Podzemlje Zapada

“Što sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar,

Čiji pogled gasne u magli i memli,

Živeo sam usput, k’o da sanjam,

Kao i mnogi drugi ljudi na toj zemlji…”

“O hvala Vam, dobri gospodine!”. Pa fino, jedan euro. Darežljiv neki čovek. Retko ko da više od pedeset centi. Završim dan sa šeširom punim sitniša, a onda kad ih dam onim sirotančićima, jedva imaju za po kroasan. Lep je dan danas, žao mi je što sam sad u ovom tunelu pod površinom, radije bih gledala sunce napolju. Ali ne mogu, hladno je gore, i niko neće tek tako stati da bio čuo Jesenjina. Ovde makar ljudi čekaju metro, pa hteli ne hteli doprem im do uha, nekima i malo dublje… Pitaju me zašto to radim, samo uzalud gubim vreme, a i to sitno što zaradim podelim deci na ulici. Ne znam, možda sam glupa, ali možda su i oni glupi! Nisam egzistencijalno ugrožena, štaviše, student sam, prilično dobro živim. Samo, nekako samotnjački, prazno. A ovde, okružena različitim hodajućim sudbinama se svakodnevno bogatim po malo. Posmatram ih, zamišljam njihove živote, treniram svoju maštu, upijam šta mi se sviđa, vidim šta neću, upoznajem sebe u budućnosti…

“A možda ću sutra i ja sasvim drugi

Otići odavde isceljenih grudi.

Da slušam pesmu kiše u čas dugi

I da živim tako k’o svi zdravi ljudi.”

FOTOGRAFIJA: Jovana Tomašević

Primećujem da sve teže čujem sebe. Mojim rečima se umiljava udaljeni zvuk. Kao da se uvija i liže svako slovo koje izgovorim. Instinktivno zažmureh i prepustih se toj erotičnoj melodiji. Da, da, definitivno, čujem saksofon. Otvaram oči, i vidim masu koja je pohrlila ka mestu odakle izvire moje blaženstvo. Želim da vidim onoga ko upravlja njime, ali toliko je ljudi koji slušaju pomno, kao u kakvom transu. Uprkos tome, probijam se kroz šuškave, kožne, krznene, platnene jakne, sklanjam im ruke i uspevam. Vidim ga. Mojih je godina, možda malo stariji, ali u mojoj viziji dečak. Dečak lepote crnog bisera. Sjajan u svojoj tami. Oblikovan vodom. Hranjen solju. I sve se to vidi iz pohabane odeće, grube brade, sete smaragdnih očiju i načina na koji vodi ljubav sa instrumentom. Poželeh tog stranca tako snažno! Ne znajući mu ni ime, godine, boju glasa, znala sam da je on za mene Neko, sa velikim početnim slovom. Prozračna čistina nebesa istoka požele da obgrli prljavštinu podzemlja zapada.

Odjednom, pogleda me i zadrža svoje zenice na mojim. Na tren je prestao da svira, izvadio iz džepa crveni karanfil i bacio mi ga s rečima: “Sledeća je za tvoje kaspijske jagodice, Rušče!”. U grudima osetih afričke timpane, na obrazima oganj, a u glavi vihor. Nisam znala kako da odgovorim, samo sam mu podarila osmeh. Svirao je za mene, na momente polako i nežno, a zatim strasno i divlje. Nisam mogla da kroz njegovu muziku razlučim kako me to vidi. Kao da su se u njemu borile misli vezane za mene. Po završetku, dobio je gromoglasan aplauz, i napravio korak ka meni, šapnuvši mi “Bežimo odavde. Ti si moj spas, Bezimena”. I zaista, pobegli smo. I još se nismo vratili…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *