“Plodni dani”

Svi mi mislimo: “Ma, to se neće desiti meni – ja sam potpuno zdrav/zdrava! Sa mnom je sve u redu – što bi se to baš meni desilo? To su nečiji tuđi problemi!”

A onda upravo vama doktor saopšti da ste VI ti koji ne mogu da imaju decu. I šta onda? Onda mrak. Batrganje. Razlog prestaje da bude bitan. Jedino što osećate jesu bol, nemoć, strah od osude, tuđe poglede koji peku, savest koja vas grize kao da ste vi nekako krivi. Ljutite se na sebe i preispitujete sve što ste ikada uradili, jer jedino objašnjenje i jeste da je ovo nekakva kazna. Pa šta bi drugo i moglo da bude?

Predstava “Plodni dani” je nastala prikupljanjem istinitih priča. U pitanju su zapravo zabeleženi razgovori, odnosno dopisivanja ljudi sa jednog foruma. Njihova bolna i dirljiva ispovedanja su postala inspiracija za Borisa i Jelenu Liješević. Iako se u središtu ove drame nalazi tema neplodnosti, ona se bavi mnogim drugim problemima: odnosu samog društva prema ovom problemu, bračnoj podršci, izdržljivosti i želji, ali i našem zdravstvu, prokletoj administraciji koja može da vam preokrene čitav život – na gore, naravno. Možda je zapravo glavna tema predstave sama upornost. Jelena Liješević kaže da “ovaj komad svedoči da od utopije do ostvarenja sna nema granica kada se nešto želi i kada se u nešto čvrsto veruje.”

Izvor fotografije: RTS

Za dramaturge Branka Dimitrijevića i Fedora Šilija je svakako bilo kako interesantno, tako i teško da adaptiraju ove forumske iskaze u pozorišni jezik. Koliko god da je tema uska, možda čak i nezahvalna, ipak je zanimljiva iz prostog razloga što vam dopušta da je sagledate iz kog god ugla želite. Ako vam se baš hoće, možete komotno da je posmatrate iz političkog ugla. Ja sam isuviše mlada da bi me ovakvi problemi potresali, ali sam uhvatila sebe u više navrata da su mi zasuzile oči. Čak i da nemate nikakvu nameru da imate decu, patnja ljudi koji pokušavaju godinama da naprave to mučeno dete koje će da udiše smog i da se igra po kiselim kišama, jednostavno mora da vas pogodi. Još kada znate koliko onih malih što ne znaju da kažu “ne” šeta okolo sa neželjenim stomacima, a nekim dobrim potencijalnim roditeljima ne mogu da se ispune dečije sobe koje su napravili još pre tri godine kada su započeli procese veštačke oplodnje – dođe vam neka muka.

Izvor fotografije: Kupime.com

Ukoliko želite da pogledate šta vas možda “pu-pu, daleko bilo” očekuje, ili vam je potrebno da se uverite da niste jedini koji prolaze kroz ove najblaže rečeno traume, pa čak i ako samo želite još malo da omrznete srpsku administraciju, procese i zdravstvo, pravac pozorište “Atelje 212”. Predstava je postavljena u teatru u podrumu, a aprila meseca će se odigrati čak pet puta. Glavne uloge pripale su Isidori Minić, Mileni Predić, Radmili Tomović, Branki Šelić, Milici Mihajlović, Nebojši Iliću i Bojanu Žiroviću.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *