući čaš ono „to imam“, čas odamahujući glavom u znak neodobravanja. Spremiti nešto ukusno, i to na brzinu, nije baš lako ali ne i neizvodljivo. Već sam mogla da osetim miris jednog od mojih omiljenih jela i u istom momentu donela sam odluku. Lazanje! Brzo, jednostavno, a utoljava glad. Moj prijatelj će biti veoma zadovoljan, pomislih, pre nego što sam se, sa puno gurmanskog elana bacila na posao.

Prvi korak, staviti kecelju! Volim da kuvam, ali kao i svako tipično žensko ne volim da se prljam. A kada spremam hranu, pogotovo za gladne gurmane koji bi mogli da pojedu i vuka, a i kuvaricu ukoliko su nezadovoljni , svašta se može desiti. Što kaže naš narod, bolje sprečiti nego lečiti. Dakle, lazanje.. i to u više porcija. Kako pametno kaže moj otac bolje da pretekne nego da nestane.

Korak broj dva, konsultovati priručnik savršene domaćice, odnosno kuvar vaše majke, bake i ostale kulinarske rodbine. Sadržaj vašeg kuvara, bilo u pisanoj ili elektronskoj formi – ako ste od onih modernih domaćica, morao bi da ima više dodirnih tačaka sa vašim frižiderom, odnosno sa onim što se u njemu nalazi. Od vazduha se ne živi, a i ne stvara. Za prave specijalitete, one zbog kojih ćete polizati prste, potrebno je malo mašte, dobre volje, ljubavi prema kuvanju, pravih sastojaka i voilà, na kraju ćete biti prosto iznenađeni rezultatom.

Ako se na vašem meniju nalaze jela koja često spremate, kao što se meni dešava sa lazanjama, onda vam gore pomenuti priručnik savršene domaćice i nije potreban. Ja recimo sve volim da radim onako odoka, napamet, što bi rekla moja pokojna baka. No, naravno, kada nešto spremam po prvi put rado bacim pogled u svesku sa receptima koja ima bolje pamćenje od mene.

Lazanje se veoma jednostavno, a i za relativno kratko vreme, spremaju. Ono što nam je potrebno je za ovaj poznati italijanski specijalitet su sledeći sastojci: 250 gr kora, 300 gr mlevenog mesa, 500 g pasate od paradajza, 150 gr mocarela sira, 100 g bešamel sosa, 1 glavica crnog luka, 1 šargarepa, so, biber, peršun, origano i malo ulja. Postupak spremanja je sledeći.

Izvor fotografije: Kuhari.com

Ako kore koje imamo na raspolaganju nisu sveže, što često može da nam se desi pogotovo ako nismo planirale da ih koristimo, prvo ih treba prokuvati jedno dva tri minuta. Ono što sam ja odmah učinila. U kuhinji treba biti veoma brz, ponajviše ako do dolaska dragih nam prijatelja na večeru nema puno vremena. Dok je vrela voda u koju sam kada provri trebalo da ubacim testeninu, to dragoceno vreme iskoristila sam da propržim na ulju sitno iseckani crni luk i šargarepu u koje sam dodala mleveno meso i začine. Kada je meso bilo dobro uprženo u isto sam dodala paradajz i voilà, eto sosa. Nakon što sam u vreloj vodi prokuvala testeninu 3-4 minuta, kore sam ostavila na krpu da se dobro ocede – pre nego što sam krenula da ih ređam u pleh koji sam prethodno podmazala uljem.

Dakle, prvo ređam kore pa ih onda premažem bešamel sosom. Da bi ukus bio znatno lepši, preko bešamela narendaću mocarela sir. Sledeći sloj je fil od mesa. Onda ponovo ređam kore, pa paradajz sos, i na kraju ide zadnja kora koju ću premazati bešamel sosom. Kao tačku na i izrendaću ostatak sira. U prethodno zagrejanu rernu staviću lazanje da se peku na temperaturi od 180°, u narednih pola sata.

Dok su se pekle lazanje stigli su gladni vukovi, Sveta i njegovi drugari sa posla Rade i Dule. Nismo stigli ni da se pozdravimo i poljubimo kako treba kada je Rade upitao: „Imaš li nešto da se nabode na čačkalicu? Mani ti tu testeninu. Crkosmo od gladi!“ „Doneli smo ti na poklon flašu odličnog italijanskog crnog vina. Svideće ti se.“ Reče Dule dok se spuštao na svoju omiljenu stolicu u trpezariji.

Kažu da je gost svetinja, bar u krajevima iz kojih dolazim, i da je njegova poslednja pa sam otrčala do kuhinje da ispoštujem tek pristigle, ali veoma gladne goste kojima sam ubrzo iznela na sto meze da prezalogaje dok ne stignu lazanje.

„Hvala. Vino odlično ide uz večerašnji meni!“ Uzviknuh sa ushićenjem, i ne zato što sam sad neki preterani ljubitelj vina – ali gest nije mogao a da mi se ne dopadne.

Vreme je proletelo u opuštenom ćaskanju sa dragim gostima. Nakon pola sata, dok se iz kuhinje širio prijatan miris koji nam je svima golicao nozdrve, italijanski specijalitet je bio gotov. Izvadila sam iz rerne pleh sa lazanjama koji sam odmah odnela gladnim vukovima koji su kao termiti već smazali sve ono što je predstavljalo, do pre par minuta, predjelo.

Izvor fotografije: Chefheidifink.com

„Miriše lepo. Jedva čekam da probam.“ Reče moj ogladneli prijatelj, praćen veselim žagorom odobravanja njegovih drugara, dok sam sekla lazanje na parčiće.

„Zar sumnjaš u moje kulinarske veštine?“ – upitah sa osmehom. „Ne da miriše lepo, već je i veoma ukusno.“

Klimnuo je glavom i bacio se, zajedno sa prijateljima termitima u „napad“ na lazanje. Licem mi je proleteo osmeh zadovoljstva dok sam i sama uživala u dobrom ukusu svog omiljenog specijaliteta, ispijajući vino koje je lazanjama davalo onaj poseban dodir .

Volim hranu, pogotovo kada je spremam, ali i da je delim sa drugima, sa znanim i neznanim gostima koji prelaze svakodnevno moj kućni prag.

„Šta ima za desert?“ – upita iznenada Sveta ostavivši me totalno nespremnom.

„E, da, stvarno..posle ovako dobro klope, i vina, sad bi mi baš nešto slatko prijalo.“ – reče Dule.

„Da nemaš možda neki od tvojih ekstra kolača?“ – upade Rade u razgovor.

Volim i slatkiše. Ne da volim, obožavam ih! Ali trenutno nisam imala nijednog slatkog „keca“ da izvučem iz rukava kao kakav mađioničar zeca iz šešira. Obećah da ću se iskupiti drugi put. Skuvala sam im kafu i donela ratluk. Šta će slađe od toga? A biće i kolaća, i torti, ali u nekoj drugoj prići i za neke druge nenajavljene goste . Moja su vrata uvek otvorena za putnika namernika.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *